30/06/2025
Koren stida se često nalazi u ranim iskustvima posramljivanja, bilo direktnim: "Sram te bilo!", "Kako te nije sramota da to uradiš?"...
bilo indirektnim – kada dete nije prihvaćeno u svojoj autentičnosti, kada je ignorisano, omalovažavano ili kada je pažnja i ljubav bila uslovljena time da bude "dobro", "mirno", "uspešno", "skromno".
Tada dete počinje da razvija osećaj da s njim nešto nije u redu, ne da je nešto pogrešno u ponašanju, već u biću.
Stid nas uči da se povučemo, da sakrijemo delove sebe koje smatramo neadekvatnim. ,,Ako me vide, videće ono što ja pokušavam da sakrijem."
I upravo zato najviše boli, jer ne govori „napravio/la sam grešku“, već „ja sam greška“.
I tada govorimo o toksičnom stidu.
Postoji i zdrav stid koji nas može podstaći na refleksiju: "Da li sam povredio nekog?", "Da li je moje ponašanje bilo primereno?" U tom smislu, zdravi stid je znak savesti, obzira, empatije.
Zdravi stid nas uči granicama i empatiji.
U savremenoj kulturi, naročito na društvenim mrežama, često se promoviše ideja potpunog oslobađanja od stida - što nekad vodi u gubitak mere, samopromociju bez granica, pa i narcizam. Ljudi se ponekad ponose onim što je pre bilo prostor intime, refleksije ili rasta.
Stid sam po sebi ne mora uvek biti loš - može biti kompas.
Razlika je u tome sto nas toksični stid koči, ućutkuje i odvaja od autentičnog sebe.
Rad na sebi pomaže da razlikujemo gde nas stid upozorava na nešto važno, a gde nas sabotira. Kada je zdrav, a kada toksičan.
Rad na sebi ne znači „izbrisati stid“, već ga razumeti.
Kada ga osvetlimo, kada ga prepoznamo, on gubi moć da nas sp**ava.
