Katarina Jovanović

Katarina Jovanović Mama, supruga, psihološkinja koja voli da piše. Od septembra 2015.

Katarina Jovanović, diplomirani psiholog i porodični savetnik, NLP praktičar i stalni sudski veštak za oblast psihologija/dečija psihologija. Tokom skoro 20 godina radnog staža, obavljala je poslove i zadatke psihologa stručnog tima Razvojnog savetovališta Zdravstvenog centra u Šapcu, psihologa i nastavnika psihologije u Medicinskoj školi "Dr Andra Jovanović" u Šapcu, psihologa u Službi za zaštitu dece i mladih u Centru za socijalni rad i rukovodioca Službe za zaštitu odraslih i starih u CSR Šabac.

Član je autorsko-realizatorskog tima Udruženja za podršku vaspitanju i obrazovanju OdStar i autor je i koautor više programa za stručno usavršavanje nastavnika. godine radi kao samostalni konsultant i pomaže onima koje najviše voli – deci, mladima i porodicama.

Drage moje vladarke, čuvarice doma i porodice, drage moje gospođetine, srećan vam ovaj jedan među svih 365 vaših dana.Že...
08/03/2026

Drage moje vladarke, čuvarice doma i porodice, drage moje gospođetine, srećan vam ovaj jedan među svih 365 vaših dana.

Žene možda ne vladaju svetom, ali vladaju stvarnošću.
Nevidljivo.

Nije dovoljno samo uraditi sve što je potrebno da porodica funkcioniše.

Neko mora i stalno da misli o tome.

Nije dovoljno samo spremiti ručak. Neko mora i da smisli šta će se jesti.
Nije dovoljno samo odvesti dete kod lekara ili na trening. Neko mora da zapamti sve zakazane termine i da ih međusobno uklopi.
Nije dovoljno kupiti sapun i mleko. Neko mora da vidi da su pri kraju.
Nije dovoljno samo čestitati i proslaviti rođendane i druge praznike. Neko mora da zapamti datume i poklone od prethodnih godina.
Nije dovoljno samo pomoći detetu oko škole. Neko mora da prati šta se u školi dešava.
Nije dovoljno samo zagrliti tužnog člana porodice. Neko mora da primeti da je tužan.

Nevidljivo, mentalno opterećenje jedne žene je temelj porodične harmonije.

Zato super-heroine nećete naći na krovovima i u letećim automobilima.
Naći ćete ih u ogledalu.

Srećan vam 8.mart.

Počinje sezona testiranja budućih prvaka.U jednom trenutku naše prosvetarske istorije neko je povukao administrativnu cr...
05/03/2026

Počinje sezona testiranja budućih prvaka.

U jednom trenutku naše prosvetarske istorije neko je povukao administrativnu crtu i rekao – zamišljam - ljudi, nemamo dovoljno prvaka, sad ćemo da ubacimo i ove male januarce i februarce iz naredne generacije, pa ćemo popuniti klupe. (Znam da preterujem. Zakon je relativno fleksibilan u tom smislu, ali školska praksa, nažalost, nije.)

Prostom računicom, razlika između deteta rođenog sredinom marta jedne godine i sredinom februara naredne godine je 11 meseci.

Prefrontalni korteks, deo mozga odgovoran za pažnju, inhibiciju impulsa i radno pamćenje, intenzivno sazreva između šeste i sedme godine. Neću da lažem, stvari nisu crno-bele niti u kamenu urezane. Postoje deca sa šest godina koja su emocionalno stabilna, radoznala i spremna. Postoje i sedmogodišnjaci koji nisu. Ali…

Je l’ znate šta znači tih jedanaest, deset, čak i šest meseci u tom uzrastu?

Deca bliža sedmoj godini imaju bolje akademske rezultate u prvim godinama škole od mlađih vršnjaka. To znači manje posla za mame, nekad i tate.

