09/03/2023
SVE ŠTO TREBA DA ZNATE O RASKIDU PARTNERSKIH ODNOSA
Raskid partnerskih odnosa najčešće je praćen visokim nivoom stresa izazvanim
gubitkom partnera/ partnerke..., poznate svakodnevice..., planirane budućnosti...,
nada..., želja....
*
Šok, neverica, očaj, bespomoćnost, beznađe, tuga, bes, smenjuju se u vrtlogu emocija
koje nas preplavljuju.
Zašto?... Kako?... Zbog čega?... Zar nije moglo drugačije?... pitanja su koja sebi
postavljamo.
*
Ne znamo kako da razlaz preguramo..., preživimo....
Duša nas boli, disanje nam je plitko, telo se grči u položaju fetusa; potrebno nam je da
nas neko zagrli, zaštiti, razume, čuje, vidi.
Neprestano ponavljamo sebi i drugima istu priču, našu priču.
*
Osećanja nam se menjaju iz dana u dan, iz sata u sat, iz trenutka u trenutak – čas nas
obuzima „neizdrž“ da njega ili nju pozovemo i čujemo poznati glas, da kažemo „ne
znam šta“, nadajući se da će nam taj razgovor doneti olakšanje, utehu, pomirenje, a čas
„hladne glave‟ prihvatamo realnost i ponašamo se „kao zreli odrasli‟.
Misli kao ringišpil vrte stalno iste stvari u krug..., tražimo razloge..., pokušavamo da
shvatimo..., opravdamo njega/ nju, sebe....
*
Sećamo se lepih trenutaka, razmenjenih nežnosti, strasti, izjava ljubavi, smeha,
putovanja, druženja, zajednički preživljenih strahova, uspona i padova, brige, podrške,
nege....
San nam ili teško dolazi na oči ili imamo potrebu da se ne budimo, da se ogrnemo
snovima. Oni košmarni nas često pohode i bude. Gubimo apetit ili se zatrpavamo
hranom.
*
Njegov/ njen dodir tako bolno nedostaje, kuća postaje zaglušujuće tiha i zastrašujuće
prazna.
Ceo svet se „okrenuo naopačke“, „sve je propalo“, „svemu je kraj“.
*
Gubimo tlo pod nogama, ravnotežu, razum, samopoštovanje, optužujemo se i
„posipamo pepelom“, preuzimamo krivicu i odgovornost „za sve i svja“. Ili krivimo
sudbinu, karmu, boga što smo žrtve i odbacujemo svaku odgovornost za ono što nam
se desilo.
*
Zatim potpuno otupimo, ne osećamo ništa, u zastrašujućem smo miru bez prisustva i
postojanja..., zatišje pred buru..., oluju....
Zapljusne nas ogroman talas ljubomore na sve njihove potencijalne ili buduće partnere/
partnerke, ne želimo da ih dajemo, delimo..., besni smo..., razdražljivi..., očajni...,
osvetoljubivi....
*
Ali, i to će proći. „Preživećemo‟ period tugovanja i shvatiti da život ide dalje.
*
Ako ne možemo da promenimo situaciju, da vidimo šta možemo. Možemo da se
suočimo sa svim emocijama koje nas „krše i lome“, da ih ne poričemo i ne potiskujemo,
da im se ne odupiremo, već da ih prihvatimo kao normalne i ljudske.
Možemo da radimo na prihvatanju sebe, na svom rastu i razvoju, širenju mreže
podrške, prijatelja, realizaciji onoga što smo zapostavili ili od čega smo digli ruke.
Šetnja, meditacija, slušanje pozitivnih i afirmativnih predavanja i psiholoških radionica
na jutjubu, čitanje knjiga o samopomoći ili beletristike, odlazak u pozorište, bioskop,
bavljenje sportom ili vežbanje, ples, planinarenje, plivanje, slikanje ili šivenje, bilo šta što
volimo može nam pomoći kako za popunjavanje „praznog“ vremena, onog koje smo
ranije provodili s partnerom, tako i za smanjenje stresa. Pronađimo ono što nam
pričinjava radost, radimo to i radost će ponovo ući u naš život.
*
Vremenske i prostorne odrednice su samo „sada i ovde‟ – šta za sebe možemo učiniti
sada, tu gde smo sada, sa onim što imamo sada. Bez velikih razmišljanja o budućnosti
koja je neizvesna i zastrašujuća, bez kopanja po prošlosti koje je bolno i iscrpljujuće,
samo „sada i ovde‟, dok se ponovo ne „prizemimo i uzemljimo“ i ne počnemo ponovo
sigurno da hodamo.
