16/04/2026
„Gde si pošla?! Moja majka već dolazi!“ – Lukin glas zadrhta dok je ulećeo u predsoblje. Marija je mirno zakopčavala jaknu, bez žurbe. U njegovim očima bio je pravi užas, kao da ne ide s drugaricom u bioskop, već zauvek napušta njihov dom.
„Gde si pošla?! Moja majka dolazi kod nas u goste!“ – ponovio je, sada još glasnije.
Marija se okrenula. Pogled joj je bio hladan, oštar, kao ledena voda. Luka je nesvesno napravio korak unazad. Dobro je poznavao taj pogled.
„Upravo tako,“ izgovorila je jednoliko. – „K NAMA. Ili, tačnije, k tebi. Tvoja majka dolazi u goste TEBI.“
„Ali... već je na putu! – Luka je prešao rukom preko lica, raščupavši kosu. – Rekla je da stiže za četrdeset minuta!“
„Znam. Čula sam to dok si pričao s njom,“ – Marija je obavila šal oko vrata.
„Ma, ne možeš to da uradiš! Pomisliće da...“
„Ti pomisli da smo imali planove. Sećaš se, danas je film? Kupila sam karte!“ 🎬
Luka je nemoćno slegnuo ramenima:
„Ali mama nije znala...“
„Nije znala ili nije htela da zna?“ – gorko se nasmejala. – „Tvoja majka nikad ne pita da li nam odgovara. Samo javi da dolazi. I uvek ista priča: poziv, dolazak, kritika, žalbe. A na kraju – mi se zahvalimo što je svratila. Divno, zar ne?“ 😒
„Preuveličavaš.“
„Zaista?“ – Marija se skoro nasmejala. – „Pre dve nedelje, subota. Trebalo je da idemo kod Jelene na rođendan. U pet popodne tvoja mama pozove i kaže da dolazi. Tačno u trenutku kad smo hteli da krenemo. Sat vremena se žalila što nema njenih omiljenih kolača, pa je popljuvala moju salatu. Kasnili smo dva sata. Jelena mi se i dalje ne javlja.“
„Nije znala za rođendan...“
„Zato što nije ni pitala! A pre mesec dana – pozorište. Skupa predstava, Luka! Ali ne, ona se pojavila u tri popodne, otišla u jedanaest uveče, pričala o komšijama. Tri sata o komšijama! To nije život, to je ropstvo.“ 😤
Luka je skrenuo pogled. Znao je da je u pravu. Ali ta nemoć pred majkom razarala ga je iznutra.
„Marija, molim te... samo danas. Obećavam, posle ću pričati s njom.“
„Već si obećao posle Jelene. I posle pozorišta. I posle one večeri s mojim šefom, kad nisam mogla da spavam zbog njenog dolaska. Ne misliš li da se obećanjima ništa ne rešava?“
„Ne znam kako da joj kažem...“
„Eto, tu je problem. A ja više ne želim da budem štit kroz koji ona razgovara s tobom. Dosta mi je da se pravdam što ne pravimo pite i ne dočekujemo je s orkestrom. Dosta mi je da otkazujem sve zbog njenih hirova.“
„I šta sad?“ – njegov glas je zadrhtao. – „Već je skoro na vratima!“
„E pa onda, snađi se. To je tvoja majka, Luka.“
Zgrabio ju je za lakat. – „Čekaj! Kuhinja nije spremna. Čime ću je dočekati?“
Marija ga je pogledala mirno, bez trunke besa – samo umor. I malo nade.
„U frižideru ima piletine, krompira, povrća. Čaj je u ormaru. Keks je na stolu. Ti si odrastao čovek, imaš trideset četiri godine. Snaći ćeš se.“
„Naljutiće se! Reći će da si morala da budeš kod kuće...“
„Neka kaže. Objasni joj da smo imali planove. Da nije zločin javiti unapred.“
„Neće to razumeti.“
„Onda ti ne razumeš. Luka, volim te, ali ne mogu da živim u pripravnosti na svaki njen poziv. Ako to ne vidiš – imamo veću nesuglasicu od obične posete.“
Tišina. Negde u dnevnoj sobi otkucavali su satovi.
„Vidim problem,“ – napokon je rekao. – „Samo se bojim da je ne uvredim.“
„A mene se ne bojiš?“ – njen glas je bio jedva čujan.
Luka je spustio glavu.
„Ne želim nikog da povredim...“
„Izbora nema. Ako joj sada ništa ne kažeš, naš brak će ostati zaleđen između vas dvoje.“
Telefon u njegovom džepu zadrhtao. Luka je pogledao ekran.
„Već je kod ulaza. Piše da se penje stepenicama.“
Marija je duboko udahnula.
„Onda idem.“
Pokušao je da je zaustavi, stisnuo joj ruku. – „Molim te. Ostani bar pola sata. Neću moći sam.“
Marija je oslobodila ruku: „Ako ostanem – sve će se ponoviti. Za nedelju dana, za mesec, za godinu.“
„Šta da joj kažem?“
„Istinu. Da imam svoje planove i da si znao za njih. Da ne bežim, već da biram svoje granice.“
„Ali...“
„Bez ‘ali’. Ovo nije brak nas troje, Luka. Razmisli o tome.“
Krenula je ka vratima. Hladan novembarski vazduh joj je presekao obraze, ali iznutra joj je postalo lakše. Telefon je ponovo zatreperio – poruka od Ane: „Već sam kod bioskopa!“
„Dolazim,“ – otkucala je Marija, ne osvrćući se.
Kada se trolejbus pokrenuo, ekran ponovo zasvetlјe: „Mama je došla. Pita gde si. Šta da kažem?“
Marija je otkucala: „Istinu. Da sam u bioskopu. I da ćeš joj objasniti zašto treba da se najavi unapred.“
Prošla je minuta. Nova poruka: „Strah me je.“
„Znam. Ali mora tako. Verujem u tebe.“ 💪
Posle toga – tišina.
Marija je gledala kroz prozor. Grad je živeo svojim ritmom. A negde tamo, u njihovom stanu, počinjao je razgovor koji je čekala pola godine. Ili se opet odlagao. Nije znala. Sve što je mogla – bilo je da čeka.
Nastavak priče u prvom komentaru 👇👇👇
