14/02/2026
„Između ega i ljubavi: kako ostati čovek u vremenu iluzija“
Biti ili ne biti – pitanje je sad?
Ovo pitanje je veoma važno, ali još je važnije kome je upućeno. Odgovor jedne mlade osobe može se potpuno razlikovati od odgovora nekoga ko je preživeo „dečje“ bolesti i ima životnog iskustva.
Za mladu osobu, to bi bila vidljivost na društvenim mrežama, pozicija i status koji tamo gradi, lajkovi i komentari koje dobija, klipovi koje deli, uticaj koji ima na svoje vršnjake i novac koji na kraju može da se zaradi – bivajući, na primer, influenser.
Za odraslu osobu, koja je svašta preživela, ovo pitanje je istinski izazov: da krene dublje u autentično sopstvo i pronađe ono za šta je rođena – istinski životni poziv i smisao, pravu hranu za svoju dušu i telo, i na kraju regeneriše svoj kompletan život.
Svi se mi "kuvamo u istom loncu" ?
Istina je da, bez obzira na životnu profesiju, moć, status, društvene prilike, imovinu i razne druge spoljašnje beneficije i privilegije, svi se mi kuvamo u istom loncu. Um nije nešto čega su lišeni bogataši, kraljevi i imućnici. Oni muče istu muku (a često i veću) kao obični „smrtnici“ i prosjaci.
Život je nesiguran i nepredvidiv za sve nas. Nema garancije da ćemo sutra biti živi, pa svaki pokušaj da se osiguramo na bilo koji način osuđen je na neuspeh. Ipak, iskrena ljubav, vera i nada mogu da pomognu. Još više može prihvatanje sopstvene smrtnosti i ništavnosti.
Zašto ljudi ne mogu da čitaju duge tekstove?
U neformalnom razgovoru sa svojim drugom iz detinjstva, dok smo pričali o najboljim načinima za prezentaciju neke delatnosti, rekao mi je da ne može da čita duge tekstove – a propos toga što sam mu objašnjavao koliko su moji tekstovi dugi i „neformatirani“.
Veštačka inteligencija bi mi sugerisala isto, ako bih želeo da instant doprem do većeg broja pratilaca, ali ja „tvrdoglavo“ biram da se to suštinski ne menja. Želim da čitaju osobe kojima je do toga stvarno stalo. To znači da ne mora svako.
U terapiji takođe nema prečica. Ljudi koji nisu spremni da se duže investiraju u transformaciju sopstvenog života često brzo sami prekinu terapiju. I to je sasvim u redu. Ja sam u miru sa tim – svi smo različiti.
Uz napomenu da, bez svesnog napora, emotivnog i mentalnog angažovanja, teško može doći do značajnije promene, bez obzira na vrstu terapije.
Prazni reels-ovi i voajeristi bez posla?
Svedoci smo danas besomučnog utrkivanja svih da unaprede nešto – obično svoj posao ili biznis – na što brži i efikasniji način. Društvene mreže i veštačka inteligencija dodatno pospešuju tu „iluziju“.
Svakome se čini da može biti dovoljno dobar u bilo čemu, da bi se prodao, a bez prethodnog pokrića i utemeljenog znanja.
Čak nije bitno ni ko ste, ni koliko znate – svi kao da igraju istu igru. Često se „majmunišu“ u klipovima pred drugima da bi se proizvod više prodao i više novca zaradilo.
Međutim, tako još više pothranjuju svoje nesigurnosti. One se ne rešavaju na taj način, pa ih to ponovo tera da svakodnevno snimaju još više, kako bi nove mušterije bile „upecane“.
Oni koji sve to prate zadovoljavaju svoje voajerističke porive, smanjuju usamljenost i podižu prividnu samovrednost, jer imaju priliku da nešto kažu i iskomentarišu.
Puno viralnog sadržaja – šta izabrati?
Ko šta nudi i prodaje, a da se ne pitamo šta nam je zaista potrebno i zašto?
Živimo život bez vremena za sebe i druge, sa veoma suženim prostorom za manevar. Pritom, telefoni su nam na dohvat ruke kao sredstvo lake zabave i provoda.
Sve što se nudi u moru mogućih izbora nosi rizik da pogrešimo.
Obično izbori su nesvesni, tiču se potrošačkih navika i „lečenja“ kompleksa. Kada se realizuju, ljudi ih brane – bez obzira da li je u pitanju predmet, nova kupovina, izbor partnera ili nove delatnosti.
Većina ne istražuje dublje motive i svrhu – to radimo sa klijentima koji dolaze na terapiju zbog problema koji ih muče.
Da li je ljubav postala još teža, jer je tražimo na pogrešnim mestima i načinima koji nisu pravi?
Apsolutno. Potraga mora da postoji, ali današnji gotovi proizvodi koji se plasiraju deci i omladini ubijaju ljudski intelekt, kreativnost i maštu.
U razgovoru sa mojim klijentima, koji su programeri, često postavim pitanje: zašto bi oni morali da uvek budu „poslušni“ i stvaraju komercijalne projekte poput zavisničkih mrežnih igrica?
