28/10/2021
🍂Nekada na terapiju dođu klijenti koji kao najveći problem predstavljaju svoju lenjost, nezainteresovanost za bilo šta i bilo koji aspekt svog života. Pasivnost, inertnost, isključenost. Možda će zvučati čudno, ali to su obično vrlo funkcionalni ljudi. Imaju poslove, studiraju, imaju prijatelje, partnere. Ali sebe ne vide kao uspešne, već kao "zakopane u jednom mestu". Nešto ih drži u tom mestu a nisu sigurni šta - a budući da bi bilo ko drugi, ko može da posmatra njihov život, rekao da je njima sve potaman (neretko i sami to kažu "imam sve što mi treba, ne znam šta je sa mnom", onda sebi pripišu epitet lenje osobe (često mogu čuti i druge, grđe termine poput "propali slučaj, životni parazit").
Šta je obično zajedničko ovim klijentima? To da gotovo nijedan od njih nema dovoljno razvijeno saosećanje, empatiju za svoju tugu, svest o tome koliko su, godinama pre, živeli pod režimom "preživljavanja". Naučili su da imaju empatiju za druge ali za sebe i ne baš :)
I onda kada uz njihov naporan i višegodišnji trud ne moraju biti više u režimu preživljavanja (na primer, napokon nađu dobar posao, ne moraju više da zbrinjavaju roditelje/braću, sestre, završe školovanje, prekinu neke nezdrave odnose, presele se u zdravije okruženje, nađu partnera/ku, dobre prijatelje...) dođe do toga da se osećaju sputano, zakočeno, u stagnaciji.
Jer više nema borbe. Sada je napokon usledio period nakon borbe.
U kome nastupa i najteži zadatak - naučiti kako da živiš, a ne samo da preživljavaš. 🧡
Za više informacija o zakazivanju seanse pišite u DM! 🤗🧡
