28/01/2026
Prvih par meseci prošle godine u Indiji naučio me je nešto što mi je dugo izmicalo — da se život ne dešava samo u onom periodu kada stvaram, radim, planiram i jurim.
Tamo sam prvi put zaista stala.
U toj tišini, bez žurbe i bez pritiska da moram da budem produktivna, shvatila sam koliko sam godinama išla preko svojih granica.
Koliko sam mislila da moram da zaslužim odmor.
Koliko sam projekte, ciljeve i rast studija stavljala ispred svog mira, tela i intuicije.
Indija me je naučila da odmor nije slabost.
Nije pauza od života — odmor jeste život.
To je vreme kada se presečeš, vratiš sebi, spustiš energiju tamo gde pripada.
Tamo sam po prvi put dozvolila sebi da ne radim ništa.
Da ne objašnjavam.
Da ne jurim.
Da ne dokazujem.
Da samo budem.
I iz tog „biti“ rodilo se nešto mnogo dublje.
Polako sam počela da osećam kako se vraćam svojoj mekoći, ženstvenosti, želji da negujem, a ne samo da stvaram.
Počela sam da postavljam privatne i profesionalne granice — bez griže savesti.
Počela sam da biram sebe, ne obaveze.
I u toj mekoći krenula je mentalna priprema za nešto mnogo veće.
Za korak koji ne dolazi iz nagona ni iz „trebalo bi“, već iz duboke unutrašnje spremnosti.
Priprema da se zaustavim.
Da ostanem.
Da poželim prostor za porodicu.
Da moje telo oseti sigurnost, mir i stabilnost, pa da poželi da primi novi život.
Verujem da ništa od toga ne bi došlo da nisam naučila ono najjednostavnije, a najteže — da stanem.
I zato mi je ova današnja scena toliko simbolična:
ja, čaj, tišina, opušteno telo.
Bez žurbe.
Bez ambicije da negde stignem.
„Zahvalna sam… što ne radim ništa.”
Jer baš u toj tišini, bez pritiska i bez težnje da “budem više”, moje telo je pronašlo prostor za najveću promenu — da postanem spremna, otvorena i mirna da ostanem u drugom stanju.
I zato danas slavim odmor.
Slavim granice.
Slavim mekoću.
Jer baš to „ništa“ — promenilo je sve🙏🏻