Deca bliža sedmoj godini bolje održavaju pažnju, lakše odlažu zadovoljstvo i generalno bolje sebe regulišu. To znači manje posla za učiteljice i učitelje.

Deca bliža sedmoj godini bolje su emocionalno regulisana. Lakše podnose frustraciju, poraz, korekciju i lakše prihvataju školska pravila. To znači manje posla (i više uživanja) za sve.

Starija deca u odeljenju imaju bolji status u vršnjačkoj grupi, nevezan za Nike Air Max i Iphone. Emocionalno i motorno zrelija, brže obrađuju informacije i lakše preuzimaju liderske pozicije u odeljenju. Ako mene pitate, to znači da imaju više šansi da zavole školu.

Škola nije test inteligencije, nego test regulacije.

Mole se škole da ne popunjavaju odeljenja, nego da istinski procene zrelost naših devojčica i dečaka.

Dajte roditeljima šansu da nauče buduće prvake da zavežu pertle i samostalno obrišu guze.

Dajte deci šansu da zavole učenje od početka.

Juče sam razgovarala sa jednim mališom čije se srce rascepilo na pola.Ne samo da se rascepilo, nego mama i tata ne dozvo...
24/02/2026

Juče sam razgovarala sa jednim mališom čije se srce rascepilo na pola.

Ne samo da se rascepilo, nego mama i tata ne dozvoljavaju da sraste, jer svako vuče svoju polovinu sa sobom.

Sad taj mali dečak ne ume da bude svoj. Nekad je drčan, neosetljiv, grub jer misli da tata to očekuje od njega. Nekad je umiljat, preljubazan, preposlušan, jer misli da je to mami milo. Ni on više nije ceo, kao ni njegovo srce.

Da ne bude zabune, uopšte ne pričam o mami i tati zlostavljačima, nasilnicima, groznim ljudima. To su sasvim regularni, sasvim OK mama i tata.

Ali tata je povredio mamu, onda je mama povredila tatu. Ili je bilo obrnuto, nema veze.

Kako god da je bilo, oni su se uhvatili za tu povređenost i kopali po ranama sve dok se rane nisu inficirale i dok ni trunka razumevanja nije ostala.

Potpuno sam svesna da je razvod nekad zaista najbolje dostupno rešenje za probleme u odnosu, hoću samo nešto da vas zamolim.

Mame i tate, u ime svih malih i velikih dečaka i devojčica molim vas da pazite kako se razvodite. Čak i kad jako, jako pazite, mali dečaci i devojčice nađu načina da krive sebe, a kamoli kad ne pazite.

Svaku ružnu reč koju ste izgovorili o mužu ili ženi, nije izgovorena ni mužu ni ženi.

Izgovorena je drugoj polovini dečijeg srca.

Svaka treća devojka sa kojom razgovaram pati se sa insulinskom rezistencijom. Štitne žlezde luduju, migrene ubijaju u po...
18/02/2026

Svaka treća devojka sa kojom razgovaram pati se sa insulinskom rezistencijom. Štitne žlezde luduju, migrene ubijaju u pojam, ređaju se ulcerozni kolitisi i Kronove bolesti, nervoze creva i refluksi… I mojih celijačana je sve više.

Čovečanstvo se guši i češe zbog alergija na polen, o ambroziji da ne govorim, na prašinu, na dlaku, na sunce, mleko, jaja, orašaste plodove, morske plodove, mirise, konzervanse, metale…

Koji nam je đavo, pitam se.

A onda zavirim na neki portal ili naletim na vesti.

Svesna sam da pojednostavljujem stvar, ali ne mogu da se otmem utisku.

Ljudi su alergični na 21. vek.

Drage moje gospođetine, je l’ može neka od vas da se seti kad smo počeli da slavimo punoletstva žešće nego svadbe? Šacom...
13/02/2026

Drage moje gospođetine, je l’ može neka od vas da se seti kad smo počeli da slavimo punoletstva žešće nego svadbe? Šacometrijski, to je novi trend, u stalnom porastu od tamo neke 2010-2011.

