Psihoterapijska učionica - Irena Pilipović, psihoterapeut

12/07/2025

GLUPOST

Pitam se kada je počeo Veliki sunovrat? Ne mislim na sunovrat čitavog jevrejskog naroda. On je počeo razaranjem Drugog hrama, sedamdesete godine - post Christum natum. Tako bar tvrdi Maksimilijan Šenberger. Onda pita: "Zašto je srušen Prvi hram?" Šenberger pita, Šenberger odgovara: "Zato što su kod jevrejskog naroda prevagnula tri poroka - idolopoklonstvo, razvrat i prolivanje krvi." Sledi britko i preteće: "Jasno?" Svi uglas skandiramo, "jas-no", iako nikome od nas nije ništa jasno. Važno je da Šenberger bude zadovoljan. Ali, nije. Ponovo pita: ,,Kad vam je jasno, da čujem zašto je srušen Drugi hram, i zašto je počelo rasejanje našeg naroda kada su naši preci u to doba poštovali božje zapovesti?
Niko ne zna. Šenberger se dere, njegova pljuvačka pršti na sve strane: ,,Zato, bećarska bando jedna, jer je prevagnula bezrazložna mržnja."
U redu, dakle, zbog ,,bezrazložne mržnje" počelo je rasejanje i stradanje jevrejskog naroda sedamdesete godine post Christum natum, ali ja se pitam zašto je počelo moje vlastito stradanje.

Kada je ono počelo? Možda onog studenog zimskog dana kada sam popišan u podrumu Pakla? Možda onda kada su "paklenjaci" osakatili mog drugara Janjeta, ili kada je policija pretukla Andriju Knjigašumu? Ili onog neznanog dana kada je zaklana tetka Paulina? Ili kada je moj prijatelj Leopold ugušen ugljen-monoksidom? Ili onog ledenog dana kada je Magdolna Has bačena u zamrznuti Dunav? Možda baš nedavno, na izmaku leta - kada su otac i očuh Andrija odvedeni na Istočni front da se nikada više ne vrate? Kada je počeo moj lični sunovrat?

Andrija Knjigašuma bi rekao: "Nikada se neće saznati kada je počeo, kao što se ne može znati kada će se završiti." Za mog očuha, sve je bilo bez početka i bez kraja, kako u vremenu, tako i u prostoru. "Nikada se ne zna gde nešto počinje, a gde se završava. Svaki početak je nastavak tobožnjeg završetka, a svaki završetak je novi početak", govorio je. U Plavoj svesci zapisane su njegove reči: "Nema kraja, kao što nema ni početka, nema prvobitnog ishodišta, kao što nema ni konačnog cilja." Ispod je bio zapisan citat iz dela starogrčkog filozofa Hermesa Trismegista, koji mi je izdiktirao očuh: "Ono što je početak je isto onome što je kraj, kao što je gore isto onome što je dole, a što je dole isto onome što je gore."

Za razliku od očuha, moja profesorka istorije, doktorka Feher Jolanda, pridavala je veliki značaj početku i kraju. Svi sudbonosni istorijski događaji počinjali su, ili se završavali određene godine, dana, časa, trenutka, postavši stalni i nezaobilazni putokazi u razvoju ljudske civilizacije. "Znamenite 476. godine post Christum natum, germanski vojskovođa Odoakar svrgnuo je poslednjeg vladara Rimskog carstva Romula Augustusa. Taj datum označava ne samo propast Rimskog carstva veći kraj jedne stare i dotrajale epohe i početak jedne nove, sasvim drugačije, ali o tome ćemo drugom
prilikom..." Ili: "Tog maglovitog jutra znamenite 1492. godine post Christum natum Kristifor Kolumbo, stojeći na pramcu jedrenjaka Santa Maria, ugledao je kopno. Tog sudbonosnog časa završen je jedan istorijski period, mračni srednji vek, a započinjao jedan drugi, sasvim drugačiji, ali o tome ćemo drugom prilikom...

