http://www.psihoterapeut-beograd.com/

Psihoterapijska učionica - Irena Pilipović, psihoterapeut, Mlavska 22, Zvezdara, Beograd, Belgrade (2025)

02/10/2025

Kada prisutnost postane odsustvo

Možete fizički biti tu - u istoj prostoriji, držati nekoga u naručju, brinuti o svakoj potrebi - a da istovremeno psihički niste prisutni.
To nije paradoks. To je stvarnost koja oblikuje kako doživljavamo sebe i druge.

🟡 Psihička prisutnost kao osnova razvoja

Donald Vinikot, britanski psihoanalitičar, uveo je koncept "holding-a"
Ovo nije fizičko pridržavanje deteta, već nešto što se dešava u relaciji između majke i deteta:
Kada beba doživi nešto nepodnošljivo - glad, strah, bol - ona to projektuje napolje kroz plač. Majka prima tu emociju. Kad majka ne ulazi sa bebom u paniku, ona ostaje stabilna, prisutna i tu emociju vraća detetu u preobraženoj formi - sa značenjem, sa smirenjem.

Beba kroz ovaj proces uči fundamentalnu stvar:
Emocije se mogu izdržati.
Svet nije opasan.
Postoji neko ko može da primi ono što ja osećam.

🟠 Šta se dešava kada prisutnost nestane

Andre Grin je analizirao situacije u kojima majka - zbog gubitka, depresije, traumatskog događaja - psihički nestaje iz odnosa.
Ne fizički. Ona je tu, obavlja roditeljske dužnosti, ali njen unutrašnji život se ugasio.
Za dete je ovo katastrofa bez objašnjenja. Juče je bilo voljeno i viđeno. Danas - praznina.
Dete ne može da razume šta se desilo. Ono internalizuje tu prazninu i interpretira je kao: "Nisam više dostojno ljubavi. Ja sam razlog što je mama nestala."
Grin naziva ovo "decathexis" - prekid veze. Dete introjektuje unutrašnju sliku majke koja je psihički "mrtva" i ta slika ostaje kao trajni hladan centar u psihi.

🔵 Majka i zadatak - to contain

Bion je razradio ideju majke kao "kontejnera" za bebine emocije.
Beba doživljava emocije kao sirove, nesvarlјive podatke - beta elemente. Ona ne zna šta su, ne može da im da ime, ne može da ih podnese.
Majka prima te beta elemente kroz projekciju (plač, vrisak deteta), obrađuje ih kroz svoju psihu - ono što Bion naziva alfa funkcija - i vraća ih detetu kao alfa elemente: svarljive, razumljive, podnošljive.
"To što osećaš je glad. To nije kraj sveta. To će proći. Ja sam tu."

Vremenom, dete introjektuje tu majčinu alfa funkciju i razvija sopstvenu sposobnost da obrađuje emocije. Razvija se aparat za mišljenje.

Ali ako majka ne može da kontejnira - jer je sama preopterećena, depresivna, odsutna - ona vraća detetu neobrađenu emociju, možda još pojačanu. Dete ostaje u "bezimenom užasu" - nečemu što nema oblik, ime, ili način da se svari.

🟣 Ovi koncepti se ne odnose samo na ranu dečju fazu.

Svi kroz život tražimo ljude koji mogu da prime naše emocije i da zbog njih ne pobegnu.
Koji mogu da budu tu kada nam je teško. Koji neće pokušati odmah da nas "poprave", već će "izdržati" sa nama.

Partnerski odnosi, prijateljstva, terapijski prostor - svuda gde postoji prava intimnost, postoji i ova funkcija kontejniranja.

🔴 Prisutnost nije savršenstvo

Ono što ove teorije pokazuju je da nije bitno biti savršen.
Vinikot je namerno koristio termin "dovoljno dobra majka" - ne idealna, već dovoljno dobra.

Prisutnost ne znači:

Nikada ne grešiti
Uvek biti emotivno raspoložen
Rešiti svaki problem
Štititi od svake frustracije

Prisutnost znači:

Ne napuštati psihički odnos
Primati emocije bez odbacivanja
Vraćati osećaj sigurnosti i smisla
Biti dovoljno stabilan da drugi mogu da se oslone.

Razumevanje ovih mehanizama nije samo teorijsko znanje. To je mogućnost da prepoznamo obrazac i da napravimo drugačiji izbor.

