https://psihoterapijadunjavesic.rs/

Psihoterapija - Dunja Vesić, Belgrade (2025)

01/08/2025

Nekada ostajemo u starim odnosima, starim poslovima - identitetima, samo zato što se plašimo novog.

Novo je neizvesno. A neizvesnost donosi anksioznost.

Medjutim mi smo naučeni (a sad i uz pomoć instagrama preplašeni) da je anksioznost uvek strašna nelagoda koje se treba klanjati.

Nije uvek tako. Nelagoda koja pripada novim životnim prostorima u koje zagazimo, nije nužno patološka. Svaki novi korak podrazumeva anksioznost. Hajde da normalizujemo stanje nekomfora iz kog rastemo.

Važno je kao i svemu znati meru.
Znati kad stati. Kad se pogurati.

Ako verujemo da je “sve ok” samo onda kada se ništa ne menja, kada je “sve isto”, bićemo nepripremljeni za sve promene koje slede. A koje zaustaviti ne možemo.

Zadržavaćemo svaki rast, dok simptom ne eksplodira.

Ono što ustvari pokušavamo da zadržimo jeste život, i njegova neumoljiva prolaznost. Jedna neugodna osobina sa kojom se borimo i kad se selimo, i skidamo slike sa zida, i kada se suočavamo sa privremenim odlascima, i kada nam dolaze rodjendani, i nove uloge.

Stalno smo u toj paradoksalnoj borbi za postizanjem, napredovanjem, i (ne)puštanjem onoga što ostaje iza.

Tako rastrzani, tražimo neku izvesnost, rutinu. Jer ona nas “čuva”. Od sledećek koraka, i od svih mali smrti sa kojima se suočavamo kad idemo “dalje”.

Pa eto tako, nekada ni sebi ne dopuštamo da odrastemo. Da iz nas izadju granice, kao prirodni produžetak naše zrele ličnosti.

Zaustavljamo svoj rast. Pa i profesionalni napredak.

Zaustavljamo početak novog poglavlja - jer taj korak podrazumeva i opraštanje, za koje nikad nismo spremni.
Zahteva priznavanje da se sve menja. Da se svi menjamo.

I da je to jedini put.

Ako ga zadržavamo iz straha od “promene” i kraja, opkoljava nas rana duhovna smrt.

Ako dozvolimo sebi i drugima da idemo dalje, možda i nastavimo zajedno - drugačiji, zreliji, ali i dalje svoji.

06/07/2025

U početku, odluke donose za nas.

Imamo “malo leta”, nedovoljno iskustva pa se oslanjamo na (dokazane) autoritete. Ali kako Sartr kaže, oni često nose ukus subjektivnosti koja se može sukobiti sa našim autentičnim Ja - te vremenom (ako sazrevamo) i njih preispitujemo. Prvo roditelje u adolescenciji…

Dodju trenuci kada shvatimo da nas “ni jedan stari autoritet ne može osloboditi tereta slobode”. I to je onaj momenat kada se odvajamo, individuiramo i postajemo zrele ličnosti. Njih neretko čine odluke. Koje smo doneli za sebe, a koje se možda ne dopadaju drugima… prvim velikim odlikama, postavljamo (prve važne) Granice.

Taj pokret nekada ima cenu egzistencijalne krivice koju nosimo onda kada idemo dalje, po cenu da razočaramo druge, njihova nadanja, očekivanja, želje i potrebe.

Zato je ukus donošenja odluke često gorak, jer u njemu se ogledamo MI, ko jesmo. Svojim akcijama oblikujemo svoju ličnost, i sve smo vidljiviji napolju. Sve smo upečatljiviji sa razlikama koje biramo.

A svaka odluka pretpostavlja gubitak alternative, gubitak mogućnosti da boravimo u magli u kojoj živimo iluziju opcija, ili osećaj da možemo pripadati svuda pomalo i da se možemo dopasti mnogima.

Taj “Catch all” stil življenja je nekada komforan, na izgled daje širinu, ali nema oštrinu koja daje snagu. Ona dobro prikriva stid, i pomaže nam da se ne izdvojimo i ne rizikujemo ono najvažnije: pripadanje i dopadanje.

To znači da biramo da ne odrastemo, i da naše istine žive pod velom tudjih istina. A to je preskupa cena.

Doneti odluku znači izviriti iz komfora i živeti život odraslih. Odlučivanje je vrsta nasilja nad haosom. Zdrava agresija koja uvodi red i jasnoću.

Odlučiti, znači pokazati svetu ko smo. Pokazati svoje slabosti, potencijalne greške, i suočiti se sa etičkim pitanjima i mogućim osudama.

Ipak, kada sazrevamo, shvatamo da niko ne polaže pravo na sveobuhvatnu istinu, i da je naš zadatak da nadjemo svoju i stanemo iza nje. I to može biti lep, kreativan proces, gde je sama odluka na kraju manje bitna - od procesa u kom spoznajemo ko smo.

