04/10/2023
Televizor
Genracijo, sećaš li se telezviora? Te magične naprve koja je bila član porodice?
Sećaš li se crtaća u sedam i petnaest, pre dnevnika, jednog jedinog kog moraš uhvatiti, jer si ostalih par propustio?
Sećaš li se kako hipnotisani gledamo Branka Kockicu, kao možda najradosniji događaj toga dana, i pesme o carstvu i drugarstvu?
Televizija našeg detinjstva: Dva ili tri kanala na kojima ne mnogo, ali svakoga dana ima izvanrednih sadržaja za decu. Laku noć deco. Pozorište lutaka u tvom domu, basne, priče.
Sa svojih devet godina, najviše volim da se razbolim, da bih, dok sve deca moraju u školu, ja ostao u toploj postelji i gledao Acu poštara kako rešava probleme mojih vršnjaka. Opstanak sam najviš voleo.
Televizor stoji na centralnom, istaknutom mestu u stanu, tako da svi, čim posedaju u dnevnu sobu, gledaju pravo ka njemu.
Kod moga dede kada u pola osam grmnu vesti, u kući se ne govori, ne hoda, ne diše. Najdsadniji je to deo dana, ako mene pitate, u omeljenoj kući moga dede kog beskrajno volim.
Kod mog oca televizor se palio ujutru i nije se gasio celog dana, ijako ga je zapravo malo gledao.
Uz ostale glasove moga doma, tu je i televizor, koji sam za sebe nešto priča, svira ili peva, neobraćajući pažnu na druge ukućane. On je tu. Sam za sebe. Uvek budan. On ima i nudi svoj svet i mami pažnju.
Televizor je kandidat za najboljeg prijatelja, donekle usamljenom detetu. No tog glavnog član porodice moraš deliti s roditeljima. A njih sve drugo zanima, samo ne program za decu.
Oko televizora, tada centralnog člana mnogih porodica, vrti se i svkojaka porodična dinamika. Mama pokušava da od njega otera decu, kao da je najveće prokletstvo uz njega, slatko, gubiti dan. Nasladjivati se bez ikakve koristi, čistim lenstvovanjem. Poneki otac, često i moj, najčesće odmara uz njega, leži pred njim na sofi, nepomičan kao pokojnik. Samo u mojoj porodici nema majke da digne dzevu.
Moj drug iz istog ulaza, inače svakoga časa u ratu sa svojim godinu dana mladjim bratom, s istim bratom je u odanom savezu kada se sa roditeljima treba boriti oko toga šta će da se gleda. Televizor je ta tačka koja ponajviše spaja njih dvojicu.
Životna prekretnica je kad dobijes svoj televizor u svojoj sobi. Jednoga dana otac je u kuću doneo nov televizor, a ja sam dobio stari. Neopisive li radosti! Srećnog li dana!
I u mojoj sobi, isti televizor, sada je sasvim nova ličnost i novi bliski drug. Sa njim u moju sobu seli se, za mene seli i i srdište našeg doma. Tj. sad ja imam svoje središte, u svojoj sobi, dakle nisam više mali i veruje mi se da novog stalno dostupnog druga neću zloupotrebiti.
Kada padne noć i sve utihne, on je tu, svetli u tami, živ. Sa njim tu je i ceo svet. Dalek, zagodetan, privlačan. Celi svet koji me čeka kada odrastem.
Mnogo sam želeo brata ili sestru, ali nisam ih dobio. Stoga moj sopstveni televizor nisam imao sa kim deliti. Imao je samo mene, voleo sam ga mnogo i bio je samo moj.