Prisutnost nije dar. To je praksa i namera da se svesno investiramo u ono što smatramo vrednim.

Zasnovano na radu Donalda Vinikota, Vilfreda Biona i Andrea Grina.

01/10/2025

Bekstvo od krivice - nova histerija savremenog sveta

U savremenom svetu ljudi ludački, očajnički beže od osećanja krivice. Ne mogu da je smisle. Relativizuje je. Negiraju. Prave histeričnu kulturu u kojoj je krivica pretvorena u "svačije pravo na vlastiti narativ".

Zašto je to histerično? Pa, zato što se odgovornost prikriva kroz emocionalnu dramatizaciju. Dakle, krivica nije svesno obrađena, zamenjena je simptomom - emocionalnim/socijalnim i to postaje društveni obrazac - odnosno - kolektivna histerija.

Carveth u svom tekstu "Fugitives from guilt" govori upravo o tome - kako savremeni čovek pokušava da pobegne od moralne dimenzije postojanja, od odgovornosti za svoje postupke, i kako se taj beg plaća visokom cenom - pojavom novih oblika psihopatologije.

Krivica, u klasičnoj psihoanalitičkoj tradiciji, nije simptom koji treba izbrisati, nego signal superega. Carveth tvrdi da današnja postmoderna kultura koja je opsednuta relativizmom, subjektivnim “narativima” i pravom na beskonačne „lične istine“ krivicu posmatra kao zastarelu kategoriju. Umesto da se govori o odgovornosti, govori se o „traumi“. Umesto pitanja: Šta sam učinio drugome? postavlja se pitanje: Šta je drugi učinio meni?

Carveth to naziva histero-paranoidnim bežanjem od krivice: ili projektujemo krivicu na nekog drugog (“nisam ja, oni su”), ili se histerično pravimo da krivice nema (“sve je to društveni konstrukt”). I tako nastaje ono što on vidi kao nove histerije postmodernog doba.

Primer je vrlo blizak svakodnevici: čovek vara partnera, ali se ne oseća krivim - jer je „slobodan“, „autentičan“, „nije ničije vlasništvo“. Ili političar zloupotrebljava vlast, ali sve racionalizuje diskursom o „višim ciljevima“. Na društvenim mrežama, ljudi koji mesecima vrše digitalno nasilje nad drugima, u trenutku kada im se vrati istom merom, odmah zauzimaju poziciju žrtve. Sve to su forme bekstva od krivice.

Carveth kaže kada krivicu izbacimo iz psihičkog života, ona se ne gubi. Ona se vraća kroz simptome - kroz paranoju, progoniteljske fantazije, ili kroz histerične predstave sopstvene nevinosti. On piše da upravo “nova histerija” našeg doba leži u tome što ljudi ne mogu da priznaju sebi ono što su učinili, pa se klate između poricanja i projekcije.

Drugim rečima, bežanje od krivice nije oslobođenje, nego nova vrsta zatočeništva. Tek kroz prihvatanje krivice, kroz suočavanje sa sopstvenim destruktivnim potencijalima, može nastati autentično pomirenje sa sobom. Tu se krije razlika između onoga što Carveth naziva moralnim životom i onoga što postmoderna nudi kao iluziju „oslobođenja od morala“.

Možda je vreme da priznamo: da, krivi smo. Svi. I upravo nas to čini ljudima.

Renata Senić - psihoterapeut

24/08/2025

Moralnost nije luksuz civilizacije - ona je njena osnova

Prof. Švrakić piše: Moralne odredbe ponašanja kao "dobro-zlo" ili"pošteno-nepošteno", "pravedno-nepravedno", nisu proizvod civilizacije nego jedan od bitnih preduslova života u grupi, odnosno razvoja civilizacije.
Istraživanja iz evolucione psihologije otkrivaju fascinantan uvid: naš moralni kompas nije proizvod kulture ili vaspitanja, već rezultat miliona godina prirodne selekcije.
Robert Rajt u svojoj knjizi "Moralna životinja: zašto smo takvi kakvi smo" objašnjava kako se fenomen moralnosti razvio kao evolutivna strategija. Ljudi koji su pokazivali moralno ponašanje - reciprocitet, kooperaciju, osećaj za pravednost - imali su veće šanse za preživljavanje i reprodukciju u grupama.

