Kontakt sa psihoterapeutom - Božica Vuksanović Đuričić

07/05/2026

23/04/2026

20/04/2026

Emocionalna zrelost počinje u toplim roditeljskim očima, u rukama koje su tu i kada je teško, u rečima koje imenuju i smiruju, i u granicama koje su jasne i dosledne.
Poruke poput „očvrsni“, „budi jak“, „ne budi cmizdravac“ uče dete da se odvoji od onoga što oseća — i polako gradi sliku o sebi kao o nekome ko „nije u redu“. Iz tog mesta lako niče osećaj neadekvatnosti.
Konstantan bes često nije problem sam po sebi, već pokušaj deteta da odbrani ono što autentično oseća, bez podrške da razume i prevede sopstveno iskustvo. Bez atmosfere koja to može da primi.
Možemo voleti dete beskrajno, a da nam se njegovi delovi ne dopadaju. A ono što nam se ne dopada često su upravo oni delovi koje smo nekada morali da potisnemo u sebi, da bismo bili prihvaćeni.
Ne radi se o osnovnom vaspitanju, već o nesvesnim obrascima koje zajedno stvaramo — svaki put kada izbegnemo da vidimo sopstveni udeo u „drami“.
Jer drama nije kvar.
Drama je poziv — da pokušamo da obuhvatimo i regulišemo, iz mesta roditelja. Onog istog nesavršenog roditelja koji ponekad ne zna, pogreši, povisi ton, ali se vraća.
Roditelja koji je spreman da zastane, da pogleda, da prepozna šta se u njemu pokreće — i da tu napravi drugačiji izbor.
Ne savršen, nego dovoljno prisutan.
Ponekad da sedne na isto to mesto nemoći, koje i samo dete oseća — i da sa tog mesta ne žuri da popravi, ne prekida, ne umanjuje.
Da ostane.
Da diše.
Da izdrži.
I da detetu ponudi ono što je tada najpotrebnije:
„Tu sam. Vidim te. Nisi sam u ovome.“
Jer upravo iz tog zajedničkog mesta — gde niko ne mora odmah da zna, ali neko ostaje — počinje prava regulacija.

05/04/2026

O tome šta je ljubav, šta želimo ili ne želimo, saznavali smo gledajući mamu i tatu, ili rane figure od značaja tokom odrastanja.
Neko je poverovao da je to što vidi baš to što će za sebe tražiti. Neko da neće apsolutno nikada to sebi prirediti,... razni su scenariji.
"Prokletstvo" nastaje onda kad uvidimo da na neki način živimo mesto, ulogu onoga koga ne bismo, ili onoga koga bismo, ali da to nema smisao za naš pojam i doživljaj ljubavi.
I to "prokletstvo" ima svoj zadatak. I to ne tako lak.
A to je da se razočaramo! Bilo u roditelje ili o predstavu kojoj smo svedočili, bilo u nas same i manevr u koji smo se upleli.
Biti razočaran na ovom mestu, pravi pukotinu kako u našem srcu tako ka novom svetu. Ka novom Ja.
No kad se pukotina u srcu pravi, nismo baš kadri da vidimo dalje od sopstvene boli.
Trenutak u kom se razočaravamo, u kom bol pravi pokret ka unutra, ka zbunjenosti i nekakvoj difuziji znanja i iskustva, je upravo trenutak koji otvara prostor spoznaje. Koji još uvek nije dokučiv, nije jasan i nije vidljiv.
I ta anksioznost u šoku pred žalovanjem predstavlja zvezdu nade ka onome što potencijalno može doći.
U ime istine i tuge za onoga ko stoji pred tim pokretom.
I to nije lak zadatak.
Al je na tom mestu jedini koji vodi ka razvojnom sledećem.