Za doktorku Feher Jolandu celokupna ljudska istorija jeste spisak datuma koji označavaju vojne pohode, ratne okršaje, razaranjai pogubljenja. Bio je to krvavi, siloviti hod od jednog bojišta do drugog, od jednog stratišta do drugog. Radi gluposti, koju danas više niko ne može razumeti, ljudi su se uzajamno klali, vešali, spaljivali na lomači i nabijali na kolac. Razarani su gradovi, uništavane velelepne građevine, spaljivane crkve i sinagoge, dizani u vazduh mostovi, dok su povremeno, tu i tmo, podizana nova zdanja i svečano otkrivani novi istorijski spomenici - da bi se kasnije imalo šta rušiti. Na kraju njenih časova nisam bio pametniji nego na njihovom početku, jedino sam mogao da budem mrzovoljniji nego inače.

Mučila su me dva pitanja. Prvo: zašto se kroz istoriju ljudska glupost neprestano ponavlja? Drugo: zašto je zlo uvek isto? Nisam se usudio da ta sporna pitanja iz istorije postavim profesorki.

~Odlomak je iz knjige "Semper idem", Đorđa Lebovića, autobiografskog romana koji od srca preporučujem. Jer jeste "Uvek isto". Zlo je uvek isto.

10/07/2025

Danas mnogi tvrde da razumeju narcističko zlostavljanje. Znaju fraze. Znaju dinamiku. Znaju da narcis poriče stvarnost, negira krivicu i prebacuje je na druge. A onda kažu da su blokaderi problem. Kažu da ne treba "strane sile" da se mešaju. Kažu da je svaka pobuna infantilna, neodgovorna, štetna po sliku o nama.

To više nije kontradikcija, malo sad već liči na dijagnozu. Upravo ta logika - da se moć ne dovodi u pitanje, da žrtva ćuti radi višeg dobra, da se trauma racionalizuje zbog reputacije - predstavlja narcistički poredak.

Blokaderi nisu simptom dekadencije, nego pokušaj da se izađe iz psihopatskog gaslajtinga. Njihova neposlušnost razotkriva ono što patološka lojalnost pokušava da sakrije: da nasilje ne postaje prihvatljivo time što se institucionalizuje, niti se tiranija legitimizuje time što se uvija u patriotizam.

Najmaligniji oblik narcističkog zlostavljanja je onaj koji se više ne vidi jer se odomaćio. Koji se smatra razumnim i deluje kao mir.

Zato je jeza u nesposobnosti i nevoljnosti da se misli. U ljudima koji veruju da su raskrinkali narcizam, a onda se zgražavaju nad otporom. Koji pozivaju na red, dok zlostavljanje nazivaju stabilnošću.

U takvom društvu, blokada nije problem. Ona je znak života.

Renata Senić - psihoterapeut

12/06/2025

Phyllis Greenacre, jedna od značajnijih psihoanalitičarki prošlog veka, prepoznala je nešto što intuitivno znamo, a često zaboravljamo: naš identitet se rađa jedino kroz susret sa drugima.

Greenacre je pratila kako se razvijamo od najranijih dana života. Najpre učimo da prepoznamo granice svog tela, zatim gradimo sliku o sebi, a tek na kraju dolazimo do onog što nazivamo identitetom. A taj poslednji korak - identitet - nikad se ne dešava u vakuumu.

Da bismo zaista znali ko smo, moramo razumeti i po čemu se razlikujemo od drugih i po čemu smo im slični. "Ja sam drugačiji" i "ja sam sličan" - oba su potrebna za celinu našeg bića. Bez drugih ljudi, ostajemo samo sa parcijalnim slikama o sebi, fragmentima koji se nikad ne slažu u koherentnu priču.