Studije pokazuju da se moralno ponašanje razvilo jer je povećavalo šanse za preživljavanje i reprodukciju. Oni koji su umeli da budu "pošteni" dobijali su podršku zajednice kad im je bila potrebna.
Bekoff i Pierce (2009) dokumentuju kako se moralna ponašanja prirodnom selekcijom biraju jer pospešuju dobrobit cele grupe, a time i njenih članova.

Ljudski moral je, dakle, velikim delom fenomen biologije i prirode, kaže Švrakić, inherentna adaptivna odlika života u zajednici koja se razvila da ograniči ekstremni individualizam u okviru zajednice, jer on podriva koheziju grupe i umanjuje šanse za adaptaciju i preživljavanje.

Za razliku od biološkog, nepisanog, morala postoji i stečeni moral, eksplicitni pisani ili nepisani kodeks koji se internalizuje tokom razvoja. U velikim grupama sa složenim i podeljenim socijalnim ulogama, zamagljuje se direktan, vidljiv reciprocitet naših ponašanja u socijalnim interakcijama. Ovo otvara prostor za manipulaciju, zaobilaženje pravila, ekstremnu samoživost i akumulaciju privilegija pod fasadom moralnosti.

U psihodinamskim terminima, depersonifikovani stečeni moral (principijelni, a ne lični moralni standardi) postaje deo dobro integrisanog Superega.

Zato razlikujemo nemoral psihopatologije i slabosti od nemorala arogancije, nedodirljivosti i snage jer se tu radi o nemoralnosti i sebičnosti po predumišljaju i odluci.

~delovi preuzeti iz knjige "Granična ličnost i njena različita lica"

17/08/2025

Psihoanalitička crtica o državi nasilja - jer smo svedoci opšte perverzije.

Neki kažu da psihoanaliza, vrednosno neutralna, treba da se ne meša u moral, zakon, politiku. Ja kažem da je među najpozvanijim disciplinama koje mogu pružiti dobra objašnjenja i morala i politike. Da je neodvojiva od njih.

Postalo je sasvim nedvosmisleno jasno da živimo u poretku gde su oni koji bi trebalo da simbolizuju zakon i granicu sve češće razarači sistema. Kada policija ne štiti građane nego ih zastrašuje, i gore od toga, to više nije incident, to je perverzija. To je simptom države koja je izgubila meru, granice i kompas i pretvorila se u karikaturalni, sadistički superego.

Carveth je pisao o perverznom i bestidnom superegu. Onom koji ne štiti zajednicu, već svoje interese. I ne libi se da laže da bi ispunio svoje ciljeve i nema nikakav konflikt u vezi s time. Bestidno i bezočno laganje zarad ostvarenja sopstvenih interesa, na štetu drugih, a pod maskom rada za druge nije ništa drugo do maligno narcistično ponašanje. I upravo taj bestidni i sirovi superego vidimo kada se uniforma koristi da se preti, ponižava i povređuje. To nije moral, nije zakon, to je čista perverzija.

Žižek je negde primetio da u političkoj zajednici nasilje uvek dolazi “u ime zakona”, čak i kada ga zakon sam negira. I tu je ključ - represija prestaje da bude instrument reda i postaje sama sebi svrha. Zakon više ne obuzdava nasilje, nego ga proizvodi. Opet, pretpostavljate - čista perverzija.

I onda se pitamo kakva je to država, gde nas uniforma ne štiti nego zastrašuje. Ono što bi trebalo da nas čuva, postaje izvor opasnosti i nesigurnosti. To je država u kojoj se autoritet pretvorio u sadizam, gde je simbolički poredak zamenjen krnjom savešću ili sasvim utišanom. Ljudi više nisu viđeni kao ljudi. Ali, ako neko tako dehumanizuje drugog, to je i sebi učinio. A svi znamo šta znači hronični nedostatak empatije.

Nije ovo nikakva greška u sistemu. Ovo jeste takav sistem. I dokle god pristajemo na ovakvu perverziju zakona, pristajemo da živimo u poretku u kojem je sigurnost luksuz, a nasilje svakodnevica.
Ljudi dehumanizovani. Nagon smrti na delu. Negativni narcizam na čelu. A narod nekakav živalj koji treba da služi državi, što je naravno krajnji oblik perverzije.

