Psiholosko Savetovaliste "Libido"

31/01/2026

Nikome ne morate da se pravdate zbog:
– Svoje životne situacije
Bilo da se ponovo viđate sa bivšim ili bivšom, ili živite sa roditeljima iako ste odrasli, ne morate to nikome da objašnjavate. Ako ste potpuno svesni svoje životne situacije, to znači da imate razloge da budete u toj situaciji, i to nije tuđa stvar.
– Svojih prioriteta
Svi smo jedinstveni i svi imamo različite vrednosti, snove i želje… Prioriteti su privatna stvar.
– Toga što vam nije žao
Ako se ne kajete zbog svojih dela, iako neko drugi misli da je to pogrešno, ili ako vam nije stalo do toga da vam drugi oprosti, nemojte se izvinjavati. Mnogi suviše brzo n**e izvinjenje i pokušavaju da zaleče rane koje još nisu spremne da budu izlečene.
– Toga što vam je potrebno vreme da budete sami
Možda brinete da će vas smatrati “nevaspitanim” ili “čudnim” ako otkažete planove i dogovore zato što jednostavno ne osećate da ste za društvo, i želite da budete sami. To što provodite vreme sami potpuno je normalno i prirodno, i ne treba zbog toga nikome da se pravdate.
– Toga što ne govorite Da svemu što drugi kažu
Imate pravo da kažete Ne ako tako mislite. U stvari, najuspešniji ljudi na svetu su oni koji su umetnici govorenja reči „Ne“ svemu što im nije prioritet.
– Svog fizičkog izgleda
Fizički izgled ne treba da određuje kako procenjujete sebe i svoje vrednosti.
– Toga što ste sami
Bilo da ste sami jer su takve okolnosti ili ste tako želeli, to se nikoga ne tiče. Biti sam nije poremećaj. Slobodni smo da budemo u vezi ili ne, da budemo u braku ili ne… Izbor partnera takođe ne treba nikoga da se tiče.
– Odluke o tome da li ćete imati dece ili ne
To je lična odluka koju ne morate nikome da objašnjavate. Drugi jednostavno treba da je poštuju.

~ Dejvid Vilijam, psihijatar

27/01/2026

Nesvesni posledica koje ostavljaju u duši svoje dece, neki roditelji pribegnu njihovom posramljivanju.
Verujem da može da se nazove srećnom osoba koja u detinjstvu nije čula:”Stam te bilo, vidi šta si uradio/la,” “opet si napravio/la skandal”, “stidim te se, jer nisi bio dobar/ra”, “nikad od tebe neće biti čovek” i mnogo sličnih koje ni jedno dete ne bi trebalo da čuje . Ovakve reči trasiraju put u kome dete nesvesno nastavlja da omalovažava sebe, da se oseća bezvredno, neadekvatno I nepripadajuće, ukorenjujući u sebe uverenje da je ono pogrešno i neželjeno.
U odraslom dobu osoba koja je često u detinjstvu posramljivana suočava se sa ankisoznošću, depresijom, birajući socijalnu izolaciju, prestaje da jede ili počne da se prejeda, oseća veliku teskobu ili neobjasnjivu nervozu, a ne zna poreklo, ili beži u alkoholizam da otupi bol u grudima…
Na psihoterapiji klijent je objašnjavao da se oseća kao da mu tlo izmiče, kao da propada u zemlju… I nije umeo da odgovori zašto se tako oseća, dok nismo došli do trenutka kada se osećao isto tako, kao da bi od stida propao u zemlju…
Stid je duboko zakopao i sahranio u grudima. Otud plitko i neujednačeno disanje, otud potreba da vrisne, a ne može, otud nesigurnost i nedostatak osećanja vrednosti.
“Otac je uvek bio grub, govorio mi je da sam glup i nesposoban, često me je i tukao… Jednom takvom njegovom ispadu prema meni sa gomilom ružnih reči prisustvovala je i komšinica, čija mi se unuka dopadala… Od devojčice sam posle bežao a svaki put kad bih je video, osećao sam se kao da ponovo propadam u zemlju od stida… Posle sam bežao od svih ljudi… “ - pričao je, dok zajedno nismo prepoznali i osvestili jedan od uzroka njegovog životnog spoticanja, emociju stida.
Za dete je milion p**a bolnija.

