Ključ života

03/04/2025

Ljudi ne umiru od raka ....

Ljudi umiru od neprihvacenih emocija. Od nesposobnosti da prevazidju i prezive svaku bol , traumu i emociju koja je ostala blokirana u njima.
Nisu nas učili da radimo na svojim emocijama.
Ono sto se danas naziva karakterom često je skup mehanizama samoodbrane i naš odgovor na stres a stres nastaje kada ne umemo da se emotivno izrazimo jer nismo naučeni da emociju treba da proživimo. Naučeni smo da emociju treba da potisnemo.
Zato ljudi ne umiru od raka.
Ljudi umiru od besa. Od ljutnje. Od tuge. Od boli ...
Jer ne umeju da prožive te emocije nego ih iznova i iznova potiskuju u sebi a one se vraćaju kroz situacije i ljude tokom celog života jer traže da budu proživljene do kraja. Zato ne umemo da oprostimo. Zato što je teško da prihvatimo. Rak je odgovor našeg organizma na našu višegodišnju borbu sa našim emocijama koje nismo uspeli u detinjstvu da prihvatimo i proživimo.
Jer se danas besno dete uči da ne sme da ispoljava bes i da vrišti. Uče nas da ne smemo da plačemo i da ne smemo da budemo tužni. Smejemo se da ne bismo nekog uvredili i povredili našim suzama. Naučeni smo da više brinemo o osecanjima drugih nego o sopstvenim.
Nisu nas kao decu učili da se ponašamo u skladu sa sobom nego u skladu sa zajednicom u kojoj se nalazimo. To je prvi prekid nas i našeg unutrašnjeg deteta koje je povredjeno i slomljeno i koje i dan danas tako slomljeno živi u nama.
Rak je odgovor na to .
Tuga , bes , bol i ljutnja unistavaju nas imunološki sistem. Ćelije raka se formiraju u našem organizmu onog trenutka kada su naše osnovne potrebe u detinjstvu zanemarene. A to su potrebe za ljubavlju , prihvatanjem , razumevanjem i pažnjom.

Kada naučimo da se odričemo sebe počinje pasivna borba u nama. Ta borba traje kroz ceo život. Trudicemo se da budemo srećni i nasmejani. Da budemo dobri prijatelji , veliki sportisti . Imacemo porodicu i bicemo najbolji roditelji. Bicemo uspešni. Bogati. Ali nikada nećemo isceliti to unutrasnje dete u nama jer nikada nismo imali vremena za njega. Ono je ostalo povredjeno i zanemareno u nama . Ispod slojeva i slojeva svega onoga sto su nam rekli da je zivot. A nije.
Naš karakter formirao se na osnovu nasih mehanizama samoodbrane da proživimo odredjenu emociju koja je ostala duboko zakopana u nama. Ti mehanizmi napadaju naš imunološki sistem jer se u jednom trenutku okrećemo protiv sebe. U nameri da preživimo nesvesno sebi nanosimo bol jer negiramo postojanje tih emocija.
Rak je samo odgovor na to.
Bolest je odgovor na naše negiranje naših emocija o kojima ne brinemo ili ne zelimo da brinemo jer nemamo svest o njima.
Bolest nam poručuje : " Nisi se brinuo o svojim emocijama kada je trebalo. Nisi ih čuo. Sada ćeš cuti mene. " I tako jedan od naših organa oboli. I to baš onaj koji je zadužen za odredjenu funkciju koja pokazuje skup nasih psihloskih reakcija na odredjene životne situacije koje su nam se desile. A na koje nismo reagovali. Jer smo te emocije potisnuli u sebi. Nas odnos sa roditeljima formira našu emotivnu pismenost . Roditelji uče decu da se emotivno izrazavaju . Ako toga nema u porodici nastaje probelm. U 99 % slučajeva obolelih od raka dešava se da nisu imali iskren odnos sa jednim ili sa oba roditelja i da je emotivna pismenost bila na najnizem stupnju razvoja gde je odnos roditelj - dete potpuno poremećen usled čega su se skrivale prave emocije a lagalo se o tome sta su deca u datom trenutku osecala u nekoj od situacija. Studija koja je radjena u Americi pokazuje da je postojalo negiranje pravih emocija besa i ljutnje čak i kod naizgled srećne dece koja su verovala da su imala srećno detinjstvo sve do momenta dok se nisu razbolela. Psihološkom analizom utvrđeno je da je odnos roditelj - dete od početka bio poremećen i da deca nisu imala mogucnost da ispoljavaju svoje prave emocije kako ne bi povredila svoje roditelje. U nedostatku da se izbore da svojim potisnutim emocijama deca su tokom života nesvesno povredjivala sama sebe. Samo da se održi iluzija srećne porodice. Takvih je danas u svetu mnogo.
I proći će još mnogo godina dok svet ne shvati koliko je vazno pustiti dete da od početka ispoljava sve svoje emocije i da nauči da se samo nosi sa njima.
Ako ti se plače plači.
Ako ti se vrišti vrišti.
Ako ti se smeje smej se.
Ako te nešto boli reci da te boli.
Ako si besan budi besan. Besni.
Samo nemoj da potiskuješ.
Jer ljudi ne umiru od raka.
Umiru od potisnutih emocija.
I zato treba svi da krenemo na put svog sopstvenog isceljenja .
Autorka : Olivera Nardeli

