04/02/2026
Da li je me boleo ili me je gazio, ne znam, svakako mi je stajao svom težinom na grudima. Onaj ko zna o čemu pričam jasno mu je koliko je tada teško razvući ivice usana i distancirati se od pravih osećaja iznutra, u neku višu svest o životu. Možda sam spašavao/la sopstveni život tim osmehom, držeći se za njega kao za pojas za spasavanje.
Zapteljah se sad u sopstvene reči i ne znam šta da dodam, svaki zaključak zvuči banalno ili ai generisano. Je l' može pomoć? Da li možete vi ovo da dovršite umesto mene u komentaru? 🙏🏻