25/01/2026

Moje rane rodile su bisere

Moje rane rodile su bisere

Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol koji ih razdire, one pretvaraju u dragulj. I u mojim ranama rastu biseri.

Ipak, oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama.

Kad stisnem zube, istinski želim da grčevito zatvorim svoje rane, ali onda ne može u njima ništa da raste. Kad dotaknem svoju ranu, to me često zaboli. Tada osetim svoju nemoć i želim da je se rešim.

Ona će ostati u meni, pa ako i zaraste. Ali ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi.

Tamo gde me boli, tamo sam i živ, tamo sam sebe osećam, tamo mogu da osetim i drugog. Mogu pustiti i druge da uđu u moju ranu, tamo je moguć susret i dodir koji može i drugog izlečiti. Samo onaj doktor koji je i sam "ranjen", može nekoga izlečiti, rekli su stari Grci.

Tamo gde sam jak, tu ne može niko prodreti. Tamo gde sam slab, tu su vrata kroz koja Bog i drugi ljudi u mene mogu ući. Tu se susrećem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.

Anselm Grin

24/01/2026

O sramu 👇

Sram kao identitet - internalizacija srama

Svaka ljudska emocija može postati internalizovana. Kada se internalizuje, emocija prestaje da funkcioniše kao emocija i postaje karakterni stil. Verovatno znate nekoga koga biste nazvali "besnom osobom“ ili nekoga koga bi opisali kao večito melanholičnog. U oba slučaja emocija je postala jezgro ličnosti, deo identiteta. Dotična osoba nema bes ili melanholiju - ona zaista JESTE besna ili melanholična.

U slučaju srama, internalizacija uključuje najmanje tri procesa:

1. Identifikaciju sa nepouzdanim i sramom prožetim figurama
2. Traumu napuštanja i povezivanje sopstvenih osećanja, potreba i nagona sa sramom
3. Umrežavanje memorijskih otisaka uspomena koje vremenom formiraju "kolaže srama“

Internalizacija je postepen proces i odvija se tokom vremena. Svako ljudsko biće se u nekoj meri susreće sa aspektima ovog procesa. Do potpune internalizacije dolazi kada se sva tri procesa dosledno i dugotrajno ponavljaju.

1. IDENTIFIKACIJA SA FIGURAMA PROŽETIM SRAMOM

Identifikacija je normalan ljudski proces. Svi mi imamo duboku potrebu da se identifikujemo. Identifikacija daje osećaj sigurnosti. Pripadanje nečemu većem od nas samih donosi osećaj zaštite i stabilnosti. Potreba da se identifikujemo sa nekim, da budemo deo nečega, da negde pripadamo, jedna je od naših najosnovnijih potreba. Osim samoodržanja, nijedan drugi poriv nije toliko snažan.

Ova potreba počinje sa primarnim starateljima ili značajnim drugima, a kasnije se širi na porodicu, vršnjačku grupu, kulturu, naciju i svet. U blažim oblicima vidi se u političkim opredeljenjima ili navijanju za sportski tim. "Naš tim" nam omogućava da doživimo snažne emocije pobede i poraza. U mom slučaju, od detinjstva sam strastveni navijač Notre Dame-a. Iako nikada nisam bio u Saut Bendu, niti sam studirao na tom univerzitetu, i dalje sam njihov emotivno angažovan fan. Kada oni pobede, ja pobeđujem. Kada izgube, i meni pada raspoloženje.