Renata Senić - psihoterapeut

12/07/2025

GLUPOST

Pitam se kada je počeo Veliki sunovrat? Ne mislim na sunovrat čitavog jevrejskog naroda. On je počeo razaranjem Drugog hrama, sedamdesete godine - post Christum natum. Tako bar tvrdi Maksimilijan Šenberger. Onda pita: "Zašto je srušen Prvi hram?" Šenberger pita, Šenberger odgovara: "Zato što su kod jevrejskog naroda prevagnula tri poroka - idolopoklonstvo, razvrat i prolivanje krvi." Sledi britko i preteće: "Jasno?" Svi uglas skandiramo, "jas-no", iako nikome od nas nije ništa jasno. Važno je da Šenberger bude zadovoljan. Ali, nije. Ponovo pita: ,,Kad vam je jasno, da čujem zašto je srušen Drugi hram, i zašto je počelo rasejanje našeg naroda kada su naši preci u to doba poštovali božje zapovesti?
Niko ne zna. Šenberger se dere, njegova pljuvačka pršti na sve strane: ,,Zato, bećarska bando jedna, jer je prevagnula bezrazložna mržnja."
U redu, dakle, zbog ,,bezrazložne mržnje" počelo je rasejanje i stradanje jevrejskog naroda sedamdesete godine post Christum natum, ali ja se pitam zašto je počelo moje vlastito stradanje.

Kada je ono počelo? Možda onog studenog zimskog dana kada sam popišan u podrumu Pakla? Možda onda kada su "paklenjaci" osakatili mog drugara Janjeta, ili kada je policija pretukla Andriju Knjigašumu? Ili onog neznanog dana kada je zaklana tetka Paulina? Ili kada je moj prijatelj Leopold ugušen ugljen-monoksidom? Ili onog ledenog dana kada je Magdolna Has bačena u zamrznuti Dunav? Možda baš nedavno, na izmaku leta - kada su otac i očuh Andrija odvedeni na Istočni front da se nikada više ne vrate? Kada je počeo moj lični sunovrat?

Andrija Knjigašuma bi rekao: "Nikada se neće saznati kada je počeo, kao što se ne može znati kada će se završiti." Za mog očuha, sve je bilo bez početka i bez kraja, kako u vremenu, tako i u prostoru. "Nikada se ne zna gde nešto počinje, a gde se završava. Svaki početak je nastavak tobožnjeg završetka, a svaki završetak je novi početak", govorio je. U Plavoj svesci zapisane su njegove reči: "Nema kraja, kao što nema ni početka, nema prvobitnog ishodišta, kao što nema ni konačnog cilja." Ispod je bio zapisan citat iz dela starogrčkog filozofa Hermesa Trismegista, koji mi je izdiktirao očuh: "Ono što je početak je isto onome što je kraj, kao što je gore isto onome što je dole, a što je dole isto onome što je gore."

Za razliku od očuha, moja profesorka istorije, doktorka Feher Jolanda, pridavala je veliki značaj početku i kraju. Svi sudbonosni istorijski događaji počinjali su, ili se završavali određene godine, dana, časa, trenutka, postavši stalni i nezaobilazni putokazi u razvoju ljudske civilizacije. "Znamenite 476. godine post Christum natum, germanski vojskovođa Odoakar svrgnuo je poslednjeg vladara Rimskog carstva Romula Augustusa. Taj datum označava ne samo propast Rimskog carstva veći kraj jedne stare i dotrajale epohe i početak jedne nove, sasvim drugačije, ali o tome ćemo drugom
prilikom..." Ili: "Tog maglovitog jutra znamenite 1492. godine post Christum natum Kristifor Kolumbo, stojeći na pramcu jedrenjaka Santa Maria, ugledao je kopno. Tog sudbonosnog časa završen je jedan istorijski period, mračni srednji vek, a započinjao jedan drugi, sasvim drugačiji, ali o tome ćemo drugom prilikom...

