https://psihoterapijadunjavesic.rs/

Psihoterapija - Dunja Vesić, Belgrade (2025)

15/10/2025

Nežnost prema sebi je i pauza, odmor, dopuštanje sebi, pa i promena plana i eskiviranje pravila.

Ali samo ako traje kratko i ako se nakon toga vratimo na svoj odabrani put. U suprotnom to je samodestruktivna šema koja veze nema sa ljubavlju.

Mislim da je do sada jasno da MERA pravi razliku.

Ipak, imam osećaj da se o tom dopuštanju i udovoljavanju više priča. Ne znam zašto. To što preplavljeni imperativima i moranjima, ne znači da treba da pustimo svu odgovornost i neophodnu disciplinu.

Izgleda kao da se šetamo od jedne polarnosti do druge.

Od udovoljavanja sebi bez granica (pod izgovorom da je svima muka onih priča kako treba da izgledamo, šta sve da postignemo)

Do otrovne discipline koja ne poznaje fleksibilnost i samo nas preplavljuje dok ne puknemo.

Ipak, neku toleranciju na neprijatnosti moramo imati. Nije svaka odgovornost prema sebi suprotna od ljubavi. Niti je svaka disciplina loša. Loša je ona koja nema meru.

Borba sa otporima koje naš limbički sistem stvara pri promenama, pri novim i nepoznatim situacijama - je neophodna da bismo prevazišli sebe i kreirali novi deo selfa. To je tajni, manje privlačan sastojak svake promene.

Svi hoćemo nešto da promenimo. Ali koju smo cenu spremni da platimo? I da li znamo kako se do promene dolazi?

Ljubav prema sebi je kao i ljubav prema partneru, prijatelju. U taj odnos treba ulagati. U sebe treba ulagati. Ali ne samo kroz zadovoljstva nego i kroz ulaganje energije da se prevaziđe teži deo p**a.

Ni u jednom odnosu nije uvek lepo i lako. Nekada boli jer zahteva naš rast. Zato moramo svesno graditi toleranciju na frustraciju koja je veština bez koje se ne može napred.

To je na kraju krajeva razlika između onih koji uspevaju u svojim planovima, željama, poduhvatima, i onih koji ostaju u večnoj čežnji, sa osećajem neadekvatnosti i nesposobnosti da pomere nešto / promene nešto, pa i urade velike stvari.

U ONLINE PROGRAMU “ISTRAJNOST kroz 66 dana”, postavljamo temelj. Učimo da probijemo otpore. Da ostanemo i kada je teško, i gradimo organsko zadovoljstvo i samopoštovanje.

Ovo je program kome se najviše do sada radujem.
Prijava na linku u opisu profila 🔗👩‍💻

10/10/2025

Znam da je privlačnije govoriti o uspešnom ishodu nego o procesu. I da, nekad je važno da čujemo da je neko prošao težak put i “izbavio se”. Posebno kada su u pitanju uspešni i poznati ljudi. Osetimo da Može: i da se bude u haosu i u padovima i da se uspe. Zaista može.

Ali treba izdržati te prelazne tačke.

Treba probiti svakodnevne otpore.

Treba izdržati nelagodu o kojoj ne znaš ništa - i zadržati tokom toga svega poverenje u sebe i proces.

E sad taj PROCES. Kaže mi drugarica, “pa kako misliš da će proces da privuče nekog?”

Tačno. To je “najprljaviji” deo mog posla.

Treba ostati u mulju i verovati kada nema ni tračka svetlosti.

Treba ostati sa teškim emocijama nepoverenja i straha, i svojim poverenjem osvetliti drugome makar parče p**a.

Treba ostati uz prve korake, podrazumevane padove - i ohrabriti onog koji nikad nije pravio iste niti ustao posle pada.

Ali to je najvredniji deo razvoja i učenja.
JER ISKUSTVO ostaje zauvek.

Svaki PROCES, ima svoje faze, a kada ih naučimo, imamo životne alate.