Neretko ponudim i suprotnu ideju: da naprave startap gde će se kroz neku aplikaciju ili tehnologiju tražiti svesni napor, da se urade zdrave vežbe poput sklekova, skokova ili kućnih poslova primerenih dečjem uzrastu (napravljene u saradnji sa psiholozima), i da se stvori sistem nagrađivanja i podsticanja takmičarskog duha. Tako bi kapaciteti deteta bili iskorišćeni za pravilan rast i razvoj.
Mnogi se tada osmehnu, priznajući da im to nikada nije palo na pamet. Zajednički zaključujemo da to možda ne bi bilo isplativo „moćnicima“.
Ispada da su takvi poduhvati nedovoljno profitabilni, što u prevodu znači da treba stvoriti patologiju i bolesno društvo, pa potom lečiti sve to kroz stalnu potrošnju i opsednutost time da nam nešto nedostaje.
Šta dobija onaj koji deli i onaj koji prima sadržaj – novac ili ljudska potreba za voljenošću koja se zadovoljava pogrešno?
Mnogi davoci sadržaja ne znaju zašto nešto rade, a ipak rade. Žele da budu deo mainstreama, uvek aktivni na TikToku, snimajući klipove za širu masu, bez jasnog cilja.
Onaj koji gleda takav „realiti“ često zadovoljava bolesne motive – u nadi da će videti i doživeti nešto novo, od šale, preko skidanja, do samog cyber-seksa.
Uglavnom su ti savremeni pokušaji ili gubljenje vremena, ili prilika da se realnost deformiše – da se stvori iskrivljena predstava o intimnosti, vrednosti ili moći.
U ovakvom formatu, niti gledalac niti davalac stvarno ne dobijaju išta. Dobijaju samo iluziju voljenosti – onaj koji daje misli da ima publiku, a onaj koji gleda komunicira sa bezbedne distance.
Da li je potrebno pristati na sve, prilagoditi se vremenu u kom živimo, ili ipak čuvati dostojanstvo, moral i etiku?
Prilagoditi se do neke mere, a ne izgubiti sebe – to uvek savetujem.
Stvoriti svoj mikrokosmos i biti u vezi sa drugima, bez da budeš progutan od globalne mašinerije.
Kada sam primetio da gubim balans, prekinuo sam česta gostovanja po televizijama. Shvatio sam da mi to krade vreme koje bih proveo sa porodicom ili sa sobom, pored redovnog posla sa klijentima.
Da li danas dobri ljudi ispaštaju, ili ih Bog pogleda i daju više od alčnih, bahatih i gramzivih koji trče za bogatstvom?
„Ne trči za srećom, ona je iza tebe“ – afrička poslovica.
Svi se borimo za egzistenciju, ali čast i obraz ne smemo da izgubimo. Ni po koju cenu ne bih reklamirao kladionice. Često sam odbijao i strogo komercijalne saradnje, jer da bih učestvovao u nečemu poslovno, to mora da ima dublji razvojni smisao – i za mene, i za onog preko p**a mene.
Nagrada nije u većem saldu na računu, već u mirnoj savesti, bez krivice i sramote.
Može li se ljudska duša negovati na zdraviji način, ili to postaje preteško protagonistima koji sebe plasiraju na društvenim mrežama kao da su se prosvetlili?
Današnji protokoli su zaista čudni. Ovaj svet ne kreiraju zdravi i prosvetljeni ljudi, pa je veoma opasno biti deo toga bez zdrave distance.
Svedoci smo da smo primorani na mnoge stvari – od tehnologije, preko korone, do novih „čipovanja“. Ima tu i dobrih stvari, ali zloupotreba je velika, a tek će biti veća.
Čovek je bespomoćan da bilo šta promeni, osim da slegne ramenima i prihvati takvu evoluciju. Krug se ne može okrenuti unazad.
Međutim, mogu se sugerisati zdraviji protokoli i prakse – to je odgovornost nas stručnjaka. Zato ne treba odstupiti od viših kvaliteta koje se mogu dosegnuti tokom života.
Ima li nade za čovečanstvo da izbegne sunovrat i pronikne dublje u dimenziju slobode i ljubavi, i ode dalje od obične požude i percepcije drugog kao objekta, koji mu je potreban dok ima koristi?
Mi smo jadni zato što „bustujemo“ Ego, u nadi da će nas ono odbraniti od svih nedaća. Umišljamo da možemo sve sami i biti nezavisni od svih oko nas.
Ljubav nije beg od drugog, niti iskorišćavanje druge osobe. Ljubav je spremnost da se prihvati realnost druge osobe u potpunosti. To može samo integrisana osoba, koja ima dovoljno prave samoljubavi da u drugom vidi ono dobro i strpljivo uči o sebi kroz odnos sa partnerom.
Partnerski (kao i roditeljski) odnos je verovatno najbolja prilika da čovek hiljadu p**a preispita sebe i svoje reakcije, upozna slepe mrlje i zavoli još više sebe i osobu preko p**a sebe.
Ako od toga napravi umeće, onda je spreman da širi svoju ljubav svuda – prema ljudima, životinjama i predmetima.
Josif Fidanovski,
psiholog i psihoseksualni terapeut
Dobrodošli na stranice udruženja "Seksin" i Josifa Fidanovskog, psihoseksualnog terapeuta i savetnika za partnerske odnose sexin.seksin@gmail.com...