• Svako DA, podrazumeva i neko NE.
• I svaki izbor je lični pečat hrabrosti i zrelosti.
• Naši izbori, to smo mi. 👤

29/06/2025

Kad reagujemo na svaku sitnicu, samo pokazujemo svoju neregulisanost i nesigurnost. To što vidimo da su neke Granice predjene, ne znači da na svaku treba da reagujemo. Nego da “snimamo” situaciju. Da pratimo.

To što ćemo ostati tihi i bez reakcije ne znači nužno da nemamo granice, nego da uzimamo informacije na osnovu kojih ćemo doneti odluke kada dodje vreme.

Kada nismo sigurni u sebe i svoje Granice, mi na svaku reagujemo, pravimo buku i kad treba i kad ne treba. A ona onda jednog dana postane podrazumevana dinamika (koja ume da umori drugog i udalji ga od vas).

Prazno bure najjače zveči. Nesigurnost se prikriva raznom bukom. A stabilnost i autoritet dolaze sa pravovremenim, promišljenim i odlučnim reagovanjem.

Kada znamo šta su naše crvene granice, i kada ih branimo spremnošću da odemo, i izgubimo odnos

— jer bismo u protivnom, izgubili sebe.

Pa tako, setite se ovoga, i nekad kad vidite predjene Granice (posebno u partnerskom odnosu, ali i u drugima naravno), ne skačite odmah. Dajte sebi ali i drugima vreme. Neka pokažu ko su. A vi, više slušajte. A kada dodje vreme za reakciju, budite podržani sa bazom “informacija” koje joj daju snagu i kredibilitet.

Kada sa tog mesta udjete u dijalog sa drugom osobom, vaše reči će odjeknuti drugačije, a granice će biti vidljivije. Jer vaša svesnost, integrisanost i spremnost da izgubite na jednoj strani kako biste odabrali sebe, biće najbolje gorivo za promenu i poštovanje vaših granica. 🔑

26/06/2025

Strah od kajanja je neretko strah da krenemo dalje. Da napravimo korak. Da pogrešimo. Da preuzmemo odgovornost. Da porastemo.

Kao što Ekart Tol kaže: Ako osećate krivicu u pogledu nečega što ste uradili u prošlosti (ili niste a trebali ste)? U ovo možete biti sigurni:

• DELALI STE U SKLADU SA SVOJIM NIVOOM SVESTi (ili nesvesnosti) u datom trenutku. Da ste bili budniji, svesniji, delali biste drugačije.

Preispitivanje, kajanje, krivica - žive na raskrsnicama zrelosti. Tu preuzimamo odgovornost, učimo drugima da kažemo NE, i da pratimo sebe. To podrazumeva i sukob sa okolinom.

Osećanje krivice je često mesto odvajanja (od.. drugih, njihovih uverenja, istina, i očekivanja). I ne znači da radimo nešto loše, nego da se odvajamo. Da se menjamo, da rastemo. To se zove Egzistencijalna krivica. I bez nje, nema sazrevanja.

Kada osećamo krivicu u tim situacijama, to uglavnom znači da prekidamo lojalnost koja je postala toksična. Da baratamo nekom novom svesnošću koja nas je dovela na mesto, odakle je pogled nešto drugačiji. Taj put, i novi prizori nas menjaju i traže od nas da se adaptiramo promeni koja dolazi iznutra. Da pratimo sebe i budemo sada lojalni onome što je naša istina.

I kada se kajemo za nešto što mislimo da smo trebali drugačije (da odreagujemo, uradimo…) - svesnost o tome šta je trebalo drugačije (i zašto smo napravili neku grešku), je takodje rast.

I nemojte ulaziti u “šta bi bilo kad bi bilo…” - jer da ste vi bili na mestu svesnosti danas, ne biste i bili u toj situaciji.

Sa tom osobom.

U tom konfliktu.

U patnji koja vas je tamo odvela.

Svi ti dogadjaji, i ljudi na našem putu, jesu tu u trenutku kada smo i mi - i oni spremni za tu lekciju.

Ta priča da su oni sjajni bili (a mi zeznuli sve), ili da smo mi ti koji su idealni, dok su drugi destruktivni, ne pije vodi. Učite da delite odgovornost. 🖇️

23/06/2025

Odnosi su veoma složeni.

I jedna lasta nikada ne može činiti proleće.

Ali postoje situacije nad kojima se treba zapitati.

Koje NISU DOBRE. Nisu zdrave.
Koje potencijalno ukazuju na patologiju.

I lako je na početku otkačiti nekog sa neadekvatnim ponašanjem. Ali šta posle nekog vremena kada je odnos već izgradjen? Kada smo stvorili zajedničke uspomene, planove, snove ka kojima idemo?

