12/12/2025
Historical facts about Serbian medival women.
Zovemo se isto. I iz istog smo grada, btw (pa kad je bio prestonica tada). Šta je još isto ne znam ali u Istambulu su neke žene tvrdile i da ličimo, sudeći po nekoj slici, iz nekog muzeja, jer su bile jedne od retkih koje su znale ko je ona. Ja nešto ne znam, nisam je našla u svojim sećanjima, ali me njena priča uvek privlačila. I nekako me je život odveo do mesta koje su izgradile na primorju, i prošla sam celim putem kojim je išla do Turske, sa svitom. Put ružana posut, tako ga inače zovu... Malo je reći da su mi energije ludovale po sistemu... Ne, nisam išla tamo zbog te priče, samo je bilo blizu Efesa (Seldžuk), gde sam usmerena da odem. Ovo je bio neplanirani bonus kome se nisam nadala, nit sam znala išta o tom delu istorije do tada. Turska mi inače nije od omiljenijih destinacija.
https://www.facebook.com/share/p/1FuiKUqkh7/
Ми Срби смо имали две знамените султаније (супруге турских султана) у нашој историји.
Оливера Лазаревић, супруга султана Бајазита I (1389 – 1402) и Мара Бранковић, супруга султана Мурата II (1421 – 1451).
Обе су биле ћерке и сестре српских кнезова-деспота, обе су послате у Цариград као залог миру, отприлике исто време су провеле у султановом харему (Оливера 13, Мара 16 година), обе никада нису примиле Ислам и обе су доживеле дубоку старост за средњи век од седамдесетак година.
Иначе су обе српске султаније биле у сродству. Оливера Лазаревић је баба-тетка Мари Бранковић тј. Мара Бранковић је унука старије сестре Оливере Лазаревић, Маре Лазаревић-Бранковић по којој је и добила име Мара.
Оливеру је у турски харем послао Српски државни сабор 1389. године, одмах након погибије њеног оца кнеза Лазара у Косовској бици 1389. године.
Обезглављена Моравска Србија, са малолетним сином кнеза Лазара косовског, Стефаном Лазаревићем, је била принуђена да потпише мир са Турском, а главни гарант тог мира је био Оливерин брак (уобичајена средњевековна пракса).
Један од услова тог мира између Моравске Србије и Турске 1389. године био је, поред плаћања одређене новчане суме и војне помоћи, и неприморавање Оливере Лазаревић да пређе на Ислам.
Оливера је тако провела 13 година у Бајазитовом харему као православна Хришћанка.
Испоставило се да је брак између Оливере и Бајазита био пун погодак за тадашњу Србију јер је Бајазит до ушију био заљубљен у прелепу Српкињу, која је била изузетно образована и паметна девојка за своје доба и која је мудро користила ту своју моћ.
Оливера се није много мешала у дневно политичке одлуке свог мужа Бајазита али кад се радило о питањима Србије, Православља и српског народа, ниједна од тих одлука није могла да прође мимо ње. На сваки начин је покушавала да извуче неку корист од њега за Србију.
Постоје многа сведочанства да је велики број православних Хришћана управо султанија Оливера спасила од насилне исламизације.
Многи познаваоци османске историје упоређују нашу Оливеру и политичку моћ коју је она имала са рођеном Рускињом султанијом Хурем која је била жена каснијег султана Сулејмана "Величанственог" (1520 – 1566) и која је постала популарна у последње време захваљујући турској серији "Сулејман".
За разлику од Оливере која је спречавала Турску да поново удара на Србе и помагала Србију на сваки начин, Хурем се ни у једном тренутку се није обазирала на своју родну Русију и за време њеног несумњиво великог утицаја у Цариграду, Турци су имали чак четрдесетак пљачкашких похода на територије Русије, где је Хурем рођена. Хурем се занимала само за себе и све подређивала искључиво себи и својој деци.
Хурем данас у Русији и Украјини има десетине споменика, штампају се поштанске марке са њеним ликом, свађају се Украјина и Русија око њеног порекла итд, док су нашу Оливеру Срби потпуно заборавили и она нема ни споменика ни белега у Србији данас.
