04/02/2026
Ne prestajem da se pitam, da li smo preterali sa ovim nejebavajućim stavom prema ljudima…
Pre neko veče, u jednoj radnji gledam klinku od maksimalno 10 godina, lepa kao lutka, slap sjajne kose preko pola lica. Telefon joj zavibrira, ona zamahnu kosom kao da je na foto-šutu, i nekom se javi sa „reci“.
Teatar u 5 sekundi.
"Ja sam tako bitna i moje vreme je taaaako bitno, nemam vremena da kažem ni ćao“.
Uhvatih sebe kako sam se ponadala da je ne zovu roditelji. A ako jeste neko od odraslih, da ju je pošteno nabrusio. (Imam 55 godina i majci se i dalje javljam sa „eee, majka“, šta god da radim i u kakvom god poslu da sam se zatekla.)
Zamislim šta bih joj ja rekla da se meni tako javila.
Pa nisi bitna, srećo, nikom sem svoje porodice.
Nisi posebna.
Niko od nas nije. Da bismo postali stvarno sjajni u samo jednom životnom segmentu, treba nam gomila vremena, energije i discipline. I niko nema toga dovoljno da bude stvarno, stvarno, stvarno izuzetan u svim oblastima života.
Manje-više, svi smo prosek, a mnogo nas se ponaša kao da zaslužuje VIP tretman.
Bilo bi lepo i krajnje korisno da naučimo naše klince da nisu VIP.
Zaboleće ih, ali će taj bol da prođe i od njega će očvrsnuti.
Inače će to uraditi život.
A od toga se možda i ne oporave.
