Psiholosko Savetovaliste "Libido"

20/12/2025

Podsećanje 🩵
Skupljala sam noćas parčiće svog života.San je bio toliko stvaran i bolan i po ustajanju sam se osećala slomljeno. Srećom da sam psihoterapeut i mogu da dođem do srži svog bola a on potiče iz večite usamljenosti u porodici koju dugo niko nije mogao da nadomesti. San je upotpunio celinu.

"Otac je došao u Beograd da mu pomognem oko odlaska u bolnicu jer je imao zakazanu operaciju, što se i desilo ranije. Pošla sam sa njim i svojim zavežljajem u plastičnim kesama. Smešten je tu ceo moj život, uglavnom pisane reči, albumi i gomila novina za koje sam pisala. Primećujem da je otac nestao i da sam ostala sama. Tužna sam i pitam se gde je otišao?

Sa svim tim kesama koje su prilično teške idem dalje, ali pošto je Amerika sledeća destinacija, odlučim da manje važne stvari bacim. U Americi, u kojoj sam uzgred, kratko živela, put me nosi u Centar za siromašne, gde ne žele da čuvaju moj izbeglički zavežljaj. Nema oca iako se nadam da će mi pomoći, jer svi postaju neprijateljski raspoloženi prema meni.

Sklanjam se u Centar, a znam da tu ne pripadam. Izlazim, čekaju me novinari sa kamerama. Smešim se dok koračam prema vrhu obliznjeg brda."

Budim se u suzama. Nedostaje mi pokojni otac, a nedostajao mi je više dok je bio živ.

Mnogo p**a sam sanjala ruku koja me spasava iz zaleđenog jezera. Sanjala sam tu ruku da me spasava od loših ljudi, od podmuklih gazda, od nepravdi koje su se gomilale u svetu u kome nisam pronašla mnogo dobrog. Smejali su se nesreći, smejali su se samoći, smejali su se boli koji nije propuštao. A ruke nigde.

Verovala sam da je to ruka dobrog anđela koji će da mi pomogne da preživim sve to i da vratim radost kakvu sam nekad imala.

Jutros sam shvatila da je ruka koju sam čekala bila ruka mog oca. Samo jednom je došao, jednom sam se osetila zaštićeno.

Otac je otišao kući. Ja sam ostala u paklu. Ne kažem da mu nije bilo teško zbog mene. Meni je bila potrebna njegova podrška i dalje.

Zalud čekamo ruku spasa dok je sami sebi ne pružimo.

Tata, ne ljutim se na tebe. Zahvaljujući tvojoj želji sam se rodila. Ostalo sam morala sama. Verujem da bi bio ponosan na mene danas.

Željka Radulović, psihoterapeut

18/12/2025

Postati ličnost

U dugogodišnjem radu sa raznim klijentima svaki terapeut će naići i na različite probleme. Ipak,uprkos mnogostrukosti problema na koje se pojedinac žali,nalazi se jedna središnja težnja da se dođe do saznanja „Ko sam ja stvarno?“
U suštini,cilj svakog pojedinca jeste da postane on sam. Terapija stvara atmosferu u kojoj se klijent oseća slobodnim da izrazi apsolutno svako svoje osećanje ili misao i najčešće pruženu slobodu koristi da bi sve više postajao on sam. Klijent počinje da skida masku,lažno lice koje mu je pomagalo da se suoči sa životom. U tom odnosu klijent obično koristi terapijski odnos da bi istraživao sopstveno doživljavanje.
Klijenti uglavnom dolaze do saznanja da je veliki deo njihovog ponašanja zapravo samo fasada a da im je život vođen onim što misle da bi trebalo da budu a ne onim što zapravo jesu. Istraživanje sopstvenog organizma postaje najbolnije onda kada klijent počne otklanjati svoja lažna lica za koja i nije znao da su lažna...
I tek onda kada u potpunosti osoba iskusi osećanja koja su isto što i on sam,tek tada on postaje uveren da je deo njegove autentične prirode.
Doživljavanje svojih osećanja je zaista otkriće nepoznatih elemenata svog sopstva. U svakodnevnom životu postoji barem hiljadu razloga da ne dozvolimo da to u potpunosti doživimo i iskusimo svoje stavove. Ali,u terapijskom odnosu u kome se klijent oseća sigurnim on ih može doživeti u potpunosti,do krajnjih granica onoga što ona jesu.