Ova potreba za pripadanjem objašnjava lojalnost, pa čak i fanatizam koji ljudi često pokazuju prema svojoj grupi. Kada deca imaju roditelje koji su i sami prožeti sramom, ona se identifikuju sa njima. To je prvi korak u internalizaciji srama.

NAPUŠTANJE KAO PREKID UZAJAMNOSTI

Sram se internalizuje kada je osoba napuštena. Napuštanje je precizan termin za opisivanje procesa gubtika autentičnog selfa i psihološki prestanak postojanja. Deca ne mogu znati ko su bez ogledanja od strane njima značajnih figura. Ta ogledala pružaju primarni staratelji i ona su ključna u prvim godinama života. Napuštanje uključuje gubitak tog ogledanja.

Roditelji koji su emocionalno zatvoreni (a svi roditelji natopljeni sramom su emocionalno zatvoreni) ne mogu da ogledaju i validiraju emocionalna stanja svoje dece. Pošto je najraniji period života preverbalni, sve zavisi od emocionalne interakcije. Bez nekoga ko reflektuje naša osećanja, nemamo način da znamo ko smo.

Ogledanje ostaje važno tokom celog života. Seti se frustracije kada razgovaraš sa nekim ko te ne gleda - dok govoriš, on se vrpolji ili čita nešto drugo. Naš identitet zahteva značajnu drugu osobu čije nas oči vide približno onako kako mi vidimo sebe. Erik Erikson identitet definiše kao interpersonalni fenomen. On piše:

„Osećaj ego-identiteta predstavlja postepeno izgrađeno poverenje da se doživljaj unutrašnje istovetnosti i kontinuiteta sopstva poklapa sa stabilnim i kontinuiranim načinom na koji ta osoba ima značenje i mesto u iskustvu drugih ljudi.“ (Childhood and Society)

Pored gubitka ogledanja, napuštanje uključuje i:

- zanemarivanje detetove razvojne potrebe za zavisnošću o drugome
- zlostavljanje bilo koje vrste
- umrežavanje deteta sa prikrivenim ili otvorenim potrebama roditelja ili porodičnog sistema

2. POVEZIVANJE SRAMA SA OSEĆANJIMA, POTREBAMA I NAGONIMA

Povezivanje srama za osećanja, potrebe i prirodne instinktivne nagone ključni je faktor u pretvaranju zdravog srama u toksični sram. Biti "vezan sramom" znači da svaki put kada osetiš emociju, potrebu ili nagon - automatski osećaš sram.

Dinamičko jezgro ljudskog života nalazi se u osećanjima, potrebama i nagonima. Kada su oni povezani sa sramom, osoba je posramljena u samoj srži svog bića.

3. UMREŽAVANJE MEMORIJSKIH OTISAKA USPOMENA I STVARANJE "KOLAŽA SRAMA"

Kako se iskustva posramljivanja gomilaju i potiskuju, slike koje ona stvaraju bivaju zabeležene u memoriji osobe. Pošto žrtva nema vremena ni podrške da ožali bol prekinute uzajamnosti, emocije se potiskuju, a tuga ostaje nerazrešena.

Verbalni (auditivni) otisci ostaju u pamćenju, kao i vizuelne slike scena posramljivanja. Svako novo iskustvo srama dodaje se postojećima, formirajući kolaže sramnih uspomena. Deca takođe pamte roditelje u njihovim najgorim trenucima. Kada su roditelji najviše van kontrole, oni su i najopasniji za detetovo preživljavanje. Detetov alarm za preživljavanje tada najdublje registruje takva ponašanja.

Svako kasnije iskustvo srama koje makar i nejasno podseća na raniju traumu može lako aktivirati stare slike i reči. Tokom vremena, vrlo malo je potrebno da se ovi kolaži srama pokrenu, poput grudve koja se kotrlja niz padinu i dobija na masi - jedna reč, izraz lica ili scena. Ponekad nije potreban ni spoljašnji podsticaj; samo sećanje može izazvati intenzivno bolan doživljaj.

