Milan Damjanac psihoterapeut

31/01/2026

Tema o kojoj ranije nisam imao prilike da pričam.

Dragi ljudi, kanal možete podržati klikom na dugme Thanks/Hvala ili članstvom klikom na dugme Join kao i preko PayPal-a! Hvala što gledate PodcastTv! Milanov...

31/01/2026

Nova epizoda, i ovoga p**a tema o kojoj nikada nisam do sada govorio. Samo za najupornije :)

30/01/2026

Par poenti iz teksta.

27/01/2026

Novo gostovanje

🎙️ U novoj epizodi Sigurnog mesta, Milan Damjanac, psihoterapeut i autor knjige Još ovo ti fali za sreću, govori mirno, jasno i duboko — o unutrašnjim proce...

27/01/2026

Novo gostovanje je na youtube kanalu Sigurno mesto.

26/01/2026

Zigmunt Bauman je pokazao nešto što je i danas duboko uznemirujuće: da Holokaust nije bio povratak u varvarstvo, niti pucanje zapadne civilizacije, već njeno dosledno izvršenje. Ne regresija, nego kulminacija jedne vrste racionalnosti. Konačni izraz težnje ka redu, sigurnosti i eliminaciji neizvesnosti. Svet je postajao „bezbedan” tako što je pokušavao da se očisti od svega što je proglašeno nepripadnim. U toj logici, nasilje nije bilo greška sistema, već njegova krajnja posledica. Red nije bio suprotan zlu. Bio je njegov instrument.
https://velikeprice.com/psihologija/kako-se-zavist-prikriva-pozivom-na-cistocu/

Iz te iste matrice rađa se opsesija čistoćom kao kulturni refleks. Čistota nikada nije pitanje higijene, već pitanje kontrole. Prljavo nije ono što je neugledno, već ono što je „na pogrešnom mestu”. Ono što se ne uklapa u kategorije, što izmiče klasifikaciji, što remeti poredak. Fašizam nije počinjao mržnjom. Počinjao je razgraničenjem i klasifikacijom, koja vodi ka dehumanizaciji i etiketiranju.

U toj matrici, zavist se ne pojavljuje kao emocija. Ona se pojavljuje kao princip. Ne kaže „tuđa sloboda me boli”, već „ovo ne pripada ovde”. Ne kaže „tuđa razlika me ugrožava”, već „ovo je konfuzno”. Ne kaže „poljuljan sam”, već „ovo je opasno”.

🔗 https://velikeprice.com/psihologija/kako-se-zavist-prikriva-pozivom-na-cistocu/

26/01/2026

Novi tekst

Zavist nastaje onda kada tuđa mogućnost ugrozi unutrašnju ravnotežu sopstvene slike sveta. Kada ono što drugi radi zapreti da pokaže da je i drugačije moguće

24/01/2026

U svetu gde nam algoritmi obećavaju sreću na klik, a Instagram servira nerealne slike savršenih brakova, psihoterapeut i filozof, Milan Damjanac u svojoj knjizi „Tiranija sreće“ nudi hladan tuš realnosti. On upozorava da su mnogi naši odnosi zapravo samo „trka u prazno“ u kojoj pokuša...

24/01/2026

Ceo članak je na portalu "Blic žena" objavljen.

24/01/2026

Habermas je verovatno jedan od poslednjih mislilaca koji je ozbiljno pokušao da spasi racionalnost kroz ideju odnosa među ljudima. Njega ne zanima racionalnost kao tehnička veština, već kao uslov zajedničkog smisla. Smatra da modernost propala zato što je bila racionalna, već zato što je racionalnost svedena na pogrešan oblik: na instrument, proceduru i kontrolu, i pokušava da razume kako je moguće misliti zajedno u svetu koji se raspada na privatne perspektive, lične istine i izolovana iskustva.
On odbija da patnju vidi kao isključivo unutrašnje stanje pojedinca i osnovna mu je ideja da ljudska racionalnost nije prvenstveno individualna sposobnost, već intersubjektivna praksa; ne postajemo razumni sami sa sobom, nego u odnosu sa drugima, kroz jezik, dijalog i iskustvo da smo shvaćeni. Kada ti odnosi oslabe ili se prekinu, posledice nisu samo društvene ili političke, već duboko egzistencijalne.
Tu njegova distinkcija između sistema i sveta života postaje ključna. Sistem obuhvata tržište, birokratiju, administraciju, tehniku i sve ono što funkcioniše po logici efikasnosti, kontrole i merenja. Svet života je prostor značenja, svakodnevnih odnosa, jezika, običaja i prećutnih pretpostavki na kojima počiva osećaj da život ima smisla. Mentalna patnja se pojavljuje onda kada sistem počne da kolonizuje svet života, kada se jezik pretvori u sredstvo, a odnosi u funkcije. Subjekt tada ne pati zato što je slab ili defektan, već zato što je isključen iz smislenog dijaloga.
Anksioznost, depresija i osećaj besmisla mogu se čitati kao simptomi sveta u kome se više ne govori da bi se razumelo, već da bi se upravljalo; u kome se više ne sluša, već meri; u kome se odnosi procenjuju kroz učinak, a ne kroz značenje. U tom kontekstu, mentalno zdravlje ne znači unutrašnju harmoniju ili emocionalnu stabilnost, već mogućnost učešća u komunikaciji koja ima smisla. Biti mentalno zdrav ne znači biti bez konflikta, nego biti u stanju da se konflikt artikuliše, da se o njemu govori i da postoji neko ko sluša.
Zbog toga je Habermas važan korektiv psihologizaciji patnje. Kada se problemi svedu na individualne poremećaje, gubi se iz vida da besmisao sveta slama čoveka. Ilustracija