Šta se, u stvari, proslavlja? Ako čitamo zakon, na dan svog 18. rođusa, naši adolescenti su postali sopstveni zakonski zastupnici, tj. stekli su pravo da sklapaju pravne poslove u svoje ime. Manje pravničkim rečima, od osamnaeste godine sami odgovaraju za svoje guzice… Pardon, svoje odluke.

Kao da je iko u novijoj srpskoj istoriji pustio svog sina i ćerku da se od osamnaeste sami snalaze…

U ofisu, od mojih tinejdžera čujem za neverovatne brojke, od 200, 300, pa i više gostiju, sa višestruko većim brojem evAra koji se potroše. Čujem za torte na spratove, za posebne autfite za slavljenike i slavljenice, ali i za najbolje drugarice/devojke/momke, čujem za bendove i di-džejeve, za vatromete i rakete, za raspored sedenja i fotografisanja…

Znate šta je najluđe? Relativno često to nije dečiji hir, nego su roditelji smatrali da „tako treba“.

Nije tajna da te srpske rabote sa slavljima obično kriju neku računicu – da l’ su ovi „ispoštovali“, da l’ su oni „vratili“… U raznim naukama je dobro dokumentovan fenomen recipročne razmene poklona i hteli to da vidimo ili ne - samo smo preneli stare društvene mehanizme na novu scenu – detetov 18. rođendan. Mi, odrasli.

Tako poklon nije samo poklon, nego je obaveza da se da.
Obaveza da se primi.
Obaveza da se uzvrati.

Najsmešnije je što slavljenici smatraju da pare što su dobili od zvanica pripadaju njima, a najviše me brine što to često misle i roditelji. Slavimo odraslost, a deluje kao da niko tu odrastao nije.

Bilo kako bilo, poslednjih petnaestak godina imamo novu pozornicu za pokazivanje moći i ugleda.

Roditelji igraju društvenu igru odraslih, deca igraju društvenu igru svojih vršnjaka, a račun se plaća iz istog porodičnog budžeta.

Kad ćemo prestati da se nadmećemo?

Žao mi je što se osećaš loše.Žao mi je ako si se osetila povređeno.Žao mi je što se toliko cimaš, ali znaš da nisam tako...
12/02/2026

Žao mi je što se osećaš loše.

Žao mi je ako si se osetila povređeno.

Žao mi je što se toliko cimaš, ali znaš da nisam tako mislila.

Izvini, šta ću kad sam takva.

Izvini, ali i ti si preterala.

Izvini ako sam te povredila.

Dobro, izvini, ne znam, šta još hoćeš?

Ni u jednom odnosu ne postoji stalna, stoprocentna harmonija. Disharmonija je neminovna. Nekad smo bliže jedni drugima, nekad dalje. Nekad nam je potrebno ono što druga strana neće ili ne ume da nam da. Nekad drugima dajemo ono što je, zapravo, nama potrebno. Bivamo povređeni i povređujemo. Budemo ljuti i ljutimo.

Ako želimo da odnos traje, disharmoniju treba popraviti.

Izvinjenje je odlična alatka za popravku, ako znamo da je koristimo.

Sve one rečenice s početka teksta su falš.

Pravo izvinjenje uključuje jasnu ličnu odgovornost.

Pravo izvinjenje daje legitimitet nečijoj povređenosti. Ne mora da se radi o „objektivno“ velikoj šteti već o jasnom priznanju da je druga osoba povređena.

Pravo izvinjenje uliva nadu u mogućnost promene ponašanja, inače je beskoristan ritual.

Pravo izvinjenje je signal da nam je važniji odnos nego da budemo u pravu. Pravim izvinjenjem kažemo – stalo mi je do tebe i do nas.

Recimo…

Izvini što sam te povredila tim svojim postupkom, šta mogu da uradim da popravim stvar?

