06/02/2023
Yes, you are ❤️!
JA NISAM VIŠAK
Ljudi se previše posvećuju drugima, dok sebe zapostavljaju, ne zato sto su mazohisti.
Ili takvi rođeni.
To su naučena ponašanja.
Uslovljenosti.
Ljudi sebe zapostavljaju, samožrtvuju se, podređuju, zato što su u najranijim godinama nekako shvatili da je to jedini način da dobiju onu nagradu na kraju-
bliskost, privrženost, posvećenost.
Naročito ona deca koja su rođena sa osetljivijim nervnim sistemom. Deca koja su perceptivnija i receptivnija ( dr Stephen Porges). Ona vrlo jasno osete otuđenost drugih, nedostatak emocionalne bliskosti.
Ta deca vrlo jasno osete kada drugi nisu stvarno prisutni u odnosu.
Postoji jedna sposobnost , koju smo razvili kao sisari- da se koregulišemo.
To znači da naš nervni sistem može da se umiri otkucajima srca druge osobe,njenom toplinom i zagrljajem, nunanjem i pevušenjem.
Naš nervni sistem može da umiri nervni sistem druge osobe.
Perceptivnija i receptivnija deca imajući osetljiviji nervni sistem, primaju mnogo više signala iz okoline i nemaju dovoljno kapaciteta da sami sebe umire.
Njima je mnogo više potrebno drugo toplo biće i zagrljaj. Da je neko tu, blizu, njima je neophodna blizina drugih kako bi umirili svoj nervni sistem.
Takvo dete će sve učiniti da ne doživi odbacivanje ili napuštanje, jer onda ostaje samo sa svojim prereaktivnim nervnim sistemom.
Tom detetu je neophodna koreagulacija.
I ono će se snaći tako što pokušava da se uklopi u željenu sliku o njemu, tako što preuzima odgovornost za tuđa osećanja, tako što postaje preposlušno, tako sto se posvećuje drugima, zapostavljajući sebe.
Radiće sve za aplauz.
Jer i aplauz je negde zamena za zagrljaj.
Radiće sve da drugima upadne u oči.
Jer ako me vidiš, toplije je.
Radiće sve za to da ne ostane samo ( često tako što se ne osamostali).
Jer, ako sam sama i samostalna nikog neće bitu tu za mene.
Ako ima sreće, takvo dete će imati emocionalno zrele i dostupne roditelje, koji će mu pomoći da u svojoj osetljivosti vidi dar, a ne prokletstvo.
Oni će mu pomoći da razvije samostalne mehanizme za upravljanje svojom osetljivom prirodom.
E, sada zamislite da se takvo dete rodi u porodici koja je emocionalno fobična.
Tom detetu će roditelji koji se plaše emocija, na ovaj ili onaj način, slati poruku da je ono samo preosetljivo, da sa njegovom prirodom nešto nije u redu, da im je njegova emocionalnost i teret i višak.
I dete će polako usvojiti to kao ideju o sebi. Da je teret i višak i da će, samo ako obuzda svoju osetljivost i smiri svoj nervni sistem, prestati da bude višak i dobiti zagrljaj koji mu treba.
Počeće da gasi osetljivost potiskivanjem emocija. Investiraće u razvoj analize, intelekta, refleksije.
A usput će razviti snažnog unutrašnjeg kritičara da ga podseća, s vremena na vreme, da su emocije opasne, da će zbog njih ostati bez drugih i da sa njim nešto nije u redu.
Mi sebe doživljavamo kao višak , ne zato što nismo imali dovoljno hrane ili krevet i sobu za sebe.
Mi sebe doživljavamo kao višak zato što smo dobili manjak potrebne povezanosti kako bismo se osećali dovoljno bezbedno da budemo ono što jesmo.
Imajmo to na umu.
Jer kao odrasli, mi možemo, boljim razumevanjem sebe i svojih potreba, sebi da pružimo ili zatražimo, posegnemo i dosegnemo one zagrljaje koji su nam potrebni.
Tako što prvo nađemo sebe i zagrlimo se.
Nekada je to najteži deo p**a.
Ljiljana Milić
Praktičar Primenjene psihologije i NLPa
Points of You Explorer
Trener ličnog razvoja
Foto: Sonia Motwani