Baš kao dete kad treba da prohoda – prvo puzi..., pa se polako pridiže..., stoji uz
podršku..., pravi prve sitne korake..., prelazi kratke razdaljine..., a onda korača sve
sigurnije i savladava sve veće udaljenosti.
Da je dete odustalo posle prvog pada i razbijenog kolena i suza zbog bola, nikada ne bi
trčalo.
I zato, polako, ma koliko se osećali nesigurno zbog gubitka partnera i partnerske veze,
prohodaćemo, jer svaki čovek ima u sebi dovoljno snage i potencijala da ustane, strese
sa sebe prašinu i stvori nov, kvalitetan i ispunjen život.
*
Osnovno pravilo dobrog partnerskog odnosa je da svako u njemu bude srećan i
ispunjen, da potrebe obe strane budu zadovoljene i da odnos bude hranljiv za oboje.
*
Za zdrav partnerski odnos su, pored ljubavi, potrebni i dobra komunikacija, tolerancija,
otvorenost, poverenje, strpljenje, iskrenost, razumevanje, uzajamno davanje i primanje,
samopoštovanje i poštovanje drugog, postavljanje i poštovanje ličnih granica,
prihvatanje sebe i svojih vrlina i mana, kao i druge osobe i njenih vrlina i mana,
nezavisnost.... Zdrav partnerski odnos mogu ostvariti samo zdravi pojedinci i zato je, ma
kako na prvi pogled izgledalo čudno, raskid idealna prilika da saznamo više o sebi,
iscelimo se i postanemo zdrav partner u budućnosti.
*
Ako želimo da skladno živimo u zajednici s drugom osobom, prvo treba da naučimo da
živimo sami sa sobom. Da vidimo koje naše osobine ili ponašanja ugrožavaju našu
vezu s nama samima a koji će, sasvim sigurno, ugrožavati i partnersku vezu, kao i da
vidimo koja očekivanja postavljamo pred druge i revidiramo ona za koja shvatimo da su
nerealna i pogrešna. Kao i u uvek i u svemu, prvo polazimo od sebe.
*
Svaka veza ima svoje uspone i padove, koji su deo prirodnog procesa i kao takve ih
treba i posmatrati, ali je izuzetno važno da se problemi ne ignorišu i „ne guraju pod
tepih“, već da se o njima priča i za njih nađe obostrano prihvatljivo i zadovoljavajuće
rešenje ili kompromis, srednji put. Za zdravu i srećnu vezu potrebno je da su partneri u
stanju da priznaju svoju grešku i izvine se, ali i da se to izvinjenje ne završi samo na
rečima, već da se odrazi i na buduće ponašanje.
*
Ukoliko vas partner ozbiljno povredi, potrebno je da razmislite možete li mu oprostiti, jer
je opraštanje starih zamerki važan činilac napredovanja i razvoja zdravog odnosa.
Ukoliko shvatite da preko toga ne možete da pređete, bolje je razići se, nego i dalje
nositi u sebi ozlojeđenost i povređenost – one se lako mogu pretvoriti u prezir i mržnju,
ubice svakog odnosa.
*
Kad se partneri osećaju otuđeni, kad ne veruju jedan drugom, kad nemaju usklađene
stavove o zajedničkom životu, kad prestanu da brinu i trude se oko onog drugog, kad se
u vezi osećaju loše i nezadovoljno, kad se često svađaju i međusobno kritikuju i
optužuju – to su znaci da je partnerski odnos u krizi.
*
Ako se jedan ili oba partnera u odnosu osećaju duboko razočarani, neispunjeni,
neravnopravni, sputani, nevrednovani, necenjeni, iskorišćeni, ako osećaju da su izgubili
svoju nezavisnost, individualnost, ako su izloženi poniženjima, omalovažavanjima,
vređanjima, vreme je da se taj odnos radikalno predefiniše i promeni, ili da se partneri
raziđu.
*
Toksičan partnerski odnos je onaj u kojem jedan partner ima moć a drugi je potčinjen, u
kojem ima manipulacije, kontrole, straha, pretnji, kažnjavanja, posesivnosti,
opsednutosti, neverstva, patološke ljubomore, mržnje, zavisnosti od supstanci, a pre
svega nasilja i zlostavljanja, bilo fizičkog, psihičkog, mentalnog ili verbalnog. I pasivna
agresija je agresija, ne zaboravimo.
Emocionalne veze gde postoji nasilnički odnos zasnovane su na nesigurnostima oba
partnera. Nasilna osoba ima iskrivljenu sliku o sebi i sopstvenoj vrednosti, oseća strah
da neće biti voljena i da će se pokazati kao slaba, te pokušava da to promeni kroz
dominaciju i kontrolu. Moć za promenu tog odnosa ima žrtva, koja može insistirati da
nasilan partner traži stručnu pomoć, a može se i odlučiti da napusti nasilan odnos. Bude
li potrebno, može potražiti pomoć i zaštitu i od zvaničnih institucija kako bi se nasilje
sprečilo i zaustavilo.