To ne znači da smo zavisni od tuđeg mišljenja, već da je naša priroda inherentno relacijska. Čak i kada smo sami, u sebi nosimo sve one glasove, susrete, priznavanja i nerazumevanja koja su nas oblikovala. Identitet nije nešto što posedujemo, već nešto što kontinuirano stvaramo kroz odnose.

Možda je to razlog zašto se u dužoj izolaciji osećamo izgubljeno, nekada i prazno, a u prisutnosti onih koji nas vide i razumeju - konačno celi.

04/06/2025

Kako mogu da glasaju za njega?

Kernbergova analiza dinamike malignog narcizma u politici

Frojd je još 1921. u "Psihologiji mase" objasnio ovu dinamiku, koju je Kernberg proširio analizom malignog narcizma u političkom kontekstu.

🟠 Gubitak individualnog prosuđivanja

Kada se ljudi osećaju kao deo velikog pokreta, nešto se fundamentalno menja u njihovom načinu razmišljanja. Sposobnost za nezavisno prosuđivanje postepeno nestaje, zamenjena je osećajem moći koji proizlazi iz pripadanja grupi. To nije samo socijalna konformnost - to je dublja psihološka transformacija gde se logika zamenjuje emocijama kolektiva.

🟡 Projekcija moralne odgovornosti

Možda najfascinantniji aspekt ove dinamike je način na koji se moralna odgovornost prebacuje na lidera. Sledbenici se osećaju oslobođeni potrebe da donose etičke odluke - lider to radi za njih. Ova projekcija stvara paradoks: što su lideri moralno problematičniji, to sledbenici osećaju veću slobodu od moralnih ograničenja.

🟢 Pojednostavljavanje kompleksnosti

Maligno narcistički lideri majstorski koriste jednostavne slogane i crno-bele kategorije. Ne radi se samo o tome da ljudi "više vole jednostavne odgovore" - radi se o tome što takvi slogani omogućavaju masovnu identifikaciju bez intelektualnog napora. Kompleksno mišljenje postaje nepotrebno, čak i nepoželjno.

🔵 Ritualizacija neprijateljstva

Agresija prema odabranim "spoljnim grupama" ne nastaje spontano - ona je pažljivo kultivisana i ritualizovana. Lideri namerno biraju mete, dehumanizuju ih i pretvaraju nasilje prema njima u moralno opravdan čin. Istorija pokazuje kako se ova dinamika može razviti od verbalnih napada do genocida.

🟣 Normalizacija nepoštenja

Ono što spoljašnji posmatrač vidi kao očigledne laži, regresirana grupa doživljava kao hrabrost. Liderovo nepoštenje se reinterpretira kao suprotstavljanje "lažnom sistemu" ili "corrupt establishment-u". Čak i kada laži budu otkrivene, one se ne doživljavaju kao moralni problem već kao taktička nužnost. (najsvežiji primer je investitor i zaziđivanje zgrade u Bloku 4)

Kernberg upozorava da se ova dinamika pojačava u vremenima društvene krize - ekonomske nestabilnosti, političkog haosa, ili trauma. Kada su ljudi nesigurni u pogledu budućnosti, postaju podložniji liderima koji obećavaju jednostavna rešenja i jasne krivce.

🔴 Zašto je ovo važno razumeti

Cilj nije dijagnostikovanje političkih ličnosti - to nije posao javnosti. Cilj je prepoznavanje obrazaca javnog ponašanja i razumevanje zašto mase ponekad podržavaju ono što spoljašnjem posmatraču deluje destruktivno.
Cilj je pokrenuti se na razmišljanje o pojavama oko sebe i načiniti bar jedan korak više, ka razvoju.

Više o ovoj temi čitajte u tekstu. Link je u komentaru ispod.

