Psihološki Svet

11/08/2025

Ne moraš da rešiš sve probleme, ali neke moraš da prerasteš.

Ukoliko želimo bolju budućnost, moramo se odreći nade za boljom prošlošću, kako nam poručuje Jalom. Znači da treba da prekinemo sa pokušajima da promenimo ono što je bolelo i da dozvolimo bolu da promeni nas. To znači dopustitu mu da postoji. Negiranjem povrede ne dozvoljavate sebi da tugujete. Što ne boli se ne preboljeva.

Pokušajem da izbegnemo bol, paradoksalno ostajemo u njemu. Iza ovog nesvesnog manerva stoji fantazija da stvarnost može biti drugačija kao i naša želja da se vratimo unazad kao da se bol/gubitak nije dogodio. Iznova se vraćamo, (mislima ili u realnosti) analiziramo, tražimo krivca, kažnjavamo, prežvakavamo. Ovde leži razlog zašto se mnogi vraćaju destruktivnim odnosima, zašto u raznim oblastima ne odustaju od svojih viđenja stvarnosti. Hoće po svaku cenu nešto da “poprave” i reše. Kao da sve mora da se reši. Kao da sve mora da se istera. Dakle – ne mogu da puste. Da prihvate. Što ne možemo da pustimo, ne možemo da prežalimo. Ono opstaje i mi mu pomažemo. Ne moramo da rešimo sve probleme, ali moramo da ih prerastamo ako hoćemo da idemo dalje u život i da napredujemo. Ako ne, onda ništa.

Sa druge strane, tuga i bol predstavljaju prihvatanje gubitka. Kada tugujemo ne povlačimo se pred realnošću. Dozvoljavamo da bol deluje i da nas promeni. Nakon tugovanja dolazi oporavak. Nakon oporavka i bolja budućnost – koju ovaj put određujemo mi, a ne naša prošlost.

Zato budite onako kako ste. Budite onakvi kakvi ste. Tek prihvatanjem toga, posebno kada vam se ne sviđa, možete se menjati.
Iskustvo nije ono što vam se dogodilo, već ono što učinite sa onim što vam se dogodilo.

Novi tekst Ivane Paunović pročitajte na našem blogu:
https://savetnik.org.rs/2025/08/10/rast/

Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut, edukator i supervizor

23/07/2025

Putopisi-

Violeta Parra

Prošlo je nekoliko godina od moje prve edukacije u Španiji. Bilo je to u jednom prelepom mestu, bela obala, Costa Blanca, selu koje se zove Dènia. U jednoj kući, tik uz more, koja je još uvek najlepša u kojoj sam bila. Oko kuće je priroda bila tako živa, nežna i snažna. Osećala sam da me je ta priroda ugostila i držala prostor u kome su danima gostovala iskustva članova grupe, naše radosti, boli, čežnje, osmesi, razmišljanja i uvek andaluzijska gitara za kraj dana.

Poslednjeg dana našeg rada članica grupe, Čileanka, odlučila je da uradi nešto što nije godinama- da zapeva. Razlozi zbog kojih je ta njena “plava ptica”, kako ju je nazvao Bukovski, stajala usamljeno više nisu bilo važni. Pustila je nju. Pevala je.

I tada sam prvi put čula: “Gracias a la vida”, ( Hvala ti živote) pesmu Violete Pare. Od tada svaku edukaciju zatvaramo sa tom pesmom. Sada pevamo svi.

Violeta je billa temelj i duša pokreta Nueva Canción Chilena, koji je spojio tradicionalnu narodnu muziku sa društvenim angažmanom. Kroz ovaj pokret borila se za pravdu, slobodu i identitet. Ovaj pokret je cvetao pedesetih godina prošlog veka i pomogao u buđenju svesti u Latinskoj Americi. To je bila borba protiv nepravdi, imperijalizma i diktature. I kao za svako buđenje ili rađanje potrebno je vreme, srce, ulaganje, taktika i konstantan rad. I podrška.

Violeta se u pesmi zahvalila životu, a ja sada njoj. Bila je pionir ovog pokreta izražavanja identiteta, sopstvene misli, otpora i nade, a meni snaga za otvaranje srca koje samo tako otvoreno te vrednosti i može da prati.

Pesmama je zvala, a čini to i dalje, da se setimo i ne zaboravimo šta je domovina, sloboda, odgovornost, a šta represija i ugnjetavanje. Budila je nadu, a meni očvrsnula veru.

