23/03/2026
Na prvoj fotografiji sam ja, neustrašiva, željna igre i avanture u svakom trenutku. Na drugoj je moja ćerka, ista kao i ja....ali kada sam bila mala.
Pre neki dan sam se popela sa njom na jednu visoku jelu u parku. Moram priznati bilo me malo sramota 😅.
Ali moram priznati još nešto. Nije bilo zabavno kao što se sećam. Bila sam preplašena da ću da padnem, slomim nešto i izblamiram se pred svima.
Nije isto ako se povredi dete i odrasla osoba. Oporavak traje duže, o deci ima ko da brine i obaveze koje se gomilaju nisu iste.
Ali nije bio problem samo u tome.
U jednom trenutku sam shvatila —
nije mene bilo strah drveta.
Bilo me strah pokreta.
Strah da nemam kontrolu.
Strah jer više ne verujem svom telu kao nekad.
I tu sam se zapitala…
Koliko žena danas živi tako?
Ne zato što ne mogu —
nego zato što su se odvojile od tog osećaja sigurnosti u sopstvenom telu.
Možda vežbanje nije nova navika.
Možda je samo povratak na nešto što si već radila.
👉 Da li se sećaš šta si volela da radiš kao dete?