30/05/2025

Ovo je jedna od onih situacija koja može da nas zavede i u terapiji i u životu. Čovek sedi tu, govori kako je grozna osoba, kako ništa ne vredi, kako nema nade za njega. I naš prvi instinkt? Da ga utešimo, da kažemo "nemojte tako, biće bolje"

Ali Kernberg nas upozorava - tu se krije zamka.
Jer iza tog protesta zbog svoje inferiornosti često se krije nešto drugo. Arogancija. Sistemsko odbijanje da se istinski pogleda u ogledalo. "Ja sam tako grozna osoba" postaje način da se izbegne pravo pitanje: "Šta ja to radim ovde, u ovom odnosu sa terapeutom?"

Kernberg je primetio nešto fascinantno u svojoj praksi - kada pacijent priča o svojoj bezvrednosti, to često znači da se oseća superiorno u odnosu na terapiju, na proces, na sama istraživanja unutar sebe. Kao da kaže: "Vi ne možete da mi pomognete jer sam ja poseban slučaj, najgori od svih."

I tu je paradoks - što više terapeut pokušava da "podrži", to se više beži od istinskog rada na sebi. Jer ta "podrška" zapravo potvrđuje da je klijent tako poseban (čak i u svojoj "grozoti") da zaslužuje posebno ophođenje.

Kernberg nas uči da je pravi lek u interpretaciji te skrivene grandioznosti. Ne u tome da poričemo patnju, već da razjasnimo i razumemo kako se patnja koristi kao odbrambeni mehanizam.
Prepoznati i priznati da se iza samoporažavanja krije otpor prema promeni.

Istinska hrabrost nije u tome da samo priznamo svoje loše strane, već i da se zapitamo zašto se krijemo iza svojih mana?
Zašto ih uporno samo nabrajamo, a ne mislimo o njima stvarno: čemu nam služe? Koja je njihova funkcija? Od čega nas štite...

Tešenje samo udaljava od promišljanja o tome.

20/05/2025

Ako sam u vezi sa narcisom, ko sam onda ja?
(ili ko mogu biti?)

Kratak podsetnik da je za svaku vezu potrebno dvoje, i to baš kompatibilnih dvoje i da nikad ne može samo jedan biti zloća a drugi nevin.

Ženska Dinamika u Odnosu sa Narcisističnim Partnerom: Kernbergova Perspektiva

Mi, ljudi, uvek, svesno ili nesvesno biramo partnere koji odražavaju naše duboke psihološke potrebe. Otto Kernberg, oslanjajući se na Frojdovu teoriju i rad Annie Reich, identifikuje dva distinktivna obrasca:

Prva grupa, koju bismo mogli nazvati "Idealizujuće partnerke", razvija poseban obrazac odnosa prema muškarcima. Ove žene pokazuju intenzivnu podložnost prema partnerima koji oslikavaju njihove sopstvene nesvesne grandiozne aspiracije iz detinjstva. Prema Kernbergu, one projektuju svoj infantilni ego ideal na odabrane muškarce, tražeći u njima ono što same žele da budu.
Ova idealizacija ima duboke psihoanalitičke korene – teže da kroz fuziju s idealizovanim partnerom prevaziđu ono što je Frojd označio kao "kastracionu anksioznost" ili doživljaj sebe kao nepotpunog bića.
Uprkos ovoj naizgled problematičnoj dinamici, Kernberg naglašava ključnu distinkciju: ove žene zadržavaju kapacitet za uspostavljanje autentičnih emotivnih veza. Njihova idealizacija, iako intenzivna, nije potpuno slepa – one i dalje mogu realistično proceniti kvalitete svojih partnera i zadržati neke aspekte samostalnosti u odnosu.

