05/07/2020
Danas se navršava 133. godina od rođenja profesora doktora Koste Todorovića, pionira infektologije u Srbiji, akademika i čoveka koji je osnovao i po kome Klinika za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije nosi ime.
KO JE BIO PROF. DR KOSTA TODOROVIĆ?
Doktor Kosta Todorović rođen je 5. jula 1887. godine u Beogradu. Otac mu je bio veterinar, pa su se zbog toga, često selili. Tako je i mali Kosta išao u različite škole, što mu nije predstavljalo problem da briljira u svakoj.
Kao izrazito dobar i darovit učenik, Kosta Todorović je 1906. godine postao stipendista vojnog ministarstva. Nije prošlo dugo, a mladi Kosta se uputio u Grac na studije medicine. Šest godina kasnije, 23. marta 1912. godine, postao je doktor i dobio zvanje lekara opšte prakse.
RAT, KUGA I PATNJA NA FRONTU
U Prvom balkanskom ratu doktor Todorović bio je raspoređen u trećoj poljskoj bolnici timočke divizije. Budući akademik svoja prva znanja iz epidemiologije počeo da stiče tokom opsade Jedrena. Na frontu su harale različite zarazne bolesti te je mladi lekar morao da se uhvati u koštac sa njima. Najčešće su to bile dizenterija, tifus i kolera.
Nakon završetka ovog rata, profesor Todorović ukazao je na problem koji se javio u vezi humanitarne pomoći koju je pružao Crveni krst. Naime, kako je rekao, po pojavi zaraznih oboljenja i njihovom prijavljivanju Crvenom krstu, pomoć bi stizala prekasno. “Brza pomoć je dvostruka pomoć”, naveo je tada.
Tokom jedne od eskalacija zaraze i sam doktor oboleo je od tifusa. Uspeo je da se otme kandžama smrti i da ozdravi. Jednom prilikom rekao je: “Kada sam radi oporavka došao kući, rođena majka me nije prepoznala. Eto kakva je to bolest.” Lična borba i pobeda nad ovom teškom zaraznom bolešću učinila je da, tada mladi, doktor odabere epidemiologiju kao svoj specijalistički poziv.
Prvi naučni rad koji je objavio bio je izrazito zanimljiv i inovativan. Nadahnut radom Luja Pastera, doktor Todorović počeo je da sagledava epidemiološke faktore na jedan sasvim drugačiji način. Tako je, 1916. godine, tokom boravka u vojnom kampu Rašbul, primetio da se kod određenih vojnika javlja kolera ali i da se povećanje obolelih javlja prema određenim zakonitostima. Zaključio je da je izvor zaraze zagađeno zemljište na kojem se nalazio kamp. Do toga je došlo jer nisu praćeni principi vojne sanitacije, koji su, nakon ovog otkrića, drastično pojačani.
U periodu između 1916. i 1917. godine doktor Todorović imao je priliku da leči veliki broj srpskih vojnika koji su bolovali od malarije. Za cenjenog epidemiologa ovo je bilo dragoceno iskustvo. U lečenju, ali i u prevenciji ovog teškog oboljenja koje je odnosilo veliki broj života, počeo je da primenjuje kinin. Po završetku rata objavio je naučni rad sa ovim rezultatima što mu je omogućilo ulazak u međunarodni naučni krug.
KAKO JE DR TODOROVIĆ RAZVIO EPIDEMIOLOGIJU U SRBIJI
Doktor Kosta Todorović može se slobodno smatrati za pionira srpske epidemiologije. Uveo je niz preventivnih mera kako bi se poboljšali higijenski uslovi vojnika, kao i kontrola vode koju su pili. Ispostaviće se da ove mere imaju dalekosežne pozitivne efekte u kontroli mnogih akutnih zaraznih bolesti i u vojnim, ali i u civilnim redovima.
U skoro nemogućim uslovima borio se protiv ali i pokušavao da zauzda zloglasnu malariju koja je kosila ratnike na solunskom frontu. Divio se malobrojnima koji su preživeli i koji nisu odstupili sa položaja već su, kako je naveo u svom dnevniku, “ponovo podizali oružje čim bi im spala temperatura i stišala groznica”.
Doktor Todorović je, tokom svog boravka na frontu, došao do veoma inovativnog zaključka. Naime, pokušavajući da uzme u obzir što širi spektar epidemioloških faktora koji utiču na oboljevanje, tok i prognozu bolesti, utvrdio je da socijalni faktori imaju jako veliki uticaj na izbijanje epidemija zaraznih bolesti. Ovi faktori su obuhvatali različita pitanja – od lične higijene, preko kulturoloških faktora, obrazovanja, pa do navika o fizičkim kontaktima u okviru određene zajednice.
Kada je, 1926. godine, bio postavljen za načelnika Klinike za infektivne bolesti, dr Todorović je svoje zaključke izneo i u svom pozdravnom govoru.
