27/04/2026
Prva radionica „Koren“ je završena.
I svaki put me iznova podseti koliko je važno vratiti se na početak, kako bismo razumeli gde smo izgubili kontakt sa sobom.
Rad smo započeli kroz pokret duše i meditaciju, vraćajući se u rano detinjstvo, u period kada smo imali dve, tri godine.
U susret sa majkom.
U tom prostoru se često vidi ono što rečima teško opisujemo.
Da majka nije bila dostupna.
Da je bilo hladnoće.
Zbunjenosti.
Očekivanja koja nisu bila ispunjena.
I dete koje ne razume zašto.
Kroz rad smo polako dolazili do tog mesta u sebi.
Do tuge koja je tu dugo stajala.
Do potrebe koja nije bila viđena.
I onda, korak po korak, do nečega što ne dolazi silom, do prihvatanja.
Ne kao odobravanja.
Ne kao zaborava.
Već kao priznanja, takva je bila.
I kroz nju je došao moj život.
Radili smo i sa jednom važnom dinamikom koja se često pojavljuje, kada majka, svesno ili nesvesno, očekuje da dete daje njoj.
I tu smo vraćali prirodan tok.
Roditelji daju.
Deca primaju.
Kada se to poremeti, dete prerano odraste.
Počne da nosi ono što nije njegovo.
I kasnije u životu često nema odakle da uzme.
Vraćanjem tog poretka, vraćamo sebi pravo da primimo. I da iz toga živimo.
Rad sa ocem nas je vodio na druga mesta.
U susret trenucima kada nismo bili viđeni.
Kada naša potreba nije imala odgovor.
Ali i u susret trenucima kada jesmo bili viđeni. O priznavali tu celinu, otac nosi i jedno i drugo, a na kraju ipak običan čovek.
I upravo tu se često otvara nešto važno.
Jer kroz oca dolazi osećaj snage.
Identiteta.
Mesta u svetu.
Kada se tu napravi pomak, kao da se nešto u nama uspravi. Kao da prvi put stanemo iza sebe.
Na kraju smo ih spojili, majku i oca.
Kao celinu iz koje smo došli.
I napravili jedan jednostavan, ali dubok pokret,
da uzmemo život kroz njih.
I da preuzmemo odgovornost da sa tim životom idemo dalje, ali sa njima koji stoje iza nas kao podrška
To je mesto iz kojeg život počinje da teče drugačije.
Ovo je bio tek prvi prsten.
Koren.
I već tu se mnogo toga pomerilo!
