03/08/2025
Iako je davno napisan, nadam se da će ovaj tekst nekome pomoći 😘
„Vi ste slobodni“, čula sam pre nekoliko godina reči doktorke Tanje, psihijatra i izuzetno dobre osobe. Da, pobedila sam rivotril, koji sam uzimala punih 14 godina I bez kog nisam mogla da zamislim ni jedan dan. Vezala sam se za četvrtinu tablete tako da ako je nemam ujutru ne mogu da ustanem, ako je nemam uveče ne mogu da spavam. I ne može sad niko više da me ubedi da se ne može ostaviti bilo koja zavisnost, ako želiš, ako hoćeš, ako si spreman na mnoga odricanja i prilično bola da podneseš. I nisu mi bile potrebne skupe klinike, bila je potrebna moja odlučnost I dve osobe za podršku koje sam u to vreme posećivala zbog razgovora. Nebojšu, mog psihotepeuta kod koga sam završila lični rad I kasnije diplomirala psihoterapiju I dr Tanju, psihijatra. Izabrala sam najbolje, a dugo sam ih tražila.
Kod Tanje sam došla sa rečima: ja sam zdrava osoba, ali imam problem koji želim da rešim I nadam se da ćete vi moći da mi pomognete. Pijem rivotril I želim da prestanem. Njen predivni osmeh, toplina u očima I ohrabrujuće reči bile su mi dovoljne, jer sam snagu već imala u sebi. Znala sam da će biti teško, ali ni trenutka se nisam predomišljala. Iako je ostavljanje ove zavisnosti trajalo mesecima, svakog jutra sam išla na posao I mada niko nije primetio ja sam imala osećaj da ću se ugušiti, da će me srce izdati koliko je preskakalo. Prvi put na grupnoj superviziji rokovnik i olovka stajali su po strani, jer su mi ruke drhtale i nisam mogla da pišem. Apstinecijalni simptomi mogu da se nazovu paklenim, jer ne postoji način da se umanje, dok mozak ne navikne na novi život bez tableta. I to treba da se izdrži, sa idejom da će proći.
Glasovi raznih psihijatara koje sam ranije čula poput „ne može svako da ostavi rivotril“, “teže je ostaviti rivotril nego heroin” počeli su da me lome. „Ja mogu“, čula sam glas iz moje duše.
Preispitivala sam se kako ću da pobedim ovo malo čudo na koje sam postala imuna, a bez njega nisam mogla. Sećala sam se da bih ojačala. Kao kad bi se desilo da u kutiji ima samo jedna polovina, mogla sam da obiđem ceo grad da bih našla apoteku u kojoj mogu da ga uzmem bez recepta psihijatra. I osećala sam se loše zbog toga, kao da kradem. Godinama nisam išla na kontrolu a smučilo mi se jednom kada sam zbog paničnog napada primljena, a empatija je izostala.
Za 14 godina, koliko sam bila zavisnik od rivotrila, više p**a sam kroz novinarske intervjue sa raznim psihijatrima, pitala koliko može da bude štetan po zdravlje i može li da se ostavi? Od objašnjenja „ništa ne fali da se pije“, do „izaziva zavisnost, guši seksualne funkcije, ali teško može da se ostavi, pa možeš da probaš sa vitaminima i nekim prirodnim za spavanje…“ Ni jedan jedini put nisam čula nešto ohrabrujuće. Probala sam na razne načine, smanjivala uveče, izbacivala uveče, ali bez jutarnje nisam mogla da funkcionišem na poslu. Negde sam se pomirila da ću da ga pijem celog života. Jedna od doktorki psihijatrije sa kojom sam radila razgovor o demenciji, i koju sam pitala koliko su anksiolitici doprineli demenciji, rekla mi je: Anksioilitici nisu dobar izbor i čak utiču na pogoršanje pamćenja.
“Kada izazivaju zavisnost, pitala sam.
– Posle nedeliko nedelja kontunuirane upotrebe mogu da izazovu zavisnost. Ne treba ih uzimati duže vreme. Ako postoji problem sa ankioznošću, trebalo bi uzimati antipresive.
Kako se rešiti zavisnosti, kopkalo me je da čujem odgovor.
– Tako da se trudimo da ne postanemo zavisni.
U sećanju mi je jedna doktorka koja je za moj senzibilitet bila gruba, a uspela sam da čujem da je „rivotril isto kao da me neko udari tupim predmetom“. Znači, 14 godina sam svakog dana udarana u glavu, a samo mi je trebala empatija za nesreće koje sam preživela i traume, zbog kojih sam samu sebe iznutra šibala. Druga me, opet, uveravala da „nisam zavisna“, a između različitih mišljenja, lomilo se i moje biće.
I dok čovek zaista ne poželi promenu i pronađe odgovore za boli i nepravde, za nesreće i smrti, idealizacije i razočaranja, dok ne izađe iz tame, tražiće izgovore, pronaliziće sva moguća i nemoguća opravdanja, da bi nastavio po starom. I meni je dugo prividno odgovaralo da tavorim u sopstvenom mraku, dok nisam poželela i odlučila da ću da pobedim sve što me koči na putu ka autentičnoj meni.
Kada si gospodar svojih emocija I znaš zašto je danas došla tuga ili bes ili radost, možeš sve, a i za to su potrebne veštine.
Znala sam da je počela era gde ću sve nemoguće pretvoriti u moguće i da sam krenula novim putem. I život bez rivotrila mi je delovao nemoguće, a baš mi je lepo bez njega. Zbog zavisnosti od ljubavi kakvu sam želela, a nisam je dobila u detinjstvu, pa sam je ceo život tražila, počele su druge zavisnosti. Bežanjem od stvarnosti možemo da dobijemo samo nespokoj. Suočavanjem sa bolom I traumom, ma koliko da je bolan proces, dobijamo sebe. Ako ste sebi prijatelj, možete sve. Ja nekada nisam bila a to je nerazumno I platila sam debelu cenu što se nisam volela. Ali, za temeljnu promenu bila sam spremna.
Željka Radulović, psihoterapeut