Padovi više nisu beznađe. I nekako i u trenucima mraka vidimo malo smisla. Bar se nazire. A to u potpunom mraku, znači mnogo. Lakše se snazimo u prostoru i pronalazimo izlaz.

P.s. proverite mejl 💌 novi Newsletter sa iznenađenjem je tamo. 🫶

09/10/2025

Nakon duže pauze, nove podkast epizode su na Spotify platformi 🎙️ u ep. 49. govorim o najčešćim razlozima zbog kojih ljudi odustaju. Kroz moju desetogodišnju psihoterapijsku praksu se ponavljaju prepreke. Moramo identifikovati svoje da bismo dokazali sebi da možemo i mi istrajati i izgraditi neke nove navike. Potrebni su prvo svesnost, pa znanje o procesu, a onda vežbanje.

Sve je veština.

09/10/2025

Da li sabotiramo i kažnjavamo sebe onda kada prekinemo neki kontinuitet i ugodimo svojoj potrebi?

— Ili je to ljubav prema sebi: Jer slušamo svoje potrebe i dajemo sebi “oduška” kada osetimo da nam je previše?

Ovo je jedna od najčešćih dilema, a odgovor je da su i disciplina, suzdržavanje, i prolaženje kroz otpore - oblik ljubavi prema sebi…. Baš kao i spremnost da ugodimo sebi i damo sebi pravo da pogrešimo, uradimo nešto što je van plana, i udovoljimo svojoj aktuelnoj potrebi.

Nekada je ta potreba, potreba za distrakcijom, brzim zadovoljstvom, koji nas odvodi od našeg p**a. I u tom slučaju, ljubav prema sebi bi bila prolaženje kroz nelagodu i suždržavanje od tih “brzih fix-eva” zarad cilja koji doprinosi kvalitetu našeg života dugoročno.

A nekada je ona autentični znak vašeg organizma koji treba ispratiti i pritom pokazati fleksibilnost. Jedan kolač kada je previše bilo discipline, kada vas stigne umor i mnogo životnih okolnosti koje su naporne - može biti dopuštanje sebi. I neće srušiti sve izgradjeno.

Nastavak, je znak da vas stari patern, i potreba da se vratite u zonu komfora (koja je radi za vas) - stiže.

To treba prepoznati.

MERA pravi razliku.

Dovoljno je da se zapitate ova dva pitanja da biste odmah znali šta treba da uradite, odnosno šta je u datom trenutku ljubav prema sebi?

1. Da li se ova potreba razvija u moj poznati šablon?

2. Ili je samo kratki predah i znak fleksibilnosti, nakon koje se vraćam na svoju odluku, i odabrani put?

03/10/2025

Prvo da se razumemo, motivacija je važna. Posebno na početku. Ali ona VARIRA stalno. Ako je pratimo, onda nemamo tok. Prekidamo kontinuitet. Dakle, kad dodje dodje, lepo je, ali sada kada znamo zašto smo krenuli na neki put, pravimo plan.

Posle se držimo istog — odlukama kojima potvrdjujemo novi identitet koji gradimo (ko želimo da postanemo).

Vi znate da se u svakom procesu dogadjaju sumnje preispitivanja, strahovi, umor, stres i sve ostalo što može da nas poljulja i zbog čega bismo nekad sve bacili i vratili se nazad u zonu komfora. Ali tako ništa u životu ne bi funkcionisalo. Zato znamo zašto smo doneli neku odluku, i onda je se držimo. Ponavljamo je iz dana u dan.

Mi odluku često ne donosimo jer se plašimo da je nećemo ispoštovati zbog gore navedenih razloga. Nećemo imati volje, a već imamo iskustva da nam je teško da istrajemo. Onda se plašimo da se suočimo sa svim onim na čemu treba potencijalno da radimo da bismo stigli tamo gde smo krenuli. I na kraju, nemamo ni poverenje da možemo biti bolji. Da možemo uspeti. I tu je zakucan poslednji ekser.

