08/10/2025
Usamljenost
Sve češće u praksi se srećem sa klijentima koji se osećaju usamljeno. Iako to nije novi izazov u terapiji ipak važno je istaći da je prisustvo ovog dubokog osećanja sve učestalije. I to iz različitih razloga. Kako bih čitaocima približila ovu temu krenuću od definicije i razumevanja šta usamljenost jeste:
Usamljenost možemo razumeti kao osećanje nepripadanja, neshvaćenosti pa i ne neprihvaćenosti od strane drugih. Tamo gde izostaju dublje emocionalne veze koje daju osećaj sigurnosti i bliskosti rađa se osećanje usamljenosti. Usamljenost je duboko egzistencijalno osećanje da nas niko ne razume od ljudi koji su nam važni.
A kako je to biti na tom mestu? Složićemo se, veoma teško. Zato usamljenost sa sobom nosi osećanje težine i unutrašnje praznine.
Zašto je to tako?
Kao ljudi, u svojoj osnovi, mi smo socijalna bića. Stvoreni smo da gradimo odnose sa drugima, da gradimo zajednice kao i za socijalnu razmenu sa drugima. U socijalnim odnosima najviše potvrđujemo svoju vrednost i svoje postojanje. Zato su socijalne potrebe- potrebe koje se ne mogu zadovoljiti bez kontakta i odnosa sa drugima - biološki date. Drugim rečima, duboko smo u svojoj evoluciji, u svom kodu, programirani da ostvarujemo veze sa drugima. Pedesetih godina pojavila se teorija afektivnog vezivanja koja je to dokazala i ukazala da ako dete ne ostvari vezu sa starateljima, na prvom mestu majkom i ocem, neće opstati. Teorija afektivnog vezivanja je ukazala da, od rođenja, biološki smo podešeni da tragamo za sigurnim obrascima emocionalnog (afektivnog vezivanja) a kada ih ne ostvarimo javljaju se nesigurni obrasci- oni koji nam kasnije prave problem u partnerskim i drugim bliskim odnosima (prijateljskim na pr). Iz sigurnih obrazaca emocionalne povezanosti kreće i pravilan ne samo psihološki već celokupni psihofizički razvoj. Način na koji kasnije regulišemo emocije u odraslom dobu veoma zavisi da li smo ili ne dobili od roditelja ovu sigurnu bazu. Da bi roditelji mogli da daju tu bazu i sami moraju imati iskustvo takvih odnosa. Ovo navodim samo u cilju razumevanja koliko je emotivno povezivanje esencijalno važno za čovekov razvoj i opstanak. Odrasli ljudi će, istina, preživeti bez dubljih emocionalni veza, ali psihološki će biti prazni a njihov unutrašnji svet osiromašen. Za čoveka pripadanje drugima ili zajednici kao i ostvarivanje emocionalnih veza sa drugima suštinski je važno. Kada toga nema javlja se duboko osećanje praznine pa neretko i ništavila i besmisla. A to vodi i depresiji. Zbog toga je jako važno da razumemo usamljenost.
Rekla bih da je usamljenost prazno mesto u nama gde nedostaju drugi ljudi koji nas razumeju, prihvataju i poštuju - a zapravo to to je ljubav u svom punom smislu. Na neki način usamljenost je tamo gde nema osećanja ljubavi od strane drugih važnih ljudi jer ljubav jeste prihvatanje nekoga kao bića sa svim onim što to biće odnosno osoba jeste.
Dodala bih da bi se usamljenost javila potrebno je da osoba oseća i doživiljava da je neko u njenom socjalnom okruženju uopšte ne razume i da je ne shvata. Kao da luta od odnosa do odnosa i nema svoje mesto i nema svoje pripadanje. Ako se osećamo kao da nas drugi koje volimo i kojima težimo (najčešće članovi porodice) razumeju delimično - dobro je. Sve dok imamo to osećanje delimičnog razumevanja i shvatanja nećemo doživeti usamljenost u svom punom obimu a samim time ni tu prazninu i težinu koja donosi.
Da li smo usamljeniji nego pre?
Za naše društvo, za Balkan, je bitno da shvatimo da smo mi kolektivistička kultura- kultura zajednica, širih zajednica i veza. Nama generalno individualizam ne prija u tolikoj meri. Savremeno doba donosi individualizam ili ga čak nameće kao vrednost. A nekada to odlazi u ekstrem. U kom smislu?