Sram kao emocija sada je zamrznut i ugrađen u samo jezgro identiteta. Sram je duboko internalizovan.

SRAM KAO SAMO-OTUĐENJE I IZOLACIJA

Otuđenje znači da osoba doživljava delove sebe kao strane. Na primer, ako u porodici nije bilo dozvoljeno izražavanje besa, bes postaje otuđeni deo selfa. Kada se pojavi bes, javlja se toksični sram. Taj deo mora biti odbačen ili odsečen.

Međutim, energija besa je energija samoočuvanja i zaštite. Bez nje, osoba postaje otirač i ugađač drugima. Kako se osećanja, potrebe i nagoni vezuju za toksični sram, sve veći delovi selfa bivaju otuđeni. Na kraju, kada je sram potpuno internalizovan, ništa na sebi ne deluje prihvatljivo. Osoba se oseća manjkavo, inferiorno, kao potpuni neuspeh.

Nema mogućnosti da se podeli unutrašnji svet, jer je osoba sama sebi predmet prezira. Kada si sebi preziran, više nisi u sebi. Doživeti sram znači osećati se viđeno na ogoljen i umanjen način.

Kada se self pretvori u objekat, pogled se okreće ka unutra - stalno posmatranje i kritičko praćenje svakog detalja sopstvenog ponašanja. Ova unutrašnja kontrola je mučna i paralizujuća. Kaufman je opisuje kao stanje koje "stvara vezujući i paralizujući efekat na self“. To dovodi do povlačenja, pasivnosti i neaktivnosti.

Odsečeni delovi selfa projektuju se u odnosima i često postaju osnova mržnje i predrasuda. Mogu se doživljavati kao rasccep ličnosti ili čak višestruke ličnosti, naročito kod žrtava fizičkog i seksualnog nasilja.

Unutrašnje otuđenje stvara i osećaj nestvarnosti - stalni osećaj da osoba nikada u potpunosti ne pripada, da stoji spolja i posmatra iz daljine. Ovo stanje je često praćeno hroničnom, niskointenzivnom depresijom, koja je povezana sa tugom zbog gubitka autentičnog selfa. Možda najdublji i najrazorniji aspekt neurotskog srama jeste odbacivanje sebe od strane samog sebe.

SRAM KAO LAŽNI SELF

Pošto je izlaganje selfa samom sebi u samom srcu neurotskog srama, bekstvo od selfa postaje nužno. To bekstvo se ostvaruje stvaranjem lažnog selfa. Lažni self je uvek više ili manje od prosečnog ljudskog. Može biti perfekcionista ili zapuštena osoba, porodični heroj ili porodična crna ovca.

Kako se lažni self formira, autentični self se povlači u skrivanje. Godinama kasnije, slojevi odbrane i pretvaranja postaju toliko gusti da osoba gubi svaku svest o tome ko zaista jeste.

Važno je razumeti da lažni self može izgledati na mnogo, dijametralno suprotnih načina - kao vrhunski uspešan perfekcionista ili "drogeraš na ulici". Oboje pokušavaju da prikriju duboki prekid kontakta sa sobom, prazninu u duši. Naizgled su suprotni, ali ih pokreće isto gorivo - neurotski, toksičan sram.

Najparadoksalniji aspekt neurotskog srama jeste to što je on osnovni motivator i superuspešnih i neuspešnih, i "Zvezde" i "Žrtvenog jarca", i pravednih i prezrenih, i moćnih i jadnih.