Takodje ne postavljamo ni precizne merljive ciljeve iz straha da ćemo tako jasnije videti svoj neuspeh, odnosno gde NISMO stigli.

E sad, da bi stvarno bilo moguće da ispoštujemo svoju odluku, zadaci moraju biti dovoljno laki da bi bile održivi i da bismo mogli sprovoditi te svoje odluke.

I tek tada, doslednim ponavljanjem, kreiramo nove neuronske veze i tako gradimo novi identitet, kako bi promene bile trajne.

Dakle:

* Motivacija
* Odluka
* Strategija mini navika
* Ponavljanje malih koraka
— I jačanje snage volje koja je zapravo odgovorna za kontinuitet i istrajnost.

01/10/2025

Često ljudi govore o “izgubljenom vremenu”.

U kom su bili u lošim odnosima. Ili su propustili da urade nešto što bi im promenilo kvalitet života danas.

Nisu pre nekoliko godina počeli da uče nove veštine, da štede, investiraju novac, ili počnu da žive slobodnije.

“Izgubljeno vreme” kao fraza, često se ponavlja kroz praksu i donosi posebnu teskobu. Što kaže Šopenhauer “gubitak vremena je najnepopravljiviji od svih gubitaka”… i baš se tako nekako i oseća u svim pričama. Snažno i nepovratno.

Ono za čime se žali je neka vrsta odsustva. Nešto nismo uradili - a smatramo da smo trebali. Možda nismo imali hrabrosti, ili nismo ni znali da je nešto moguće. Možda smo kasno počeli jer smo imali puno nesvesnog tereta da obradimo - ili smo drugima davali moć i slušali njih umesto sebe.

Sve u svemu, žali se za nekim zastojem.

Za propuštenim prilikama i životom provedenim u magli - bez konkretnijih akcija, rezultata, plodova.

Ali ono što mi se čini da ovi ljudi ne vide (i ne uvažavaju) jeste periode TRANZICIJE u životu kad se prirodno svi osećamo izgubljeno.. jer nismo nigde. Stari oklop napuštamo, a novi još nije kreiran, i manje smo sposobni da gradimo, borimo se, krećemo. To su momenti kad ljudi ulaze u nekakvu krizu identiteta i neretko sumnjaju i u to ko su bili do tada.

Da, to vreme tranzicije, nekad je mutno, teško, prazno. Čini si potpuno neplodno. Ali to je vreme nastajanja (novog selfa), promene, dezintegracije, pa ponovne integracije. Tokom sazrevanja postoje tihi periodi koji daju doprinos svim budućim kreacijama - koje su vidljive.

Stajanje i gledanje unazad nema funkciju. Ako predugo ostajete tu, možete ostati “fiksirani” na tom mestu bez zdrave energije za pokret i stvaranje i sada i ovde.

Ono što može biti funkcionalno je da vidite šta vas je zaustavljalo u tom periodu?

I šta ste morali da prevazidjete?

Koliko je teško bilo otići od starih uverenje ili odvojiti se od nekih starih lojalnosti zbog kojih niste išli napred?

Oprostiti to “izgubljeno vreme”, znači oprostiti sebi, biti nežan prema svemu što je trebalo uraditi u procesu individuacije. I … krenuti dalje. Biti odgovoran kroz prisutnost u sada i ovde, gde jedino još imamo moć.

25/09/2025

Najveće kajanje koje primećujem u praksi jeste ono gde ljudi nisu poslušali SEBE. Svoj osećaj… nego su (odluku) prepustili drugima, misleći da bolje znaju….

Ako mi napravimo pogrešnu odluku, to će biti naša greška i iskustvo. Uz to ćemo nešto naučiti i učvrstiti svoj osećaj dostojanstva. Jer smo izabrali sebe. Imali smo hrabrost da probamo. A tako smo i kodak bliže sebi.