Njegovi studenti i lekari na specijalizaciji znali su da je stalno isticao da svaki lekar mora da uzme u obzir društvene faktore prilikom pojave akutnih zaraznih bolesti. U to je ubrajao obrede, sujeverja, tradiciju, navike, zanimanje, društveni status (pojedine bolesti su učestalije kod osoba višeg statusa, dok se neke javljaju češće među siromašnijim stanovništvom). Na ovaj način, doktor je postao začetnik jedne nove grane – medicinske sociologije. Bio je među prvima u svetu koji je isticao važnost ovih faktora za nastanak i razvoj akutnih zaraznih bolesti.
KOLIKO MORAŠ DA BUDEŠ HRABAR DA NA SEBI ISPROBAŠ NOVU VAKCINU?
Tokom Prvog svetskog rata, doktor Kosta bio je prebačen u centralnu vojnu laboratoriju koja se nalazila u Solunu, a koja je bila pod rukovodstvom slavnog poljskog imunologa i serologa - dr Hirszfelda. Veliki lekar je, pogođen stradanjem srpskih junaka koje je kosio tifus i dizenterija, pohitao u pomoć našem narodu i prijavio se kao dobrovoljac. Čim je do njega došla informacija da se na frontu nalazi mladi, obrazovani i entuzijastični epidemiolog, koji se svim srcem bori da obuzda razne zaraze koje su odnosile živote srpskih vojnika studirajući epidemiološke udžbenike dok je u rovu, dr Hirszfeld poslao je po doktora Todorovića.
U improvizovanoj laboratoriji dva lekara radila su na razvijanju vakcine protiv tifusa i paratifusa. Pritisnuti nedostatkom vremena, ljudstva, stalnim stresom zbog sve većeg broja žrtava, velikani su ipak uspeli da razviju vakcinu. Ograničen i vremenom i prostorom, hrabri doktor Hirsfeld odlučio je da prvo na sebi ispita ovu vakcinu.
Možda nekome ovo i ne zvuči toliko strašno… Međutim, ako vakcina nije dobra velike su šanse da se doktor zarazi bolešću koju pokušava da izleči. Usled oboljevanja, umesto da spreči razboljevanje, doktor je mogao i da umre. Sa druge strane moglo je doći i do reakcija imunog sistema čoveka na vakcinu što je, opet, moglo da vodi ka teškim i fatalnim posledicama. Veliki poljski lekar stisnuo je zube i sebi dao prvu vakcinu. Saradnici su sledeći dobrovoljno zavrnuli rukav. Prvi među njima bio je doktor Todorović. Vojnici su bili poslednji, kako bi se osiguralo da je vakcina apsolutno bezbedna i delotvorna. Nešto više od 10.000 srpskih ratnika bilo je cepljeno. Dovoljno je reći da se niko od vakcinisanih vojnika nije razboleo od tifusa ili paratifusa. Pre toga, samo tokom zime 1914. i proleća 1915. između 500.000 i 600.000 ljudi umrlo je od ovih teških zaraznih bolesti.
KRAJ PRVOG SVETSKOG RATA
Nakon završetka Prvog svetskog rata, doktor Kosta Todorović ostao je u aktivnoj vojnoj službi sve do 1924. Tada se spakovao i otišao u parisku bolnicu "Klod Bernard" na specijalizaciju iz infektivnih bolesti. Jedan deo svog specijalističkog staža proveo je na Pasterovom institutu u Parizu.
Nakon što je, 1926. godine, uspešno završio specijalističke studije, doktor Kosta Todorović imenovan je za vanrednog profesora na Medicinskom fakultetu u Beogradu, ali i za direktora Klinike za infektivne bolesti.
U svom velikom radu koji se ticao istraživanja o pacijentima koji su imali šarlah, utvrdio je da u krvi i u telesnim tečnostima obolelih ne mogu videti bakterije, već se samo nalaze njihovi toksini. Ova činjenica bila je apsolutni preokret u dotadašnjem poznavanju ove bolesti jer je pokazala da je bolest izazvana toksinom koje luči bakterija streptokoka, a ne umnožavanje bakterija. Ovim zaključkom doktor Todorović izašao je u prvi plan što se tiče međunarodne medicinske zajednice jer je zauvek rešio pitanje ovog oboljenja.
DRUGI SVETSKI RAT I PONOVNA BORBA PROTIV TIFUSA
U maju 1942. godine, u jeku Drugog svetskog rata, doktor Kosta Todorović otišao je u Bajinu Baštu kako bi se suočio sa izbijanjem epidemije tifusa nastale usled ogromnog priliva izbeglica iz Bosne, sa Kosova i iz ostalih regija ratom zahvaćene Jugoslavije. U ovom gradiću nastalo je usko grlo jer je bio varoš i samim tim nije mogao da primi sve te ljude i osigura im higijensku bezbednost. Kako to uvek biva kada postoji veliki broj ljudi, a higijenski uslovi su loši, tako su i u Bajinoj Bašti buknule epidemije različitih zaraznih bolesti. Doktor Todorović organizovao je ljudstvo i sanitarne uslove podigao na najviši nivo koji je u tom trenutku bio moguć. Kao i u Velikom ratu, doktor Kosta Todorović hrabro se borio protiv nevidljivog neprijatelja i ponovo bio zaslužan za spasavanje velikog broja života. Ni u jednom trenutku nije mu bilo nimalo lako. Veliki broj ljudi, dosta njih je bolesno od nekih drugih bolesti, veliki broj podleže mikroorganizmima, bacil tuberkuloze, koji je, i u miru odnosio živote, u kampu se rasplamsao. I ponovo se ložilo pod srpsko bure koje je služilo kao improvizovan „kohov lonac“ koji služi za sterilizaciju. U ovom buretu iskuvavala se garderoba, veš, posteljina, kape, marame… Sve u cilju uništavanja bele vaši koja je bila prenosilac pegavog tifusa, izrazito teškog oboljenja visoke smrtnosti (i preko 70%).
