Делићи, Шарчевићи, Бујошевићи , породична стабла

25/03/2026

На данашњи дан 1999. године, погинуо је потпуковник Живота Ђурић. Био је први српски пилот који је настрадао у НАТО агресији. Обављао је дужност комаданта 241. ловачко-бомбардерске ескадриле Ратног ваздухопловства Војске Југославије.

Вечна слава.

25/03/2026

Милорад Медаковић,који је био Његошев биограф и краће вријеме секретар, прича анегдоте из тог времена :
"ЊЕГОШ УСТАЈАШЕ РАНО, ПА КАКО УСТАНЕ ПРИГРНЕ СВОЈ ЦРВЕНИ ЋУРАК, ШЕТА СЕ ПО БИЉАРДИ, ПА БИ СТАВШИ КОД ПРОЗОРА ПУТ ИСТОКА ПЈЕВАО ЦРНОГОРСКЕ ПЈЕСМЕ ТИХИЈЕМ ГЛАСОМ, А НАЈРАДИЈЕ ПЈЕВАШЕ . "А КАКАВ ЈЕ НИКАЦ ОД РОВИНА ."
(На слици, Његош у Биљарди)

25/03/2026

25/03/2026

25/03/2026

Вјечна кућа храброг команданта 4. батаљона 8. херцеговачке моторизоване бригаде ВРС, мајора Тихомира Јањића који је погинуо код Горажда 21. априла 1994. године у 33. години живота.
Слава му!

25/03/2026

25/03/2026

Благо оном ко довијека живи ❤️☦️

25/03/2026

М и л и ц а Р а к и ћ 💔

Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.

Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.

Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.

Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.

Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.

Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!

– ДОБРИЦА ЕРИЋ У ЗНАК СЕЋАЊА
НА МИЛИЦУ РАКИЋ И СВУ НАШУ ДЕЦУ
СТРАДАЛУ У НАТО БОМБАРДОВАЊУ 1999!💔

25/03/2026

Канонска посета епископа Андреја и свештенства Епархије швајцарске Косову и Метохији

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/kanonska-poseta-episkopa-andreja-i-svestenstva-eparhije-svajcarske-kosovu-i-metohiji/

25/03/2026

ШTА НИКАДА НЕ ТРЕБА РЕЋИ НА ИСПОВЕСТИ ?

Исповест није разговор о томе „како сам био доведен до очаја“, није решење породичних сукоба или жалба на живот. Исповест је сусрет са Богом, где не стојим као „у праву“, већ као „крив“. Где не објашњавам зашто су се ствари догодиле, већ се кајем.

Веома често се дешава (препознатљиво, зар не?):
човек дође и почне:
— „Мој муж је опет разбацао чарапе...“
— „Деца су непослушна, не желе да уче...“
— „Дечија соба је у нереду...“
— „Комшиница ме гњави својим проблемима...“

И све ово можете причати 5-10 минута... А на крају додати:
— „Па... била сам изнервирана... Кајем се...“

Али шта се дешава? Као да конструишемо свој говор на такав начин да би свештеник (и ми сами!) помислио:
„Па, она НИЈЕ КРИВА... само су је гурнули...“

И покајање у овом тренутку постаје слабије — јер се у себи и даље бранимо. Трудимо се да останемо „добри“ у очима других. Али у исповести, то је непотребно. У исповести је важно бити искрен.

✅ Стога је правило једноставно:
НИКАДА немојте говорити о туђим гресима у исповести.
Јер ћемо бити одговорни не за њих, већ за себе.

Исповест понекад треба да буде веома кратка — али веома прецизна:
— „Била сам неконтролисана и иритирана својим мужем.“
— „Нисам показивала љубав и стрпљење према деци.“
— „Била сам нетолерантна према свом ближњем.“
— „Осуђивала сам.“
— „Била сам горда.“

То је све. Нема дугих увода. Нема изговора. Нема „али он је почео.“

И још једна важна ствар...
Када долазимо на исповест, долазимо да се ослободимо терета старих грехова.
Зато немојмо узимати нове одмах током исповести — кроз осуђивање и препричавање туђих грешака

25/03/2026

Израел забранио прилаз Светом Гробу...
Први пут кад су избацили патријарха из Светог Гроба, Благодатни Огањ је сишао, сићи ће и сад !

Благодатни Огањ се први пут јавио 335. године на Велику Суботу и после годинама до дана данашњег и то само православном патријарху, дајући тиме потврду истинитости и исправности наше православне вјере. Интересантан је и поучан догаћај који се догодио у средњем вијеку, 1579. године када су утицајни Јермени пожељели да истисну православног патријарха уз помоћ турске војске, и да они дозову Благодатни Огањ. Софроније V, православни патријарх, био је истјеран испред Саборног Храма, гдје је сав уплакан и са подигнутим свијећама, молио Бога за силазак Благодатног Огња. Одједном је настао подземни тутањ и задувао силни вјетар. Са неба се проломио, расцијепао мермерни стуб на улазу у Храм и упалио се сам стуб и воштанице у патријарховој руци. Јермени, оставши без Божје Благодати, постиђено су изашли из Храма, а стуб расцијепљен као стари храст, стоји и дан данас као свједочанство и опомена кривовјернима. Много муслимана је тада прешло у Православље. У манастирској ризници цркве која је посвећена Марији Магдалини чувају се свежњеви свијећа који су упаљени Благодатним Огњем патријарху Софронију!