Za doktorku Feher Jolandu celokupna ljudska istorija jeste spisak datuma koji označavaju vojne pohode, ratne okršaje, razaranjai pogubljenja. Bio je to krvavi, siloviti hod od jednog bojišta do drugog, od jednog stratišta do drugog. Radi gluposti, koju danas više niko ne može razumeti, ljudi su se uzajamno klali, vešali, spaljivali na lomači i nabijali na kolac. Razarani su gradovi, uništavane velelepne građevine, spaljivane crkve i sinagoge, dizani u vazduh mostovi, dok su povremeno, tu i tmo, podizana nova zdanja i svečano otkrivani novi istorijski spomenici - da bi se kasnije imalo šta rušiti. Na kraju njenih časova nisam bio pametniji nego na njihovom početku, jedino sam mogao da budem mrzovoljniji nego inače.

Mučila su me dva pitanja. Prvo: zašto se kroz istoriju ljudska glupost neprestano ponavlja? Drugo: zašto je zlo uvek isto? Nisam se usudio da ta sporna pitanja iz istorije postavim profesorki.

~Odlomak je iz knjige "Semper idem", Đorđa Lebovića, autobiografskog romana koji od srca preporučujem. Jer jeste "Uvek isto". Zlo je uvek isto.

10/07/2025

Danas mnogi tvrde da razumeju narcističko zlostavljanje. Znaju fraze. Znaju dinamiku. Znaju da narcis poriče stvarnost, negira krivicu i prebacuje je na druge. A onda kažu da su blokaderi problem. Kažu da ne treba "strane sile" da se mešaju. Kažu da je svaka pobuna infantilna, neodgovorna, štetna po sliku o nama.

To više nije kontradikcija, malo sad već liči na dijagnozu. Upravo ta logika - da se moć ne dovodi u pitanje, da žrtva ćuti radi višeg dobra, da se trauma racionalizuje zbog reputacije - predstavlja narcistički poredak.

Blokaderi nisu simptom dekadencije, nego pokušaj da se izađe iz psihopatskog gaslajtinga. Njihova neposlušnost razotkriva ono što patološka lojalnost pokušava da sakrije: da nasilje ne postaje prihvatljivo time što se institucionalizuje, niti se tiranija legitimizuje time što se uvija u patriotizam.

Najmaligniji oblik narcističkog zlostavljanja je onaj koji se više ne vidi jer se odomaćio. Koji se smatra razumnim i deluje kao mir.

Zato je jeza u nesposobnosti i nevoljnosti da se misli. U ljudima koji veruju da su raskrinkali narcizam, a onda se zgražavaju nad otporom. Koji pozivaju na red, dok zlostavljanje nazivaju stabilnošću.

U takvom društvu, blokada nije problem. Ona je znak života.

Renata Senić - psihoterapeut

12/06/2025

Phyllis Greenacre, jedna od značajnijih psihoanalitičarki prošlog veka, prepoznala je nešto što intuitivno znamo, a često zaboravljamo: naš identitet se rađa jedino kroz susret sa drugima.

Greenacre je pratila kako se razvijamo od najranijih dana života. Najpre učimo da prepoznamo granice svog tela, zatim gradimo sliku o sebi, a tek na kraju dolazimo do onog što nazivamo identitetom. A taj poslednji korak - identitet - nikad se ne dešava u vakuumu.

Da bismo zaista znali ko smo, moramo razumeti i po čemu se razlikujemo od drugih i po čemu smo im slični. "Ja sam drugačiji" i "ja sam sličan" - oba su potrebna za celinu našeg bića. Bez drugih ljudi, ostajemo samo sa parcijalnim slikama o sebi, fragmentima koji se nikad ne slažu u koherentnu priču.

To ne znači da smo zavisni od tuđeg mišljenja, već da je naša priroda inherentno relacijska. Čak i kada smo sami, u sebi nosimo sve one glasove, susrete, priznavanja i nerazumevanja koja su nas oblikovala. Identitet nije nešto što posedujemo, već nešto što kontinuirano stvaramo kroz odnose.

Možda je to razlog zašto se u dužoj izolaciji osećamo izgubljeno, nekada i prazno, a u prisutnosti onih koji nas vide i razumeju - konačno celi.

04/06/2025

Kako mogu da glasaju za njega?

Kernbergova analiza dinamike malignog narcizma u politici

Frojd je još 1921. u "Psihologiji mase" objasnio ovu dinamiku, koju je Kernberg proširio analizom malignog narcizma u političkom kontekstu.