Veru u ljubav, u slobodu, u odgovornost, u autentičnost i vrednosti koje ka njima grade put.

Hvala ti, živote, što si mi toliko dao.

Dao si mi srce koje snažno kuca

kad vidim plod ljudskog uma,

kad gledam dobrotu – kako je daleka od zla,

kad pogledam u dubinu tvojih bistrih očiju.

Hvala ti, živote, što si mi toliko dao.

Dao si mi smeh i dao si mi suze,

tako da mogu razlikovati sreću od tuge –

ta dva sastojka od kojih se stvara moja pesma,

i pesma svih vas, koja je ista pesma,

i pesma svih nas, koja je i moja pesma.

Hvala ti, živote.

——————————-

Simbol autentične umetnosti, ženske snage i istine.

Baš u jednu kasnu jesen kada odjeci leta, koje me uvek budi, postaju sve tiši, sa ekrana čujem zvuk poznate melodije. Pitala sam se kolika je verovatnoća da budilnik junakinje u seriji zvoni melodijom pesme: “Gracias a la vida”. I dalje nisam izračunala, ali taj budilnik je probudio mene.

I Violeta Para je ponovo sa mnom u mislima.

Pitala sam se kako joj je izgledao taj dan teške ’66 u La Pazu, u Boliviji dok je pisala tu pesmu.

Tih dana, Revolución en libertad, Revolucija u slobodi, koja je nosila naznake reforme i promene teškog stanja u zemlji iščezavala je. Nada koju je probudila nestajala je otimanjem vlasti preko lažnih izbora kojima novi predsednik Rene dolazi na vlast. Tada još nije znala da će uskoro i Che Guevara pokrenuti gerilu u Boliviji, gde će i poginuti.

Ono za šta se borila, protiv siromaštva, za pravdu, za slobodu, delovalo je sve dalje. Bila je u jednom od najnestabilnijih područja u Latinskoj Americi toga vremena. I pisala.

Gde je sedela, u šta je gledala, kako se osećala dok je pisala jednu od najlepših pesama zahvalnosti životu. Kome je to pisala?

I kada život boli zahvalna sam što sam ga živela. Tako ja čujem Violetu.

Hvala ti, živote, što si mi dao toliko.

Dao si korak mojim umornim nogama.

Njima sam prošla gradove i bare,

plaže i pustinje, planine i ravnice,

i tvoju kuću, tvoju ulicu i tvoje dvorište.

Davno je Neruda rekao : “Pesme ne pripadaju pesnicima nego onoma kojima su potrebne”.

Možda je pisala i nama.

——————————

Himna nade

Ako ste poželeli možete naći puno interpretacija Violetine pesme “Gracias a la vida”, uključujući i Gabi Novak ( iako tekst nije u potpunosti isti ). Ja vam preporučujem Mercedes Sosu.

Dok je slušate budite svesni da je tu odu zahvalnosti životu pisala boraveći u siromaštvom pogođenim selima Bolivije dok je bolovala od depresije. Nosila je bol kraha veze u kojoj je bila, još uvek aktivna u pokretu koji je zvao na promene i odgovornost.

Napisala je tu pesmu dve godine nakon što je bila prva latinoamerička umetnica koja je svoje radove izlagala u Luvru kao samostalna umetnica. Njeno stvaralaštvo izniklo je iz folklora njene zemlje. Iz kontakta sa ljudima, iz njihovih priča i života. U svoja ulja na platnu i skulpture unosila je autentične inovacije, unosila je sebe, svoja iskustva i emocije. Korenje njenih radova je bilo njeno korenje.

Bila je “majka” pokreta Nueva Canción.

Rađala je i budila svest.

Putovala je po selima i planinama Čilea, beležila pesme, legende, priče i melodije. Oživljavala je duh predaka satkanih u njen narod. Spajala je “onde i tada” sa “ovde i sada”. Staro i novo, narodno i lično, bol i radost. Život. Oživela je i očuvala bogat folklor koji je nestajao.

Njene pesme bile su himne nade, izrazi snage, lične ispovesti i odjeci duša. I kada nekada pomislim kako jedna pesma može imati takvu snagu, kako jedan stih može pokrenuti emocije, kako tonovi mogu probudi život, kako umetnost menja (unutrašnji) svet, tada se setim šta je sve jedna pesma. To, okom nevidljivo, a tako snažno i transformativno- neki to zovu- Duša.

