02/08/2025
Suočavanje sa smrću: filozofija koja ne laže
Ne postoji ispravan način da se umre.
Ali postoji iskren način da se gleda u smrt, bez jeftinih reči, bez uteha koje više bole nego što pomažu.
Smrt ne dolazi samo na kraju.
Ona dolazi kada ti lekar saopšti dijagnozu, ili kada i sam osetiš da te telo izdaje.
Kad vidiš kako se telo nekog koga voliš smanjuje.
Kad više ne znaš da li da se boriš ili pustiš.
Epikur je rekao da se smrti ne treba bojati, jer kad je ona tu, nas nema.
Međutim, to važi samo za one koji veruju u logiku.
Za nas ostale – strah je stvaran. I samo onaj ko ga je osetio do kostiju, zna koliko je živa ideja smrti.
Hajdeger je rekao da čovek može zaista da živi tek kad zna da će umreti.
Ali šta znači „autentično živeti“ kad znaš da ćeš uskoro izgubiti kosu, težinu, dah, vreme?
Kübler-Ross je mapirala faze: poricanje, bes, pregovaranje, tuga, prihvatanje.
Ali... niko ti ne kaže da se faze vraćaju. Da prihvatanje nije kraj p**a, nego privremeni predah.
Frankl je preživeo logor i rekao: “Čak i kad više ništa ne možeš, možeš da biraš kako da podneseš ono što ti je ostalo.”
I možda je to jedina istina vredna pamćenja.
Smrt je najvažniji filozofski problem, i filozofija je tu da nas nauči da umremo.
Smrt je kad više ne znaš da li da kažeš „vidimo se“ ili „zbogom“.
Kad ne znaš da li je bolje ostati jak – ili se raspasti dok još imaš kome.
Ako već moraš da umreš – umri budan.
Ako već gledaš nekog kako odlazi – budi tamo.
Nećeš imati drugu priliku da umreš dostojanstveno.
Ni da voliš nekog dok se raspada, bez da pobegneš.
I na kraju, mnogo važnije od smrti i toga kako je neko preminuo je kako je živeo i koga je dotakao svojim životom.