🟠 Gubitak individualnog prosuđivanja

Kada se ljudi osećaju kao deo velikog pokreta, nešto se fundamentalno menja u njihovom načinu razmišljanja. Sposobnost za nezavisno prosuđivanje postepeno nestaje, zamenjena je osećajem moći koji proizlazi iz pripadanja grupi. To nije samo socijalna konformnost - to je dublja psihološka transformacija gde se logika zamenjuje emocijama kolektiva.

🟡 Projekcija moralne odgovornosti

Možda najfascinantniji aspekt ove dinamike je način na koji se moralna odgovornost prebacuje na lidera. Sledbenici se osećaju oslobođeni potrebe da donose etičke odluke - lider to radi za njih. Ova projekcija stvara paradoks: što su lideri moralno problematičniji, to sledbenici osećaju veću slobodu od moralnih ograničenja.

🟢 Pojednostavljavanje kompleksnosti

Maligno narcistički lideri majstorski koriste jednostavne slogane i crno-bele kategorije. Ne radi se samo o tome da ljudi "više vole jednostavne odgovore" - radi se o tome što takvi slogani omogućavaju masovnu identifikaciju bez intelektualnog napora. Kompleksno mišljenje postaje nepotrebno, čak i nepoželjno.

🔵 Ritualizacija neprijateljstva

Agresija prema odabranim "spoljnim grupama" ne nastaje spontano - ona je pažljivo kultivisana i ritualizovana. Lideri namerno biraju mete, dehumanizuju ih i pretvaraju nasilje prema njima u moralno opravdan čin. Istorija pokazuje kako se ova dinamika može razviti od verbalnih napada do genocida.

🟣 Normalizacija nepoštenja

Ono što spoljašnji posmatrač vidi kao očigledne laži, regresirana grupa doživljava kao hrabrost. Liderovo nepoštenje se reinterpretira kao suprotstavljanje "lažnom sistemu" ili "corrupt establishment-u". Čak i kada laži budu otkrivene, one se ne doživljavaju kao moralni problem već kao taktička nužnost. (najsvežiji primer je investitor i zaziđivanje zgrade u Bloku 4)

Kernberg upozorava da se ova dinamika pojačava u vremenima društvene krize - ekonomske nestabilnosti, političkog haosa, ili trauma. Kada su ljudi nesigurni u pogledu budućnosti, postaju podložniji liderima koji obećavaju jednostavna rešenja i jasne krivce.

🔴 Zašto je ovo važno razumeti

Cilj nije dijagnostikovanje političkih ličnosti - to nije posao javnosti. Cilj je prepoznavanje obrazaca javnog ponašanja i razumevanje zašto mase ponekad podržavaju ono što spoljašnjem posmatraču deluje destruktivno.
Cilj je pokrenuti se na razmišljanje o pojavama oko sebe i načiniti bar jedan korak više, ka razvoju.

Više o ovoj temi čitajte u tekstu. Link je u komentaru ispod.

30/05/2025

Ovo je jedna od onih situacija koja može da nas zavede i u terapiji i u životu. Čovek sedi tu, govori kako je grozna osoba, kako ništa ne vredi, kako nema nade za njega. I naš prvi instinkt? Da ga utešimo, da kažemo "nemojte tako, biće bolje"

Ali Kernberg nas upozorava - tu se krije zamka.
Jer iza tog protesta zbog svoje inferiornosti često se krije nešto drugo. Arogancija. Sistemsko odbijanje da se istinski pogleda u ogledalo. "Ja sam tako grozna osoba" postaje način da se izbegne pravo pitanje: "Šta ja to radim ovde, u ovom odnosu sa terapeutom?"

Kernberg je primetio nešto fascinantno u svojoj praksi - kada pacijent priča o svojoj bezvrednosti, to često znači da se oseća superiorno u odnosu na terapiju, na proces, na sama istraživanja unutar sebe. Kao da kaže: "Vi ne možete da mi pomognete jer sam ja poseban slučaj, najgori od svih."

I tu je paradoks - što više terapeut pokušava da "podrži", to se više beži od istinskog rada na sebi. Jer ta "podrška" zapravo potvrđuje da je klijent tako poseban (čak i u svojoj "grozoti") da zaslužuje posebno ophođenje.

Kernberg nas uči da je pravi lek u interpretaciji te skrivene grandioznosti. Ne u tome da poričemo patnju, već da razjasnimo i razumemo kako se patnja koristi kao odbrambeni mehanizam.
Prepoznati i priznati da se iza samoporažavanja krije otpor prema promeni.