17/03/2026

O liminalnim mestima i lepotama istog ⭐️

11/03/2026

U Elcheu (Španija), postoji spomenik posvećen bebama koje su prerano izgubile život – kroz gubitak u trudnoći (gestacionalna smrt), tokom porođaja ili neonatalno (prvih 28 dana života). Ovaj prostor nije samo fizički, već je mesto sećanja, molitve i emotivne refleksije. On priznaje bol i ljubav roditelja i porodica koji su izgubili dete prerano.
Prolazeći pored spomenika, pažnju mi je privukao prazan prostor na skulpturi, u području stomaka. Taj detalj simbolizuje odsustvo, ali i prazninu koju oseća porodica – gubitak koji često ostaje neizrečen i nevidljiv u društvu.
Dok sam stajala pred spomenikom, kroz mene su prolazile dirnutost, tuga, bol, stisak u grudima i poštovanje. Taj trenutak je bio susret sa stvarnošću o kojoj se retko govori – gubitku o kojem se mnoge žene stide da govore. Gubitku koji zahteva priznanje i pažnju, ali često nailazi na ubrzavanje ili minimiziranje od strane okoline:
„Bolje je što se desilo na početku.“
„Saberi se, mlada si.“
„Život ide dalje, imaš još vremena.“
„Misli pozitivno…“
Takve poruke, iako često dobroćudne, mogu zaustaviti proces tugovanja, i postideti osobu u boli.
Pravi prostor za gubitak ne traži popravku niti rešenja – traži prisutnost, priznanje i poštovanje bola.
Spomenik u Elcheu me je podsetio na važnost tihog stajanja sa osobom koja pati, bez ubrzavanja procesa, bez savetovanja i bez minimiziranja bola. Baš kao u psihoterapiji, gde klijent donosi svoje gubitke i traži prostor da bude priznat i saslušan, spomenik simbolizuje mesto gde se priznaje odsustvo i odaje počast onome što je izgubljeno, onima kojih više nema.
Taj prazan stomak na skulpturi nije samo simbol deteta koje nije došlo – on je i simbol nevidljivog, a dubokog bola i ljubavi. Priznavanje tog odsustva, kako u terapiji, tako i u životu, traži stanje, pažnju i prisustvo, i upravo tu leži prava snaga i toplina sećanja i priznavanja.
Psihoterapija omogućava mesto tihe podrške i emotivnog poštovanja – za gubitke koji se ne pominju rado, za patnje koje društvo često ne vidi, i za ljubav koja ostaje, iako je nekada samo u srcu roditelja.
Prisutnost u tuđem ili sopstvenom gubitku nije pasivnost – ona je aktivno svedočanstvo ljubavi i saosećanja.
U društvu koje često ubrzava tugovanje ili minimizira bol, ovaj spomenik nas podseća da su osećanja legitimna i da imaju svoje vreme. Proces tugovanja ne zna za rokove; on je jedinstven, intiman i zahteva strpljenje – kako od onih koji pate, tako i od onih koji stoje pored njih.

09/03/2026

Ako nije tuđa sreća, nije tuđa ni nesreća!
Noćas sam zvala policiju jer su se u zgradi dijagonalno od nas čuli krici uzbune i pretnje po život.
Muž i ja sedimo na terasi i svako briga neku svoju brigu.
Za mene je ono što sam čula bilo visoko uznemiravajuće. Ko će koga ubiti, kome će biti zubi rasuti, ko ce koga robijati.
Kod mog muža trigeruje strah i povlačenje, kod mene strah i rešavanje.
Zvala sam policiju. Ne zanimaju me dalji razlozi od onoga što čuh da se vijori celim kvartom.
U tom trenutku me ne zanima da li cu policiji ostaviti ostaviti svoj broj, ime, svoj identitet. Mene zaista ne zanima kako ce me drugi videti u borbi za dobro.
Al ostah sa mišlju svih onih koji se povlače, koji se premišljaju, koji kalkulišu.
Na tren me naljuti. Posle toga me podseti.
Kada se pojavi neki "traumatizujući" triger, svako od nas reaguje na bazični, primarni način, na koji je reagovao kao nekada kada je nesto prolazilo njegove granice.
Ja krenem u fight mode. Resto krene u frezze mode.
I mene naljute reakcije koje su drugačije od mojih.
Probudi mi se ono mesto koje kaze- bori se, viči, deri se,.... neko će na posletku čuti.
A onda za tren porazmislim o tome kako nije svakom dato da arlauče. Kako do arlaukanja postoji put koji je duži ili kraći.
Kako neko nikad ne pusti glasa i umre nem u ime traume i uverenja koje živi.
Bude mi krivo, al mi i bude žao.
Nije svaka percepcija stvar logike. Da je tako, moje zanimanje psihologa i psihoterapeuta ne bi postojalo.
Vrlo je stvar ličnog doživljaja, i iskustava.
I ja sada, bdijem na terasi čekajući da se pojavi mir, za kojim ne znam koliko ceznu ovi ljudi zbog kojih sam zvala policiju, koliko ceznem i sama u tome da je neko čuo i prepoznao moje krike.
Onaj krik koji glasno viče U POMOĆ!
Upomoć je poziv, nije pitanje.
I tiče se i komšijskih dranja.
Onaj ko se davi kadar je u ime stida nabaciti osmeh kako se ne bi videla borba za život ili smrt.
Na nama je da reagujemo.

