Psiholosko Savetovaliste "Libido"

22/03/2026

“Susret između psihoterapeuta i klijenta, taj susret, samo srce psihoterapije ispunjen je brigom, to je duboki ljudski susret između dvoje ljudi”. Irvin Jalom

Tako sam i shvatila psihoterapiju, jer sam, uporedo sa edukacijom za psihoterapeuta, prolazila i kroz proces ličnog rada. Lični rad je podrazumevao da sa psihoterapeutom dubinski istražim sebe i nisam odustala dok nisam spoznala većinu ličnih istina. Mada za psihoterapeute lični rad bi trebalo da traje ceo život. Uvek ima na čemu da se radi.
Sada želim da podelim jedno od svojih iskustava sa psihoterapije, a prvi uvid da nisam ono što sam mislila da jesam doneo mi je u prvi mah bol. Posle su već počela oslobađanja i lakoća življenja. U odnosu na sebe ranije.
Imala sam ugrađen mit /vaspitanje moje dobre majke/ da živim kao svetica, da pomažem svim ljudima, bez obzira da li to traže ili ne, da podmećem leđa za poznate i nepoznate, da preuzimam na sebe sve poslove kako u kući, tako svuda, da poklanjam poznatim i nepoznatim skupe i manje skupe poklone… Sve da bih održala sliku da sam dobra, da sam najbolja i da bih u skladu sa ocekivanjem da dobre osobe zaslužuju sve dobro, dobila pažnju, ljubav, poštovanje... I na kraju krajeva, da bih izbegla bilo kakav konflikt sa drugima od koga sam se plašila. Svi ti moji unutrašnji konfikti, koji zapravo suštinski nisu bili moji, morali su da se osvešćuju i prerađuju. Godinama. Danas razmišljam koliko je bilo teško živeti po diktatima i moranjima. Nesvesnim, da se razumemo. Zato su najteži i dugo se radi da bi se vratili sebi. Autenticnoj sebi. Kad živimo po tuđim uverenjima i poznatim obrascima, a ne usuđujemo se istraživati svoje istinsko unutrašnje biće, ne možemo da se osećamo zadovoljno, ispunjeno i srećno.
Dovoljno je imati hrabrosti početi sa istraživanjem zašto nešto radimo što nam osim bola ne donosi ništa i put promene vremenom će se otvoriti. Opet ću se podsetiti Jaloma koji kaže da "neistražen život nije vredan življenja", a čovek to ne može da zna, dok ga ne uporedi sa onim pre psihoterapije.
Od samodestruktivne "svetice" do osobe pune ljubavi prema sebi i drugima. To je put promene.

Željka Radulović, psihoterapeut

19/03/2026

Svi psihijatrijski bolesnici snose posledice povrede psihičkog integriteta u detinjstvu. Kao deca nismo bili sposobni da razmišljamo, mogli smo samo da osećamo. Prikrivanje povrede može rezultirati bolešću. Sam pacijent ne shvata da je on jedina osoba koja ga može izbaviti iz njegove nevolje, iz njegovog opasnog samoporicanja. Osećaji koji se ne potiskuju već se svesno doživljavaju nikada ne deluju destruktivno.
Samo naši osećaji i telesne senzacije, kojih postajemo svesni tokom psihoterapije, mogu nas uveriti u ono što nam se stvarno dogodilo.

Alis Miler

10/03/2026

I ja sam...

09/03/2026

"Pola nevolja u životu imaju koren u tome što smo rekli "da" suviše brzo i što nismo rekli "ne" u pravo vreme."

