06/10/2025
Došla mi je pre dve nedelje žena tiha i stidljiva. Ceo pregled je trajao duže nego uobičajeno, a čitava 2 sata me je jedva pogledala u oči. Govorila je blagim glasom, pažljivo jr birala reči, kao da ne sme da pogreši.
Kaže da ima problem sa samopouzdanjem, da se uvek „spušta ispod drugih“. Uvek postoji neko ko joj gazduje: šef, muž, majka, svekrva. Uvek neko kome se podredi, kome ugađa. Majku je još kao dete molila na razne načine da je primeti. I svaki put kad se odvoji i proba da izadje iz tog odnosa, pojavi se krivica. (Kao pas koji se vraća posle kazne, mašući repom, iako nije ni siguran šta je skrivio.)
Dok je pričala, u glavi mi se polako slagala slika njenog života: od detinjstva, kad je pas bio jedino biće kome je mogla da veruje, do odraslog doba, gde je u svakom odnosu, igrala ulogu tog psa. Ona je verna, odana i beskrajno uplašena da će biti odbačena.
Ceo njen život imao je istu dinamiku: potrebu da voli, i strah da će zbog te ljubavi biti ponižena.
U svakoj rečenici, u svakom spuštenom pogledu, video se lek — Lac caninum.
Jutros mi je od nje stigla sledeća poruka:
„Osećam da prvi put mogu da hodam uspravno. Da pogledam majku bez osećaja da moram da joj se izvinim što postojim.“
⚠️ Poruku i priču objavljujem uz njenu saglasnost.