Dajte malo vremena drugoj strani.

A onda popravite stvar.

Jeste li čule za "efekat moćne devojčice"?Naučna stvar.Očevi kojima je prvo dete ćerka pokazuju veće razumevanje rodne r...
09/02/2026

Jeste li čule za "efekat moćne devojčice"?
Naučna stvar.

Očevi kojima je prvo dete ćerka pokazuju veće razumevanje rodne ravnopravnosti i manje krute stavove o ulogama muškaraca i žena.
Eto, takvu moć ima ćerka.

Još jedna naučna stvar: otac koji nije samo fizički prisutan, već emocionalno angažovan i istinski dostupan, utiče na sposobnost ćerki da se nose sa životnim izazovima i stresom.
Takvu moć imaju očevi.

Sve ćerke imaju oca.
Ali ćerke koje imaju Tatu osećaju da su voljene, podržane i zaštićene.
One ne ostaju devojčice. Ne postaju princeze.
One izrastaju u otporne, snažne žene.

Nećemo se lagati, skoro po pravilu, Mame obavljaju veći deo posla.
Ipak, kad su očevi Tate, i mamama i ćerkama je lakše.
I mnogo lepše.

Devojčica od 9 godina zna koliko kalorija ima sok od pomorandže i odbija da ga pije. Tvrdi i da ne voli čokoladu.Devojči...
06/02/2026

Devojčica od 9 godina zna koliko kalorija ima sok od pomorandže i odbija da ga pije. Tvrdi i da ne voli čokoladu.

Devojčica od 12 godina hoće da stavi pirsing na pupak.

Devojčica od 13 godina nekoliko nedelja je bila na žvaka-dijeti (samo je žvake žvakala), završila je na infuziji a posle na transfuziji.

Devojčica od 14 godina mi objašnjava da ne može da nosi visoke čizme jer joj se leva i desna noga ne dodiruju u tačkama u kojima „treba“ da se dodiruju.

Devojčica od 16 godina je skoro očajna što nema guzu i razmišlja da od para koje dobije za punoletstvo kupi sebi implante.

Gospođetine moje, sve ovo su stvarne devojke, ni jednu jedinu nisam izmislila.

Da, znam. Društvene mreže, algoritmi, filteri, mediji, seksualizacija dečijeg tela… Sve znam.

Ali.

Možda bismo i same mogle da pripazimo. Da pomognemo ne samo svojim ćerkama i sestrama nego i sebi. Da budemo nežne prema sebi i svojim telima.

Jedna stvar je „povesti računa“ o izgledu, a nešto sasvim drugo kriviti svoje telo za sve i svašta. Hroničan nadzor nad svojim telom, stalno proveravanje, kako izgledam, kako sedim, stojim, hodam, kako mi stoji ova majica i ove pantalone, da li sam „u redu“ za pogled spolja… To nije „vođenje računa o izgledu“, to je trajna, iscrpljujuća i samoponižavajuća mentalna aktivnost.

A ćerke gledaju.

Možda bismo mogli da pokušamo da ne komentarišemo veličinu, oblik, težinu ženskih bića, posebno onih iz neposredne blizine i posebno, posebno mladih - sestara, ćerki, sestričina, bratanica, nećaka… Da ne komentarišemo šta jedu, koliko jedu, kako treba da jedu, da bez jasnog konteksta ne pričamo o tome kako su se promenile, izrasle ili božemitiseoprosti „raskrupnjale“… Većina ovih komentara nije zlonamerna mada ima i takvih. Kakve god da su namere, te reči mogu da naprave štetu.

Jer ćerke slušaju.

Možda možemo da pomognemo našim ćerkama. Da ih naučimo da su naša tela način na koji postojimo u ovom svetu – dišemo, hodamo, trčimo, volimo, grlimo se…

Nisu objekti koji treba da se dopadnu drugima.