Njena umetnost nije bežala od stvarnosti, šta više. Kritikovala je društvene nepravde, izražavala, bila verna principima, gradila ih. Njena umetost nije bežala od stvarnosti. Volela je, verovala, pružala i primala.

To je funkcija umetnosti. Celovitost. To je funkcija umetnosti, otvaranje srca i očiji i vrednost kušanja iste- sprečavanje da ih ponovo zatvorimo.

Ovaj pokret je bio brutalno prekinut vojnim udarom u Čileu 1973. godine. Victor Hara, koji je zajedno sa Violetom oblikovao čitavu jednu generaciju otpora nade i poezije kroz ovaj pokret, kao i drugi umetnici tog vremena, bio je ubijen.

I Violetin život je prekinut, od njene ruke.

Pesme su preživele i ona u njima. I one u meni.

Hvala životu, koji mi je toliko dao,

Dao mi je zvuk i abecedu,

Sa njima — reči koje mislim i izgovaram,

Majku, prijatelja, brata i svetlost koja osvetljava

Put duše onoga koga volim.

Hvala,

Ivana Paunović

——-

El pueblo unido jamás será vencido. Ujedinjen narod nikada neće biti poražen.

Pokret Nueva Canción Chilena danas je deo identiteta zemlje. Imao je dubok uticaj na društvo, umetnost i politički svest. Njegov uticaj nadilazi muziku dok u njoj ostaje utkan. Pomogao je da se očuvaju i osnaže identiteti starosedelačkih i seljačkih zajednica, dajući glas onima koji su do tada bili marginalizovani. Nueva Canción je postala simbol pokreta koji je doveo do reformi u Čileu. Tokom i nakon diktature, pokret inspiriše nove generacije umetnika i aktivista širom Latinske Amerike i sveta. Pokret je pokazao da umetnost nije samo estetika, već i moćan alat za društvene promene. Nueva Canción je danas deo čileanske kolektivne memorije. Njeni akteri su slavjeni kao heroji kulture i borci za slobodu.

Važno je šta ostavljamo iza sebe.

Vidimo se na sledećoj stanici “Putopisa psihoterapeutkinje”. ⛵️

https://ivanapaunovic.com/2025/06/07/putopisi-terapeutkinje/

04/07/2025

01/07/2025

Ono što nam je potrebno nije uvek ono što želimo

Manje smo svesni kada negiramo naše nesvesno. Istraživanje senki našu svesnost čini bistrijom. Svesno i nesvesno nisu ljuti neprijatelji i suprotnosti. Oni su samo dve strane istog bića. Dve strane istine koje tek istražene i viđene čine da vidite sebe, druge i svet. Kao udah i izdah. Dok se jedna strana prazni, druga se puni. Bez udaha nema izdaha i obrnuto. Bez nesvesnog nema svesti. Kao ljubavnici koji se nadopunjuju. Ne otimaju jedno od drugog, već plešu uz svoju prirodu koja zajedno daje sklad.

Ivana Paunović
psiholog
OLI psihoterapeut, edukator i supervizor

Ceo tekst možete pročitati na linku:

https://savetnik.org.rs/2025/06/29/u-senci/

09/06/2025

Kroz odrastanje učimo da se nosimo sa bolom, tugom, gubitkom, strahovima, frustracijom tako što ih potiskujemo. Onoliko koliko potiskujemo ova osećanja isto toliko umanjujemo i svoj kapacitet za prijatna osećanja. Ljubav, uživanje, zadovoljstvo. Umrtvljavajući sebe za bol, umrtvljujemo i za zadovoljstvo. Kamen ne možete slomiti, ali ni ugrejati.

Kapacitet za prijatna osećanja možemo povratiti ako pustimo i proživimo i ona bolna.

Bol je tu da nas upozori, no bol je tu i da popravi povredu i integriše ličnost. - Boli dok zadobijamo ranu, boli i dok je čistimo i lečimo.

Kada god bežite od bola budite svesni da bežite i od zadovoljstva.
Naravno, to ne znači da treba da jurimo bol kao što to čine mazohisti. Zapravo mazohista je nesposoban da se suoči sa bolom u sebi pa projektuje bol u spoljnu sredinu.

