Nadja Sarenac psihoterapeut - Centar Mental Wellness

30/04/2026

Sve preporuke za radionice Renata Senić - psihoterapeut

30/04/2026

Psihologija i psihoterapija su danas često svedene na populistički jezik brzih dijagnoza, gde se složenost ljudskog iskustva pojednostavljuje u etikete, poremećaje i "traume“.
U takvom kulturnom okruženju, mnogi ljudi više ne dolaze na terapiju prvenstveno da bi razumeli sebe, već da bi pronašli dijagnostičku kategoriju koja će objasniti njihovu patnju i dati joj ime. Normalne životne krize, unutrašnji konflikti, egzistencijalna anksioznost, tuga, ambivalencija ili tenzija koju nosi sama sloboda postaju patologizovani, kao da svaka nelagodnost mora biti simptom poremećaja. Time se gubi razlika između univerzalnih ljudskih borbi i kliničke patologije. Umesto prostora za promišljanje o smislu, odgovornosti i razvoju, psihološki diskurs se često pretvara u potragu za identitetom kroz dijagnozu. A čovek nije zbir etiketa, već biće koje neizbežno nosi konflikt, nesigurnost i bol kao deo same egzistencije. Terapija nas uči kako da privatimo egzistencijalne datosti i da se sa njima nosimo, ne da ih patologizujemo i da preispitujemo kulturne narative koji implicitno iskazuju "alergiju" prema frudtraciji, neizvesnosti i poziciji neznanja.

29/04/2026

PARADOKS CELOVITOSTI

Individuacija paradoksalno ne vodi ka konačno dostignutoj celovitosti, već ka sve dubljem prihvatanju sopstvene necelovitosti.
Iako je njen cilj uspostavljanje svesnijeg odnosa sa celinom psihe, čovek nikada ne može potpuno obuhvatiti Jastvo( jungijanska definicija), niti u potpunosti simbolizovati nesvesno.
Upravo prihvatanje činjenice da će nešto uvek ostati nespoznatljivo, nesimbolizovano i nedovršeno, otvara prostor za autentičan psihički život. Nedostatak nije mana koju treba eliminisati, već izvor želje, pokreta i unutrašnje transformacije. Ono što izmiče simbolizaciji nastavlja da nas pokreće, produbljuje i poziva na dalji razvoj.
Tako individuacija nije stanje savršene celovitosti, već sposobnost da živimo s napetošću između svesnog i nesvesnog, celovitosti i manjka, prihvatajući da upravo u toj trajnoj nedovršenosti leži vitalnost ljudske duše.
Sposobnost tolerisanja ambivalencje je u celom ovom procesu jako bitna, i čovek je pozvan da na svakom razvojnom stepenu iznova i iznova toleriše opozite i da izdrži tenziju koja vremenom dovodi do veće fleksibilnosti ega.

28/04/2026

27/04/2026

Ono čega se plašimo i što izaziva intenzivnu anksioznos do užasa se već desilo.

There’s a certain kind of anxiety that doesn’t respond to reassurance.

You do everything you can to ward it off: you tell yourself you’re safe, you build a stable, reliable life. You say no more often than yes, without realizing you’re organizing your life around avoidance.

But you feel it. You always feel it. Something is coming for you; something catastrophic and irreversible.

You fear you'll have a breakdown and you know you won’t recover from it.

So you do everything you can to prevent it. You tighten your grip on your children. You stay braced and stay inside. You're in a state of constant anticipation thinking that will prepare you for when it finally hits.

Your life gets smaller; your dread gets larger.

In 1974, the psychoanalyst D.W. Winnicott offered an idea radical for its time: the thing you’re most afraid of has already happened.

He meant this literally.

At some point early in life, something overwhelming happened. You were abandoned, rejected, disappointed. Whatever it was happened at a stage of development so young, there was no "you" to experience it as an event. So it never become integrated as a memory.

It wedged itself into your nervous system as fear.

And when it returns later, when you're a developed self, it doesn’t feel like something that happened. It feels like something that will happen, and so you feel dread.

Which is why avoidance doesn’t work.

Because you can’t escape something that already occurred.

I wrote about this fear, D.W. Winnicott, and the strange relief that comes when you finally understand that the breakdown you're afraid of already happened.