~ Džon Bredšo, "Healing the Shame that Binds You"

21/01/2026

Sećanje 🩵
Koliko sam se p**a selila, čudi me da sam išta sačuvala. Ipak jesam, a ovaj list papira istrgnut iz rokovnika podsetio me na jedno vreme koje je bilo koliko bolno zbog mog izbeglištva, nesigurnosti na poslu, saobraćajne nesreće koju sam čudom preživela, nekih loših ljudi koji su se podsmevali mom tugovanju, a sa druge strane toliko lepo zbog dobrote teta Mice, gazdarice kuće, pored koje smo u prizidanoj sobici pet i po godina zajedno delile zlo i dobro Beti i ja. Zato ću večeras pisati o dobrim ljudima. Teta Mica je u to vreme imala više od 80 godina i bila je zdrava i uvek nasmejana. Ona jedina nije povisila kiriju, već naprotiv kuvala nam je ručak kao majka. 90- su bile godine gladi i inflacije i često nisam od zarađenog novca mogla da platim stanarinu. Čekala je i nije pitala kad ću imati. Kuvala nam je ručak od pirinča i krompira, a nedeljom bi nam donela sa zemunske pijace sremskog sira da obogatimo nedeljni ručak. Pričala je sa mnom i sa Beti o svemu i mogle smo podeliti sa njom najveće brige, a bilo ih je na pretek. Slušala je pažljivo i uvek govorila:"Čuvajte zdravlje, biće bolje." Od nje sam se učila smirenosti. Slava joj i neka počiva u miru. Sa ljubavlju je se sećam.
Beti, moja draga cimerka iz Bujanovca, bila mi je kao sestra. Obzirom da nisam imala šta da obučem, nosila sam jedne farmerke u kojima sam izbegla iz Sarajeva godinama i neke dve majice. Imala sam teksas jaknu i jednu polovnu zimsku, koja se nije mogla zakopčati. Beti je otvorila starinski ormar i rekla:"Uzmi šta god ti odgovara." I nosila sam dugo jaknu koju mi je poklonila. I mnogo šta njeno, uvek bi rekla "slobodno uzmi." Hvala joj na svemu, saznala sam gde je i volela bih da se sretnemo i ispričamo. I da gradimo prijateljstvo, koje nikad nije prekinuto, samo su nam se putevi razišli.
A citati sa ilustracije, sad mislim, iako tad nisam znala, vodili su me mnogo godina kasnije u ono što je u meni dugo živelo. Da pomognem sebi da bih mogla da pomažem drugima. Do psihoterapije bio je dug put.
I mnogo životnog iskustva.

Željka Radulović, psihoterapeut

18/01/2026

Preuzeto sa stranice "Hristos je među nama."