Bol koja je razvojno legitimna je ona koja dolazi iz iskrenog suočavanja sa sobom i svojim iskustvima. Bez nje nema zadovoljstva. Tako i terapijski proces ume biti bolan. Traži da se vratite u iskustva i emocije od kojih ste možda jedva čekali da odete. Zvuči paradoksalno, ali od njih možete otići tek kada im priđete.
Zadovoljstvo možete osetiti tek kada priđete bolu. To bežanje od zadovoljstva, zapravo je pokušaj da ne platimo cenu, a to je bol.

Sve što je vredno skupo je. Tako je. Neka je.

Ivana Paunović, psiholog, OLI psihoterapeut i edukator

05/06/2025

Prošlo je nekoliko godina od moje prve edukacije u Španiji.

Bilo je to u jednom prelepom mestu, bela obala, Costa Blanca, selu koje se zove Dènia. U jednoj kući, tik uz more, koja je još uvek najlepša u kojoj sam bila. Oko kuće je priroda bila tako živa, nežna i snažna. Osećala sam da me je ta priroda ugostila i držala prostor u kome su danima gostovala iskustva članova grupe, naše radosti, boli, čežnje, osmesi, razmišljanja i uvek andaluzijska gitara za kraj dana.

Poslednjeg dana našeg rada članica grupe, Čileanka, odlučila je da uradi nešto što nije godinama- da zapeva. Razlozi zbog kojih je ta njena "plava ptica", kako ju je nazvao Bukovski, stajala usamljeno više nisu bilo važni. Pustila je nju. Pevala je.

I tada sam prvi put čula: "Gracias a la vida", ( Hvala ti, živote) pesmu Violete Pare. Od tada svaku edukaciju zatvaramo sa tom pesmom. Sada pevamo svi.

Violeta je billa temelj i duša pokreta Nueva Canción Chilena, koji je spojio tradicionalnu narodnu muziku sa društvenim angažmanom. Kroz ovaj pokret borila se za pravdu, slobodu i identitet. Ovaj pokret je cvetao pedesetih godina prošlog veka i pomogao u budjenju svesti u Latinskoj Americi. To je bila borba protiv nepravdi, imperijalizma i diktature.
I kao za svako budjenje ili radjanje potrebno je vreme, srce, ulaganje, taktika i konstantan rad. I podrška.

Violeta se u pesmi zahvalila životu, a ja sada njoj. Bila je pionir ovog pokreta izražavanja identiteta, sopstvene misli, otpora i nade, a meni snaga za otvaranje srca koje samo tako otvoreno te vrednosti i može da prati.

Pesmama je zvala, a čini to i dalje, da se setimo i ne zaboravimo šta je domovina, sloboda, odgovornost, a šta represija i ugnjetavanje. Budila je nadu, a meni očvrsnula veru.

Veru u ljubav, u slobodu, u odgovornost, u autentičnost i vrednosti koje ka njima grade put.

Hvala ti, živote, što si mi toliko dao.
Dao si mi srce koje snažno kuca
kad vidim plod ljudskog uma,
kad gledam dobrotu – kako je daleka od zla
kad pogledam u dubinu tvojih bistrih očiju.

Hvala ti, živote, što si mi toliko dao.
Dao si mi smeh i dao si mi suze,
tako da mogu razlikovati sreću od tuge –ta dva sastojka od kojih se stvara moja pesma,i pesma svih vas, koja je ista pesma,i pesma svih nas, koja je i moja pesma.

Hvala ti, živote.
Ivana

U daljim "Putopisima psihoterapeutkinje" ću podeliti još o njoj i njenom radu. Možda slično učini i vama. Vidimo se na sledećoj stanici. ⛵️

02/04/2025

Pumpaj

Španski pesnik Antonio Macado kaže ovako:
Beži od tužne ljubavi, plašljive ljubavi,
bez opasnosti, bez poveza ni avanture,
koja od ljubavi očekuje sigurnu zalogu.

Odluka da pobegnemo, da se ne upustimo u ljubav leži u korenu mnogih emocionalnih problema zbog kojih ljudi dolaze na terapiju. A logika takve odluke retko odstupa; Reakcija na rane povrede srca budi mere opreza i zaštite. Dižu se brane, zidovi i vojska koja je protiv mogućnosti da se povreda ponovi. A ljubav tada postaje pretnja. Mi postajemo oklopni vojnici, živimo svoje odbrane, uz zaborav zbog čega su i nastale. Povežemo se sa njima nekada toliko da nam se čini da smo oduvek takvi bili. Da smo to mi. A naš život, život postaje
kaže Machado ovo:

Crnim ključem otvoriće hladnu sobu
svog vremena. Prazan krevet,
i mutno ogledalo i prazno srce!