~ Karl Rodžers

16/12/2025

🩵

Malo sam razmišljala da li da objavim Markesove reči jer sam pomislila da se ipak kupuju lekovi i oni leče neke hronične i druge teže bolesti.
Ali, ovde smo okupljeni zbog psihičkog zdravlja i moje iskustvo kaže da ni jedan lek dugoročno ne može da zameni onu detinju radost koju osetimo zbog dobrote ljudskog bića i mnogih drugih razloga koje nosi svakodnevica, a među njima moze da bude ponos kada pobedimo sebe, prevladamo slabosti i uradimo nešto dobro što smo oduvek želeli.
Sreća se ne može kupiti.
Sreća se ne može dobiti.
Sreća je u vama, pokrenite je, zaslužite je...

~ Željka Radulović, psihoterapeut

10/12/2025

🩵

Jednu sam večeras ponovo doživela.

05/12/2025

Tako istinito.
Kako se osećaš kad pročitaš ove reči? Koja misao ti pada na pamet?
Izbegavaš li da se zauzmeš za svoj stav pred drugima, pa posle ratuješ sa sobom?
Ili se čvrsto držiš svog stava, bez obzira na posledice?
Ili pak realno sagledaš sebe, okolnosti, drugog i radiš tako da ne povrediš sebe ni druge?

~ Željka Radulović, psihoterapeut

30/11/2025

Kada sam pošla na edukaciju u OLI Psihološko Edukativni Centar, samo sam želela da zalečim rane, a mesta u duši nije bilo, gde nije bila otvorena. Zato sam već na pocetku edukacije pošla na lični rad i išla godinama. Dugo mi se činilo da nema pomaka ili se nazirao, a onda bih ponovo regredirala. Stari put, koliko god da je naopak, siguran je i poznat. Ali, nije mi više bilo dobro na njemu. Ni jedan korak.
Verovala sam da postoji snaga u meni koja će mi pomoći da se suočim sa detinjstvom, mladosti i promašajima koji su me, tako lutajući kroz život, a ne razumevajući zašto, doveli do ivice ambisa. Kada sam zakoračila da padnem jednom i zauvek, pomislila sam da nisam uradila što sam želela i da moram da probam. Bilo je lakše krenuti "tamo", iza duge. Ostaviti sve iza sebe i prepustiti se. Srećom da nisam. Izabrala sam borbu, ne sa drugima, već sa sobom i demonima koje su mi ko zna ko i ko zna gde, ostavili... Izabrala sam da živim. I odlučila da se menjam. To mi je bila najteža i najispravnija odluka u celom životu.
Kada mi je moj mentor i profesor Nebojša Jovanović rekao da nema više potrebe da dolazim na lični rad, jer sam postigla sve ciljeve koje sam postavila na početku i mnogo više, mislim da nikada u životu nisam bila srećnija. Rane su zacelile, mogu napred u punoj snazi.
I opet nisam ranjeni iscelitelj, to već deluje kao fraza, već neko ko je razumeo svoje konflikte i dugo kopala po njima da bi ih razumela. Osvešćivala godinama nesvesno sa psihoterapuetom i istovremeno zaceljivala. I što je najvažnije, sagledala život realno i došla do samosvesti.
Mnogi klijenti sa kojima sam radila žalili su se na život, želeli da ih nema i tu je potrebna nadljudska snaga i ulaganje u seansu, svaku dok ne ojača i ne bude spreman da se suoči sa sobom i životom i prihvati ga. Posle mnogo rada ispisuju se stranice mnogih lepih uspeha u njihovom životu. E to je pobeda, pobeda sebe. Najmoćnija pobeda.
Posle dobre psihoterapije, niko se ne vraća na staro. Već živi ispunjen život, a kada naiđu prepreke, spreman je da ih prevaziđe.