Ako damo drugima moć, postajemo laka žrtva manipulacije i prihvatamo da je drugi veći i mudriji. I tako vremenom gubimo priliku da izgradimo poverenje u sopstvene procese. Postajemo zavisni od pravaca koje nam daju “oni”.

A tek kroz Praksu, i Iskustvo, Upoznavanje svojih signala iz tela - možemo POČETI da razumemo poruke iz svog tela. A to znači da ćemo sigurno neki put i pogrešiti. Pa morate oprostiti sebi. Samo se setite toga sledeći put kad treba da odlučite čijim putem ćete krenuti.

Setite se da je taj rizik zapravo rizik odrastanja, bez koga nema integriteta.

A sigurna sam da je svima poznat ovaj zavodljiv osećaj da je trava zelenija sa druge strane, ili da smo “glupi” ako idemo dužim putem dok drugi stižu do cilja brže.

Možda su oni sazreli (ko zna?)
Možda su prošli svoj put razvoja u celini, samo ga vi niste videli pa deluje da se desilo “preko noći”.
Ako nisu prošli sve faze svog razvoja, biće vraćeni tačno na preskočeni korak.

Baš kao i vi - ako žurite.

Zato je najbrži put kroz doslednost i istrajnost.

Prodjite kroz sve faze procesa. I budite strpljivi.

(I da, učite o svojim zastojima, i radite na svom perfekcionizmu u praksi, u hodu (svakog dana) - da ne biste svoj put (patološki) produžili čekajući da bude “dovoljno dobro” i odlaganjem jer “uvek može bolje”.)

Ali ako ste nesigurni da skočite 3 koraka napred, nemojte. Proverite da li su vam farovi osvetlili mesto gde se krećete. Jer svako “propadanje” u rupe koje niste predvideli, košta mnogo. Povreda, vremena i poverenja u seb.

Temeljnost se isplati - AKO ona nije prerušeni perfekcionizam

Svoj kredibilitet gradimo kontinuitetom.

A svako od nas, ima sopstveni proces.

I niste slučajno tu gde jeste.

Kroz prisutnost u fazi u kojoj ste,
I vredno dosledno ponašanje,

Stižete gde treba, i kad treba.

23/09/2025

“Da li su nam nekad rekli da smo zapravo hrabri kada osećamo strah?”

— a ne da smo zbog toga slabi i neadekvatni?

Da li ste odrasli sa idejom da su greške deo p**a?
Često i neophodne, da bismo rasli i saznali ko smo?

Da li smo imali prilike da naučimo da sve one “male smrti” NISU neuspeh, nego radjanje našeg novog selfa?

Treba nam više ovakvih dogadjaja gde ćemo učiti o tome šta jedan hrabar put sve podrazumeva.

Zamislite da ste sa (gore)navedenim porukama odrastali. Da ste u školi učili o tome kako da razumete sopstvene emocije, kako se prevazilazi trema? Kako da rešite konflikte sa drugarima? Ili izrazite svoje potrebe?

Zamislite novu generaciju koja će kroz školovanje dobijati istinsko ohrabrenje umesto ukalupljivanje?

Razlog zbog kog sam se pre 15 godina odlučila za ovu profesiju (a pre 20 počela da čitam egzistencijalističku filozofiju tragajući za odgovorima i opipavajući teren) jeste upravo potreba da pomognem ljudima da razviju svoje potencijale, i budu hrabri da žive svoju istinu.

Da budu slobodni da istražuju, greše i menjaju se.
Ne postoji veća vrednost i lepota.

Zato me je obradovala tema Letnje škole primenjene psihologije u saradnji sa i Nordeusom: Hrabrost u poslu i u ljubavi (ima li šta važnije?)

Slušali smo sjajne paneliste iz sveta biznisa, umetnosti i psihologije i glavni utisak mi je bio koliko je spontanosti, i kako sam osetila zajedništvo i povezanost sa ljudima koje sam prvi put videla.

i ja smo govorile o vezama koje nas grade i onim iz kojih rastemo odlaskom — i time zatvorile ovaj dogadjaj.