Druga grupa, koju možemo označiti kao "Pseudo-vezujuće partnerke", pokazuje karakteristike "kao da" ličnosti. Ove žene ulaze u naizgled intenzivne, ali zapravo površne emocionalne veze koje nemaju stvarnu dubinu. One ne vide partnere kao kompleksne individue, već kao nejasno definisane objekte bez jasnih granica ("slabo diferencirani objekti").
Ono što je posebno značajno je njihova sklonost ka brzoj devaluaciji – nakon kratkotrajne idealizacije, brzo prelaze na obezvređivanje i odbacivanje partnera. Prema Kernbergu, ovo predstavlja primitivniji psihološki mehanizam nego kod prve grupe i ukazuje na ozbiljniju patologiju identiteta.
Kernberg objašnjava da je kod ovih žena ego ideal (unutrašnja slika onoga što bi osoba želela da bude) nedovoljno razvijen i nestabilan. Istovremeno, njihov superego (moralna komponenta ličnosti) nije adekvatno formiran.
Kao rezultat, umesto zdrave identifikacije, dominira agresija prema objektima koji bi trebalo da služe kao osnova za izgradnju stabilnog ego ideala.
Jednostavnije rečeno, ove žene su u konfliktu s objektima koje bi trebalo da internalizuju kao ideale, što vodi ka nestabilnim odnosima prožetim ambivalencijom i agresijom.

Zvuči poznato? Pitamo se onda ko je ovde (kome) narcis? Zato nemamo baš mnogo vajde od samodijagnoze, kao ni od davanja dijagnoza partnerima. Svi smo u nekoj meri narcisi, (kao i zavisni, paranoični, histrionični...) i upravo nas ta mera razlikuje.

Pored mere, tu je i pitanje kvaliteta odbrana, motivacije i drugih faktora unutrašnje dinamike, o čemu neučimo iz knjiga, videa i blogova, nego istražujemo i oblikujemo u autentičnim i iskrenim odnosima i razmenama sa drugima, na terapiji i stvarnom svetu oko nas. U kojima smemo da budemo mi, takvi kakvi smo, da ne moramo da foliramo u nadi da ćemo tako biti voljeni.

Sećam se i poente Jovanovića sa edukacije: dok tako foliramo sebe i druge, mi ne kapiramo da je, u stvari, ono što je voljivo upravo baš ono što toliko krijemo da se ne vidi, a ne ova slika i prilika koju tako uporno guramo u prvi plan.
Samo još da poverujemo u to....

04/04/2025

Kohutova Self psihologija nam nudi drugačiji pogled na moralni razvoj - umesto unutrašnjeg policajca koji nas kažnjava zbog neposlušnosti (progoniteljski superego), zdrav razvoj podrazumeva transmutujuću internalizaciju ideala. To znači da učimo od onih kojima se divimo.

Dok klasična psihoanaliza govori o krivici kao motivatoru pristojnog ponašanja, Kohut prepoznaje da prava transformacija dolazi kroz internalizovane vrednosti koje smo izabrali, usvojili i koje volimo.

✨Koje su to arhaične narcističke potrebe koje se transformišu?

🟡 To su naše duboke potrebe za ogledanjem (da nas neko vidi i ceni), za idealizacijom (da imamo nekog kome se divimo) i za alter-egom - blizanaštvom (da pripadamo).

🟢 Umesto da ostanemo zavisni od drugih da zadovoljavaju ove potrebe, kroz zdrav razvoj one se pretvaraju u samopouzdanje, vrednosti i povezanost.

Kroz zdrave idealizujuće odnose u kojima smo integrisali efekat iskustva prisustva drugog koji nam je ideal, arhaične narcističke potrebe transformišu se u stabilne vrednosti koje nas vode - ne iz straha od kazne, već iz radosti življenja sa integritetom.

Čovek koji je zreo nije samo čovek koji je naučio da se plaši kazne, već onaj koji je pretvorio svoju narcističku energiju u autentičan sistem vrednosti koji hrani i održava njegov koherentni self.

✨ Šta je "koherentni self"?

🟣 To je Kohutov centralni koncept - osećaj celovitosti i kontinuiteta našeg bića. Kada je self koherentan, mi se osećamo "zajedno" u sebi, sa stabilnim identitetom i osećajem smisla. Bez pritiska da budemo savršeni ili straha od fragmentacije, sposobni smo da integrišemo svoje snage i slabosti, ambicije i ideale, u harmoničnu celinu koja nam služi da se krećemo kroz život slobodno, sa vitalnom energijom i autentičnim vrednostima.

