What are the opening hours?

Monday 00:00 - 21:00 Tuesday 00:00 - 21:00 Wednesday 00:00 - 21:00 Thursday 00:00 - 21:00

https://www.facebook.com/105040454270931/

Miodrag Petrović - psihološko savetovanje i psihoterapija, Dr Dragoslava Popovića 11, Belgrade (2026)

19/06/2020

Sizif koji se umorio

Tragična smrt mladog reditelja Igora Vuka Torbice, koji je u 33. godini života izvršio samoubistvo, potresla je i uznemirila mnoge. A zatim je pokrenula lavinu pitanja, kao i svaki put kada mlada osoba odluči da sebi oduzme život. Zbog čega je to uradila? Zašto nije zatražila pomoć? Zašto se ponela sebično, ne misleći koliko će povrediti najbliže? Kako njena rodbina i bliski prijatelji nisu primetili šta se sprema?

Borba pojedinca za sopstveno mentalno zdravlje najčešće počinje borbom sa društvenom stigmom, borbom sa upornim poricanjem važnosti mentalnog zdravlja i osuđivanjem i etiketiranjem osoba čije je mentalno zdravlje ugroženo. Tako se depresija, koja ima širok spektar ispoljavanja - od blažih formi pa sve do teških oblika koji zahtevaju bolničko lečenje - često opisuje kao "samo produžena tuga", stanje "koje ide iz glave osobe", pa se stoga očekuje da ga je lakše promeniti i koje pogađa "slabe i preosetljive" osobe. Kada ova duševna bolest kao ishod ima suicid, dodaje se još jedan sloj stigme, koji svoje uporište ima u neznanju, nerazumevanju i strahu.

A mesto sa kog se pojedinci bore sa depresijom, često je mesto usamljenosti i izolacije. Ispunjeno dubokom tugom i sveprožimajućim osećanjima bezvrednosti i krivice, koja mogu da traju mesecima, nekada i godinama...i da u potpunosti iscrpe, samelju poslednje atome energije i volje u osobi.

"Kad pričamo o samoubistvima, teško da će neko ko nikad nije imao depresivnu epizodu ikako razumeti kako dođe do toga. A depresija je kad ti se poremeti hemija u mozgu, pa ceo svet gledaš kroz govno filter. Potpuno istu stvar doživljavaš potpuno drugačije nego zdrava osoba...kao ti kad si bio zdrav. Npr, drugar te ispali za viđanje: ti kao zdrava osoba shvatiš da mu je nešto iskrslo što je prioritetnije, prebacite viđanje za neki drugi dan, sve ok. Ti kao depresivna osoba u tome samo vidiš dokaz kako si svima teret, nebitan, kako te niko ne voli, kako si užasan, grozan i dosadan prijatelj. I tako sve. Nema stvari koju ne shvatiš lično i kao dokaz sopstvene neadekvatnosti. Neko te npr. iskritikuje na poslu, ti to umesto priliku da se poboljšaš vidiš kao dokaz da ništa ne valjaš. Sve shvataš lično, sve doživljavaš na najgori mogući način. Neke banalne i lako rešive situacije vidiš kao bezizlazne. Ceo pogled na svet ti je fatalistički. Pritom paralelno doživljavaš pad koncentracije i energije. Bukvalno si na 10-15% svojih kapaciteta. Bojiš se da ćeš zbog toga ostati bez posla, prijatelja. Usput gubiš sposobnost uživanja u druženju, seksu, izlascima, svemu. Sve ti se čini besmisleno, naporno, teško, bezizlazno. Takođe se gasi sposobnost osećanja pozitivnih emocija. Tupiš. Ostaje ti tuga, bol, anksioznost, dok i to ne ode. Onda osećaś samo krivicu. I ubeđen si da ti nikad neće biti bolje i da ne može da ti bude bolje i da je sve sranje i besmisleno. A pritom to malo energije što imaš maksimalno uprežeš da funkcionišeš koliko toliko normalno: ustaješ, tuširaš se, jedeš, ideš na posao...kao Sizif s kamenom uzbrdo. Bukvalno kao Sizif koji kotrlja taj kamen svaki dan. I onda se umoriš, i pošto ne možeš više, jer je preteško, onda digneš ruku na sebe jer ne vidiš drugi izlaz, a samo hoćeš da pakao prestane. Al to je jako teško objasniti nekome ko to nikad nije osetio na svojoj koži." - deo ispovesti sa tvitera