Možda je ovo samo početak oslobadjanja, u polju posla, i u polju ljubavi — gde smo zapravo najranjiviji.

Zahvalna na divnom iskustvu, prilici da sretnem divne ljude, i vratim se temi od koje sam počela. 💌

19/09/2025

Ne odgovara svakome klasična meditacija. Za nekog je to priprema ručka u miru, bez žurbe, uz pažljivo seckanje svih sastojaka. Nekome je slaganje fioke. Nekome ritualno pripremanje i ispijanje čaja. U tišini.

Pitaju me često klijenti “a kako da vežbam da se uzemljim ovako kao što se osećam ovde”?

Glavni vodič je usporavanje. Jer i na terapiji, taj ispunjujuć kontakt i osećaj integracije i mira (koji naravno nije prisutan uvek), povezan je sa izmicanjem iz sadržaja i vraćanje u telo. U kontakt sa onim što je tu. Prisutno u sada i ovde. To može biti emocija, senzacija telesna, misao, ili praznina.

A kada smo prisutni, nema mnogo misli. Kada dodjemo na to mesto, nismo preplavljeni. Prilično nam je jasno i ono što je do pre nekog trenutka bilo potpuno haotično. I ne, nije jasno u smislu rešenja (znam tačno šta ću sad da uradim), nego je pravac u telu nekako kreiran. Ne postoji tolika anksioznost i preplavljenost. Možda ne znamo koji je sledeći korak… ALI

• nekako odjednom “nije hitno”
• kao da se malo uspori vreme
• osetimo da ta magla nije slučajno tu
• da smo bliže sebi, svojoj istini
• i kao da je sve nekako “tu”, nije rešeno ali je ok
• javlja se uskladjenost sa unutrašnjim procesima
• i poverenje da će biti ok… da će voda naći put
• ukratko: priča o poverenju u proces….

Kada smo prisutni i kontaktu sa sobom dok nešto radimo, naši pokreti su “meki”, sporiji. Postoji neka gracioznost i lepota u pokretu i govoru. Uvek ćete prepoznati osobu koja je u skladu sa sobom. Dok radite nešto zajedno, ili dok je slušate da govori nešto sa čime je povezana. Osetićete da se lakše povezujete sa temom, da ulazite u stanje toka, i da više pamtite doživljaj. Prisutnost dodaje poseban kvalitet…

• u terapijskom procesu
• u najobičnijem susretu sa dragom komsinicom
• u osećanju tuge koju proživljavate
• u predavanju koje slušate od prisutnog predavača
• u bilo kojoj običnoj aktivnosti koju radite svakodnevno
• u životu uopšte.

Kada udjemo u vrtlog i odvojimo se od sebe i svog doživljaja, prekida se energija (kako majstor kaže) “gubi se kontakt, zato ne radi” - i u tom prostoru “izmedju” gde prestaje dotok, veza, kontakt - kreira se simptom.

15/09/2025

Koristimo AI prečice kada nam skraćuju rutinu i oslobadjaju energiju, ali samo dok ne ugrožava dubinu i kvalitet, nego nam pomaže da više vremena uložimo u ono što je zaista važno.

Da, u redu je i osloniti se na medikamente, ali samo dok jačamo svoj sistem iznutra.

I da, ponekad je mudro u poslu pratiti ono što je već provereno i radi, i učiti od boljih, ali samo ako paralelno radimo na sebi i svojoj eksperitizi.

Dakle, prečica sama po sebi nije ni dobra ni loša. Ona je samo kraći put. Pitanje je samo: šta preskačemo i da li nešto propuštamo?

Jer ono što je postignuto prečicom neće trajati ako smo preskočili vitalni deo….

Ako imamo poziciju bez iskustva, papir bez znanja, izgled bez zdravlja, uspeh bez unutrašnje stabilnosti… gradimo kuću bez temelja.