Hladno kraljevstvo koje smo izgradili oko nas nikoga ne pušta i ništa ga ne greje. Živimo od zamišljenog, a ne zapaljenog žara. Obavija ga jeza straha koji tumara praznjikavim hodnicima. Strah ledi, zamrzava dok se kao ljudi u tim odajama hladimo. Do smrti.

I šta je onda hrabrost. Šta je inicijativa? Strast, toplina, ljubav. Ona koja se preda sebi, trenutku, cilju, životu i drugome. Ona koja čuje odjeke straha u mračnim prostorijama koji zastrašuje sa: "Pazi bićeš povređen/a", "Pazi ponoviće se, boleće", ali uprkos strahu korača napred. Poznaje ona cenu, ne srlja ona, zna ljubav šta je bol, ali ga prihvata jer na kraju zna da je i on deo nje. Deo ljubavi. Srce je organ te ljubavi. I organ životnog ispunjenja. Ona pumpa toplotu, snagu, život. Zbog nje imamo i osećamo otkucaje. One koji stižu i do naših stopala i pokreću nas. Da osećamo tlo, koračamo, osvajamo i plešemo. A onda onda se toplota još dalje širi i povećava i deli . A onda, onda otapamo ledenice i spuštamo zidove i odjavljujemo vojnike. Ne nasrćemo na sopstveno srce lagajući ga da ga tako spašavamo. I da, mekši smo i ranjivi. Nismo više tvrdog srca ali ni ne treba nam trvdo srce. Treba nam meko i snažno srce da bi pumpalo. Samo dovoljno meko i snažno srce može da pumpa. I onda možemo i duboko plakati, i žaliti, i voleti i radovati se. Onda možemo stvarno živeti. I ponovo učiniti pravu "ludost"- ponovo voleti uprkos riziku bola.

Beži od tužne ljubavi, plašljive ljubavi,
bez opasnosti, bez poveza ni avanture,
koja od ljubavi očekuje sigurnu zalogu,
jer u ljubavi je ludost ono što je razumno.

Ivana

29/03/2025

Istina

Odustani. Ne verujem da to može da se ostvari. Mnogi su već pokušali. Male su šanse.

Sumnja. Lako uleti u svaku misao. Bez truda može da obavije svaki san. Bez da trepne lako omete sve što radiš. Uvuče se u ono usputno pitanje da li da odem tamo večeras ili ne ili šta da obučem. A još lakše upadne na sednice za važna životna pitanja. I onoliko koliko lagodno upadne u svaki ćošak tebe toliko te dugo i besumučno kinji i iscrpljuje. Da ni ne primetiš dok već nisi odustao.

I lako se napravi važna i predstavi se kao ona sumnja koja te je pokretala na preispitivanje. Pa je očas posla pomešaš sa svim onim trenucima kada si prosto racionalno reagovao na neke pogreške. Ali ne, ubrzo shvatiš da ona nije ta. Ona je ova koja baci svoje kantice boja i oboji ti i intelekt i emocije. I posle toga ne vidiš ni jednu oblast života koja ima kvalitet sigurnosti. Razume se, sve je prebojila u svoje nijanse, sve je postalo sumnjivo i ništa više nije sigurno. Ni da ti to možeš, ni da vi to možete i nijedan uspeh više nije na vidiku. Samo njena premazanost.

A znaš odakle je došla? Ona je plod nesvesnih emocionalnoh sukoba. Borbi koje su pak nastale iz snažnog osećaja nemoći i bespomoćnosti. To su joj roditelji. A ti njeni koreni kao korov zarastaju oko tvoje volje dok je ne parališu. A taj izrastak- sumnja drži tvoj pokret. I ne da. Jer nema smisla pokušavati. A ti svojim odustajanjem hraniš je svakog dana i ona raste i raste. Dok ne postane veća od tebe i time potvrdi početnu sumnju, dok je još bila mala, da si bespomoćan. Da tvoj glas ne vredi. Da tvoj pokret ne može učiniti promenu. A sada već imaš i dokaza. Šta dalje da pričamo?

Dok god u ovo veruješ i dok god ovu dinamiku ne primećuješ biće kako se plašiš da jeste. Strah će te ubediti i postaće glavni saradnik sada već porasloj sumnji.