Često se nameće ideja da je čovek sam sebi dovoljan, da ne treba ništa da trpi od drugih što mu ne prija, da gleda ili grabi za sebe, da stalno bude što bolja verzija sebe, da ulaže što više u sebe... To je sve u redu dok ne postane ekstrem. Slažem se da čovek ne treba da trpi u socijalnim odnosima (naročito zastupan ideju nulte tolerancije na nasilje) ali ne sme ni da izgubi toleranciju na to da neće sve biti sjajno niti će sve ići glatko naročito kada je reč o partnerskim odnosima. Duboke emocionalne veze, ono što je u osnovi ljubavi, donosi i razumevanje i prihvatanje osobe kao celine- i onog dobrog i onog ne tako sjajnog u drugome. Naravno, kada nešto ometa ostvarivanje zdrave veze sa drugom osobom u partnerskim odnosima uvek preporučujem terapiju kako individualnu tako i partnersku odnosno bračnu. Ali istakla bih da zdrave veze imaju takođe svoje izazove i probleme. Očekivanje da će sve teći kao na filmu je često romantična prestava koja nas odvlači od realnosti. Izgradnja veze sa drugim ljudskim bićem, bilo prijateljske bilo partnerske veze,zahteve strpljenje i svesno aktiviranje i ulaganje u taj odnos i prevazilaženje izazova i prepreka na tom putu. Imam utisak da ljudima postaje sve teže da ostvare dublje emocionalne veze i to je upravo ono što ih čini usamljenima. Naročito ako uzmemo u obzir da mi jesmo i dalje kolektivistička kultura i da je nama “imati svoje pleme” da jako važno. Pored nametanja individualizma koji donosi svoje prednosti, ali naglašavam, ne sme otići u ekstrem jako je važno da se vraćamo suštini a to je -da je potreba za pripadanjem i povezivanjem naša duboka sržna, biološka potreba. I ako ne uspevamo da ostvarimo dublje veze patićemo i bivaćemo sve usamljeniji.
Rekla bih da, nažalost, jesmo usamljeniji nego ranije iz više razloga. Navela sam da je jedan od razloga nametanje vrednosti ekstremnog individualizma a sa tim dolazi ono što sve više prepoznajemo kao narcistička kultura.
Istraživanja pokazuju da se narcisoidni poremećaj ličnosti povećao u proseku za 20 p**a u odnosu na pre par decenija. Kako je to moguće? Pa jedan od razloga je upravo društvena proizvodnja narcizma - nametanje tih vrednosti i ideja - da sam samo sebi bitan i najvažniji i samo za sebe. A kako ćemo se onda povezivati sa drugima ako nećemo da se emotivno dajemo i investiramo u druge? Ili ako očekujemo da se samo nama daje i da se drugi nama povinuju po svaku cenu?- što je narcizam u svojoj srži.
Drugi razlozi su kontekstualni,društveni kao što je na primer ubrzan tempo savremenog života gde nemamo previše vremena za bliske odnose i osobe, gde smo često razapeti između posla i svih drugi obaveza pa nekada ne stignemo ni sa članovima porodice da razmenimo bliskost na dnevnom nivou koja nam je potrebna. Takođe, nemamo puno vremena za prijateljske odnose i za ono što ja zovem sporo vreme - vreme bez obaveza, gde se prepuštamo laganijem ritmu i upravo uživanju u kontaktu i bliskosti sa drugima. Uvek se setim našeg pisca Davida Albaharija koji je napisao sjajan tekst pod nazivom Vratite nam nedelju aludirajući baš na to vreme okruženo porodicom,ispunjeno mirom i isključenošću od obaveza.