18/03/2020

Balkanska Asocijacija za Transakcionu Analizu je uz vas i u kriznim trenucima. Stavljamo Vam na raspolaganje BESPLATNO ONLINE PSIHOLOŠKO SAVETOVANjE I SUPERVIZIJU usled situacije izazvane korona virusom. Naš tim psihoterapeuta, psiholoških savetnika i supervizora vam stoji na raspolaganju. Svi ...

17/01/2020

"Istina je da ćeš tugovati zauvek. Nećeš "prežaliti" gubitak voljene osobe; naučićeš da živiš sa njim. Oporavićeš se i ponovo izgraditi sebe oko patnje koju si doživeo. Ponovo ćeš biti ceo, ali nikada nećeš biti isti. Niti bi trebalo da budeš...niti bi to želeo." - Elizabeth Kubler-Ross & John Kessler

Gubici su sastavni deo života. Na neke zaboravimo posle nekoliko dana, a drugi obeleže naš život. Razvod braka, dobijanje otkaza, oštećenje vida, neplodnost, napuštanje rodnog mesta, doživljaj nesigurnosti usled ratnih dejstava ili prirodne nepogode, predstavljaju primere gubitaka. Oni najteži menjaju našu percepciju sebe, drugih ljudi, naša uverenja o tome kako svet u kom živimo funkcioniše. Za najveći broj ljudi, najbolniji lični gubitak jeste smrt bliske osobe. Prihvatanje i razumevanje takvih gubitaka krajnji su ishodi procesa tugovanja, a ovaj proces čini složena interakcija različitih osećanja, misli i ponašanja.

Kada pokušamo da zamislimo osobu koja je izgubila bliskog prijatelja ili člana porodice, najpre pomislimo kako ona plače i da se oseća tužno. Osećanje duboke tuge i žalosti jeste osećanje koje se najčešće javlja u procesu tugovanja, ali mu često prethode mnoga druga. U situacijama iznenadne smrti voljene osobe, prva reakcija jeste šok, koja je na misaonom planu praćena nevericom ("To se nije dogodilo, mora da se radi o grešci" ili "Čekam da me neko probudi iz ovog ružnog sna, ovo se ne dešava"). Blisko osećanju šoka, jeste i osećanje otupelosti ili umrtvljenosti. Ono predstavlja reakciju organizma na lavinu misli i osećanja koja on nije u stanju istovremeno da preradi.

Tugujuće osobe često nakon gubitka doživljavaju osećanje ljutnje. Sa jedne strane, ljutnja je usmerena ka njima, jer smatraju da nisu učinili dovoljno da spreče gubitak bliske osobe. Ovu vrstu ljutnje najčešće prate osećanja krivice i griže savesti, a misli koje prethode ovim osećanjima često su "Nisam ga shvatao ozbiljno kada se žalio na bolove u grudima", "Trebalo je da ostanem kod kuće za vikend i brinem o njoj" ili "Zaboravio sam da joj čestitam poslednji rođendan". Sa druge strane, ljutnja je nekada usmerena i ka preminuloj osobi. Reč je o ljutnji koja ima regresivni karakter (regresija u psihološkom smislu predstavlja povratak na ranije, manje zrele nivoe razvoja i funkcionisanja) i prati doživljaj besmopomoćnosti, odnosno uverenje da nećemo moći da nastavimo da živimo bez preminule osobe. Možemo imati osećaj da nas je voljena osoba ostavila i napustila, čak je i "optužiti" da se ponela sebično, jer sada breme života moramo nositi sami.

