16/06/2025
KAD BOG POSTANE STRAŠNI SUDIJA
par redova o krivici i strahu od ,,božije” kazne
Nemerljivo mnogo p**a sam se sreo sa ljudima, pogotovo religioznim koji godine, decenije, pa i ceo svoj život ostaju u osećaju krivice, nekada zbog trivijalnih, nekada zbog ozbiljnijih grešaka. Nekada to čak i nisu realne greške, već ih tako doživljavaju.
Najčešće, nije stvar u greškama, one su isto tako često popravljive, a i kada nisu može se s njima živeti.
Jeste da različite hrišćanske tradicije rado Boga upotrebljavaju kao deo sistema nagrada-kazna, jeste da se i u Bibliji, pogotovo Starom zavetu, mogu pročitati razni tekstovi u kojima Bog stvarno i deluje kao ,,preki sud”, ali to je tako ako Bibliju doživljavamo kao istorijsku hroniku. Ali ona to najčešće nije, već tekstove koji je čine, valja gledati kao istoriju ,,božanske pedagogije”, stvaranja, odgoja, vaspitavanja čoveka, istoriju razvoja.
Najpre je čovek u raju, šetka se, jede, igra se, lepo mu, kao detetu u roditeljskoj kući, ali ima neke granice, zabrane koje ne sme prekršiti. Prekršivši zabranu on biva kažnjen, isterivanjem iz kuće/raja.
Tada počinje epopeja, gubljenje, traženje, robovanje, smrt, bolesti, greške, nagrade, kazne, 10 zapovesti kao temelj vaspitanja, razna iskustva u kojima pada i opet ustaje… sve ono što i prati razvoj čoveka koji raste i odvaja se od roditelja.
Vrhunac Biblije je u Novom zavetu, gde više nije akcenat na nedoraslosti ljudi, neiskustvu, neposlušnosti… akcenat je na uzajamnosti, odraslosti, ljubavi, razmeni, davanju, praštanju. A to mogu samo oni ljudi koji su već usvojili roditeljske/Božije norme ali valja da one postanu i njihovi lični izbori.
Stari zavet je krajnje pojednostavljeno gledano rani razvoj čoveka, najmlađi uzrast, gde su sistem kazne i nagrade, uslovljavanje, direktna uputstva, granice, učenje odgovornosti kroz ispaštanje za loše ponašanje glavna tema.
Novi zavet je, opet krajnje pojednostavljeno gledano, poziv na potpuno odrastanje, preuzimanje odgovornosti, i to ne samo za sebe već i za druge. To je priča o ljubavi, žrtvi koju ljubav podrazumeva, idealima, smislu… nema više krivice, ni kazne, sada je tema savest. Moralnost ne zbog straha od kazne, već etičnost koja proizilazi iz svesti čoveka o dobru i zlu, o preuzimanju odgovornosti za sopstvenu sudbinu kao i sudbinu bližnjih. Ne iz straha, već iz ljubavi.
Sliku Boga iz Starog zaveta možemo sasvim gledati kroz prizmu psihoanalitičkog Super ega, ili što bi transakcioni analitičari rekli Kritikujućeg (frustrirajućeg) Roditelja. To je roditelj koji svojim autoritetom nameće, zahteva i kažnjava. U Novom zavetu Bog je savest, tihi unutrašnji glas koji govori šta je dobro a šta loše, koji razdvaja žito od kukolja, koji ne kažnjava, ne uništava, on opominje i vodi pokajanju, metanoji, preumljenju, preobražaju.
To nisu dva različita Boga, to je isti Bog, ali iz različitih perspektiva. Jedna je perspektiva deteta, druga odraslog čoveka. Na jedan način roditelje vidimo kao deca na drugi način kada odrastemo, na jedan se način roditelji ophode prema nama dok smo deca a na drugi kada smo odrasli ljudi.
Krivica nije nužno negativno osećanje, baš suprotno. Ali i tu valja razlikovati patološko od zdravog, nezrelo od zrelog. Zrela je ona krivica koja nas vodi priznavanju greške, prihvatanju sopstvene pogrešivosti, pokušaj reparacije tj. ispravljanja greške ako je moguće, nadomeštanje štete koju smo napravili ili ako ne, smireno prihvatanje sopstvene ,,loše strane, nesavršenosti i učenje iz tog iskustva da grešku ne ponovimo. To je zapravo pokajanje, preumljenje, preobražaj, sazrevanje, put individuacije.
Nezrela, patološka je ona krivica koja nema epilog, ona je destruktivna, to je agresija okrenuta ka sebi, uništiteljski poriv, bez mogućnosti praštanja, promene, prihvatanja, preobražaja. Glas lišen ljubavi, samilosti, razumevanja. Ona je svrha sama sebi i sasvim je suprotna od biblijskog narativa, pa i Božije volje. Takva je krivica demonski glas, ne Božiji. Ona je zla a ne dobra, ona je destruktivna a ne kreativna, ona uništava a ne stvara. To je perverzno izvitoperenje onoga što Biblija govori da je Božiji cilj stvaranja čoveka. Slobodan, dostojanstven, realističan, privržen, kreativan, razuman, stvaralački orijentisan, ljubavlju nadahnut čovek a ne ubijen u pojam.