27/03/2025

Kad se anksioznost "voli" više nego život

Neki simptomi mentalnih problema su tvrdokorni ne zato što se ne mogu izlečiti, već zato što nesvesno ne želimo da ih se odreknemo. Anksioznost, iako neprijatna, živa je, roje se misli, neka frka se dešava, prevelika frka, ali takva da nam daje osećaj da postojimo. Itekako postojimo kada toliko mozak radi, srce radi, stomak radi.

Ali anksioznost je, kao i svaki simptom, posledica nečega, a ne uzrok. Može biti posledica mržnje. Može biti odbrana od depresivnosti i praznine, može biti kazna za nemoralne i često i nesvesne želje i fantazije. No, ona je manje od dva zla. Što bi rekao moj kolega, Aleksandar Kontić, nekima ona postaje kao kućni ljubimac. Paradoksalno, kao uteha, koja štiti od ko zna čega i s njom nikad nismo sami.

Poput onog mima koji kaže – ako se nekada osetite usamljeno, ugasite svetlo i pustite neki dobar horor film, obećavam više se nećete osećati sami. Tako i anksioznost. Možda nas prestravljuje, ali nas nikada ne ostavlja same.

Sećam se pacijenta koji je godinama živeo u uverenju da mu je anksioznost najveći neprijatelj. Sve dok nije počeo da oseća prve trenutke njenog nestajanja – i osetio užasnu prazninu. "Šta ako ispod nje nema ničega?" pitao je. Kad je panika nestala, ostao je s pitanjem ko je on zapravo, bez te buke u glavi. I tada je, naravno, tek počeo pravi analitički rad.
Renata Senić - psihoterapeut

15/03/2025

Kiosk na medji izmedju slobodnih i neslobodnih individua.
Kazu neki govornici, da ih ne imenujem, da ne sme da bude podela u drustvu, da su losi oni koji dele. Da li je to uvek tako?
Podele uvek postoje i mogu da budu korisne ili nekorisne. Ako smo ujedinjeni na nacin da ne znamo sta je dobro, a sta lose, onda smo psihoticni. Zivimo u haosu, gde dobro u trenu moze da postane lose i obrnuto. Dakle ujedinjujemo se samo kroz univerzalne ljudske vrednosti i to je mesto gde se razilazimo kada je neophodno i gde se uvek mozemo susresti.
Ima i ono "Sve sto je ljudsko nije mi strano", sto podrazumeva razumevanje, ali ne i opravdanje za sve. U krajnjoj istanci, kao svesne i odrasle individue i clanovi drustva, oko nekih kljucnih zivotnih vrednosti, opredeljujemo se i snosimo odgovornost za sopstvene izbore...
Svidja mi se opaska prof Carveth-a da je bilo dosta splitinga u vezi splitinga u psihoterapijskim krugovima.
Dobro mentalno zdravlje bi ukljucivalo postignuce fleksibilnog kretanja izmedju sizoidno - paranoidne pozicije ( dominiraju primitivni mehanizmi odbrane pozicionirani oko splitinga, koji omogucava drzanje dobrih iskustava odvojeno od losih, sto je neophodni prvi razvojni korak u stvaranju reda u haosu) i depresivne pozicije( dominiraju zreli mehanizmi, postoji integracija iskustva, te tolerancija na ambivalenciju, briga za drugog kao i reparativna krivica koja zamenjuje persekutornu/proganjajucu).
Depresivna pozicija ima i svoje lose strane u pasivnosti zbog razumevanja razlicitih perspektiva i akcenta na zajednickom imeniocu, dok sa druge strane u sizoidno-paranoidnoj poziciji zivi zaljubljenost, strastvena opredeljenost, a akcenat je na diferencijaciji medju objektima( psiholoska definicija), sto nam omogucava da znamo ko su nam, na pr. prijatelji, a ko neprijatelji.
Kada se tako posmatra, cilj psiholoskog razvoja nije pravolinijski, vec je cirkularan i fleksibilan, kako bi omogucio najbolju mogucu adaptaciju ukljucujuci postignuca obe pozicije.