Smrt najbližih, sa kojima smo delili i dobro i zlo, na koje smo se oslanjali i od kojih smo zavisili, može izazvati snažnu anksioznost, a ponekad i napade panike. Osim intenzivne strepnje da kroz život nećemo moći ili umeti sami da idemo, gubitak bliske osobe nas vraća razmišljanjima o sopstvenoj smrtnosti i prolaznosti. Tada se možemo osetiti usamljeno i izolovano, uz uverenje da malo ko može da razume naš bol i patnju koju proživljavamo. Istovremeno, pojačava se čežnja i "traženje" preminule osobe, a praćeno je misaonom zaokupljenošću, nekada i prisilnim mislima o preminulom.

Na kraju, ukoliko su tugujuća i preminula osoba imale blizak, ali konfliktan ili nasilan odnos, često se nakon smrti javlja i osećanje olakšanja i doživljaj oslobođenosti. Slično se događa kada je u pitanju smrt voljenje osobe koja je dugo patila usled fizičke ili mentalne bolesti. Međutim, kao što su i za života odnosi ovih ljudi bili složeni, i proces tugovanja može da se zakomplikuje, pa osećanje olakšanja nekada prati doživljaj teške krivice i griže savesti.

Sva navedena osećanja predstavjaju repertoar normalnih ili očekivanih reakcija na gubitak bliske i važne osobe. Koliko će trajati i koliko će biti intenzivno svako od njih, uslovljeno je brojnim individualnim razlikama u načinu doživljavanja i ispoljavanja osećanja, ali i mnogim kulturološkim i socijalnim normama koje određuju poželjnje načine tugovanja i žalosti nakon doživljenog gubitka.

14/11/2019

Kako možemo da se umirimo kada osetimo da napad panike počinje?

Panični napad, po svojoj definiciji, nastupa iznenada, bez najave. Silina i dramatičnost telesnih senzacija koje ga prate nas preplavljuju, pa ostajemo zatečeni, kao da mu se prepuštamo. Subjektivni doživljaj vremena se "krivi", pa napad koji objektivno traje nekoliko minuta, za nas može izgledati kao večnost...večnost tokom koje strahujemo da ćemo se onesvestiti, ugušiti, poludeti, čak i umreti. Mada napadi panike mogu da budu izolovani incidenti, češće su deo složenije simptomatske slike, zbog čega imaju tendenciju ponavljanja. To nam daje mogućnost da se pripremimo, prepoznamo situacije i konkretne okidače napada panike, ali i da razvijemo veštine i strategije koje napad mogu oslabiti ili u potpunosti sprečiti. Šta u takvim situacijama pomaže?

1. Usmeravanje pažnje na disanje - Najbrži način umirivanja preterano aktiviranog simpatičkog nervnog sistema (koji ubrzava disanje, otkucaje srca i "sužava" grudi, čineći da imamo doživlja gušenja) jeste fokusiranje na disanje i uspostavljanje ravnomernog ciklusa udisaj/izdisaj. Udisaji bi trebalo da budu duboki, kroz nos (u trajanju od 3 do 4 sekunde), a izdisaji na usta (dužeg trajanja, ne više od 7,8 sekundi). Preporučuje se "disanje iz stomaka", koje se kroz vežbanje postiže tako što se uspostavlja kontrola dijafragme. Važno je veštinu relaksirajućeg disanja uvežbavati u situacijama kada nismo pod stresom, kako bi ona vremenom postala automatizovana i dostupnija u situacijama kada panika nastupi.