Željka Radulović, psihoterapeut

29/11/2025

Samosvest je vrhunski dar, blago dragoceno koliko i sam život. To je ono što nas čini ljudima. Ali je njena cena visoka: rana smrtnosti. Naše bitisanje je zauvek pod senkom saznanja da rastemo, razvijamo se i, neizbežno, propadamo i umiremo.
Smrtnost nas proganja od početka istorije. Svi se mi plašimo smrti - svaki muškarac, žena i dete. Kod nekih od nas se strah od smrti manifestuje samo indirektno, kao opšti nemir ili pod maskom nekog drugog psihološkog simptoma; drugi ljudi eksplicitno i svesno doživljavaju strepnju zbog smrti; a kod nekih se strah od smrti pretvara u erupciju užasa koja poništava svaku sreću i ispunjenost.
Nije lako proživljavati svaki trenutak uz punu svest o smrti. To je kao da pokušavate da gledate direktno u sunce: možete izdržati samo donekle. Pošto ne možemo da živimo paralisani strahom, stvaramo metode kojima ublažavamo užas smrti. Projektujemo se u budućnost kroz svoju decu. Postajemo bogatiji, poznatiji, sve veći; razvijamo kompulzivne zaštitne rituale; ili usvajamo nepokolebljivu veru u nekog konačnog spasioca. Neki ljudi - krajnje uvereni u sopstveni imunitet - žive herojski, često bez obzira prema drugima ili prema sopstvenoj bezbednosti. Drugi pak nastoje da prevaziđu bolni smrtni rastanak spajanjem - sa voljenom osobom, sa idejom, sa zajednicom, sa božanskim bićem.
Strepnja od smrti je majka svih religija, koje, na ovaj ili onaj način, nastoje da ublaže muku naše konačnosti. Bog ne samo što smiruje bol smrtnosti vizijom večnog života već i olakšava strašnu izolaciju tako što nudi večnu prisutnost i obezbeđuje jasan plan za vođenje života sa smislom.
Uprkos najčvršćoj odbrani, nikada ne možemo u potpunosti suzbiti strepnju od smrti: ona uvek vreba iz nekog skrivenog predela uma. Možda, kako kaže Platon, ne možemo da lažemo najdublji deo samog sebe.
Možda ćete se zapitati zašto bi se neko bavio ovom zastrašujućom temom?Međutim, smrt ipak svrbi stalno; uvek je uz nas, grebe po unutrašnjim vratima i bruji tiho. Skrivena i prerušena, izbija u vidu raznih simptoma i izvor je mnogih naših briga, stresova i konflikata.

Prihvatanje da smo smrtni vodi nas do života kojeg često nismo svesni.

Irvin Jalom

26/11/2025

Deluje da je došao iznenada, praćen strahom od ludila ili smrti. Panični napad traje kratko, a koliko god da se čini da je došao iznenada, nije tako. Pokrenuli su ga nerazrešeni koflikti kako unutrašnji tako I spoljašnji, dugotrajni stres, smrt bliske osobe, borba za opstanak u smislu meterijalnih nedaća, duge tenzije na poslu ili u porodičnom okruženju, duga životna neizvesnost… Pokrenule su ga godine u kojima ste se osećali ranjivo I nezaštićeno.
Pored straha koji obuzima i slutnje da će se dogoditi katastrofa, propratne telesne manifestacije su preskakanje srca, osećaj propadanja I gušenja, prekomerno znojenje ili iznanadni naleti hladnoće, vrtoglavica, nagon za povraćanjem… Osećaj da je kraj ne pušta do sledećeg napada.
I doći će ponovo, jer vaše biće traži da ga razumete, da ga zaštitite, da mu pružite podršku, traži da dobije odgovore na pitanja porekla sivila života, anksioznosti, depresije…
Zbog paničnih napada obično se traži pomoć od lekara opšte prakse, uvek sa istim ili novim simptomima, koje većina ne može da razume, pa opet krvna slika, poziv u pomoć I opet čekanje...
U strahu od ludila, izbegava se psihološka pomoć, a vezuje se za simpotomatologiju… Jer izgleda da je tako lakše… Do trenutka kad osvesti potrebu da duša ište da se poneguje I izleči…
Na početku psihoterapije žaliće se na telesne simptome, što je u redu dok se ne stekne poverenje u psihoterapeuta. Podržavajući, sa mnogo empatije stav vašeg psihoterapeuta pomoći će I da saznate šta vam se dešava I zašto, da osvetlite svaki predeo vaše duše I tako da ojačate i sami razumete kako ćete da se ponašate ukoliko se ponovo javi…
Kada shvatite zašto ste imali panični napad, kao I da vaše zdravlje nije ugroženo, kad prihvatite da vam je panični napad bio prijatelj jer vas je upozorio da sa vašim načinom života nešto ne ide kako treba, napravili ste ogromni korak na putu lične spoznaje i isceljenja.

Željka Radulović, psihoterapeut

25/11/2025

23/11/2025

Sloboda, moralnost i ljudsko dostojanstvo pojedinca sastoji se upravo od sledećeg - da čini dobro ne zato što je prisiljen, već zato što to razume, želi i voli.

Mikhail Bakunin