Centar za dečiju psihologiju

09/05/2026

U poslednjih nekoliko godina sve više stručnjaka govori o važnosti razumevanja razvoja mozga kod dece sa ADHD-om, autizmom, teškoćama u učenju i problemima emocionalne regulacije.

Dr Robert Melillo, kliničar i istraživač sa više od 30 godina iskustva, kroz svoj rad ističe povezanost između razvoja mozga, pokreta, senzorne obrade, emocija i ponašanja.

Njegov pristup fokusira se na ideju da kod neke dece različiti delovi mozga ne sazrevaju istim tempom, što može uticati na pažnju, koordinaciju, emocionalnu regulaciju, učenje i svakodnevno funkcionisanje.

Posebno naglašava značaj:
• integracije primitivnih refleksa
• povezanosti pokreta i razvoja mozga
• senzorne obrade
• regulacije nervnog sistema
• uticaja okruženja, rutine, sna i ishrane

Ovakva perspektiva ne posmatra dete samo kroz simptome i ponašanje, već pokušava da razume šta se dešava “ispod površine”.

To ne znači da postoji jedno objašnjenje ili jedno rešenje za svako dete, već da je važno posmatrati razvoj deteta celovito, kroz neurologiju, emocije, ponašanje i svakodnevno funkcionisanje.

Ova tema može biti posebno značajna roditeljima, psiholozima, edukatorima, terapeutima i svima koji rade sa decom sa neurorazvojnim izazovima.

07/05/2026

O ovoj temi govorili smo i na Nacionalnom kongresu 2023. godine, kroz prezentaciju rada koji se bavio bihejvioralnim intervencijama i podrškom porodicama dece sa ADHD-om.

Istraživanja pokazuju da kod tinejdžera sa ADHD-om najveći efekat često ne dolazi samo iz rada sa detetom, već iz kombinacije podrške roditeljima i razvoja veština samoregulacije kod dece.

Zato su bihejvioralne intervencije i obuka roditelja među najistraživanijim pristupima u radu sa ADHD-om.

Najčešće uključuju:
• strategije upravljanja ponašanjem
• sisteme nagrađivanja i posledica
• podršku samokontroli i samonadzoru
• jasnu strukturu i doslednost
• prilagođavanje školskog okruženja
• razvoj samoregulacije i organizacionih veština

Posebno je važno naglasiti da cilj nije “stroža disciplina”, već stvaranje okruženja u kome dete može da razvija veštine koje mu prirodno teže idu.

Neki od najpoznatijih programa za obuku roditelja dece sa ADHD-om su:
• Barkley Parent Training Program
• Patterson Parent Training Program
• Forehand & McMahon Parent Training Program

(Istraživanja: Altszuler, Macphee & Merrill, 2017; Raghibi, Fouladi & Bakhshani, 2014)

30/04/2026

Školski apsentizam i bežanje od kuće spadaju u ponašanja koja često izazivaju zabrinutost, ali i nerazumevanje okoline.

Važno je imati na umu da ova ponašanja najčešće nisu slučajna niti „bez razloga“.

Školski apsentizam se može javiti kao prolazna reakcija na novu sredinu ili promenu, ali ukoliko traje duže, često ukazuje na dublje teškoće, poput anksioznosti, straha od procene, socijalnih izazova ili potrebe za većom bliskošću i sigurnošću.

Sa druge strane, bežanje od kuće predstavlja ozbiljniji oblik udaljavanja od porodičnog sistema i često je povezano sa porodičnim konfliktima, osećajem neprihvaćenosti, traumatskim iskustvima, zloupotrebom supstanci ili problemima mentalnog zdravlja.

Ono što je zajedničko ovim ponašanjima jeste da imaju funkciju, dete ili adolescent pokušava da smanji unutrašnju napetost, izbegne neprijatna iskustva ili zadovolji važne emocionalne potrebe.

Zato je ključno da se iza ponašanja ne vidi samo problem koji treba „ukloniti“, već signal koji treba razumeti.

Rano prepoznavanje i adekvatna stručna podrška mogu značajno uticati na dalji razvoj i dobrobit deteta.

17/04/2026

U adolescenciji dolazi do razvojne asimetrije između sistema za emocionalnu obradu i sistema za kognitivnu kontrolu. Limbičke strukture, uključene u emocionalnu reaktivnost i socijalnu evaluaciju, sazrevaju ranije, dok prefrontalni korteks, odgovoran za inhibiciju impulsa i racionalno odlučivanje, dostiže funkcionalnu zrelost kasnije.

Ova neravnoteža doprinosi pojačanoj emocionalnoj osetljivosti, impulsivnosti i izraženijoj reaktivnosti na interpersonalne odnose, što je često posebno naglašeno kod devojčica.

Iz perspektive Racionalno-emotivno bihejvioralne terapije (REBT), ponašanja adolescenata mogu se razumeti kao posledica načina na koji interpretiraju situacije, a ne same situacije. Tipična iracionalna uverenja u ovom periodu uključuju:
• potrebu za bezuslovnim prihvatanjem od strane vršnjaka
• katastrofiziranje odbacivanja
• globalno negativno vrednovanje sebe

U tom kontekstu, ponašanja poput prikrivanja informacija ili modifikovanja istine često imaju funkciju izbegavanja neprijatnih emocija, kao što su stid, krivica ili strah od odbacivanja.

Intervencije usmerene na roditelje uključuju:
• prepoznavanje i razumevanje funkcije ponašanja
• modelovanje racionalnih uverenja
• razvoj tolerancije na frustraciju kod deteta
• postavljanje jasnih, ali emocionalno validirajućih granica

Ovakav pristup doprinosi razvoju stabilnije emocionalne regulacije i realističnijeg samovrednovanja kod adolescenata.

