14/05/2026
Postoje majke koje su fizički tu, ali ih dete emocionalno nikada zaista nije imalo.
To je ono što psihijatar Andre Green naziva „kompleksom mrtve majke“.
Ne govori se o majci koja je umrla, već o majci koja je, usled tuge, traume, depresije, zavisnosti, nasilja koje je preživela ili sopstvene emocionalne nezrelosti, postala unutrašnje nedostupna svom detetu.
Dete je gleda, ali ne uspeva da je oseti.
Traži pogled, toplinu, utehu, potvrdu, ali umesto kontakta dobija prazninu, hladnoću ili nepredvidive reakcije.
I tada se u detetu ne rađa samo tuga.
Rađa se stalna pripravnost.
Ono počinje da skenira majku:
kakvog je raspoloženja, da li sme da joj priđe, da li je bezbedno da nešto traži, da li će danas biti prihvaćeno ili odbačeno.
Kasnije, kao odrasla osoba, to dete često više ne zna kako da se opusti u odnosima.
Postaje hiperbudno. Preosetljivo na ton, ćutanje, distancu.
U ljubavi stalno „čita znakove“ i pokušava da predupredi napuštanje.
Neki ljudi se zato preterano prilagođavaju.
Neki biraju emocionalno nedostupne partnere.
Neki ne umeju da prime ljubav kada je zaista dobiju.
Neki seku svoje emocije, beže u kontrolu, rad, dokazivanje ili odnose u kojima nikada nisu sasvim sigurni.
Jer dete koje je dugo čekalo da se majka vrati u kontakt, kao odraslo često i dalje čeka da se neko konačno pojavi.
I važno je da znaš:
nije problem u tome što previše osećaš.
Problem je što si prerano morao da osećaš sve ono što dete nije smelo da nosi.
Isceljenje ne počinje optuživanjem majke.
Počinje priznanjem istine:
ono što mi je bilo potrebno, nisam dobio.
A onda polako, kroz terapijski odnos, rad sa telom, granicama, tugovanjem i razumevanjem sopstvenih obrazaca, učimo da više ne živimo kao dete koje čeka majku, već kao odrasla osoba koja konačno može da se vrati sebi.