Dž. Bilings

06/03/2026

Koliko nas je bilo u situaciji da iako smo se zaljubili i glavu zbog ljubavi izgubili, kad dođe do pomena večnosti ili braka od strane voljen(e)og, brišemo koliko nas noge nose. I ne vraćamo se u tu vezu, iako celim bićem želimo baš takvu stamenu vezu.
Posle nas prevladaju osećanja straha, stida, tuge, povređenosti, besa, razočaranja... Ali i pored toga, na „ludi kamen” ne stajemo. Pravdamo se drugima i sebi i vraćamo se u samoću, ili tražimo površne veze, jer u dubini nas postoji strah od emocionalne bliskosti.
Zašto se plašimo?
Negde na početku života, do pete godine, kada se formira životni skript možda smo živeli u okruženju gde je bilo zabranjeno pokazati nežnost, sa roditeljima koji nisu pričali o osećanjima.
Možda smo tražili nežnost, ali je nismo dobili. Možda smo bili ostavljeni ili zlostavljani, ili zanemareni i izgubili smo potrebu za emotivnu bliskost.
Zbog straha da ne budu ostavljeni, time i povređeni, prekidaju svaki dublji odnos sa partnerom. Izbegavaju život da bi izbegli bolne emocije koje ih podsećaju na one koje su kao mali doživeli.
Često pribegavaju grubosti i besu kako bi izbegli bliskost i kako bi ih drugi izbegavali. Neki se povlače u osamu, pravdajući se porodici ili okolini da im je tako suđeno.
U samoći svog bića želeće i žudiće i dalje za ljubavlju i večnim pripadanjem. Strah od ponovnog povređivanja samo će produbljivati rane i često rezultirati ankisoznošću, pa čak i depresijom.
Radipno pada samopouzdanje, gubi se volja za dopadanjem drugima, počinje zanemarivanje sebe i svojih potreba, a glad za ljubavlju ječi.
Naučeni obrasci ponašanja ne brišu se preko noći. Ne brišu se ni sami, jer malo ko može da zna zašto beži od ljubavi i zašto se, umesto radosti, prepušta emociji tuge u samoći.
Onda kad se suočite sa svojim najdubljim bolom, i uz stručnu pomoć, ostavite u prošlosti stare obrasce ponašanja, možete da prebolite onog ranjivog sebe. Onog što je kao dete pružalo rukice tražeći nežnost, a dobilo je grdnju. I te rane će boleti sve dok ih ne osvestite.

Željka Radulović, psihoterapeut

05/03/2026

Brat je i danas zove Veselica 🤍

Volela je, uvek je volela Ilin dan, 2.avgusta kada smo porodično išli u poseti baki Bosi i dedi Damjanu u jedno selo prilično udaljeno. Majka je bila doterana a potrudila bi se i nas troje dece da obuče u najlepšu odeću, jer idemo i do crkve, gde se tog dana okupljaju mnogi što su odavno napustili roditeljski dom. Sećam se majčinog osmeha, žutog džemperića i braon suknje, tata je slikao, sve na njoj je izgledalo lepo. I taj neprocenjivi osmeh radosti kada ide prema tati, nikada nije prestala da ga voli i nije imala u sebi ni trunku zla, iako je tata bio osvedočeni šmeker koji je ponekad švrljao sa drugim ženama. Čekala ga je, uvek ga je čekala. I patila je, i taj deo njenog života možda je doneo tumor na mozgu. Dugo je trpela bol, ali sreća je da je operisao dobar čovek i neurohirurg Rade Vujovic, hvala mu, pa je poživela posle toga još 16 godina. Do moždanog udara, kada više nije bilo pomoći.
Vraćam se na njen osmeh u svom zavičaju, pored svojih roditelja, nas i mnoge rodbine. Drugačija su vremena bila, rodbina se više poštovala i posećivala.
Posle crkve, koja je jedina u ravnici, zaputili bi se kamenitim, uz brdo putem kod bake na ručak. I sada mi mirišu krofne i greje me ljubav iz te stare kuće i pogled na mamu i baku zajedno, dok serviraju jelo za sve nas. Uvek je bilo lepo, a kako deci da ne bude lepo kada se Majka smeje ceo dan.
Volela bih da mogu da pamtim više takvih dana. Bilo ih je retko, ali su za mene dragoceni. Radovala se i kada bih ja dolazila kući sa studija, pa i posle. Pa i kada je bilo šta radila za nas i za druge, naravno. Njene su reči:"Ko ti dođe na vrata da traži hranu, ne sme da ode gladan."
Verujem da ta iskonska čista dobrota pruži nagradu. Nekome na ovom, nekom na onom svetu. Zato nekako vidim moju Milenu kako se tamo iza oblaka na nebu smeši dok ovo pišem. I Anđeo pored nje i u njoj se smeše.
Volela bih da mogu da te čvrsto zagrlim kao nekad. Ne mogu, znam, ali mogu vrisnuti tako da me čuješ da te volim. I ne zaboravljam 🩵