Znaš, možda se neku noć dok spavaš iskradeš iz njenih kandži verujući da je to najviše što možeš i možds baš to veče pustiš glas i napraviš korak ka onome u šta zaista veruješ i što želiš. I to ti da olakšanje. Ali čak i tada misliš da je to najviše što možeš. I ujutru joj se ponovo vratiš. Da te nuna u svojim kandžama. I opet si odustao. Ali si bar probao?

I onda postaneš ravnodušan. I onda ništa nije sigurno i to ne može ni biti. I primećuješ sve više ljudi kao ti. Zbunjenih, bez pokreta koji počinju da veruju da je to prirodno stanje. Osećate se, sada već zajedno smeteno, obeshrabljeno i nemoćno.

I znaš li kako ova priča ide dalje? Tada više život ne doživljavaš putem vlastitih oseta, emocija i misli već putem takozvanog iskustva koje misliš da imaš. Ne primećujući da su to samo iste stvari iz kandži sumnje i straha.

E tada, u tom trenutku sumnja je uradila svoje. Porasla je hraneći se tvojim životom, elenanom, voljom, željama. I sada je velika i odlazi. Na njeno mesto dolazi ravnodušnost. I sada više ništa nije ni važno.

Ima tu još nečeg. Ako obratiš pažnju. Dolazi iz kvaliteta ljudskog iskustva. Dolazi iz neke karakterne osobine. Nije samo sadržaj ideje o nečemu. Gleda ovu stvatnost, a ipak živi. Ipak je tu. Naslućuješ li? Kaže da njeno ime znači "čvrstina", "istina", "poverenje". Kaže da se zove Vera.

Vera dolazi do cilja. Ne zato što je cilj taj koji je siguran, moćan ili lak. Ne. Već zato što ona veruje u njega.

Ivana

26/03/2025

Dom je na dnu mog srca

Ima jedna komponenta nas. Smislite joj ime.

Ona je deo nas koji želi dobrodošlicu svim našim iskustvima. Svim elementima stvarnosti. Koja bez osude posmatra. Koja bez straha prihvata. Koja bez prekida diše u stvarnosti kao takvoj.

Možda vam deluje usporenije, možda vam deluje da manje postiže, možda vam čak deluje i manje racionalana. Ali ako dovoljno dugo boravite sa njom biće vam jasno da nije tako. To je deo nas koji se kreće spontano, prirodno, prijemčivo. Diše duboko, gleda širom otvorenih očiju, mudro dela i ne obazire se na provokacije ustreptalih misli.

Kada ste sa njom osećate ritam života, osećate prijatnost koja uliva sigurnost. Šta god da neki trenutak nosi osećate sa njom mir. Borbe je ne zanimaju. Ni ne trepne na provokacije zastarelih iskustava. Možete omirisati poverenje i možete opustiti telo i predati se onome što jeste. I u tome uživati. Blagost strpljenja koje vam pruža i nežnost prihvatanja osvetljavaju vašu snagu. Taj deo vas se nikada ne klanja ilizijama i nikada vam ne govori kakav život treba da bude. Ili kakvi vi treba da budete. Ni ne trepne na bombastičnost iracionalnosti. Ne možete je nahraniti sećanjima jer je ona uvek fokusirana na vas sada i samo tu živi, gde ste vi. Ne možete je mamiti fantazijama toga šta će i kako će biti. Očekivanja su joj bezukusna. To kako može da bude ili kako je bilo samo joj odvlači pažnju od toga kako ste sada vi i šta vama sada treba. A nju samo to zanima. I uvek i jeste. Samo smo mi ti koji možemo da idemo od nje. Jer ona je uvek u nama.

Ima taktove bluza i melodiju mora i lakoću satena. Možeš je doživeti kroz usporavanje i predaju. Možeš je osetiti u kostima i raspršiti po telu. Sa njom vidiš sve nijanse boja, svu punoću oseta, i lepotu kontakta. Ona se osmehne neplaniranom, i dočekuje nove ritmove plesajući na njih. Nikada ne insistira i radoznalo čeka sledeće.

Prepušta se i prihvata nesigurnosti životnog toka i ona u njemu mudro plovi. Strpljiva je prema svemu nerešenom i lažna konačnost odgovora je ne zanima. Ona ne srlja, ona dopušta da se događa. Ona prihvata nejasnoće i otvorena je za sve što može doći i biti.