2. Pomeranje fokusa pažnje od unutra ka spolja - ukoliko uspostavljanje ravnomernog disanja ne ide lako (što je i očekivano tokom prvih napada panike), može se pokušati pomeranje pažnje ka spoljašnjoj realnosti, ka opažanju čulima dotupne stvarnosti. I tada je preporučljivo pažnju/svesnost usmeravati na po jedan objekat ili telesnu senzaciju u jednom trenutku i detaljno se baviti njime. Tako se možemo osvrnuti na pritisak koji naša stopala vrše na podlogu na kojoj stojimo ili dodir naših leđa sa naslonom stolice u kojoj sedimo. Čulom sluha možemo registrovati rad ventilatora, brujanje kola sa ulice ili pomeranje kazaljke zidnog sata. Jagodicama prstiju možemo istraživati dostupne teksture i reljefe (mebl na fotelji, hrapavost španskog zida ili hladno kondenzovano staklo u atobusu, npr).

3. Prekid negativnog unutrašnjeg govora - pošto panični napad nastaje i održava se kroz spregu neprijatnih telesnih senzacija (koje bivaju pogrešno interpretirane kao znak ozbiljne telesne bolesti) i negativnih automatskih misli ("Onesvestiću se", "Srce će mi pući", "Umreću") važan faktor ublažavanja napada jeste prekidanje toka ovakvih misli. Ukoliko napad doživljavate na javnom mestu, možete u sebi od broja 1000 oduzimati broj 7 i ići tako unazad, dokle god negative misli ne utihnu (poenta je u angažovanju radne memorije, u meri da ne postoji slobodan kapaitet za istovremeno javljanje negativnih misli). Ukoliko se napad događa dok ste sami, možete pokušati sa fokusiranim čitanjem naglas ili sa glasnim opisivanjem, u detalje, okruženja u kom se trenutno nalazite.

4. Razvijanje pozitivnog unutrašanjeg govora - mada ovaj aspekt u početku nekim klijentima deluje neautentično i isforsirano ("Kako da govorim to sebi kada iskreno ne verujem u te reči..."), postoje osobe koje relativno lako kreiraju svoju pozitivnu mantru, ili više njih, i ističu da im njihovo ponavljanje pomaže da blokiraju upliv negativnih automatskih misli.

5. Pripremanje "prve pomoći" u slučaju napada panike - ovde se misli na formiranje albuma sa fotografijama (u telefonu) za koje vas vezuju prijatna sećanja ili albuma sa šaljivim posterima ili mimovima, odnosno gledanje smešnih klipova na YouTube-u, a sve u cilju pomeranja fokusa pažnje sa narastajuće anksioznosti i nelagode koje mogu kulminirati paničnim napadom.

09/11/2019

Napad panike predstavlja doživljaj iznenadnog i intenzivnog osećanja straha i nelagode, praćen brojnim telesnim simptomima. Može se javiti snažno lupanje ili "preskakanje" srca, doživljaj nedostatka vazduha, mučnina, vrtoglavica, znojenje, naleti vrućine ili hladnoće, ali i senzacije trnjenja i bockanja ili otupelosti određenih delova kože. Napad panike karakteriše iznenadni, najčešće spontani nastanak, vrlo brzo intenziviranje i kulminacija, posle čega dolazi do spontanog završetka. Retko kada ovi napadi traju duže od 10 minuta, iako je subjektivni doživljaj daleko drugačiji.

U literaturi se govori o dva osnovna tipa paničnih napada. Prvi su neočekivani (neizazvani) panični napadi, a njihova pojava nije u vezi sa situacijom u kojoj su nastali. Kada ih opisuju, osobe koje su ih doživele ističu da su napadi počeli "iz čista mira", bez ikakve najave. Neretko se dešavaju i kada smo potpuno relaksirani ili u fazi uspavljivanja/buđenja. Kada doživljavamo učestale neočekivane napade panike, tada se govori o postojanju paničnog poremećaja. Očekivani (situacioni) panični napadi se uvek javljaju u specifičnim situacijama (ili pri iščekivanju tih situacija), kada osoba prepoznaje okidač ili kontekst koji provocira napad. Ovu vrstu napada najčešće viđamo u sklopu specifičnih fobija ili generalizovanog anksioznog poremećaja.