*
Ponekad se zaljubimo u osobu s kojom nemamo ništa zajedničko, ni pogled na svet, ni
interesovanja, ni teme za razgovor. Kada se zaljubimo, luči se hormon oksitocin koji
utiče na to kako vidimo stvarnost, pa samim tim i našeg partnera. A zaljubljenost može
trajati najduže dve godine. Tada lučenje ovog hormona prestaje i mi u realnom svetu
počinjemo da uviđamo i da se suočavamo sa mnoštvom stvari i situacija preko kojih
smo ranije prelazili ili za koje smo mislili da ćemo svojim uticajem promeniti. I tek tada
shvatimo da je to osoba sa kojom ne možemo biti, jer su nam različiti i vrednosni sistemi
i životni ciljevi.
Često svesno ili nesvesno očekujemo da se partner promeni jer ga volimo i jer smo
spremni da mu „pomognemo‟ da se promeni, iako znamo da ne možemo menjati druge
već samo sebe, i da je i to dug i često bolan proces.
*
Nema ničeg goreg nego konstantno raskidanje i mirenje, jer je svaki raskid povređujući
za partnere. Nagomilavanje stresa, nezadovoljstva, bola, patnje, frustracije dovodi do
pojave psihosomatskih bolesti, suicidalnih ideja, želje da se povredi partner.
*
Nikada nije lako reći da se želi rastanak. Čak i ako to nije namera, zna se da će se time
povrediti osoba koja se voli ili koja se nekada volela.
Rastanak možda ne želi ni onaj ko raskida, ali ako prethodni razgovori o nekom
problemu nisu imali efekta, ako se sve vraćalo na staro i ponavljalo, taj partner se oseća
sve praznije i povređenije, otuđenije, njegova ljubav se gasi a možda i prestaje, te je
kraj neminovan.
*
Malo ko nije prošao kroz krizu izazvanu raskidom partnerskih odnosa i osećao tugu,
anksioznost, ljutnju, neprijateljstvo, stid, krivicu, ljubomoru....
Pri raskidu nije važno utvrditi čijom je krivicom do njega došlo, jer odnos je zajednički,
ko-kreiran najbolje što se znalo i umelo, sa željom da se bude srećan, voljen, da se ima
sigurna luka. Važnije je utvrditi uzroke raskida, kako bi se iz toga naučilo nešto o sebi i
o drugom. Šta je to što je u tom odnosu povređivalo nas, a šta partnera? „Dobar“ raskid
je značajan za oboje.
*
Ne treba ostati u vezi samo zato što je partner/ partnerka „dobra osoba‟, jer to ne znači i
da je „dobra za nas‟. I, naravno, da smo mi „dobri za nju‟.
*
Ma koliko cenili, pa i voleli osobu s kojom smo se razišli, iz veze izlazimo povređeni,
ranjeni, razočarani, a takvo emotivno stanje nije dobra i zdrava osnova za dogovor
bivših partnera da „ostanu prijatelji‟.
Oboma treba prostor da stanu na noge, uzmu život u svoje ruke, shvate da će svako od
njih biti srećniji ako krene svojim putem.
Iako prošlost ne možemo promeniti, možemo promeniti to kako je sada vidimo,
razumemo, doživljavamo i kako na nju reagujemo. Zato će, možda, kasnije u
budućnosti, kada raskid i sve emocije vezane za njega postanu davna prošlost, neki
partneri uspeti da ostvare lepo prijateljstvo, dok će drugi zauvek prekinuti svaki kontakt.
*
I, nezavisno od naših godina, treba da znamo da nikada nije kasno za zdravu i srećnu
vezu. Snaga ljubavi traje do kraja života, te nemojmo sebi oduzeti priliku da ostvarimo
sreću i u partnerskom odnosu.
*
Razgovor sa stručnim licem kod poremećnih partnerskih odnosa podrazumeva rad na
uspostavljanju konstruktivne komunikacije, rešavanju problema, ovladavanju veštinama
pregovaranja, kao i na uspostavljanju novih dogovora i ponašanja.
Stručna pomoć pri raskidu partnerskih odnosa pokazala se uspešnom u ublažavanju
psihičkih tegoba, u procesu tugovanja, prevenciji većih negativnih posledica ovog
problema, kao i u podsticanju ličnog rasta i razvoja.
Mi Vam u tome možemo pomoći, pa ako želite, javite nam se.
Image by Tumisu from Pixbay