Istinska hrabrost nije u tome da samo priznamo svoje loše strane, već i da se zapitamo zašto se krijemo iza svojih mana?
Zašto ih uporno samo nabrajamo, a ne mislimo o njima stvarno: čemu nam služe? Koja je njihova funkcija? Od čega nas štite...

Tešenje samo udaljava od promišljanja o tome.

20/05/2025

Ako sam u vezi sa narcisom, ko sam onda ja?
(ili ko mogu biti?)

Kratak podsetnik da je za svaku vezu potrebno dvoje, i to baš kompatibilnih dvoje i da nikad ne može samo jedan biti zloća a drugi nevin.

Ženska Dinamika u Odnosu sa Narcisističnim Partnerom: Kernbergova Perspektiva

Mi, ljudi, uvek, svesno ili nesvesno biramo partnere koji odražavaju naše duboke psihološke potrebe. Otto Kernberg, oslanjajući se na Frojdovu teoriju i rad Annie Reich, identifikuje dva distinktivna obrasca:

Prva grupa, koju bismo mogli nazvati "Idealizujuće partnerke", razvija poseban obrazac odnosa prema muškarcima. Ove žene pokazuju intenzivnu podložnost prema partnerima koji oslikavaju njihove sopstvene nesvesne grandiozne aspiracije iz detinjstva. Prema Kernbergu, one projektuju svoj infantilni ego ideal na odabrane muškarce, tražeći u njima ono što same žele da budu.
Ova idealizacija ima duboke psihoanalitičke korene – teže da kroz fuziju s idealizovanim partnerom prevaziđu ono što je Frojd označio kao "kastracionu anksioznost" ili doživljaj sebe kao nepotpunog bića.
Uprkos ovoj naizgled problematičnoj dinamici, Kernberg naglašava ključnu distinkciju: ove žene zadržavaju kapacitet za uspostavljanje autentičnih emotivnih veza. Njihova idealizacija, iako intenzivna, nije potpuno slepa – one i dalje mogu realistično proceniti kvalitete svojih partnera i zadržati neke aspekte samostalnosti u odnosu.

Druga grupa, koju možemo označiti kao "Pseudo-vezujuće partnerke", pokazuje karakteristike "kao da" ličnosti. Ove žene ulaze u naizgled intenzivne, ali zapravo površne emocionalne veze koje nemaju stvarnu dubinu. One ne vide partnere kao kompleksne individue, već kao nejasno definisane objekte bez jasnih granica ("slabo diferencirani objekti").
Ono što je posebno značajno je njihova sklonost ka brzoj devaluaciji – nakon kratkotrajne idealizacije, brzo prelaze na obezvređivanje i odbacivanje partnera. Prema Kernbergu, ovo predstavlja primitivniji psihološki mehanizam nego kod prve grupe i ukazuje na ozbiljniju patologiju identiteta.
Kernberg objašnjava da je kod ovih žena ego ideal (unutrašnja slika onoga što bi osoba želela da bude) nedovoljno razvijen i nestabilan. Istovremeno, njihov superego (moralna komponenta ličnosti) nije adekvatno formiran.
Kao rezultat, umesto zdrave identifikacije, dominira agresija prema objektima koji bi trebalo da služe kao osnova za izgradnju stabilnog ego ideala.
Jednostavnije rečeno, ove žene su u konfliktu s objektima koje bi trebalo da internalizuju kao ideale, što vodi ka nestabilnim odnosima prožetim ambivalencijom i agresijom.

Zvuči poznato? Pitamo se onda ko je ovde (kome) narcis? Zato nemamo baš mnogo vajde od samodijagnoze, kao ni od davanja dijagnoza partnerima. Svi smo u nekoj meri narcisi, (kao i zavisni, paranoični, histrionični...) i upravo nas ta mera razlikuje.

Pored mere, tu je i pitanje kvaliteta odbrana, motivacije i drugih faktora unutrašnje dinamike, o čemu neučimo iz knjiga, videa i blogova, nego istražujemo i oblikujemo u autentičnim i iskrenim odnosima i razmenama sa drugima, na terapiji i stvarnom svetu oko nas. U kojima smemo da budemo mi, takvi kakvi smo, da ne moramo da foliramo u nadi da ćemo tako biti voljeni.

