23/02/2026
“Nije samo nezadovoljenje nagonskih potreba ono što može izazvati frustraciju. Postoje i frustracije koje se dešavaju u narcističkom sektoru ličnosti.
Svima nam je poznato iskustvo da nas katkada više može „pogoditi” neki udarac na našu sliku o sebi, neka povređena „sujeta”, nego nedostatak mogućnosti zadovoljenja nagona. Ili, pak, povreda slike o nekome ili nečemu što idealizujemo, doživljavamo kao ideal, i osećamo da smo deo toga.
Naši objekti, osobe koje nas odgajaju i za koje se vezujemo dok smo mali, ne zadovoljavaju samo naše nagone. Oni nam pomažu da izgradimo pozitivnu sliku o sebi, samopoštovanje, samopouzdanje, poverenje... Isto tako nam je važno da i mi razvijemo pozitivnu sliku o njima, da se osećamo okruženima jakim, sposobnim, dobrim, umirujućim, prihvatajućim ljudima, da smo deo njih i, samim tim, da smo i mi slični njima.
Takva iskustva grade jezgro narcističkog sektora ličnosti, dve strukture koje je Kohut nazvao „idealizovana roditeljska slika” i „grandiozni self ”. Dete ima prirodnu potrebu da vidi svoje prve objekte kao idealne ( „Moj tata je najjači... moja mama je najbolja... može sve...”) i da, primarnim poistovećivanjem sa njima, vidi i sebe kao centar sveta, veličanstveno biće.
Te dve psihološke strukture, iako su na svojim razvojnim počecima sastavljene od idealizacija i grandioznosti, osnova su za dalji razvoj narcističkog sektora ka zrelim idealima i samopoštovanju. Ako su narcističke potrebe zadovoljene, dolazi do kohezije u narcističkom sektoru ličnosti i do postepenog sazrevanja, smanjivanja idealizacije i grandioznosti.
Funkcije održavanja doživljaja sopstvene vrednosti koje su obavljali selfobjekti (roditelji, negovatelji) postaju pounutrene funkcije, osoba sama održava doživljaj sopstvene vrednosti i vrednosti drugoga, ima razvijene ideale, ambicije i zrelo samopoštovanje.
Frustracije narcističkih potreba koje su prejake mogu dovesti do nedostatka osećaja kohezivnosti u doživljaju sebe i značajnog drugog, i do aktiviranja odbrambenih mehanizama koje psiha deteta upošljava kako bi doživljaj frustracije bio podnošljiv.
Mehanizmi odbrane od frustracija narcističkih povreda uglavnom se zasnivaju na nekom falsifikovanju stvarnosti. Ako ne mogu da podnesem frustraciju, mogu da negiram želju (želju da se osećam vrednim, ambicije, ideale), da je obezvredim, projektujem u drugoga, okrenem u suprotnost, ili da se grčevito trudim da zadovoljim želju na infantilan način raznim oblicima manipulacije drugima.
Nezadovoljenje bazičnih narcističkih potreba dovodi do osećanja bezvrednosti i razočaranja u objekte. Takva osećanja se ne mogu podneti i javljaju se odbrambeni pokušaji da se restaurira narcistička ravnoteža kroz održavanje nerealne grandiozne slike o sebi i kroz nekritičnu idealizaciju. Ti pokušaji restauracije oštećenog narcizma osnova su narcističke patologije (Kohut, 1971). Ono što je bila normalna faza u razvoju zdravog narcizma deteta postaje patologija kod odrasle osobe.
Narcistička povredljivost, netolerancija na frustraciju narcističkih potreba, dovodi do kreiranja „skupih” odbrana (cena je nerealnost, „umišljenost”, „kompleks više vrednosti” kao odbrana od „kompleksa niže vrednosti”, jaka sujeta... ili negiranje i potiskivanje narcističkih potreba, ambicija, ideala, stidljivost, „lažna skromnost”, odsustvo ambicija i ideala).”
Izvod iz knjige "Razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji" Nebojše Jovanovića, autora OLI IPP i osnivača OLI centra