Teško je odreagovati ako ta reakcija podrazumeva rizik da se odnos (u koji smo već dosta uložili) završi.

Zato se mogu desiti relativizovanja za situacije koje nisu u redu. Ako je neko spreman da ode jer smatra da je jedini način da pokažemo ljubav i poštovanje, da napustimo sebe - neka ide.

20/06/2025

On je već povređen. Zato se i brani svojim ponašanjem, pokušavajući da dobije potvrdu i divljenje (narcis ljubav slabo ume da primi, jer je poverovao da je nije vredan, pa je kompenzuje divljenjem i “prekograničnim” davanjem). Ipak, nikad nije dosta, i nažalost, on ostaje prazan.

E sad, da se pozabavimo potrebom da povredimo nekoga ko je nas povredio. Da bismo stvorili reakciju? Da bismo osetili da smo konačno “došli” do njega, da smo ga dotakli nečim - i osetili da nismo ništavni. Jer narcistična struktura ume veoma grubo da “odseče drugog”, i to stvara neizrecivu bol kod druge osobe, koja je često “empata” (jer kao takva lakše može pristati na uklanjanje svojih granica zarad drugog kome “pripada sve”).

Potreba da ga povredimo, jeste potreba Ega da nas “zaštiti”. Ipak, to nije rešenje, jer pravimo ključnu grešku: i dalje se bavimo tom drugom osobom. To znači da “tamo” tražimo odgovor. Da zavisimo od “te” reakcije, ili ponašanja. To liči na dete koje je ostalo dekompenzovano bez roditelja koji je jedini “zaslužan” za njegovu sreću.

To takođe znači da NISMO RAZUMELI strukturu “narcisa i manipulatora”. Jer kada je jednom razumemo, nećemo doživljavati lično, ništa više što dolazi od nje/njega. I tu počinje ključni proces promene.

Kada razumemo taj nezavisni bolni proces, u čiji krug smo upali, i doživeli da smo “samleveni” - i shvatimo otkud mi tu…

Nećemo se baviti “vraćanjem” te povrede, jer nije ti etično ni funkcionalno, nego isceljivanjem sebe.

1. Ne shvataj ništa lično: seti se da je njihovo ponašanje uglavnom u vezi njih, njihova odbrana, njihova nesigurnost. Ti si samo platno na koje oni projektuju i svoje dobre i loše faze.
2. Pokušaj da naučiš više o ovom problemu, narcističnoj patnji, i najčešćim njihovim mehanizmima. Jer bez razumevanja, nema slobode i razgraničenja - tuđe od naše realnosti.
3. Radi na tome da veruješ svom doživljaju, iako je realnost drugog drugačija od onoga što ti osećaš.
4. Postavi granice i prestani sa kompromisima, po cenu kraja
5. Ne pitaj za dozvolu, potvrdu i razumevanje, odobrenje.

Nastavak 👇

15/06/2025

Nešto razmišljam u poslednje vreme koliko bi mi prijao silent retreat ( planiraj). Suviše se zatrpavamo rečima, a sadržaja je svakim danom sve više. Mislimo naravno, da ćemo doći do nekih odgovora. ChatGPT vlada ovim oružjem (uskoro tekst).Ipak, meni se čini da postoji opasnost da budemo sve dalje od sebe. Uz sve odgovore i informacije - rekla bih da ima malo transformacije. Nešto fali. Nešto što, dolazi iz tišine izmedju redova.

Sartr je rekao: “Nisam imao drugu odbranu: pisanje je bilo moja odbrana.” Za njega, reči su bile način da uhvati haos, da ga oblikuje i prevede u smisao. A šta se dešava danas, kada zloupotrebljavamo reči? Kada se zatrpavamo i gubimo u rečima? Da li one oduzimaju smisao ili nam unapred datim okvirima onemogućavaju da dodjemo do svoje istine?

Kada žurimo da nekom iskustvu damo reči, možemo napraviti još veći haos. Jer to radimo iz straha, u želji da rečima dodjemo do odgovora i smisla. U strahu od tišine, bez poverenja u proces i smelosti da osetimo prazninu.

Ipak, to su mesta isceljenja. Mnoga spiritualna, duhovna iskustva dolaze tiho. Mnoštvo reči uglavnom prethodi trenutku kada uronimo u svoju tugu i zaćutimo. Tada reči mogu samo zaprljati to iskustvo. A kad se dobro isplačemo, sve izgleda mirnije, a potreba za sadržajem je manja. Kao da je sve rečeno.

Ili nije. Ali više nije ni važno. Našli smo uzemljenje.

Nedovoljno “pečene” reči su često samo uzalud potrošena energija. Potrošen trenutak, ali neretko i kredibilitet.