Ako nam je ubrzavanje p**a oduzelo vreme za sazrevanje i kreiranje sopstvenog sistema znanja, iskustva i podrške, kako bismo bili spremni za sledeće nivoe izazova.

Ako jurimo brzu potvrdu spolja, jedna kritika ili njeno odsustvo lako će nas vratiti unazad, ka stidu, ponovnom susretu sa sobom i i izgradnji samoprihvatanja i osećaja vrednosti.

Ako nismo zaista ovladali veštinama, i “pozajmljujemo iskustvo i znanje”, da bismo negde brže stigli, bez da smo tim putem izgradili svoje mišiće, i bez prečice, nećemo stići daleko.

Postajemo zavisni od prečice na kojoj smo izgradili sebe. Svoj biznis ili odnos.

Život nas uvek vrati na lekciju koju smo preskočili. Ne možemo prevariti sopstveni sistem. Prečica ume da deluje primamljivo, ali cena je uvek ista: vraćamo se tamo gde smo stali.

* Primer 1: Kada metabolizam prirodno uspori u četrdesetima, a godinama se nismo bavili ishranom i kretanjem, suplementi i dijete neće nadoknaditi izostanak navika. Telo traži ono što smo preskočili.

* Primer 2: Kada iz veze u vezu bežimo bez vremena za introspekciju, iste rane i obrasci se vraćaju. Novi partner ne briše ono što nismo naučili o sebi.

* Primer 3: Kada na poslu jurimo spoljašnje priznanje, a nismo izgradili unutrašnje samopouzdanje… jedna kritika može nas potpuno oboriti. Prečica potvrde spolja ne menja prazninu iznutra.

* Primer 4: Estetske intervencije mogu dati brzu promenu spolja, ali ako ne negujemo zdravlje i stil života iz dana u dan, efekat je samo privremen. Ako nam san nije redovan, ni hijaluron dugoročno neće vratiti svežinu.

* Primer 5: A poznat nam je nažalost i ekstremni primer iz gradjevine, kada rok / forma postaju važniji od sigurnosti / suštine… gde se ne gubi samo kvalitet, nego i životi…. I sve što smo hteli da ubrzamo, odvede nas mnogo koraka unazad.

Zato mudro koristite prečice koje vam pomažu da imati više vremena za važne stvari. Ali ne zaboravite da je za sve važne stvari potrebno vreme. Da se iskustvo ne može nadoknaditi. Da ne možemo brže spavati i pilulom nadoknaditi REM fazu. Svaki dan ulaganja danas, videće se kada stignete na odredišta. U svoje vreme, u svom tempu, i u svom izgradjenom stabilnom identitetu. 💌

01/08/2025

Nekada ostajemo u starim odnosima, starim poslovima - identitetima, samo zato što se plašimo novog.

Novo je neizvesno. A neizvesnost donosi anksioznost.

Medjutim mi smo naučeni (a sad i uz pomoć instagrama preplašeni) da je anksioznost uvek strašna nelagoda koje se treba klanjati.

Nije uvek tako. Nelagoda koja pripada novim životnim prostorima u koje zagazimo, nije nužno patološka. Svaki novi korak podrazumeva anksioznost. Hajde da normalizujemo stanje nekomfora iz kog rastemo.

Važno je kao i svemu znati meru.
Znati kad stati. Kad se pogurati.

Ako verujemo da je “sve ok” samo onda kada se ništa ne menja, kada je “sve isto”, bićemo nepripremljeni za sve promene koje slede. A koje zaustaviti ne možemo.

Zadržavaćemo svaki rast, dok simptom ne eksplodira.

Ono što ustvari pokušavamo da zadržimo jeste život, i njegova neumoljiva prolaznost. Jedna neugodna osobina sa kojom se borimo i kad se selimo, i skidamo slike sa zida, i kada se suočavamo sa privremenim odlascima, i kada nam dolaze rodjendani, i nove uloge.

Stalno smo u toj paradoksalnoj borbi za postizanjem, napredovanjem, i (ne)puštanjem onoga što ostaje iza.