03/04/2025

03/04/2025

"Kćeri da ti babo kaže:

Bolje ti je bogato srce koje voli, nego bogato imanje koje ima.
Bolje su ti bijesne oči od sreće kada te vide, nego bijesno auto koje ima.
Bolja ti kriška domaćeg džema iz njegove ruke, nego skupe večere koje ne mogu proći bez muke.
Bolje ti je jeftina posteljina i iskren zagljaj u njoj, nego luksuzna destinacija i reda-radi prisustvo.
Bolje ti je znati za malo, da znaš kako puno ubija.
Bolji ti je česti poljubac u skromnom dnevnom boravku, nego onaj da neko vidi kad ti je na konaku.
Uvijek biraj ono što oči ne vide a srce budi, nego ono što svi vide a tvoja nutrina se kida."

✍🏻 Semir Krnjić

Photo by: Nešto kao umjetnost 📷❤️

03/01/2024

"Želim te jaku, a ti se pravdaš i razočaravaš me. Rastužuješ me.
Pravdanje nije svojstvo jakoga, sposobnoga, temeljitoga, "zaokruženoga", već nesigurnoga, krhkoga, maloga, uplašenoga. Pravdanjem (nisam kriva, nije tačno, nije istina, bilo je tako i tako....) šalješ poruku da te je taklo, da njihove riječi utiču na tebe, da je provokacija uspjela. Pravdanjem im otvaraš vrata za nova "bockanja", klevete, ogovaranja, došaptavanja, podmetanja. Je li ti treba njihova potvrda da saznaš svoju cijenu? Ovisi li tvoja vrijednost o njihovom viđenju tebe? Je li ti potrebno njihovo lijepo mišljenje da bi ga i ti sama o sebi onda imala? Nije? Pa?

Digni zid i ne boj se. Zid svog dostojanstva i ponosa, i ne daj se ni saginjati, ni lomiti.

Nek te ne dotiče. Nek te se ne tiče. Nek mimo tebe protiče i ni trepavica nek ti se ne miče - ni zbog koga. Nikome se ne pravdaj! Nikome ne objašnjavaj svoj život, svoje odluke, svoje postupke! Bitni će te prigrliti sa svim što u sebi i na sebi nosiš. Nebitni neće, nebitni kopka da ti bol nanosi. Zato, nek ga Bog uputi ili nek ga naletnik drugome nosi, a ti samo pravo, samo mirno, hladnokrvno, pametno - sobom se ponosi.

Želim te jaku, jer sebi si najbolja jaka.
Za druge ne brigaj."

Sara Sabri

04/05/2023

Jednom sam upitala vrlo uspješnu i ostvarenu ženu koja je njena tajna. Nasmješila se i odgovorila: „Uspjeh je došao kada sam odlučila sitne bitke ostaviti za sitne borce:

Prestala sam se boriti protiv onih koji su me ogovarali…

Prestala sam se boriti s rodbinom…

Prestala sam se boriti za ljubav i pažnju…

Prestala sam se boriti za svoja prava s grubijanima

Prestala sam se boriti da udovoljim svima… Tu borbu sam prepustila onima koji se više nemaju za što boriti.

