25/01/2026
Tema dodira u psihoterapiji je osetljiva, kompleksna i uvek vezana za etiku, granice i kontekst odnosa terapeut–klijent.
U većini savremenih psihoterapijskih pravaca dodir se ne podrazumeva i nije standardna intervencija. Razlog za to je što terapijski odnos mora biti bezbedan prostor u kojem su granice jasne, kako bi se izbegle konfuzije, zavisnost ili moguće retraumatizacije (posebno kod osoba sa iskustvom zlostavljanja, zanemarivanja ili narušenih granica).
Ipak, u nekim pravcima, među kojima je i Gestalt terapija, dodir može biti prisutan, ali vrlo promišljeno, svesno i u specifičnim situacijama.
Dodir nikada ne služi za utehu “umesto” emocionalnog procesa, već može biti podrška kontaktu i svesnosti, na primer:
• blagi dodir po ramenu kao prizemljenje kod jake anksioznosti ili disocijacije
• držanje ruke uz jasnu saglasnost klijenta u momentima intenzivne tuge
• rad sa telesnom svesnošću (npr. disanje, napetost u telu).
Ali uvek uz pitanja poput:
👉 Da li ti prija ovaj kontakt?
👉 Šta primećuješ u telu dok se to dešava?
Drugim rečima – dodir je poziv na svesnost, ne nešto što terapeut “nameće”.
Dodir se ne koristi:
❌ ako klijent nije dao jasnu saglasnost
❌ ako postoji konfuzija u odnosu, idealizacija terapeuta ili jaka zavisnost
❌ ako bi mogao da zameni emocionalni rad (umesto da se oseća tuga – terapeut zagrli i “umiri”)
❌ kod trauma gde telo pamti povrede granica, osim uz vrlo pažljiv i specijalizovan rad.
Dodir u terapiji nije zabranjen, ali nije ni neutralan.
On nosi snažnu emocionalnu poruku i zato zahteva:
✔ jasne granice
✔ etičku odgovornost
✔ stalnu proveru kako klijent to doživljava
✔ razumevanje konteksta odnosa.
U mnogim slučajevima, emocionalna prisutnost, empatija, kontakt očima i kvalitetno slušanje imaju snažniji efekat od fizičkog dodira.