Tako rastrzani, tražimo neku izvesnost, rutinu. Jer ona nas “čuva”. Od sledećek koraka, i od svih mali smrti sa kojima se suočavamo kad idemo “dalje”.

Pa eto tako, nekada ni sebi ne dopuštamo da odrastemo. Da iz nas izadju granice, kao prirodni produžetak naše zrele ličnosti.

Zaustavljamo svoj rast. Pa i profesionalni napredak.

Zaustavljamo početak novog poglavlja - jer taj korak podrazumeva i opraštanje, za koje nikad nismo spremni.
Zahteva priznavanje da se sve menja. Da se svi menjamo.

I da je to jedini put.

Ako ga zadržavamo iz straha od “promene” i kraja, opkoljava nas rana duhovna smrt.

Ako dozvolimo sebi i drugima da idemo dalje, možda i nastavimo zajedno - drugačiji, zreliji, ali i dalje svoji.

06/07/2025

U početku, odluke donose za nas.

Imamo “malo leta”, nedovoljno iskustva pa se oslanjamo na (dokazane) autoritete. Ali kako Sartr kaže, oni često nose ukus subjektivnosti koja se može sukobiti sa našim autentičnim Ja - te vremenom (ako sazrevamo) i njih preispitujemo. Prvo roditelje u adolescenciji…

Dodju trenuci kada shvatimo da nas “ni jedan stari autoritet ne može osloboditi tereta slobode”. I to je onaj momenat kada se odvajamo, individuiramo i postajemo zrele ličnosti. Njih neretko čine odluke. Koje smo doneli za sebe, a koje se možda ne dopadaju drugima… prvim velikim odlikama, postavljamo (prve važne) Granice.

Taj pokret nekada ima cenu egzistencijalne krivice koju nosimo onda kada idemo dalje, po cenu da razočaramo druge, njihova nadanja, očekivanja, želje i potrebe.

Zato je ukus donošenja odluke često gorak, jer u njemu se ogledamo MI, ko jesmo. Svojim akcijama oblikujemo svoju ličnost, i sve smo vidljiviji napolju. Sve smo upečatljiviji sa razlikama koje biramo.

A svaka odluka pretpostavlja gubitak alternative, gubitak mogućnosti da boravimo u magli u kojoj živimo iluziju opcija, ili osećaj da možemo pripadati svuda pomalo i da se možemo dopasti mnogima.

Taj “Catch all” stil življenja je nekada komforan, na izgled daje širinu, ali nema oštrinu koja daje snagu. Ona dobro prikriva stid, i pomaže nam da se ne izdvojimo i ne rizikujemo ono najvažnije: pripadanje i dopadanje.

To znači da biramo da ne odrastemo, i da naše istine žive pod velom tudjih istina. A to je preskupa cena.

Doneti odluku znači izviriti iz komfora i živeti život odraslih. Odlučivanje je vrsta nasilja nad haosom. Zdrava agresija koja uvodi red i jasnoću.

Odlučiti, znači pokazati svetu ko smo. Pokazati svoje slabosti, potencijalne greške, i suočiti se sa etičkim pitanjima i mogućim osudama.

Ipak, kada sazrevamo, shvatamo da niko ne polaže pravo na sveobuhvatnu istinu, i da je naš zadatak da nadjemo svoju i stanemo iza nje. I to može biti lep, kreativan proces, gde je sama odluka na kraju manje bitna - od procesa u kom spoznajemo ko smo.

• Svako DA, podrazumeva i neko NE.
• I svaki izbor je lični pečat hrabrosti i zrelosti.
• Naši izbori, to smo mi. 👤

Psihoterapija - Dunja Vesić

15/10/2025

10/10/2025

09/10/2025

09/10/2025

03/10/2025

01/10/2025

25/09/2025

23/09/2025

19/09/2025

15/09/2025

01/08/2025

06/07/2025

Address

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category