Zato, ljudi volite se i grlite, razumite, oprostite, budite prisutni sa porodicom, pružite ljubav, ona se ne može kupiti a najviše vredi.

Željka Radulović, psihoterapeut

24/02/2026

24/02/2026

Ovaj tekst samo je izašao iz duše

Došla sam u Beograd bez želje, plana, bez novca, bez stana, bez posla, bez podrške, došla sam kao izbeglica pre 34 godine. Tri meseca sam bila kod rodbine i nisam se osećala slobodno, pa mi je u jednom trenutku jasno stavljeno do znanja da je vreme da idem. I otišla sam iz Beograda u jedno selo, kod divnih ljudi koji su me prihvatili kao svoje čeljade. Dobri su ljudi i bila sam slobodna i pored toga što nije bilo kupatila a koristili smo poljski toalet. To mi je teško padalo jer sam po svaku cenu želela da nađem posao, da nisam na teretu, pa sam pre razgovora za posao u Beogradu išla zorom ranom pre nego što dođu radnici, da se istuširam u mehaničarskoj radionici do koje bih došla preko blatnjavih njiva. Imala sam vezu i ključ da se poslužim tušem na 15 minuta.
Posle bih se vratila u kuću, gde je teta Zora već skuvala kafu i onda bih krenula da čekam autobus za Beograd. Ne onaj koji ide auto putem I stiže za pola sata, taj se plaćao već onaj koji putuje sat i po i ide preko Ralje, a i tu je postojala opasnost da upadne kontrola, a izbeglicke povlastice nisu priznavali. Jednom su me kao džak smeća izbacili na pola p**a. Svakodnevni strah i borba za preživljavanje.
U Sarajevu sam pisala za prvi i tada jedini tabloid AS i uvek mi je falila još jedna šlajfna (A1 papir) da napišem sve što želim. I čitajući i beogradske novine, naiđem i na Reviju 92 i divim se da novinari imaju po dve, tri strane u novini da pišu do mile volje. Pomislila sam tada da bih volela da pišem za takav časopis. I zato pazi šta želiš, možda se i ostvari.
Tragajući za poslom, dođem do zgrade Borbe, imali su mali telefon na ulazu povezan sa svim reakcijama i sa njega pozovem urednika Revije 92. Bez preporuke, bez veze ikakve, drhtala sam kao prut, ali morala sam da se borim za posao. Drugog izbora nije bilo.
Dobila sam novinarski zadatak od urednika "Revije 92", nije me pitao gde, kako ću ga uraditi, samo je rekao koji je rok da završim.
Bila sam srećna i zabrinuta. Jedan deo posla uradila sam u intervjuu sa advokatom Savom Anđelkovićem i u dokumentaciji, ali nisam imala mašinu za kucanje. Vratila sam se privremenom boravistu i otišla da šetam i plačem jer zadatak nisam mogla da završim. U nekom trenutku kada sam se isplakala i vratila pitali su me kako sam, na šta sam odgovorila da sam tužna jer sam našla honorarni posao, a nemam mašinu za pisanje.
Za dva sata stara, velika mašina bila je u kući i papir je bio tu. Bilo je kasno, a zadnji rok je sutra, pa su mi ustupili malu sobicu samo sa krevetom, bez stola.
U deset uveče sam stavila mašinu na kolena, uvukla papir, drugi, treći, četvrti...rodio se moj prvi tekst za Reviju 92. Pogledala sam na sat, bilo je 5 ujutru.
Malo sam odspavala i sva srećna sa napisanim tekstom, koji sam do Beograda, čuvala kao najveće blago, trčala sam stanice do redakcije da ga predam i čekam odgovor.
Tada nije bilo mobilnih telefona. Išla sam na poštu da pozovem urednika.
- Odličan je tekst, dođi da se dogovorimo za dalju saradnju - rekao mi je.
I nikada, baš nikada nisam ispričala kako je nastao taj prvi tekst. Posle sam mogla da pišem u redakciji.
I da, kada se osvrnem na te dane, osećam samo zahvalnost, rodbini kod koje sam bila, dobrim ljudima koji su me primili, uredniku koji mi je pružio šansu, i sebi pre svih jer nisam odustala. Ni posle, kada su nastupile mnogo teže godine u kojoj se desila inflacija, nemaština, moja saobraćajna nesreća, depresija, usamljenost...u nekim trenucima bih odustala od sebe, pala, potonula ali bih ustala.
Lako je pasti, ustati nije lako. Izbor je na nama. Ja bih uvek izabrala borbu, onu sa svojim demonima, najtežu, iako je do mog prvog odlaska na psihoterapiju prošlo mnogooo godina, čak i decenija. Čekala me je ceo život, samo je trebalo puno patnje i iskustva da bih je prepoznala kao svoju, misiju.