03/03/2025

❤️

💙

27/02/2025

"Istina je da se zveri nikad ne ponašaju zverski - samo ljudi." - Karvet

Iako i naša priroda i naši rani odnosi oblikuju naše nesvesne motive, ljudsko biće nije samo proizvod traume, sudbine ili biologije. Mi smo egzistencijalni fenomeni sposobni za svest, savest, kao i slobodu od straha od ništavila.

Anksioznost zbog naše krhkosti i smrtnosti često se pretvara u bes, destruktivnost i samoobmanu. Samo kroz ispitivanje sopstvenih unutrašnjih sukoba (npr. borba između straha i autentičnosti) možemo integrisati tu podeljenost da bismo bili celi.

U vrlo inspirativnim tekstovima profesora Donalda Karveta još piše i da mi, ljudi, prolazimo kroz splet različitih emocija, pri integraciji naše prirode (uključujući i naš agresivni-demonski deo), i onoga što nam se desilo vaspitanjem, kao i interakcije ta dva. Suočeni sa takvom egzistencijalnom anksioznošću i izluđujućom prirodom našeg ljudskog stanja, doživljavamo neizbežni duševni bol za koji niko nije kriv, ali koji generiše bes i širok spektar demonskih reakcija (kojih se često i plašimo).

Zbog toga i jesmo slobodni jer šta god da je bilo, kako ćemo nastaviti život nije ničija odgovornost do naša.

🌐 www.psihoterapeut-beograd.com

23/02/2025

Piše predivna prof.dr Tatjana Stefanović Stanojević i hvala joj na tome ❤️

“Da li su protesti lekoviti i za decu?

Dragi ljudi, dečiji sam psiholog i ovaj tekst pišem zbog dece čije odrastanje protiče u znaku masovnih protesta u Srbiji. Roditelji su, naravno, njihova najveća snaga. Budući da znamo koliko nam je uloga dovoljno dobrih roditelja važna, verujem i da se roditelji sada preispituju povodom načina, mere, pa i smisla uključivanja dece u proces koji vode odrasli.

I zbot toga, najpre bih da kažem:
Dragi roditelji, blagosloveni ste što ovaj trenutak proživljavate sa svojom decom.

Izjava će imati snagu, samo ako je potkrepim argumentima.

Ajmo redom. U Srbiji traju masovni studentski protesti. Pokrenuo ih je zločin u Novom Sadu. Ovaj zločin najpre je pokrenuo samo studente i deo građana koji su zadržali osetljivost na nepravde u društvu. A onda je krenula lavina. Studenti su pronašli način da probude Srbiju. Oni su pravdoljubivi, principijelni, nesebični, tolerantni, solidarni, empatični, autentični... Niz je skoro neverovatan. Ali, čak i ovi neverovatni studenti teško opisuju šta se dogodilo sa narodom. Nisu ni znali šta su sve pokrenuli u nama. Nisu znali ni koliko dugo smo ih čekali. Krili smo muku od njih, bogami, i od sebe samih.
Fenomen koji se dešava psiholozi proučavaju, a psihoterapeuti koji se bave traumom nastoje da izazovu u odnosu sa svojim klijentima. Dešava se proces odleđivanja zaleđenog, prišivanja pocepanog. Na putu smo ka zaceljivanju trauma. Svako svoje individualne traume i svi mi kolektivnih trauma. Počelo je tako što smo kolektivno pružili podršku studentima. Kolektivna pripadnost je važan deo isceljenja. Kolektivna podrška promenila je tzv. unutrašnje radne modele ili slike koje imamo o sebi i o drugima. Probuđena empatija promenila je sliku o drugima, probuđeno samoosećanje promenilo je sliku o sebi. Postali smo solidarni i brižni, ali i radosni i nadajući. Ponovo smo autentični, hrabri da pokažemo ranjivost i suze, još hrabriji da postavimo granice Zlu. Poštujući i voleći sebe i druge, formiramo nove obrasce afektivnog vezivanja. Obrasce sigurne afektivne vezanosti. Pouzdani znak zaceljivanja traume je upravo ovaj probuđeni osećaj da postojimo, da se pitamo o sopstvenim obrascima i da ih menjamo. Dešava se promena u svima nama i svuda oko nas.