Sećam se i poente Jovanovića sa edukacije: dok tako foliramo sebe i druge, mi ne kapiramo da je, u stvari, ono što je voljivo upravo baš ono što toliko krijemo da se ne vidi, a ne ova slika i prilika koju tako uporno guramo u prvi plan.
Samo još da poverujemo u to....

04/04/2025

Kohutova Self psihologija nam nudi drugačiji pogled na moralni razvoj - umesto unutrašnjeg policajca koji nas kažnjava zbog neposlušnosti (progoniteljski superego), zdrav razvoj podrazumeva transmutujuću internalizaciju ideala. To znači da učimo od onih kojima se divimo.

Dok klasična psihoanaliza govori o krivici kao motivatoru pristojnog ponašanja, Kohut prepoznaje da prava transformacija dolazi kroz internalizovane vrednosti koje smo izabrali, usvojili i koje volimo.

✨Koje su to arhaične narcističke potrebe koje se transformišu?

🟡 To su naše duboke potrebe za ogledanjem (da nas neko vidi i ceni), za idealizacijom (da imamo nekog kome se divimo) i za alter-egom - blizanaštvom (da pripadamo).

🟢 Umesto da ostanemo zavisni od drugih da zadovoljavaju ove potrebe, kroz zdrav razvoj one se pretvaraju u samopouzdanje, vrednosti i povezanost.

Kroz zdrave idealizujuće odnose u kojima smo integrisali efekat iskustva prisustva drugog koji nam je ideal, arhaične narcističke potrebe transformišu se u stabilne vrednosti koje nas vode - ne iz straha od kazne, već iz radosti življenja sa integritetom.

Čovek koji je zreo nije samo čovek koji je naučio da se plaši kazne, već onaj koji je pretvorio svoju narcističku energiju u autentičan sistem vrednosti koji hrani i održava njegov koherentni self.

✨ Šta je "koherentni self"?

🟣 To je Kohutov centralni koncept - osećaj celovitosti i kontinuiteta našeg bića. Kada je self koherentan, mi se osećamo "zajedno" u sebi, sa stabilnim identitetom i osećajem smisla. Bez pritiska da budemo savršeni ili straha od fragmentacije, sposobni smo da integrišemo svoje snage i slabosti, ambicije i ideale, u harmoničnu celinu koja nam služi da se krećemo kroz život slobodno, sa vitalnom energijom i autentičnim vrednostima.

27/03/2025

Kad se anksioznost "voli" više nego život

Neki simptomi mentalnih problema su tvrdokorni ne zato što se ne mogu izlečiti, već zato što nesvesno ne želimo da ih se odreknemo. Anksioznost, iako neprijatna, živa je, roje se misli, neka frka se dešava, prevelika frka, ali takva da nam daje osećaj da postojimo. Itekako postojimo kada toliko mozak radi, srce radi, stomak radi.

Ali anksioznost je, kao i svaki simptom, posledica nečega, a ne uzrok. Može biti posledica mržnje. Može biti odbrana od depresivnosti i praznine, može biti kazna za nemoralne i često i nesvesne želje i fantazije. No, ona je manje od dva zla. Što bi rekao moj kolega, Aleksandar Kontić, nekima ona postaje kao kućni ljubimac. Paradoksalno, kao uteha, koja štiti od ko zna čega i s njom nikad nismo sami.

Poput onog mima koji kaže – ako se nekada osetite usamljeno, ugasite svetlo i pustite neki dobar horor film, obećavam više se nećete osećati sami. Tako i anksioznost. Možda nas prestravljuje, ali nas nikada ne ostavlja same.

Sećam se pacijenta koji je godinama živeo u uverenju da mu je anksioznost najveći neprijatelj. Sve dok nije počeo da oseća prve trenutke njenog nestajanja – i osetio užasnu prazninu. "Šta ako ispod nje nema ničega?" pitao je. Kad je panika nestala, ostao je s pitanjem ko je on zapravo, bez te buke u glavi. I tada je, naravno, tek počeo pravi analitički rad.
Renata Senić - psihoterapeut

Psihoterapijska učionica - Irena Pilipović, psihoterapeut

02/10/2025

01/10/2025

24/08/2025

17/08/2025

12/07/2025

10/07/2025

12/06/2025

04/06/2025

30/05/2025

20/05/2025

04/04/2025

27/03/2025

Address

Telephone

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category