Na psihološkom planu dominira snažan strah da bismo mogli umreti, da ćemo poludeti ili u potpunosti izgubiti kontrolu. Nekada se javlja i doživljaj odvojenosti od sopstvenog tela ("Kao da sam bio izvan sebe, nisam osećao da sam i dalje u svom telu") i okruženja ("Bila sam odsutna, na autopilotu, sve je prolazilo pored mene...").
Kliničku sliku paničnog poremećaja kompletira pojava izbegavajućih ponašanja, koja su isprva usmerena ka situacijama u kojima je napad panike doživljen. Sama pomisao o mogućnosti da se napad ponovi, kod nas izaziva snažnu anksioznost i podstiče razvijanje izbegavajućih ponašanja. Sa protokom vremena se lista mesta i situacija za izbegavanje uvećava, a životni prostor osobe se sužava. Tako bi neko ko je prvi napad panike doživeo u prepunom autobusu, vremenom mogao da počne da izbegava masovna okupljanja, predavanja na fakultetu, stajanje u redovima, ali i vožnju vozom ili avionom. Ukoliko panični poremećaj ne bi bio tretiran, njegova "sigurna zona" bi se vremenom sužavala, a njegov život postajao sve siromašnijii skučeniji.

06/11/2019

Šta je anksioznost i kako se razlikuje od osećanja zabrinutosti

Anksioznost se često definiše kao subjektivni doživljaj straha, strepnje i napetosti, praćen očekivanjem potencijalno opasne situacije koja je po pravilu nelogična, nejasna i nije vezana za određeni objekat. Subjektivni doživljaj osećanja anksioznosti najčešće nije proporcionalan objektivnoj pretnji ili opasnosti (osoba reaguje prenaglašeno) i praćen je neprijatnim telesnim simptomima (ubrzan rad srca, znojenje, gubitak daha, napetost mišića i dr) i pokušajem izbegavanja situacije koja je sa anksioznošću povezana. Određeni autori ističu da je najprecizniji prevod pojma anksioznosti reč teskoba, jer ona naglašava telesne simptome koji prate ovo neprijatno osećanje. U pitanju je doživljaj "tesnoće" u grudima, konstantne i uporne napetosti u prsima, koja je stalni podsetnik na teškoću sa kojom se pojedinac suočava. Po čemu se tačno ovako definisano osećanje anksioznosti razlikuje od osećanja zabrinutosti?

1. Stepen specifičnosti/usmerenosti
Za anksioznost se ponekad kaže da je "neodređeni strah", jer ga doživljavamo kao difuzno osećanje, rasplinuto, bez jasne usmerenosti na konkretnu situaciju ili objekat. Ova apstraktnost i "neuhvatljivost" osećanja anksioznosti može biti objašnjenja ako se posmatra kao vrsta "komentara" na celokupnu životnu situaciju jedne osobe. Prvi talasi ovog neprijatnog osećanja najčešće se javljaju kada procenjujemo da nismo u stanju da samostalno izađemo na kraj sa životnim teškoćama ili da naši kapaciteti nisu dovoljni za prevladavanje životne krize kroz koju prolazimo. Ova procena isprva nije osvešćenja i prepoznata, zbog čega i samo osećanje anksioznosti u početku predstavlja za nas enigmu koju nismo u stanju da odgonetnemo. Sa druge strane, osećanje zabrinutosti je specifičnije i konkretnije. U stanju smo da definišemo šta je to što nas brine, zbog čega i koliko dugo. Dok anksioznost, barem u svom početku, ima generalizovani karakter, osećanje zabrinutosti je fokusiranije. Tako možemo biti zabrinuti da li ćemo sutra položiti ispit, jer smatramo da nismo dovoljno učili, ali i biti anksiozni u vezi sa studiranjem generalno, uz strepnju da nismo dorasli tom poduhvatu.