Оливера је одлично балансирала односе између мужа султана Бајазита и брата деспота Стефана.
У Бајазитовом харему је од почетка до краја брака заузимала апсолутно прво место.
Није се одвајала од Бајазита, а пратила га је чак и у бојевима у којима се понекада прикључивао и њен брат деспот Стефан.
Тако је 1402. године, у бици код Ангоре (Анкаре), након огромног турског пораза, Оливера заједно са мужем завршила у заробљеништву код татарског емира Тамерлана (или монголског кана Тимура, иста личност је у питању).
Темерлан је мучио Бајазита, који је на крају скончао у његовом заробљеништву али је био одушевљен Оливером као сестром ратника деспота Стефана ком се искрено дивио.
Гледао је Темерлан српске тешке витезове коњанике у сјајним оклопима са црним пелеринама и златним крстом (у знак жалости за кнезом Лазаром), како јуришају као луди на Татаре и никада пре тога није видео такву коњицу која је на њега оставила веома јак утисак.
Због тога је Темерлан и пустио Оливеру из заробљеништва без икаквог откупа, одакле се она вратила код брата у Србију.
Остатак живота Оливера је провела мирно у Београду у братовљевој тврђави која и данас може да се види када шетате Калемегданским парком.
За разлику од своје баба-тетке Оливере, Мара Бранковић није била срећна у браку са очигледно хомосексуалним турским султаном Муратом II, кога жене уопште нису занимале тј. занимале су га толико само да добије потомство.
Мара је била гурнута у страну, далеко од политичких збивања и чак послата Бурсу из Цариграда али је у Бурси упознала једну робињу, која је на неки начин Мурату II родила наследника, будућег султана Мехмеда II Освајача.
Мара је кључно учествовала у одгајању будућег великог турског освајача Мехмеда II, васпитавала га је и бринула о његовом образовању. Чак га је научила српски језик, који је тада био други званични језик на османском двору.
Марина права историјска улога почиње заправо тек после смрти њеног мужа Мурата II, 1451. године, када га је Мехмед II, за кога тврде да је био Муратов син, наследио.
Мехмед II није дао да се Мара преуда, по тадашњем турским обичајима, већ јој је дозволио да се врати у Србију код свог оца у Смедерево.
Мари су Турци вратили област Дубочице око данашњег Лесковца којим је Мара управљала и била изузетно битан политички фактор по повратку у Србију.
Кад је Мехмеду умрла биолошка мајка Хума, он је остао врло везан за Мару.
У свим службеним документима Мехмед је Мару звао "моја мајка", "моја маћеха" а то чини чак и његов син Бајазит II.
Мара је након смрти оца 1456. године заступала политику да Србија треба да буде у савезништву са Османском империјом за разлику од свог брата Лазара Бранковића који је више тежио савезништву са Мађарима и борби против Турака.
Због тога је ушла у отворени сукоб са братом због ког је била принуђена да се врати у Цариград код султана Мехмеда II код кога је наставила да има завидан утицај.
Султан јој је дао једно велико имање у некадашњем Јежеву (данас Дафни у Грчкој у близини Сера) и ту је Мара проводила дане све више се посвећујући православној вери и молитви коју никада није напуштала.
Ту на раскрници између тадашње Србије и Свете горе, на путу за Цариград и у околини имања светогорских манастира, Мара је провдила дане тако што се бавила и дипломатијом и чак била кључ код избора неколико цариградских патријараха.
Свака висока делегација која је ишла са запада до Цариграда долазила би најпре до Маре Бранковић да се распитају о ситуацији на цариградском двору, обичајима, начину обраћања турским султанима и сл.
Мара је чак наставила да користи печате државе Србије и њеног оца и у последњим данима српске државности, а несебично је помагала манастире, сиротишта, преписивачке школе и сл.
Умрла је у Јежеву код Сера 1487. године и сахрањена у оближњем манастиру Косиници.
Ни Оливера, нити Мара нису имале своје потомство и обе српске султаније су се свим силама бориле за Србију, крштене су као православне, живеле читав живот као побожне православне Српкиње и умрле као православне Српкиње.
Слика Оливере Лазаревић (горе) је рад Маје Јовановић Николић.
