29/03/2026
Pre nekoliko dana došla mi je žena u kasnim tridesetim godnama, majka troje dece. Prvo što je rekla bilo je: “Kao da sam se ugasila.” Kada mi je govorila nije bilo suza, nije bilo drame, samo ravna linija. Ono što ju je najviše plašilo bilo je to što više ne oseća ono što zna da bi trebalo, ni radost, ni bliskost, ni strpljenje za ukućane.
Kaže kako je sve počelo postepeno. Prvo umor, pa razdražljivost, pa potreba da se povuče. Počela je da izbegava kontakt, čak i sa najbližima. Decu voli kaže, ali sve češće ima osećaj da joj je previše, da nema više šta da da. Muža doživljava kao dodatni zahtev, a ne kao podršku. Najviše joj prija da bude sama, da je niko ništa ne pita, ne dodiruje i ne traži do nje ništa.
Fizički, žalila se na težinu u karlici, opisuje osećaj kao da je “dole sve popustilo”, hroničan umor i hladnoću. Rekla je i da se najbolje oseća kada izadje da trči ili brzo hoda.
Lek izbora bio je Sepia.
Sepia je lek koji se pravi od mastila sipe. To je tamna, gusta supstanca koja služi kao odbrana, način da se napravi distanca od opasnosti (spoljnog sveta). I upravo to je često unutrašnji doživljaj osobe kojoj je ovaj lek potreban. Povlačenje, distanca, kao da pravi oblak izmedju sebe i svega što je za nju previše.
Ono što me je vodilo ka ovom leku bio je spoj emocionalne otupljenosti, potrebe za distancom i izraženog fizičkog osećaja težine i iscrpljenosti. Sepia kap lek, nije nužno tužna, više je ispražnjena. Kao da su emocije potrošene.
Kao što sipa ispušta mastilo da bi se zaštitila i udaljila, tako i ona pravi prostor izmedju sebe i sveta. Ne zato što ne voli, već zato što više nema kapacitet da oseća na isti način. Često je ponavljala rečenicu “Samo da me puste malo da budem sama, da se saberem.”
