22/08/2025
Da li praštamo?
U životu se često dešava da konfliktne situacije sa drugim ljudima doživljavamo kao nepravedne, da kompromisi budu na našu štetu više nego što možemo podneti. Tada počinjemo da zameramo drugim ljudima, osećamo se iznevereno, prevareno, izigrano, izmanipulisano. To zameranje postaje jedna vrsta „rane“ u odnosima.
Mi dok zameramo nismo u sadašnjosti već u prošlosti i što nam je osoba važnija i „rana“ je sve dublja i mi postajemo žrtva svog zameranja.
Kada praštamo mi otpuštamo, oslobađamo drugog od svog zameranja, a sebe „nezavršenog posla“ iz prošlosti. Ako je nepravda tuđa zloba, onda počinje mržnja i želja za osvetom.
Mi opraštamo ako neko prizna svoju grešku, pokaže kajanje, uvidi da nas je emocionalno povredio, pokaže spremnost da nadoknadi štetu koja je nastala. To nam pokazuje da je osoba dobar čovek, da je uvidela svoju grešku i može da se distancira od nje, ali i poziv na prijateljski odnos.
Ako osoba ne uviđa svoju grešku, ne priznaje ili čak likuje i pokazuje zadovoljstvo za izvesnu dobit, onda je to poziv na neprijateljstvo. Mi i tada možemo oprosti jer nam taj oprost donosi duševni mir.
Kako da oprostimo sebi? Princip je isti, ljudski je grešiti i ako uvidimo gde smo pogrešili, odbacimo pogreške, mi na njima nešto naučimo. Ne postoji neoprostivo! Nekad nam je potrebno da nam drugi ljudi oproste, to nam pomaže da „završimo posao“, da se dobro osećamo, čak i ako drugi odbiju da nam daju oprost. Traženje oprosta je takođe lekovito.
I ne zaboravite, priznati i oprostiti grešku je ljudski!
Dušica Mandarić
Psiholog, psihoterapeut, sudski veštak