15/04/2026

Istraživanja sve jasnije pokazuju da anksioznost kod dece ne zavisi samo od deteta, već u velikoj meri od načina na koji roditelji reaguju na sopstvenu i dečju anksioznost.

U studijama koje su pratile decu anksioznih roditelja, pokazano je da kada roditelji nauče da prepoznaju i menjaju obrasce poput preterane zaštite, umirivanja po svaku cenu ili podsticanja izbegavanja, rizik da dete razvije anksiozni poremećaj značajno opada.

Ono što je posebno važno jeste da su u nekim istraživanjima promene kod dece postignute čak i bez direktnog rada sa detetom, isključivo kroz rad sa roditeljima.

Iz perspektive RE&CBT-a, ovo ima smisla: deca ne usvajaju samo ponašanja, već i načine razmišljanja. Kada roditelj reaguje kao da je svet opasan, dete uči isto. Kada roditelj toleriše nelagodnost i pristupa situacijama fleksibilnije, dete razvija uverenje da može da se nosi.

To ne znači da roditelj treba da „nema anksioznost“, već da menja način na koji na nju odgovara, kod sebe i u odnosu sa detetom.

Konkretno, to može da izgleda ovako:

• umesto: „Nemoj, može da bude opasno“
mozete reći “Razumem da ti je neprijatno, hajde da probamo zajedno pa ćemo videti kako ide“

• umesto brzog umirivanja i „spašavanja“ deteta iz situacije bolje je da ostanete uz dete dok prolazi kroz nelagodnost, bez uklanjanja izazova

•umesto: „Ne mogu da podnesem da mu/joj je teško“
kažite sebi “Neprijatno mi je da gledam ovo, ali znam da je važno da nauči da može da se nosi“

Upravo ove male promene u načinu razmišljanja i reagovanja predstavljaju ključnu tačku na kojoj roditelj može uticati na razvoj anksioznosti kod deteta.

12/04/2026

08/04/2026

Roditelji nam često dolaze sa rečenicom:
“Ne možemo da ga odvojimo od igrica.”

Važno je razumeti da problem nije samo u ponašanju, već u načinu na koji mozak reaguje.

Igrice su dizajnirane tako da aktiviraju dopamin kroz:
– neizvesnost
– očekivanje nagrade
– stalnu stimulaciju

Zbog toga dete ne igra samo zato što želi,
već zato što njegov mozak traži nastavak tog iskustva.

Ako se ovaj obrazac ponavlja, igrice mogu postati način regulacije emocija, a ne samo vid zabave.

U tom trenutku, pristup mora da se promeni.
U radu sa ovim problemom, pristupi koji kombinuju kognitivni i bihejvioralni rad, poput RE&CBT, pokazuju se kao posebno korisni, jer ne ostaju samo na razumevanju, već uključuju i konkretan trening samokontrole i regulacije impulsa.

06/04/2026

01/04/2026

Srednja adolescencija donosi veću stabilnost u odnosu na ranu adolescenciju, delom zbog usporavanja fizičkog razvoja, što često prati manja samosvest i blaže emocionalne oscilacije. Istovremeno, formalno-operacionalno mišljenje nastavlja da se razvija, pa adolescenti postaju sposobniji za apstraktno razmišljanje, sagledavanje više perspektiva i razmatranje budućih posledica, iako nedoslednosti u mišljenju i ponašanju i dalje mogu biti prisutne.
Iako mogu da uoče različite alternative, često im nedostaje dovoljno iskustva i samorazumevanja za donošenje adekvatnih odluka. U ovom periodu posebno dolazi do izražaja potreba za nezavisnošću, kao i istraživanje različitih uloga i identiteta kroz preispitivanje i eksperimentisanje.
Odnosi sa vršnjacima ostaju važni, ali postaju zreliji i manje centralni kao jedini izvor podrške. Kako se razvijaju intimni odnosi, javljaju se i novi izazovi, uključujući zabavljanje i seksualno eksperimentisanje.
Emocionalno funkcionisanje je u većini slučajeva stabilnije nego ranije – adolescenti su manje impulsivni, bolje regulišu emocije i ređe reaguju nepredvidivo. Ipak, način na koji upravljaju emocijama i dalje značajno varira u zavisnosti od nivoa kognitivnog sazrevanja.

30/03/2026

Rana adolescencija često se doživljava kao jedan od najizazovnijih razvojnih perioda. Brze fizičke promene, koje se razlikuju od osobe do osobe, doprinose pojačanoj samosvesti i anksioznosti, dok telesne i hormonske promene mogu izazvati zbunjenost, stid i nelagodnost.
Iako u ovom uzrastu započinje razvoj apstraktnog mišljenja, on je postepen i nedosledan. Mladi razvijaju sposobnost logičnijeg rasuđivanja, ali često imaju poteškoća da povežu sopstvene postupke i njihove posledice. Istovremeno, nalaze se između potrebe za autonomijom i zavisnosti od odraslih, što može biti zbunjujuće i dodatno pojačati osećaj ranjivosti.
Samosvest je često izražena kroz osećaj da ih drugi stalno posmatraju i procenjuju, što može uticati na pad samopoštovanja. Pored toga, verovanje da su jedinstveni i „neranjivi“ može doprineti sklonosti ka rizičnim ponašanjima.
Vršnjaci imaju sve značajniju ulogu, a potreba za pripadanjem i strah od odbacivanja čine mlade osetljivim na vršnjački pritisak. Emocije su intenzivne i promenljive, a osećaj ranjivosti često se prikriva ljutnjom, što može dovesti do konflikata sa odraslima i vršnjacima.
Razumevanje ovih procesa važno je kako bismo adolescentima pružili adekvatnu podršku u ovom osetljivom periodu razvoja.