Read the full article in the How to Live Newsletter. The link is in the comments

27/04/2026

PARCIJALNI OBJEKAT I ARHETIPSKA INFLACIJA

Draga koleginica me je inspirisala na refleksiju o parcijalnom objektu.
U psihoanalitičkom smislu, identifikacija sa određenim emocionalnim stanjem ili fragmentom ličnosti često predstavlja stanje u kojem osoba više nema odnos prema svom iskustvu, već postaje potpuno stopljena s njim. Tada subjekt ne oseća tugu, bes, stid ili napuštenost kao prolazna unutrašnja stanja, već ih doživljava kao svoj celokupni identitet. Osoba recimo neće reći da se oseća odbačeno, već će nesvesno živieti poziciju "ja sam odbačen/na“.
U tom procesu dolazi do dominacije parcijalnog objekta, fragmentisanog, razvojno ranog oblika psihičkog iskustva u kojem nema celovitog sagledavanja ni sebe ni drugog.
U teoriji objektnih odnosa, parcijalni objekat označava stanje u kojem su emocionalna iskustva organizovana oko jednog dominantnog afektivnog pola, bez mogućnosti integracije suprotnosti. Tako osoba može biti potpuno preplavljena osećajem bezvrednosti, povređenosti, grandioznosti ili napuštenosti, bez kapaciteta da istovremeno zadrži svest o drugim aspektima sebe ili realnosti. Dobro i loše nisu povezani u celinu. Iskustvo ostaje crno-belo, konkretno i apsolutno. Psihička stvarnost se sužava na jedan emocionalni fragment koji preuzima organizaciju selfa.
Ključni problem jeste nedostatak simbolizacije. Kada emocionalno stanje nije mentalizovano, ono ne može biti reflektovano, promišljeno ili prevedeno u simbolički oblik. Umesto da osoba može prepoznati kako trenutni afekt aktivira staru razvojnu ranu, ona stanje doživljava kao neposrednu i apsolutnu realnost.
Dakle, emocija bi posredstvom mentalizacije predstavljala reprezentaciju, ne preplavljujuću realnost.
Ovo odgovara Bionovom konceptu beta-elemenata, koji nisu transformisani alfa-funkcijom u misao. Tada sirovi afekat prepravljuje psihički aparat i dolazi do acting out-a, somatizacije, emocionalne rigidnosti ili psihičke paralize, jer ono što nije simbolizovano mora biti proživljeno na konkretnom nivou.
Iz jungijanske perspektive, ovakva preplavljenost može se razumeti i kao identifikacija sa arhetipskom predstavom. Ego, nedovoljno diferenciran, postaje preplavljen kolektivnim nesvesnim sadržajem: arhetipom Žrtve, Ranjenog deteta, Senke, Mučenika ili Progonjenog heroja. U tom stanju osoba više ne poseduje simbolički odnos prema arhetipu, već je njime obuzeta.
Jung bi ovo opisao kao arhetipsku inflaciju, stanje u kojem osoba ne promatra određeni psihički obrazac, već ga živi kao totalnu psihološku realnost. Perspektiva se tada dramatično sužava, a sposobnost sagledavanja šire slike, razvoja ili transformacije postaje ozbiljno oslabljena.
Kada dominira ovakva identifikacija, često se razvija narcističko samosažaljenje. Ovde nije reč o zdravoj tuzi ili žalovanju, već o zatvorenom psihičkom sistemu u kojem bol postaje centralni identitet. Patnja postaje potvrda posebnosti, a rana osnova samodefinicije. Osoba može nesvesno investirati u sopstvenu povređenost jer upravo ona pruža osećaj kontinuiteta selfa. Paradoksalno, napuštanje patnje može biti doživljeno kao gubitak identiteta, zbog čega promena izaziva dubok unutrašnji otpor.
Izlaz iz ovog stanja podrazumeva razvoj mentalizacije i simboličkog kapaciteta, prelazak iz pozicije "ja jesam ovo stanje" ka poziciji "ja imam ovo stanje“. To predstavlja fundamentalni razvojni pomak od parcijalnog objekta ka celovitijem selfu, od posednutosti afektom ka refleksiji, od arhetipske inflacije ka individuaciji. Cilj nije eliminacija bola, senke ili arhetipskih sadržaja, već uspostavljanje svesnog odnosa prema njima.
U tom procesu osoba više nije potpuno određena svojom ranom, već postaje sposobna da je simbolizuje, razume i integriše. Tuga tada postaje iskustvo, a ne identitet. Senka postaje aspekt ličnosti, a ne sudbina. Rana postaje deo psihološke istorije, a ne jedina definicija selfa.
Psihološki rast, bilo u psihoanalitičkom bilo u jungijanskom smislu, zahteva upravo ovu transformaciju.
Omogućava sposobnost da unutrašnja stanja budu sadržana, promišljena i simbolizovana, umesto da subjekt njima bude potpuno preplavljen. Tek tada postaje moguće razviti širu perspektivu, izaći iz narcistične zatvorenosti povrede i otvoriti prostor za autentičnu unutrašnju transformaciju.