Pogledajte kako se u prirodi sve u tišini i miru razvija. Nema srljanja, euforije, napada. Posedite sa njom i osetite tu prirodu u vama.

Sigurnost je kraj života, nejasnoća je tok

Ona nije posedovanje, ona je poverenje. Ona neizvesnost ostavlja netaknutim i sa vama je u nepoznatom ne insistirajući na odgovorima.

Ona te suočava sa tim da nisi Bog i da ne možeš kontrolisati život i kroz to te povezuje sa njim.

Nešto mora da popusti da je upoznaš. Kontrola.

i vratiš se kući.

Ivana

19/03/2025

Ne veruj u idole

Znanje je nesavršeno i nikada potpuno. Ne možemo sve znati i to što već znamo nije kompletno. Imamo jednu perspektivu i ma koliko ona bila široka nikada nije sve. Ograničena je. Naše znanje uvek ostaje delimičnio i verovati drugačije može biti opasno. Nije opasno ne znati sve, ali je opasno misliti da znamo sve. Kažu jedino je Bog sveznajući a misliti da smo i mi je izluzija Boga. Iluzija Boga i odlazak od ljudskosti.

Primamljivost iluzije

Pazimo se velikih autoriteta koji uvereni da sve znaju nama prodaju to sveznanje. Obratite pažnju na reč: "prodaju" jer ćemo ga kupiti slobodom da mislimo svojom glavom. Ma ko izgovarao svoje istine i ma koje i čije knjige čitali to znanje nije sveto. To je izgovorio i pisao čovek. Ne Bog. Čovek. I svi velikani moga posla su bili ljudi. Ne veliki očevi- Bogovi. A kao ljudi pa naravno da su nosili i živeli svoje nesavršenosti. I svoje darove. Ako zaboravimo da su ljudi sa ma kakvim namerava opet se dovodimo u opasnost. Ne razmišljamk. Tako podkopavamo sopstveno doprinos, glas, osećaj, glavu, kao malo dete pred ogromnim Ocem koje se ništa ne pita. Razumevanje ne proizilazi iz znanja.

Znanje proizilazi iz razumevanja.

Ne možete razumeti svog partnera čitajući knjigu, ili vaspitavati i upoznati svoje dete slušajući predavanje o deci. Ne možete razumeti ni svog klijenta slušajući kako je drugi psihoterapeut razumeo svog klijenta. Možete razumeti nekoga kroz razvoj odnosa. Kroz proced empatije. Empatije prema sebi i drugome. Kroz praćenje svojih procesa i onoga što se u odnosu dešava. Sada. Ne juče kod Frojda, ne u Melanijinim mislima, ne u Jungovom pretpostavkama. Nego u vama.

Ne upoznajemo osobu i ne radimo na odnosu kroz knjigu nego kroz osećaj i kroz ono što se događa. I kroz efekte onoga što se događa, a posle, razume se, promišljanje o tome i biranje odgovora tj. reakcije.

Izvori znanja

Empatija dolazi podjednako i iz našeg nesvesnog kroz mnoge kanale i misao je samo jedan od njih. Važno je oseti sebe da bismo čulo sve informacije. Da bi interpretirali šta se događa. Zato moramo verovati sebi še se zapravo događa. Moramo se slušati. Naravno da je i samo znanje važno. I ovde nema takmičenja, ali ima pitanje redosleda i celovitosti u pristupu.

Znanje nije pouzdano. Saznanje jeste. Naše saznanje koje protiče i kroz nas kao ljudskog bića tu pouzdanosti već ima. U kontaktu sa sobom i drugima.

Ne veruj u idole. Veruj sebi i daj sebi povoda za pouzdanost te vere. Misli svojom glavom i osećaj svojim telom. I delaj iz toga.

Ivana

17/03/2025

Unutrašnje frekvencije

Čuješ li svoj glas? Ume da bude buka. Nekada u tebi odjekuju glasovi nametnutih autoriteta koje si prisvojila. Oni umeju da budu glasni jer ni sami sebe nisu čuli pa viču na tebe i mame tvoju pažnju i strahopoštovanje. Zauzimaju tvoj prostor. Odjekuju i oni koji su te zastrašivali pa si ćutala da ih ne naljutiš. Oni koji su ti obećavali darove za koje nisi znala da ih već imaš. Oni koju su pretili sankcinama dok si verovala da se i sama ne pitaš. Koliko god da ih ima, koliko god da su glasni, tu negde je i tvoj glas.