I kao veliki izvor otuđenja u savremenom svetu navela bih preplavljenost tehnologijom, ubrazanost tehnološkog napretka i sve više zamenom realnog, fizičkog prostora virtualnim, online prostorom. Posao se mnogo lakše može preneti u online prostor ali ne važi isto za bliske ljudske odnose. Ostvarivanje kontakta i socijalne razmene preko društvenih mreža nije nikako zamena za pravi odnos i kontakt. I zato sve više ostajemo emocionalno “gladni” odnosno prazni iznutra. Primetila sam da ljudima postaje sve teže da ostvare partnerski odnos pa i inicijalno upoznavanje na jedan klasičan način u fizičkom prostoru. Neretko čujem od svojih klijenata da nemaju prilike za to ili da su društvene mreže se više zamena za to. Kao neko ko je rastao bez računara dobar deo svog detinjstva pa i mladosti pitam se kako je to moguće? Kako nam je toliko to nametnuto? Zato bih još jednom naglasila da socijlna razmena u internet svetu i online prostoru ne daje onaj emotivni ispunjavajući i topli prijatni osećaj povezanosti kao što je razmena energije u fizičkom prostoru. Zato se sve više i osećamo usamljenije i otuđenije iako su interakcije postale sve češće i dostupnije zahvaljući online svetu. Ali lajk ne može biti zamena za realni zagrljaj, za neverbalnu komunikaciju u fizičkom susretu. I kada sam već spomenula teoriju afektivne vezanosti naglasila bih da u okviru nje ističemo da je dodir prvi jezik ljubavi. A kako ćemo sebi fizički dodir i toplinu obezbediti kroz emotikone i lajkove? Pa nikako- nismo biološki niti evolutivno projektovani za to. I zato patimo.
Šta nam je činiti?
Iako danas ne možemo izbeći online svet jer je to postala naša nova realnost možemo doneti svesnu odluku da ćemo biti što više dostupni za bliske ljude u fizičkom prostoru ili da ćemo češće biti na off kada je dostupnost u online svetu u pitanju. Takođe, možemo probati smanjti svoje obaveze, odvojiti dan u nedelji koji će biti onaj lenji dan kada ćemo se aktivirati u povezanosti, bliskosti i razmeni sa drugima. Ako se i pored toga i dalje osećamo usamljeno, moja preporuka je da se angažujemo u hobijima ili interesovaanjima koje nas ispunjavaju. Zašto? Zato što često u tim aktivnostima se sretnemo sa ljudima sličnih interesovanja sa kojima lako ili lakše delimo sistem vrednosti a samim time i sebe. Suština je da je lek od usamljenosti povezivanje i osećanje da nas drugi makar jednim delom razumeju. A ako se i pored svega toga osećamo da nemamo povezanost koja nam je potrebna- psihoterapija je onda pravo mesto za podršku.
Koliko terapija može pomoći?
Rekla bih mnogo ako ne i suštinski. Uloga terapeuta je izuzetno važna u prevazilaženju dubokom osećanja usamljenosti jer upravo terapija jeste mesto pripadanja, prihvatanja, osećanja sigurnosti i dubljeg razumevanja. Odnos koji klijent ostvaruje sa terapeutom često jeste suštinski za isceljenje i prevladavanje psiholoških problema uključujući i osećanje usamljenosti. Terapeut je taj koji donosi korektivno i negujuće iskus
tvo za klijenta a terapija jeste mesto susreta čoveka sa čovekom, mesto duboke ljudske razmene naravno u profesionalnim granicama. Rekla bih daa je terapijsko polje mesto susretanja dva bića ili dve duše. Još je bolja ukoliko postoj i grupna psihoterapija jer grupa daje onaj neverovatni efekat pripadanja i prihvatanja.
Samoća nije usamljenost!
I za kraj napravila bij jednu značajnu razliku između osećanja usamljenosti i biti sam odnosno samoće. Biti sam ne znači da se osećamo usamljeno. Biti sam znači provoditi vreme sa sobom na jedna kvalitetan način, biti ispunjen sobom i baveći se stvarima koje volimo. Ako odvojim vreme za čitanje na primer, to je aktivnost u kojoj sam sama ali ne osećam se usamljeno. Svakome od nas je potreban prostor za povlačenje i unutrašnji mir. I jeste jedan od kvaliteta mentalnog zdravlja kao i odlika zrele ličnosti da možemo biti sami a ne osećati se usamljeno. Dakle, biti sam je vreme koje svesno odvajam za sebe i koje želim da ispunim sobom baveći se onim stvarima koje volim i koje me ispunjavaju. I to je vreme koje dovodi do osećanja zadovoljstva i ispunjenosti i unutrašnjeg balansa. Ali usamljenost je ono duboko prožimajuće osećanje isklučenosti, izolacije, nepripadanja i izostanka povezanosti sa ljudima koje volimo i koji su nam bliski ili nažalost, još teže, izostanak takvih veza. Zato je usamljenost nepodnošljiva i zahteva podršku.