14/01/2026

Patnja je postala deo njenog života. U patnju se skrivala, njome se branila od života, jer sve što je nepoznato nije dobro došlo. Život je nepoznat. Dobrano je nosila uverenje da joj je život dat da bi se mučila. Nije se nikada zapitala čije je to uverenje koje je prisvojila kao da je njeno, a nije, iako se zbog njega i sama uništavala. Nije joj bilo dovoljno što su i sve okolnosti poput rata i drugih ličnih tragedija bile teške. Izgubila je sebe i zarobila se. Uverenje nije bilo njeno, uverenje da je ženskoj deci život dat da se muče bilo je od njene majke. Slušala je celo detinjstvo slične priče. Poput one da su muškarci cenjeni, voljeni, njima se služi iz ljubavi. Zapravo je to bio strah. Ljubav okovana strahom i transgeneracijskom traumom ženskog čeljadeta koje nema pravo, koje je rođeno da radi, služi u porodici, a onda i u drugoj porodici. Da robuje ne samo mužu, već svekru i svekrvi, deverima i ostaloj mnogobrojnoj rodbini, dok ne dođu deca. A onda I deci, posebno muškoj. I sve što radi je nesvesno, iz traume. Ako podigne glas, dobiće kritiku ili ne daj Bože, batine. Ranije u vreme detinjstva naših roditelja to je bilo uobičajeno.
I tako se prenosi trauma i strah. Strah od života. ..Kad je odrasla, bežala je od ljubavi, jer je u njenom nesvesnom strah da će je zarobiti. Kao otac majku. Ljubavlju zarobiti. I gde će već u patnju. Patnja je poznata. Videla je u porodici. Obrazac se ne nasleđuje nego gleda i usvaja.
Patnja može da bude i korisna, jer kad pati ne mora ništa drugo da radi, da se bori, traži izlaz...Ali, dosadna je i ta patnja. Destruktivna, razarajuća. Ne može da se poveže sa drugima, ne može ni sa sobom da se poveže. Nešto tu debelo nije u redu. Možda bi i pokušala nešto, ne zna šta ni kako ni kuda poći. Previše je bila u sebi, nesrećni ljudi se vezuju za sebe unutra.
Kad nedostaje onaj bazični osećaj sigurnosti i bezbednosti, koji ženska deca mogu da dobiju u porodicama, a uglavnom ga nemaju, tražiće ga ili u partnerima ili u autoritetima na poslu. Odigravace zapravo nesvesno poznate uloge iz primarne porodice. I lutaće tako godinama, decenijama dok ne osvesti nesvesno i traume koje nisu njene.
Da bi razumeli sebe, najmanje što možemo da učinimo je da prihvatimo da imamo problem, da se suočimo sa njim, da se zapitamo po čijim uverenjima živimo, koliko je njih iracionalno? Da pomislimo sta nam takva uverenja donose i da li uopšte imaju neku svrhu za nas?
Za radost je potreban trud. Neće da dođe sama, neće niko da dobije premiju, ako ne uplati tiket, neće bez puno rada da se otvore vrata iza kojih probija svetlost. Rad na sebi boli i nimalo nije lako dirati otvorene rane, ali ako to ne učinimo, kao da biramo da budemo nesrećni. Ako smo izabrali zadovoljstvo i ispunjenost, tako ćemo da živimo. Od nas naš život zavisi.

Željka Radulović, psihoterapeut

13/01/2026

Ljubav na ljubav ide.

Svi znamo za izreku "para na paru ide"
Bogati postaju sve bogatiji, siromašni siromašniji". Da li je pravedno? Nije, ali para nije pravedna.
A ljubav? Pa, isto.
Ljubav na ljubav ide. Ko je ima, topliji je, zadovoljniji, opušteniji, daje ljubav...pa je sve više i dobija. Ko je nema, tužan je, ogorčen, napet, nesiguran, zavidan, ljubomoran, zahtevan...sve u svemu težak, i nije ga baš lako voleti. Zato dobija sve manje ljubavi. Da li je pravedno? Nije. Ne dobija onaj kome više treba već onaj koji već ima. Siromah biva kažnjen jer je siromah. On često i ne veruje da može da dođe pošteno i do nekog većeg novca, i do ljubavi. Ljubav ne može ni da primi ako mu je daju jer ne veruje da je iskrena, da je zaslužuje...
Ima li izlaza iz tog začaranog kruga?
Znamo da su neki siromašni ljudi postali bogati ( ne mislim pri tome na lopove). Znam i neke koji su izgradili svoju sposobnost za ljubav iako nisu imali baš neki naročiti "osnivački ljubavni kapital". Izašli su iz psihologije siromaha i obogatili se vlastitim naporima, ulaganjima, hrabrošću. I to je moguće, ali nije lako. Lakše je sa početnim kapitalom u svemu. Čovek može da stvori mnogo iz malo, i to je stvarno herojski čin. Nije nam sve određeno onim što smo dobili na početku.
Videh malopre divan cvet koji raste iz pukotine na betonu, pa me je to pokrenulo da razmišljam i napišem nešto na ovu temu.

Nebojša Jovanović
www.olicentar.rs
Edukacije iz psihoterapije, savetovanja i koučinga

12/01/2026

Ljubav se ne meri bolom ostanka i zadržavanja u rani.