2. Mehanizam nastajanja
Osobe koje su anksiozne često kao uzrok svoje teskobe navode mentalne predstave ili slike, dok je osećanje zabrinutosti najčešće posredovano rečima. Mentalne predstave o kojima ovde govorimo, automatske su, nametljive i "žive", zbog čega, brže nego reči ("obične" misli), mogu da isprovociraju osećanje anksioznosti i prateće neprijatne telesne senzacije.

3. Mesto doživljavanja - zabrinutost je "u glavi", anksioznost "u telu"
Upravo zbog toga što je zabrinutost posredovana rečima, mislima i dijalogom koji na unutrašnjem planu vodimo, imamo utisak da je doživljavamo "u glavi". Sa druge strane, anksioznost ima snažnu telesnu komponentu, koja se održava i pojačava preteranom pobuđenošću delova autonomnog nervnog sistema. Dok doživljavamo anksioznost, naše telo je u stanju povišene tenzije i stalne pripravnosti, što je prirodan odgovor na opasnost koju subjektivno doživljavamo (a koja je objektivno precenjena ili nepostojeća). Iako i zabrinutost zbog konkretnog događaja u budućnosti može biti praćena neprijatnim telesnim senzacijama, one su generalno slabijeg intenziteta i kraćeg trajanja.

4. Trajanje i mogućnost promene
Rasplinutost i difuznost osećanja anksiznosti otežavaju našu sposobnost da samostalno prepoznamo problem i pokušamo da se suočimo sa njim. Kao osoba koja trči na pokretnoj traci, onaj ko je anksiozan ulaže mnogo napora da razreši svoju teskobu, ali se ne pomera, već iscrpljen ostaje na istom mestu. Za razliku od adaptivnog osećanja straha, koje je akutnog karaktera i prestaje kada opasnost prođe, anksioznost ima efekat "produženog trajanja" i tako podstiče razvijanje čitavog spektra neprijatnih osećanja (konfuzije, nemoći, straha i dodatne anksioznosti). Iznova postavljamo sebi pitanja "Na koji način da zaustavim ovo?" i "Da li će ikada prestati?", što pojačava naše nespokojstvo i nemir. Kako je osećanje zabrinutosti posredovano rečima, podložnije je kontroli i promeni. Osim toga, ono može biti pokretač traženja rešenja i planiranja strategija za prevažilaženje potencijalno neprijatne situacije. Onog momenta kada se ugrožavajuća situacija završi, zabrinutost vezana za nju prestaje, a mi doživljavamo olakšanje.

Na kraju, važno je istaći da i osećanje zabrinutosti može imati patološki karakter, onda kada je neadekvatno ili preterano. Dobri primeri su one situacije u kojima su nepovoljni ili neželjeni događaji izvan naše kontrole (iako su nam dobro poznati). Ništa što bismo uradili ne bi pomoglo da sprečimo, ublažimo ili izbegnemo te događaje. U takvim situacijama, neadekvatno osećanje zabrinutosti nas može voditi u misaonu preokupaciju i beskrajnu ruminaciju (neprestano razmišljanje o različitim aspektima uznemirujuće situacije, njenim uzrocima, našoj ulozi i sl) koje neće i ne može doprineti razrešenju primarnog problema i ne može nam doneti potrebno olakšanje. Nekada se baš iza specifične, ali neadekvatne zabrinutosti krije anksioznost, osećanje koje je kod nas pokrenuto zbog doživljaja da nas je celokupna životna situacija savladala i da u tom momentu treba da zatražimo nečiju pomoć i podršku. Kako ova primarna (egzistencijalna) anksioznost često nije dovoljno jasna, jer govori jezikom telesnih simptoma, vremenom može da se tranformiše u konkretnije osećanje zabrinutosti, koje je potom lakše prepoznati i definisati.

Miodrag Petrović - psihološko savetovanje i psihoterapija

19/06/2020

18/03/2020

17/01/2020

14/11/2019

09/11/2019

06/11/2019

Address

Opening Hours

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category

Monday	00:00 - 21:00
Tuesday	00:00 - 21:00
Wednesday	00:00 - 21:00
Thursday	00:00 - 21:00