Po završetku trećeg rata u kojem je učestvovao, profesor Kosta Todorović vratio se nazad na svoju Kliniku za infektivne bolesti gde je nastavio sa radom kao načelnik. Naviknut na teške uslove, doktor Todorović se posvetio svojoj klinici i pacijentima sa kojima je provodio najveći deo dana. Postratni period obeležilo je i zvanje načelnika odeljenja interne medicine koje je vodio od 1951. – 1957. godine. S obzirom na to da je bio vrstan i, među kolegama i pacijentima, cenjen internista nije bilo začuđujuće kada je izabran za predsednika Udruženja internista Jugoslavije, na čije čelo je stupio 1956. godine.
STREPTOMICIN I SZO NA RASPOLAGANJU DOKTORU TODOROVIĆU
Profesor Todorović je, ubrzo po otkrivanju antibiotika streptomicina, počeo da eksperimentiše sa njegovim dejstvom i terapijskim mogućnostima. Na ovaj način otkrio je postupak lečenja meningitisa nastalog usled tuberkuloze. Svetska zdravstvena organizacija prepoznala je kapacitete njegovih pionirskih istraživanja te mu je obezbedila velike količine ovog leka koji je u to vreme bio deficitaran. Poverenje koje je ukazano doktoru Todoroviću od strane najveće i najvažnije zdravstvene organizacije načinilo je Beograd epicentrom moderne infektivne nauke.
NAJBOLJE OD SEBE DAO JE MEDICINI I PACIJENTIMA
Kako bi mogao adekvatno da sprovodi svoja istraživanja i da vodi infektivnu kliniku, profesor Kosta Todorović svakodnevno je radio između 12 i 14 sati. Dan u bolnici počinjao je rano, i to pregledima najtežih bolesnika. Profesor bi svakome od njih posvetio punu pažnju kako mu ništa ne bi promaklo. Ispitivao je njihovo telo, bolest ali i dušu. Sve mu je bilo važno i svim delovima čovekovog bića pridavao je pažnju.
Tokom svoje lekarske karijere nikada se nije dogodilo da profesor odbije nekoga da pregleda. Za svakoga je imao vremena, da sasluša, posavetuje, uteši, leči. Nije mu bio važan socijalni status, veroispovest. Pred njim su svi bili jednaki i niko nije imao privilegije. Kako ministar nije bio pregledan preko reda tako ni najsiromašniji nikada nije bio odbijen. Jedina prednost bila je prema težini oboljenja.
Kako to često biva, profesor Todorovića su životna iskustva navela na profesionalni put kojim je išao. Kako je nekom prilikom rekao, boravak u kampu u Rašbulu u kojem je izbila epidemija kolere, bio je ključni trenutak da se, kao relativno mlad doktor, odluči da svoju lekarsku pažnju fokusira na zarazne bolesti. Duboko ga je pogađao i lični doživljaj bolesnih ljudi. Za obolelu osobu govorio je da je to “očajna osoba kojoj je neophodna pomoć”.
Doktor Todorović veoma je insistirao na tome da lekari moraju da imaju visok stepen opšteg obrazovanja. Smatrao je da kultura mora da bude neodvojiv deo ličnosti savremenih medicinskih stručnjaka.
Takođe, smatrao je da doktori moraju da imaju određeni odnos sa svojim pacijentima. Govorio je da “lekar mora da se približi pacijentu tako da je bolesnik siguran da mu je doktor prijatelj, a ne puki činovnik koji je došao da mu opipa puls i pita da li ima temperaturu. Mi smo tu zbog naših pacijenata, ne oni zbog nas. Zato svakog od njih tretirajte kao da vam je dete, majka, otac, sestra, brat”.
Nijednom studentu nije dozvolio da probudi pacijenta radi vizite. Govorio je da je san mnogo važniji od pregleda koji se može obaviti i kasnije.
Profesor Todorović bio je veoma cenjen i poštovan. Družio se sa piscem Ivom Andrićem, a princ Đorđe Karađorđević, njegov ratni drug, često ga je posećivao na Infektivnoj klinici.
Njegovi studenti smatrali su da je period u kojem se profesor aktivno bavio lečenjem, zapravo bila medicinska epoha profesora Todorovića.
U legendu se preselio 1975. godine u 88. godini života, kao najpoznatiji lekar 20-tog veka u Jugoslaviji.
VEČNA MU SLAVA!
*Tekst preuzet sa 011info.com.