Željka Radulović, psihoterapeut

22/02/2026

Podsećanje 🩵
“Strah od zadovoljstva je strah od bola....Osoba koja je blokirana u odnosu na plakanje, blokirana je i u odnosu na zadovoljstvo. Ona se ne može prepustiti osećanju tuge, niti se može prepustiti osećanju zadovoljstva. Postaje anksiozna u situacijama zadovoljstva. Anksioznost proizilazi iz konflikta između želje da se prepusti i straha od prepuštanja.
Ako se plašimo bola, plašimo se i zadovoljstva.
Ko želi da iskusi (dostigne) radost života, taj ne sme bežati od bola suočavanja sa samim sobom."

Aleksandar Loven

20/02/2026

Hvala ti, Željka.

A sad vi?

Zahvali se sebi za sve što si postigla u životu. Ne zaboravi svaki mali korak, svaki uspeh pa i neuspeh, jer nam neuspeh daje vetar u leđa, za svaku bitku sa drugima, a najviše sa sobom, jer ta pobeda jedino se računa.
U tvojim cipelama niko drugi nije hodao da bi znao koliko su krvave staze kojima su putovala, patila, stradala i stigla srećna i ispunjena do sebe.

20/02/2026

"Neke tišine su odgovornost."

U određenim (ali ne svim) situacijama svesno odabrana tišina je jedan od najjasnijih znakova visoke emocionalne inteligencije.
Kada biramo da ne govorimo dok smo intenzivno besni ili dok nismo u stanju da čujemo drugoga, mi zapravo biramo da sačuvamo odnos. Reči izgovorene iz afekta nemaju za cilj rešenje, već pražnjenje tenzije, a ako je cena tog pražnjenja povreda sebe i drugoga koju je teško zalečiti, onda je to momenat koji želimo da savladamo. Tišina nam daje neophodan prostor (tzv. reflektivnu pauzu) da pređemo iz reaktivnog u svesno stanje. Ona ne treba da bude večna, ona može da bude trenutak povratka sopstvene kontrole, koji je tu da nas i druge sačuva.
Neke tišine su odgovornost. Odgovornost prema sopstvenom integritetu i prema osobi preko p**a nas. 🙏🏻