07/03/2026

Promena nije brz proces. Ni lak. Čak ni onda kada je željen ili vidjen kao neophodan.
"Glava želi jedno, telo radi drugo"- fraza je koju često čujem u terapiji.
"Dovoljno je samo da jako želiš", nekada nije dovoljno.
Otpori koji se pojavljuju u terapiji se pojavljuju sa važnim zadatkom. Ne da bi klijente sabotirali. Već da bi ukazali na važnost i nekadašnju neophodnost istih.
Nije lako progovoriti ako je neko celozivotno učen da ćuti. Ako je ćutnja bila spasonosna, ako je tišina obezbeđivala veću šansu da se izadje iz nedaća.
Tražiti od nekoga da samo kaže, samo ode, samo prijavi, samo prestane da jede, samo se ne plaši, sve je sem "samo".
Nekada je najveća hrabrost doneti tu tišinu na terapiju. I kao orahe iz džepova ih staviti pred terapeuta.
Dovoljno pažljiv terapeut će umeti da prepozna i snagu i hrabrost samog pokreta dolaska i pokazivanja. I zahvalnost za otpore koji su klijentima ranije omogućavali taktiku spasavanja.
Priznavanje onoga što jeste je neophodan korak u procesu isceljenja.

06/03/2026

Pitala me je terapeutkinja u čemu osećam da sam dobra, onako stvarno dobra.
Za taj susret sam dala univerzalne odgovore. Osećam da sam dobar čovek, osećam da imam puno ljubavi za ljude, znam da sam dobra u trpljenju, znam da sam dobra i u ljutnji,.... ali dugo nisam znala da dam odgovor na pitanje- u čemu ja osećam da sam baš dobra.
Pored enormne količine i ponosa i stida koje sam osećala u pitanju sebe istog pitanja, obrtala sam sve moguće teorije "zašto- zato" je tako kako je.
Zašto ja nesto ne mogu u sada a deo je onoga nekada.
Podsetila me je na neke moje davne tekstove koji su joj bili značajni kada ih je pročitala u trenutku kada su neke reči zazvonile u nekom njenom tekućem životnom iskustvu.
Pitala me je zašto više ne pišem.
U tom "zašto", u gomili razloga koje sam sebi a i njoj onako štreberski izdeklamovala sa velikom ubedjenošću o istinosti koju propovedam, ostah sa ehom sopstvenog glasa i puno malih tiranina koji žive u meni. Mali glasovi koji kažu da je važno biti promotivan, da je važno biti vidljiv, da je važno biti elokventan, precizan, promišljen, potkrepljen ovim i onim, usaglašen, dovoljno kratak i dovoljno shvatljiv..I da u svemu tome budeš i svoj.
Mozda to nekome ide od ruke i podržava estetiku življenja.
Ali ne i mene.
Pomislih na sve klijente koji dolaze sa temama nedovoljnosti, nesavršenosti, stida i stidljivosti,... pomislih na njihove unutrašnje tiranine.
Za trenutak mi se pojavi slika svih malih tiranina koji se drže za ruku i kao u nekom obrednom kolu plešu u krug posmehujući se i rugajući se svim ljudima unutar kruga.
Ako date šansu sebi da ta slika dovoljno dugo traje, može se pojaviti strah, stid, tuga...u sledećem zagledanom trenutku može se pojaviti i slika svih tih ljudi unutar kruga koji se razmenjuju, povezuju, dele iskustva nastanka tiranina.
Da bi se slika razvila, treba joj dati vreme.
Ma koliko bilo tiranina okolo skupine ljudi, oni ipak plešu, i plešući se rugaju, informišu, i prete.
U toj slici, desiće se da neko izađe iz kruga. Pojaviće se neko hrabar, ili dovoljno iscrpljen, ili pak podržan grupom ljudi sa kojom je delio iskustva nastanka tiranina.
U tom pokretu prekidanja kruga, tiranija neće nestati. To nije moguće.
Svako je dobio svoje "andjele i tirane" po rođenju. Što je tvoje tvoje je.
Ali ono što biva preokret u slici je da čovek izadje iz kruga, dodirne svog tiranina, i nazove ga svojim imenom, validira njegovo postojanje, i povede ga kući.
Kad je moje dete bilo malo, pri izlasku u park su se dešavali tantrumi. Rolerkosteri koji su se u meni smenjivali razumeće svaki roditelj. Al na kraju igranja, dete povedem kući. Još ga u nekom trenutku i poljubim. :)
Tako je i sa ovim našim tiranima.
Ne nestaju. Samo je važno da se setimo odakle su, kako se bude, kako nas zaustavljaju, kako se čini da nam ne daju da izadjemo iz kruga, a u istinu nas ne drže fizički, kako su vrlo i strašni ali i daju se reorganizovati. I kako je vazno da ih priznamo kao svoje. I rizikujemo da im u našem unutrašnjem svetu damo mesto. Tada su zbrinuti, i tada mogu da nam dozvole pokrete u sledeće.
Moj se tiranin zove Moraboljeto.
Kako se zove vaš? 👣

