Psihološki Svet

30/01/2026

04/01/2026

Radost

Radost je dragi prijatelji telesno osećanje. Radost nije mentalni stav. Radost je naš kapacitet da osećamo. Sve. Ukoliko želite da je osetite znate gde treba da idete. Na tom istom mestu, naravno nalaze se i sva druga osećanja. Neka ih. Kada ih puštate sposobni ste da osećate, a samo to je životna privilegija. Kada je život unutar nas pun, jak, kada vibrira osećanja su promenjiva, kao i vreme, priroda, ciklusi meseca, dan i noć, budnost i spavanje. Neka ih.

Nekada smo ljuti, tužni, zabrinuti, ali nakon toga i veseli, igrivi, srećni. Sve je to deo ciklusa. I dopuštajući sebi da osećamo život kao takav susrećemo se sa radošću života. Sa radośću sve te životnosti unutar i oko nas. I sa ljubavlju kroz dopuštanje.

Neprijatna osećanja ne samo da ne poništavaju radost već ga omogućavaju. Ona su njen deo. Deo ciklusa. Proživljavajući njih, sve kao celinu, možete i osetiti život u vama. A radost je u tome. I ljubav.

Promena vremena i raspoloženja ne mora remetiti sklad prirode, osobe. Šta više.
Sve ove promene na površini su i odgovori na ono što vam se u životu dešava. Neka ih. Neka stabilno stoji vas kapacitet da osećate i odgovarate. Da budete prisutni u svom životu. Bez pogovora. Dozvolite pulsiranje i životnost.

Nema jednog bez drugog

Ako potisnete strah, potiskujete i bes. Ako potiskujete bes, potiskujete i ljubav. Nema dobrih i loših osećanja. Ima života ili ga nema. To je sve. Neka ga. Osećanja nisu greh. Neka ih. Kada ima njih ima i života. Ne trebaju vam zabrane na osećanja. Nema čega da se plašite. Više. Osećanja su doživljaji pokreta u nama. Kada ima kretanja ima i osećaja, ima i života. Ako se ne krećemo prvo utrnemo, jel tako? Pa posle sve više i više dok ne zakočimo život u nama. Nema potrebe. Pustite ga.

Neka stabilno stoji vaš kapacitet da osećate i odgovarate na život i da ga za sebe kreirate. To neka vam je uvek tu. Nepromenjivo stabilno i sve šire i šire. Širite ga popunjavajući ga svojim snovima. To je radost, sve ostalo je prosto život.

"Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar prozračne puteve prema ravnici.
Ja imam samo san, obični malecki san
u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru, od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivičene zelenim.

I uopšte, zvezdo i ptico,
uopšte - celi svete,
divno je kad se u nama neko čeka je javi,
pa se od toga na usnk nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi."

Neka ih, sva osećanja. Neka je vas. Neka je života. Neka vibrira. I neka ti pokreti
stvaraju snove. I neka je vas koji ih ostvarujete.

Ivana

27/12/2025

Zemlja posađena na ivici mora
Terra à beira-mar plantada

Ne želim misliti na stvari kao sadašnje;
želim na njih misliti samo kao na stvari.
Ne želim ih razdvajati od njih, držeći ih sadašnjim.
Ne bih ih trebao držati ni zbiljskim,
uopšte ih ne bih trebao držati ničim....

Zamišljam da sam ovo putovanje Portugalom imala vek ranije, dok je ulicama Lisabona šetao Fernando Pessoa. Možda bismo se sreli.

Pessoa nije pisao samo pod pseudonimima, već je stvarao heteronime – potpuno oblikovane ličnosti sa sopstvenom biografijom, stilom, filozofijom i pogledom na svet.

Álvaro- punoća prisutnosti

Možda bismo razgovarali samo onih dana kada je pisao kao Álvaro de Campos, i to bi verovatno bilo u kafeu A Brasileira, u četvrti Chiado (gde se danas nalazi njegova statua).

Sedeo bi pijući kafu satima uz svoj omiljeni sto. Verovatno bi izgledao odsutno, ali budno, dok bi nešto strastveno zapisivao na komadićima papira. Bio bi to jedan kratak razgovor sa dugim mislima. Ne bi me tešio iluzijama, ali bi me probudio dubokom iskrenošću. I dao bi mi jednu od ceduljica. Na njoj bi pisalo:

„Da bi bio velik, budi potpun: nek kod
tebe
ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži
čitavog sebe
U najmanje što činiš.“

Ricardo- praćenje toka života

Možda bih ga neki drugi dan srela ispred Café Martinho da Arcada. Tada bi bio Ricardo Reis. Sedeo bi ispravno, upijajući lisabonsko sunce i uživao u mirisu kafe, spreman da u njoj uživa. Moguće da bi mi se samo toplo nasmejao i svojim prisustvom podsećao da je mudro uživati u onome što nam je dato. Odustala bih, verujem, od obilazaka taj dan. Sela bih na stolicu sa najviše sunca i krenula na putovanje po sopstvenim pejzažima. Fizičko kretanje je nekada suvišno. Krenula bih unutra. Kroz moj psihološki svet i osetila kretanja koja se dešavaju unutar mene. Promenila bih način na koji osećam sebe, ne napuštajući ni ja tu stolicu satima.