Znaš li uopšte kako zvučiš?

Prepoznaješ li ton svoje autentičnosti? Ili si pobrkala šta je čije? To je onaj glas koji zna kada postupaš u skladu sa sobom i životom. Koji te usmerava kada skreneš, odeš od sebe, svojih potreba i stremljenja. To je onaj glas koji zna, ali je više od saznanja. Prepoznaćeš ga uvek, ne samo po svojoj mudrosti, prepoznaćeš ga po osećaju. Načulji uši, slušaj telo. To je onaj osećaj, osećaj da si tu gde treba da budeš, osećaj sklada i mira. To je ona reakcija tebe cele kada (ne)postupaš u skladu sa sobom.

Samo za taj osećaj

To je onaj osećaj, ono saznanje da činiš ispravno. To je ono unutrašnje odobravanje koje postoji uprkos strahu, bolu, brizi. To je odgovor nas samih na nas same. To je onaj istinski i iskonski glas iz dubine našeg postojanja koji je uvek tu i koji nas vraća kući. Sebi. Onaj glas koji nas vraća nazad kada se izgubimo, koji nas vraća našim principima, osnovama, vraća da živimo produktivno, u harmoniji sa sobom. Koji ne odustaje u pozivu da postanemo ono što potencijalno jesmo. Taj glas je čuvar. Čuvar našeg inegriteta, naše energije, naše autentičnosti i vitalnosti. To je glas same ljubavi.

Znaš zašto baš ljubavi? Jer ona nije zaokupljena time da budeš u nekom kalupu, poslušna, efikasna, ne guši te socijalnim očekivanjima, moram, trebam, ne gnjavi te kojekakvim dužnostima, ne uslovaljava tvoju vrednost i ne daje ti lažne definicije uspeha koje moraš da pratiš da ne bi bila kažnjena i da bi kobojagi vredela. Ona te priznaje, poštuje i podstiče da budeš na najlepšem mestu, sa sobom, svojim potencijalima, svojom nežnošću, sposobnostima, mogućnostima, uvek usmerena da nađe način da one cvetaju, baš takve kakve jesu. Slušaj, nije teško prepoznati baš njen glas, ako slušaš pažljivo i otkloniš buku. Odmah ćeš je prepoznati po miru, po snazi i nežnosti, prisutnosti, hrabosti i dopuštanju.

Čuvaj se otupelosti na svoj glas

Ma kako se ti drugi autoritetu prikazuju uzvišeno ne slušati svoj glas znači biti bez svog Ja. U nemiru, obeshrabljen, zavistan i jednostavno nesrećan.

Svaki put kada kažeš "Da i ja tako mislim", kada nije tako, gušiš svoj glas. Svaki put kada kazeš "Važi još i ovaj put" dok se grcaš čineći što ne želiš, gušiš svoj glas. Svaki put kada zatvoriš oči da bi gledao tuđim očima, gušiš svoj glas. Svaki put kada poveruješ u tuđe, a ne u svoje činiš da tvoje Ja nestaje. Nestaješ ti. I ma kakva ljuštura ostala posle toga, tebe tu više nema.

On čuva tvoje interese, čuva tebe, tvoje vrednosti. Pogledaj kako svet izgleda onda kada svako odluči da ućutka svoj glas. Paradoksalno, onima kojima najviše treba da čuju taj svoj glas, taj glas je najslabiji.

Pojačaj glas. Slušaj ga. Utišaj buku lažnih autoriteta i čuj svoj. I ne odbijaj da slusaš sebe. Možda čuješ slabašno, možda ti je još uvek nerazgovetno, ali nauči. Nauči kako da slušaš i razumeš svoj glas. Posveti se tome. Nauči da slušaš sam sebe. Budi sama sa sobom. Prekini da ideš u bezbroj besmislenih aktivnosti samo da izbegneš da čuješ sebe iz nekih fantazija koje prouzrokuju strah. Daj sebi vremena da uspostaviš odnos sa sobom. Odnos se gradi. Uči o sebi. Možda ti neće odmah biti sve jasno. Možda će ti trebati vremena. Naštimuj se na sebe.

Jer tu počiva tvoj identitet. Tvoj integritet. Tvoja ljubav i zadovoljstvo.

Ivana