Ne prestajem da se pitam, da li smo preterali sa ovim nejebavajućim stavom prema ljudima…Pre neko veče, u jednoj radnji ...
04/02/2026

Ne prestajem da se pitam, da li smo preterali sa ovim nejebavajućim stavom prema ljudima…

Pre neko veče, u jednoj radnji gledam klinku od maksimalno 10 godina, lepa kao lutka, slap sjajne kose preko pola lica. Telefon joj zavibrira, ona zamahnu kosom kao da je na foto-šutu, i nekom se javi sa „reci“.

Teatar u 5 sekundi.

"Ja sam tako bitna i moje vreme je taaaako bitno, nemam vremena da kažem ni ćao“.

Uhvatih sebe kako sam se ponadala da je ne zovu roditelji. A ako jeste neko od odraslih, da ju je pošteno nabrusio. (Imam 55 godina i majci se i dalje javljam sa „eee, majka“, šta god da radim i u kakvom god poslu da sam se zatekla.)

Zamislim šta bih joj ja rekla da se meni tako javila.
Pa nisi bitna, srećo, nikom sem svoje porodice.
Nisi posebna.

Niko od nas nije. Da bismo postali stvarno sjajni u samo jednom životnom segmentu, treba nam gomila vremena, energije i discipline. I niko nema toga dovoljno da bude stvarno, stvarno, stvarno izuzetan u svim oblastima života.
Manje-više, svi smo prosek, a mnogo nas se ponaša kao da zaslužuje VIP tretman.

Bilo bi lepo i krajnje korisno da naučimo naše klince da nisu VIP.
Zaboleće ih, ali će taj bol da prođe i od njega će očvrsnuti.
Inače će to uraditi život.
A od toga se možda i ne oporave.

Dobro mi došle u subotu.Znam da mnogo mojih gospođetina danas radi posao za koji prima platu, a popodne se vraća na onaj...
31/01/2026

Dobro mi došle u subotu.

Znam da mnogo mojih gospođetina danas radi posao za koji prima platu, a popodne se vraća na onaj kućevni, neplaćeni.

Ostavite šerpe i krpe i s nekim koga volite izađite napolje...
Da šetate i navijate za sunce.
Da vam neko drugi skuva kafu i iznese kolačić, makar i ne bio lep kao domaći.

Filozofirajte o naučnim dostignućima i knjigama koje ste čitale i podkastima koje ste ispratile, pričajte o svim lepim stvarima koje vam padnu na pamet, slušajte muziku, šalite se jedni s drugima...

Primetite da dnevnog svetla ima sve više, a hladne oštrine u vazduhu sve manje.

Maštajte.

Obucite sebe u nešto lepo. I spolja i iznutra.

Uradite sve ono što će vam pomoći da produžite trajanje subote.

Ko god da je rekao „od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“ (a po svoj prilici to nije bio Branko Radičević), sla...
27/01/2026

Ko god da je rekao „od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“ (a po svoj prilici to nije bio Branko Radičević), slagao je masno… Svakako taj neko nije bio đak 21. veka.

Je l’ stvarno misle da krenu sa „reformom“ skraćivanjem časova na 30 minuta?

Odmah da kažem, nemam još stav, ali imam utisak da se zanemaruje bitna činjenica: u sistemu sve utiče na sve. Dužina časova utiče na rad dnevnog boravka, dnevni boravak na porodičnu organizaciju, porodična organizacija na porodičnu dinamiku… Dužina časova utiče čak i na autobuski red vožnje. Mnogo je krugova uticaja, a čini mi se da se o njima ama baš ni malo ne vodi računa.

Je l’ stvarno misle da je sama dužina časa jedini faktor rasute pažnje naših školaraca? I da će to biti razlika koja pravi razliku?

Padaju plafoni, decu u školskom dvorištu ujedaju kučići, u wc-ima nema sapuna ni papira, sale za fizičko (ako je škola ima) su ’ladne, sami nastavite spisak…
Elementarni bezbednosni i higijenski uslovi su upitni. Blago rečeno.