Počela sam se boriti za moju viziju, moje snove, moje ideje i moju sreću!
Dan kada sam odustala od sitnih bitaka je dan kada sam postala uspješna ostvarena i mnogo sretnija.“

Neke bitke nisu vrijedne vašeg vremena.

Izaberite ono za šta je mudro boriti se.

Citaj knjigu

28/04/2023

"Kada se na nekoga hajka digne i počnu ga svi napadati i progoniti, samo se dvojica u stranu sklone; onaj što ih je nahuško iz ljubomore jal kakvog šićara, pa se sada iz prikrajka sladi tuđom mukom i trlja ruke i onaj dobri koji misli svojom glavom i zna da se za sve treba pomoliti i od Boga moliti da progonjenog sačuva od rulje, progonitelje od većeg grijeha, a smutljivce i huškače od džehenemske vatre."

Uzeir Hadžibeg

27/04/2023

Jedini autentični oblik dostojanstva je kad vas nepoštovanje od strane drugih nimalo ne dotiče. Kada pljunete na vodopad Nijagare, njegova veličanstvenost ostaje nepromijenjena...

Antoni de Melo

27/04/2023

PROMENA

Promeniti se često znači promeniti dominantni stil života, rekao bi Adler.

Promeniti one obrasce verovanja, mišljenja i ponašanja koje smo usvojili kao stil života u ranom detinjstvu.
A koji nam sada, kao odraslima, donosi život od koga većinom uporno bežimo.

Raznim begovima.
Svako u neko svoje sklonište.

U društvene mreže, razne zavisnosti od ljudi i supstanci, u rad i brigu, izolaciju, nezadoboljstva i prezauzetost.

Međutim, skloništa možda privremeno donose utehu, smanjuju tenziju, ali, na duge staze produbljuju naš osećaj inferiornosti.

Pa, ako nam je muka od života koji većinom provodimo po skloništima, bez stvarnih kontakata sa sobom i drugima i bez stvarne prisutnosti i u stalnim borbama, onda je vreme da nešto promenimo.

Da bismo se promenili, pre svega je nužno da usvojimo jednu novu istinu:
mi možemo da se promenimo.
To kakvi smo sada većinom nije ni naša genetika ni naša sudbina.

Istina je da mi jesmo rođeni sa nekakvim temperamentom i nekakvim predispozicijama, možda osetljivim ili otpornijim nervnim sistemom, ali većina onoga što smo danas posledica je adaptiranja na našu okolinu.

Poput semena hrasta.
Ono može da poraste u bujno i veliko drvo ukoliko se posadi u šumi, a može da ostane tanušna grančica, ukoliko se posadi u saksiju.
Ali samo seme, ono ima potencijal da postane bujno drvo.

Svi se mi od rođenja adaptiramo na svoju okolinu.
Od nje učimo sve što je važno da znamo o preživljavanju u životu.
O građenju života kojim ćemo biti zadovoljni.
To zovemo našim ranim programiranjima.
To su sistemi uverenja, mišljenja, osećanja i ponašanja, koji nas vode kroz život.

Budući da se to programiranje događa u ranom detinjstvu, mi mislimo da smo takvi rođeni.

Promena podrazumeva da napravimo razliku između sebe i svojih ranih programa kako bi sebe videli u svim svojim razvojnim potencijalima.

I nije lako.

Celi život smo izgradili kroz svoje rane programme.
Izgradili smo odnose uklapajući se sa ljudima prema našim ranim programima.
Delimo sa drugima ista ograničenja.

I čini nam se da ćemo mnogo izgubiti ukoliko se promenimo.

I to je tačno. Izgubićemo nešto, jer nema promene bez gubitka.

Jer, u promeni je potrebno da znamo još ovo :

-šta želimo da promenimo ( šta nam smeta)
-šta promenom želimo da postignemo ( benefit od promene) i
-šta ćemo promenom izgubiti ( čega smo spremni da se odreknemo).

Na ovo poslednje je potrebno da voljno pristanemo.
Da nešto izgubimo.
I to je uvek nešto što smo mislili da je sastavni deo nas.
Neka navika ili osobina, neka strategija ili ponašanje.

Potrebno je da se od nečeg odvojimo.
Da se odvojimo od naših uverenja.
Naših toksičnih odnosa.
Naših zavisnosti.
Od ideje o tome ko smo.