„Dovoljno je postojati.
Moja duša je pejzaž.“
rekao bi na izlasku.

Alberto- osvoji svet igrom

Kada bih se približavala stenama uz okean, možda bih ga ponovo srela. Tada bi pisao kao Alberto Caeiro, pesnik prirode i čistog opažanja. Izabrao bi onaj detinji, gotovo naivni osmeh koji odlučuje da otpusti misli i prepusti se svojim osetima. Gledala bih ga iz daljine, sećajući se njegovih stihova:

„Svaka stvar je ono što je,
i teško je objasniti nekome koliko me to raduje
i koliko me to ispunjava.
Dovoljno je postojati pa biti potpun.“

⸻
..Trebao bih ih gledati, jednostavno gledati;
gledati ih tako da ne mogu misliti na njih,
videti ih izvan vremena, izvan prostora,
videti ih u lišavanju vremena, izvan prostora.
To je znanost viđenja, koja nije samo jedna.

Reč „pessoa“ (kao i francuska „personne“) u portugalskom istovremeno znači i „ličnost“ i „niko“, što sasvim dobro odgovara liku i delu ne običnog i skromnog pesnika.

Napisao sam dovoljno pesama.
Napisaću ih još mnogo više, naravno.
Svaka moja pesma to kazuje,
a sve su moje pesme različite,
jer svaka stvar koja postoji
samo je način da se to saopšti.

Pessoa
– nije bio jedan pesnik, nego čitava književnost u jednoj osobi.

Ne znam kojim ulicama i sa kim danas šetate ali:

Uberi dan, jer taj dan si ti

"Jedni, sa očima uprti u prošlost,
vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iiste oči u budućnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu –
pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren. To je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
što nas proglašava ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti."

Dobar vam bio dan,
Ivana Paunovic
https://ivanapaunovic.com/2025/12/27/zemlja-posadena-na-ivici-mora/

08/12/2025

"Psihologija zadovoljstva" -
Ko pelin nije gutao,taj ne zna šta je sladost, ko tužan nije bio taj ne zna šta je radost.

Kroz odrastanje učimo da se nosimo sa bolom, tugom, gubitkom, strahovima, frustracijom tako što ih potiskujemo. Onoliko koliko potiskujemo ova osećanja isto toliko umanjujemo i svoj kapacitet za prijatna osećanja. Ljubav, uživanje, zadovoljstvo. Umrtvljavajući sebe za bol, umrtvljujemo i za zadovoljstvo. Kamen ne možete slomiti, ali ni ugrejati.

Kapacitet za prijatna osećanja možemo povratiti ako pustimo i proživimo i ona bolna.
Bol je tu da nas upozori, no bol je tu i da popravi povredu i integriše ličnost. – Boli dok zadobijamo ranu, boli i dok je čistimo i lečimo.

Kada god bežite od bola budite svesni da bežite i od zadovoljstva.

Novi tekst Ivane Paunović pročitajte na našem blogu:
https://savetnik.org.rs/2025/12/07/psihologija-zadovoljstva/

Psihološki Svet

04/12/2025

🎭ψ Psihološka trupa & "Prima facie"

21/11/2025

Psihološku trupu i njene koncepte nikada nisam videla kao nešto što sam prosto smislila.

Psihološka trupa došla je kao spoj nečega što je dugo zasebno cvetalo. Moja ljubav prema psihoterapiji i odraz te ljubavi u vidu odabira profesije i posvećivanja istoj sve ove godine. Skoro pa paralelno sa njom rasla je i moja ljubav prema glumi. Od učenja osnovnih tehnika do prvih predstava. Od primena glumačkih tehnika izvedenih iz psiholoških znanja do psiholoških tema pretočenih na scenu.

Zato,
Psihološku trupu vidim kao nešto što mi je pre došlo, kao logičan sled, sa lakoćom i smislom. Sa ovim korenom trudom znanjem i posvećenošću oblikovala sam je u formu u kojoj postoji danas. Danas je vidim kao jedan oblik zajednice u kojoj članovi doprinose njenoj punoći i cvetanju. Svi oni koji su otvoreni da vide i vide značaj ovog spoja i ove vrste rada. Tako zajedno, svako iz svoje perspektive i sa svojim uloženim trudom i srcem ubara plodove pozorišnih supervizija.

Od 2022 na ovaj način spajam umetnost sa psihoterapijom . Ili tačnije rečeno osvetljavam taj most koji već postoji a koji zajedno prelazimo.

Moto se ne menja: "Umetnost kao psihoterapija i psihoterapija kao umetnost".

Jer da- kreativni pristup životu nam otvara vrata ka delovima nas za koje možda i nismo znali da postoje. Delove nas koji ne samo da mogu prevazići i rešiti probleme već nam pomoći da živimo zaista, prisutno i autentično. A onda sa rim iskustvom prilazimo klijentima i pomažemo im da isto pronadju i žive u sebi.

Dobrodošli. Vidimo se sa novim temama i predstavama.

Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut, edukator i supervizor

14/11/2025

“Naši snovi treba da prouče i nauče naše budno neznanje, svestan deo ličnosti, jer san vidi i dublje i dalje nego
dan“

https://ivanapaunovic.com/2023/01/11/pristup-radu-sa-snovima/