19/03/2026
RAD TUGE
Jedan od najvažnijih zadataka svakog čoveka je prihvatanje osnovnih činjenica života - da nismo omnipotentni, da smo smrtni, da je život često težak i da nije pravedan. A, to nimalo nije lak zadatak, jer su te činjenice bolne i neizbežne.
Iz psihodinamske perspektive, veliki deo psihičkih poteškoća ne proizlazi direktno iz tih istina, već iz naših pokušaja da ih izbegnemo. Psiha se organizuje oko odbrana koje nas štite od bola tih uvida: poricanje sopstvenih granica, fantazije o posebnosti i izuzetnosti, uverenje da ćemo nekako izbeći gubitak ili patnju, ili pak ogorčenost zbog nepravde koja se doživljava kao lična uvreda.
U tom smislu, psihičko sazrevanje ne znači eliminisanje bola, već razvoj kapaciteta da se on podnese. A centralni kapacitet za to jeste sposobnost tugovanja.
Šta je psihodinamski "rad tuge“?
Rad tuge nije samo emocionalno reagovanje na gubitak. To je dubok unutrašnji proces u kojem osoba postepeno priznaje realnost gubitka (bez poricanja ili minimizacije); dozvoljava sebi da oseti bol, tugu, bes, prazninu; povlači emocionalna ulaganja (libido) iz izgubljenog objekta i reinvestira ih u nove odnose, značenja i aspekte života.
Drugim rečima, rad tuge je proces reorganizacije unutrašnjeg sveta nakon gubitka.
Važno je naglasiti da gubitak ne mora biti samo smrt. To može biti gubitak idealnog roditelja, iluzije o sebi, odnosa, mladosti, zdravlja — ili čak ideje da će život biti fer.
Tuga ima funkciju da razbije iluziju omnipotencije. Ona omekšava rigidne odbrane, produbljuje kapacitet za empatiju, te omogućava kontakt sa realnošću i otvara mogućnost za autentične odnose.
Bez tuge, osoba ostaje zaglavljena u površnim ili defanzivnim načinima funkcionisanja.
Kada je bol preteška ili je nedostupan kapacitet da se ona obradi, često dolazi do maničnih odbrana. To su psihički mehanizmi koji služe da anuliraju bol i osećaj gubitka kroz: grandioznost, hiperaktivnost i nemir, trivijalizaciju gubitka, euforiju ili forsirani optimizam ili devalvaciju onoga što je izgubljeno.
Manična pozicija je pokušaj da se poništi zavisnost i potreba za drugim, i da se održi iluzija potpune autonomije i kontrole.
Zdravo tugovanje, zapravo podrazumeva toleranciju bola bez bežanja u distrakcije ili poricanje, sposobnost da se ambivalencija izdrži (da se opoziti mogu "držati u umu" bez cepanja), prihvatanje ograničenja i realnosti, postepeno vraćanje interesa za život, očuvanje unutrašnje veze sa izgubljenim objektom — ali u izmenjenom, simboličkom obliku. Sposobnost za tugovanje stiče se kroz optimalnu frustraciju u ranom razvojnom periodu, bez preplavljivanja.
To je proces koji vodi ka većoj psihičkoj integraciji.
Na kraju, moglo bi se reći: psihičko zdravlje ne leži u odsustvu patnje, već u sposobnosti da se tuguje. Jer tek kroz tugu odustajemo od iluzije da smo svemoćni, i tek tada postajemo sposobni za stvaran, ograničen, ali autentičan život.