Jer tek odvajanjem možemo da ih preispitamo.
Dok smo srasli sa njima, nema šanse.

I na to odvajanje će nas najlakše naterati muka.

To što naše zaštitne strategije ne funkcionišu, pa smo anksiozni.

To što više ne umemo da kompenzujemo svoj osećaj inferiornosti, pa odemo u socijalnu izolaciju.

To što maske padnu, pa nam depresija kuca na vrata.

Na promenu će nas najlakše naterati to da nas naša skloništa više guše nego što nas štite.

Potrebno je da ono staro ne funkcioniše, da se život negde zaglavi, pa da nam se smuči.

I to nas natera da se promenimo.

Onda cene koje platimo padnu lakše.
Jer donose veliku dobit.

Na kraju tog p**a se ispostavi da je sve ono što smo promenom izgubili bio višak od koga se nismo videli mi, oni pravi mi.

Ljiljana Milić
Praktičar Primenjene psihologije

27/04/2023

Ljubomora- uzroci i posljedice

Za ljubomoru kažu da je posljedica negativnih misli i lične nesigurnosti, posebno kod osoba koje se nisu moralno ni duhovno izgradile. Ona se relativno lahko može liječiti, a često zna biti i pozitivna ukoliko nas motiviše da svojim trudom, radom ili uspješnom investicijom sustignemo one zbog kojih je i nastala. Međutim, dodamo li na nju egoizam sa njemu svojstvenim koristoljubljem i spremnošću da se na tuđoj nesreći gradi svoja sreća, što je ustvari formula mržnje, eto armiranih temelja za sigurnu nadgradnju zla.

Prva naredna stepenica je zavist. To je jako negativna emocija koja ima teške posljedice po zavidnog čovjeka i društvo. Ona je uzrok intriga i konflikta, skrivenih i otvorenih ratova. Njoj prethodi osjećaj ogorčenosti prema drugima zbog stvari koje oni posjeduju, zbog njihovog bogastva i prednosti koje imaju u odnosu na druge. Zavidan čovjek je svirepi ubica svoje sopstvene duše jer sam sebe izjeda. Zavidna osoba ne samo da teško podnosi što drugi posjeduju ono što ona nema, već želi da oni ostanu bez toga. Zavist je prizemna i pripada prizemnim ljudima!

Slijedeće, još teže oboljenje, je pakost. Ono podrazumijeva zajedljivost, cinizam, otrovnost, zlobu, ironiju, sarkazam, ujedljivost, jetkost i opakost. Pakosna osoba se odlikuje velikim stepenom zlobe, podmukla je i ima zadnje namjere. Takvi ljudi su lukavi i zajedljivi. Najveći njihov problem je što oni sebe vide kao borce za dobro, a druge kao izvor zla pa su zato prema njima zli. Kod pakosnika je, znači, percepcija ljudi izokrenuta! Iz tog razloga oni čine nešto čime ugrožavaju ono što je drugima veoma važno, čine to svjesni i namjerno i bez ikakvog povoda.

Završna faza ovih opasnih psihičkih poremećaja je zloba. Ona podrazumijeva zavist, pakost, zluradost i okrutnost, zatim vrijeđanje drugih, njihovo ponižavanje i omalovažavanje. To je spremnost i na vlastitu propast kako bi se vidjela propast neprijatelja. I njen nastanak je direktno vezan za nedostatak vjere, kućnog vaspitanja i hrabrosti.

Sead Zubanovic

27/04/2023

Čuvaj se prijatelja koji može piti kahvu sa onom osobom koja tebe po lošem spominje.

Čuvaj se prijatelja koji sjedi na dvije stolice.

Makar i bio "iskren" prema tebi, u njemu postoji klica licemjerstva koja može da se jednog dana rascvjeta. Jer, časna osoba nikada sebi neće dozvoliti licemjerstvo prema bilo kome, bilo prema prijatelju ili prema neprijatelju.

Najčasniji primjeri iskrenih prijatelja su Poslanikovi, s.a.v.s., prijatelji. Nisu nikada bili u društvu onih koji su vrijeđali i omalovažavali Poslanika, s.a.v.s.

Ebu Bekr, Omer, Osman, Ali,... Radijallahu anhuma. Primjeri moralnosti i iskrenosti.

H. Lj.