Reč bi morala prvo sazreti pre nego što je porodimo. Kaže naš narod “ispeci pa reci”. Nemoj srljati, i dozvoljavati da te višak reči oda u svetlu tvog straha i neprisutnosti.

Nekada je autoritativna tišina, mnogo jača od reči - dok one reči koje su u funkciji skrivanja nesigurnosti i sopstvene praznine, zapravo nemaju težinu. A znate kako se kaže “prazno bure najjače zveči”.

Te obratite pažnju, koliko ste kontaminirani rečima, koliko vam prijaju sadržaji, s kim vam prija da ćutite, i da vas nekada reči više zbune, nego što vam pomognu da iskristališete sopstvenu istinu - i osetite punoću.

Pozdrav iz Francuske 🪻
i da, razmišljam o retreatu.
I imam razne druge ideje koje su u procesu.

31/05/2025

Tamni oblak se nadvio, i vi odjednom gubite tlo. Zaboravljate sve što ste znali do tada. Odjednom sumnjate i u nešto u šta ste bili do tada sigurni. Osećate da ste tako mali u odnosu na okolinu, ili konkretnu osobu.

Bilo da je u poslu, ili privatnim odnosima.

UŠLI STE U NARCISTIČNO POLJE.

Ako znamo da je u pozadini narcizma stid, i da superiornost na površini krije inferiornost - moramo biti svesni da se pored osobe koja je (izrazito) narcistična, možemo osećati nedovoljno i neadekvatno.

Narcistična osoba nije integrisala svoju senku. Čak rigidno odbacuje sve ono što “kvari” sliku njene ličnosti.

Pa tako su i drugi neretko “pretnja” ako unose te elemente: spontanosti, ranjivosti, nesavršenosti.

I kako je to pod lupom, a sa velikom težnjom da se eliminiše svaka “mrlja”, i kako se u narcističnom polju takav element smatra neprihvatljivim - tako ne čudi da ćemo se u takvom polju osećati kao pod lupom: jer ne smemo imati grešku.

Obratite pažnju kada vas preplavi osećaj neadekvatnosti - ko je preko p**a vas. Naravno, tu sumnju u sebe verovatno gajite od ranije, nezavisno od polja u kom ste i sa kim razgovarate. Nekada ste intenzivnije postidjeni jer otvarate važne teme… ali sada ne govorim o tome. Sada naglašavam situacije u kojima neka atmosfera, ili osoba diktira ovakav vaš pokret OD sebe i na trenutak zaboravljanje sopstvene vrednosti (u strahu da se ne otkrije “druga strana”). Tada obratite pažnju ko je preko p**a vas. Koliko je ta osoba povezana sa sobom, koliko vam spontano (ne) daje mogućnost da budete ono što jeste

- ili postoji neko neizgovoreno pa i nejasno očekivanje koje nikako ne možete da ispunite?

Ne znate šta nije u redu, ali osećate da ne možete da se konektujete, osećate kao da nešto fali.

A onda to prebacite na sebe, kao da VAMA nešto fali. Vi niste dovoljno dobri da se povežete sa tom osobom, osećate da ne možete da pokažete svoje najbolje (pa pomislite “imam li šta da pokažem”?) - i tako preuzimate inferiornost u punom sjajnu.

Upravo onaj deo koji osobe sa jakim narcističnim tendencijama (ili poremećajem) ne mogu da prihvate, pa ih tako projektuju na druge.

Lep vikend želim ☕️

22/05/2025

Na temu Granica uvek rado govorim. Posebno divnim damama koje su bile deo ovog susreta. Hvala na pozivu 🙏

23/04/2025

🎙️Ovu epizodu podkasta možete naći na Spotify platformi

15/04/2025

Dajte mi kafu da od nje napravim fenomenologiju. Huserl

15/04/2025

Jako važna tema u ovoj epizodi.

Raditi na sebi i svemu što nas je definisalo kroz život je jedna stvar. Ali ne smemo zaboraviti da integrišemo sve što smo uradili na putu isceljenja. Sve to postajemo MI.

Pa tako kada sretnete nekog sutra i govorite o sebi, ne zaboravite da updatujete verziju sebe, i ne identifikujete se samo sa starim delovima svog selfa, teškim trenucima i traumama.

Puno toga je prošlo od tada, puno toga je stalo u godine tokom kojih ste tragali, učili i razvijali se.

I sve se računa. NE samo loša iskustva za koja se najčešće zalepimo, pa i zaboravimo kada smo stigli na neko potpuno novo mesto.

🎙️epizodu možete poslušati na Spotify platformi

Psihoterapija - Dunja Vesić

01/08/2025

06/07/2025

29/06/2025

26/06/2025

23/06/2025

20/06/2025

15/06/2025

31/05/2025

22/05/2025

23/04/2025

15/04/2025

15/04/2025

Address

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category