11/02/2026

Ako zanemarujemo tuđu patnju, stvaramo svet u kojem je nepravedno ponašanje normalizovano i gde slabiji ostaju nezaštićeni.
Svaka reakcija, koliko god mala, šalje poruku da nepravda nije prihvatljiva i da ponašanje ima posledice.
Preuzimanje odgovornosti pomaže da se grade zajednice i odnosi zasnovani na poštovanju, poverenju i moralnoj doslednosti. Kada reagujemo, čak i kad nas to direktno ne pogađa, učimo i decu i druge da briga za druge nije slabost, već znak snage i karaktera.
Sve ono što prećutite u ime nekog većeg dobra postaje tema većeg "zla".
I time učestvujete u održavanju pozicije koja je u osnovi puna straha od odbacivanja.
Kada iskoraknete u prostor pobune, prostor u kome zdrav razum moze biti protumacen kao osuda, kao preteranost ili kao laž, postoji šansa da ćete ostati sami i neugledani.
I u tom prostoru birate šta je manja bol.
Biti sam sa svojom istinom, ili biti sa drugima sa strahom od neprihvatanja.
(Nista od opisanog nije crno ili belo. Deo je šire promisli).

23/12/2025

💙HUMANITARNO ONLINE PREDAVANJE:
LJUBAV

U svetu u kojem se ljubav često izgovara, a retko živi, pozivamo vas da je zajedno pretvorimo u konkretan gest brige.

Pozivamo vas na humanitarno online predavanje na temu Ljubav, prostor susreta, razmene i podsećanja na ono što nas povezuje.
Predavanje vode tri geštalt psihoterapeutkinje:

✨ Božica Vuksanović Đuričić
✨ Bojana Tomić
✨ Milica Vukotić

📅 30.12.2025.
⏰ 20 h
📍 Mesto susreta (Zoom):

https://us06web.zoom.us/j/82309560829?pwd=eiEK8EUUNd94wbraN7FIxVoSNBpGgu.1

🎟 Ulaznica za predavanje je donacija Solidarnjoj kuhinji u Beogradu.
Uplata jednog ili više obroka – u skladu sa vašim mogućnostima – vaš je način da budete deo ovog susreta.

Solidarna kuhinja svakodnevno priprema obroke za ljude kojima su najpotrebniji.
Vaša uplata je više od ulaznice – to je znak pažnje, topline i solidarnosti.

💳 Kako uplatiti donaciju:

Dinarski račun:

👉 160-6000001211075-56
(primalac: Solidarna kuhinja)

PayPal:
👉 www.paypal.me/solidarnakuhinja

Svaki obrok je poruka: vidim te.
Svaki doprinos je podsetnik da ljubav postoji onda kada se deli.
Hajde da kraj godine obeležimo razgovorom o ljubavi i gestom koji nekome znači ceo dan.

Radujemo se susretu 🤍