Tekst sam posvetila deci. Gde su klinci u svemu opisanom? Deca su na najboljem mogućem mestu. Sa probuđenim roditeljima. (I ako ikoga žalim u ovome procesu, to su baš deca roditelja koji se nisu probudili.) Sa probuđenim roditeljima svet postaje bezbedno mesto za decu. Zahvaljujući njihovoj nezi, deca imaju priliku da formiraju slike o sebi kao o bićima vrednim ljubavi, ali i slike o roditeljima kao o osobama na koje se mogu osloniti. Da bi se ovo zaista ostvarilo, potrebno je sa jedne strane da roditelji ostanu autentični u sopstvenom osvajanju slobode, ali sa druge i da deci prilagode razumevanje događaja kojima prisustvuju.

Evo i kratkog uputstva.
Roditelji pričajte sa decom. Prilagodite svoj način njihovom uzrastu. Mlađoj deci (period egocentričnog mišljenja, od druge do šeste godine) pričajte bajke u kojima se Dobro bori sa Zlom. Birajte čudovišta i čarobnjake, od Baš Čelika do Čarobnjaka iz Oza, sve je u igri i sve je primenljivo. Birajte heroje sa kojima će se deca poistovetiti i sudbinu za koju će se boriti. Imaju priliku da se sa vama bore da pobedi Dobro. Budite njihovi junaci.

Osnovnoškolci razumeju konkretne operacije. To znači da im možete pričati o stvarima koje se dešavaju, ali vrlo, vrlo konkretno. O čemu god da govorite dajte primere. Ispričaću crticu iz svog života. Moj unuk ovih dana čitao je narodnu priču o najboljim zadužbinama i Svetom Savi. Pročitao je da su zadužbine koje se podižu dobrim delima vrednije od zadužbina koje se podižu novcem. Ne znam kojih bih se primera zadužbina koje se grade dobrim delima ranije setila, sada su prosto navirali primeri iz studentskih protesta. Od požrtvovanih studenata do najdražih (mi) baka i deka koji ih podržavaju prinoseći darove iz kuće. Naravno, unuk me je preticao prisećajući se i sam divnih komšija, drugova, brojnih graditelja novih zadužbina.

Srbija ponovo gradi zadužbine dobrim delima, kako to divno zvuči.

I pre nego što zaključim ovaj tekst osvrnuću se I na potencijalno propušteno školsko gradivo. Nema štete, verujem.
Nudim I argumente. Prvi argument su deca odviknuta od tihovanja uz telephone. Deca su sada probudjena, zapitana, radoznala. Nisu više “smoreni”, već voljni I ushićeni. Drugi argument su učitelji kojima je vraćeno dostojanstvo I koji će ponovo imati moć u svojim učionicama. Učiteljice I učitelji majstori su svog zanata, u masi školskog gradiva odvojiće važno od manje važnog. Već to rade I divim im se. Treći argument su sami roditelji. Ne bih tu ništa dirala, već sam ih opisivala.

Da, za decu je dobro što su im roditelji, naselja, škole i država ponovo živi.

U Nišu, 23.02.2025 prof.dr Tatjana Stefanovic Stanojevic”