25/04/2026

Kada psihoterapija nije dovoljna?

Psihoterapija često nosi implicitno obećanje da će, ako se dovoljno duboko razume unutrašnji svet, doći i do promene spoljašnjeg iskustva.
U velikom broju slučajeva to jeste tačno, pošto način na koji doživljavamo sebe i druge snažno oblikuje našu realnost.
Međutim, postoji granica na kojoj psihoterapija prestaje da bude dovoljna kao jedini okvir razumevanja i pomoći.
Čovek nikada ne postoji samo kao "psihičko biće“. Njegovo iskustvo je uvek isprepletano uticajima psihološkog, fiziološkog, društveno-ekonomskog i kulturološkog.
Anksioznost može imati veze sa ranim odnosima, ali i sa hormonskim disbalansom, a nekad i oba paralelno. Depresivnost može biti povezana sa gubicima i unutrašnjim konfliktima, ali i sa hroničnim stresom siromaštva, migracije ili izolacije.
Telo, društveni kontekst i psiha ne funkcionišu kao odvojeni sistemi, već kao međusobno uslovljene ravni jedne iste egzistencije.
Psihoterapijski rad, posebno u dubljim ili analitičkim pristupima, prirodno teži da iskustvo prevodi na psihičku ravan, da traži značenje, simboliku, nesvesne obrasce. Ali tu leži i potencijalna zamka, jer se ne može sve, pa i ono ono što ima jasne spoljašnje ili biološke uzroke, prevestu na jezik intrapsihičkog. Ne sme se pasti u zamku da realni uslovi života budu potcenjeni ili nevidljivi.
Osoba se, na kraju svakog susreta, vraća u konkretan svet: u stan u kome nema sigurnosti, u odnos koji je objektivno nasilan ili iscrpljujući, u radno okruženje koje kontinuirano proizvodi stres, ili u telo koje je opterećeno bolešću. Ti faktori nisu samo "materijal za analizu“, oni su realni uslovi koji direktno oblikuju kapacitet za promenu. Ako se oni zanemare, postoji rizik da terapija počne da zvuči kao da problem leži isključivo u načinu na koji osoba "doživljava“ stvarnost, a ne i u samoj stvarnosti.
To ne znači da psihoterapija gubi vrednost, već da joj se menja uloga. U nekim situacijama ona ne može biti transformativna u smislu dubinske promene, već pre svega suportivna.
Mesto gde se iskustvo validira, gde se održava minimum psihičke kohezije, gde osoba dobija prostor da misli i oseća bez dodatnog pritiska. Ponekad je to najrealističniji i najetičniji cilj.
Zrelost terapeuta se, između ostalog, ogleda u sposobnosti da podnese tu granicu, da ne nameće psihološko objašnjenje tamo gde ono nije primarno, da ne minimizira uticaj siromaštva, bolesti, društvenih normi ili kulturnog konteksta, i da prepozna kada je potrebna saradnja sa drugim sistemima podrške: medicinskim, socijalnim, pravnim.
Drugim rečima, iako se svaki doživljaj na kraju reflektuje kroz psihičku ravan, ne potiče svaki problem iz nje. Psihoterapija može pomoći da osoba drugačije misli, oseća i razume, ali ne može uvek promeniti uslove u kojima ta osoba živi. A ponekad je upravo ta razlika ključna.

24/04/2026

Kako funkcioniše psihoanaliza?

24/04/2026