A to je tek početak.

Pravila ima toliko da sva pravila ne znaju ni oni koji su ih pisali. Da ne pominjem ona najstrašnija, nepisana i ad hoc – i prema babu i prema stričevima.

Pola nastavničkog kadra bi pobeglo glavom bez obzira kad bi znali gde.

Dve trećine školaraca ide na paralelne časove kod istih tih nastavnika kući. Činjenice i „činjenice“ zaboravljaju čim dobiju ocenu. Jer – šta će im? Mnoga zanimanja koja će birati još ne postoje.
U odeljenjima se slažu k’o mačke u džaku jer je položaj u vršnjačkoj hijerarhiji važniji od vazduha koji dišu.

Roditelji su fokusirani na ocene, kao da su mera kvaliteta i deteta i roditelja.

I svi se pitaju – čemu?

Ništa ne angažuje ljudsku pažnju tako dobro kao svrha.

Škole su nekad bile kuće znanja.
Danas je znanje dva klika daleko. (Ne mislim na AI ni Google, mislim na ozbiljne stvari koje su dostupne između ostalog i zahvaljujući njima.)

Školi treba nova svrha.

Mogla bi da bude kuća kritičkog mišljenja.

Januar odlazi, pitanje je dana. Sa njim i sezona slavlja i slava. Gospođetine moje, pomagajte. Ko će da mi objasni šta j...
25/01/2026

Januar odlazi, pitanje je dana. Sa njim i sezona slavlja i slava. Gospođetine moje, pomagajte. Ko će da mi objasni šta je to u ženskom biću pa samo sebe teroriše?

Govorim o čišćenju i raspremanju kuće „pre slave“, „pre Nove godine“, „pre gostiju“. Ispravite me ako grešim, ali imam utisak da pred slavu i ostale bitne prilike zilion vas dovede sebe (i ukućane) do ludila.

Peru se prozori (u decembru i januaru). Skidaju se i peru zavese od X metara kvadratnih, avaj i peglaju, iako će vam u naredna dva dana u kuću stići 30 ili 50 gostiju, sa minimum 50 posto pušača. Izmiče se nameštaj. Tresu se i/ili peru tepisi iako se gomila ljudi neće izuvati pri ulasku. Izvlače se svi sudovi iz kuhinjskih ormana i ponovo peru, posebno čaše i servisi koji se inače ne koriste. Prašina se proteruje sa mesta koja davno sunca ugledala nisu (niti će, posle vašeg pohoda). Kupatila neću ni da komentarišem. A trpeza… Možda neko nešto i naruči, ali ono što vi tvrdite da ćete začas same (rolati, sitni kolači, torte, pitice, projice, salatice…) apsorbuje toliku količinu energije iz vaših živaca, da ja stvarno ne znam kako vam ijedna nervna ćelija preostane.

To ne radite zbog drugih – to su vam najbliži. Iskreno verujem da niko od njih neće njuškati zavese ni brojati paukove niti u ćošku terase.

Zašto onda?

Trčite od trpeze do kuhinje dok vam iscrpljenost na pore izlazi, jer noćima niste čestito odspavale. Od svih đakonija na stolu jedva da ste mrvu uzele.

Najteže mi pada što mislite da morate.

Kako ne vidite da ste vi i vaše kuće vredne divljenja svakog dana u godini?

Address

Tiršov Venac Bb
Šabac
15000

Opening Hours

Monday 10:00 - 20:00
Tuesday 10:00 - 20:00
Wednesday 10:00 - 20:00
Thursday 10:00 - 20:00
Friday 10:00 - 20:00

Telephone

+381606099002

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Katarina Jovanović posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Practice

Send a message to Katarina Jovanović:

Shortcuts

Share

Share on Facebook Share on Twitter Share on LinkedIn
Share on Pinterest Share on Reddit Share via Email
Share on WhatsApp Share on Instagram Share on Telegram

Category