Renata Senić - psihoterapeut

22/12/2025

Sjajan, kao i uvek. Jean Hantman o borderlajnu.

Dr/ Jean Hantman (Carveth) on BPD. Borderline Personality Disorder. Not a review of the literature, but her own understanding after years of practice and her...

21/12/2025

Danas u Politikinom Magazinu

11/12/2025

A šta ako je terapeut narcis?

Ljudi danas masovno prijavljuju „narcistične terapeute“. Ali se i svaki put se iznenade. Lako je optužiti, a teško poverovati čak i sopstvenom iskazu. Kao da se narcizam rađa samo u drugim profesijama. Kao da terapeuti pripadaju nekoj moralnoj aristokratskoj kasti koja je pošteđena ljudskih mana.

Najpre, bitno je naglasiti - postoji inflacija pojma narcis. Sve što nam se ne dopada proglašavamo narcizmom. To je kao neka nova psovka. Kad nas nešto zaboli, lakše je reći „on je narcis“ nego „ja sam idealizovao/la pa se sada rušim“.

A drugo i važnije - da, postoje narcisi među terapeutima. Narcizam je svuda. Zašto bi izbegao profesiju koja se bavi mentalnim zdravljem? Ne zvuči logično.

Pravo pitanje nije da li je terapeut narcis. Pravo pitanje je zašto iko misli da ne može da bude. Zbog sopstvene težnje ka idealizaciji mentalnog zdravlja? Zato što je lakše verovati da postoji tamo neki veliki savršeni terapeut uz čiju ćete pomoć i vi postati takvi? Uglavnom to ide iz sopstvenog narcizma.

A sad najbitnije - može li narcis da bude dobar terapeut?
Može, ako tražite tehniku. Ako želite prečicu. Ako vam prija da verujete da sedite ispred nekoga ko sve zna. Narcisu idealizujući transfer odlično leži. On živi od slike o sebi. I zbog te slike može da bude šarmantan i podsticajan. Može da da vetar u leđa. Može da pomogne u brzim, površnim problemima.

Ali tamo gde je potreban odnos - mućak. Ne može da razume tugu koju sam ne može da podnese. Ne može da izdrži vašu ambivalenciju koju doživljava kao pretnju. Ne može da razume kompleksnost međuljudskih odnosa.

Možda on i nije narcis na poslu. I to postoji. Možda je odigravanje rezervisano za najbliže. Možda terapiju ne doživljava lično. Ali, to je samo po sebi problematično. Ako je ne doživljava lično, onda opet ne može da vas prati tamo gde je lično nužno. Bez odnosa terapija je tehnika. A tehnika nije dovoljna kada se raspadate.

Narcističan terapeut, isto kao i narcističan partner, može da bude sjajan na početku. Ali terapija, isto kao i ljubavni odnos, počinje tek kada početak prođe.

09/12/2025

Narcis ili "seronja"?

Danas se reč narcis zloupotrebljava. Kao reakcija na tu inflaciju pojavio se i kontraargument da moramo praviti razliku između narcisa i moralno posrnulih osoba - seronja - ljudi koji nisu poremećeni nego samo loši. Ideja je da nije svako narcis i da postoji specifična kategorija koja je jednostavno neprijatna, ali nije patološka. Opravdanost ove distinkcije zavisi od okvira iz kojeg gledamo.

Psihoanalitički okvir nam omogućava da ove fenomene objasnimo kao varijante istog procesa. Društveno je, naravno, prihvatljivije da postoji i seronja koji nije narcis, jer je kulturi lakše da odvoji patološko od nemoralnog. U kliničkoj psihologiji i u prognostičkom smislu jeste važno napraviti diferencijalnu dijagnozu. Postoji antisocijalni poremećaj ličnosti, nastavak starog koncepta psihopatije, i on pokriva deo populacije koja se ponaša nemoralno bez narcističke grandioznosti. Ali to je samo deskriptivna kategorizacija. Nema obavezu da bude objašnjenje.

Iz psihoanalitičkog ugla, narcizam je široko rasprostranjen fenomen i ne možemo da pravimo čvrstu razliku između seronje i narcisa, jer svaka trajna okrutnost prema drugome podrazumeva deficit objektnog odnosa. Svaki deficit objektnog odnosa je narcističke prirode. Svako “važniji sam od tebe” jeste izraz iste logike omnipotencije i svaka moralna lenjost jeste izbegavanje zavisnosti od drugog. Znači, "seronja" jeste narcistički poremećena figura, čak i ako DSM kaže da nije.

U kulturi se, međutim, narcis posmatra kao ekstremno opasan i često se predstavlja kao najgori mogući tip. Ljudi veruju da je narcis najteži manipulator i da je zato najgori. To nije precizan opis iz kliničke perspektive. Narcistička struktura je krhka, sklona raspadanju, podložna depresivnim kolapsima i zato ima potencijal za promenu. Krhkost proizvodi motive za preispitivanje.

Osoba koju kultura zove seronja može da izgleda mnogo teže zato što deluje bahato, nezainteresovano i moralno tupo. Može vas povrediti impulsivno, bez osvete, bez ranjene sujete, bez narušene idealizacije, bez očigledne odbrane od zavisti i bez naznaka unutrašnjeg konflikta. To je tvrda, neizbrušena struktura. Deluje stabilno upravo zato što ne propada.

Ako želimo da zadovoljimo kulturološku potrebu za razlikovanjem, onda možemo da kažemo da se grandioznost, krhkost i ostale crte koje idu uz narcizam pokazuju kao bolji indikator da je neko sposoban za promenu zato što ima intrapsihičku dinamiku. "Seronja" često deluje kao da nema takvu dinamiku, nego samo inertnost.

Psihoanalitički, ipak, govorimo o veoma sličnom fenomenu. Razlikuju se opisi, ali logika je ista - odnos prema objektu nije uspostavljen na način koji omogućava zavisnost, ambivalenciju i unutrašnju koherenciju. Razlika je u tome što narcistička krhkost ponekad otvara put za proradu, dok moralna tupost često ne otvara ništa.

01/12/2025

Istine koje kao terapeut onlajn možete reći jedino ako planirate da budete razapeti

Naravno, disclaimer na početku – ovo se uglavnom odnosi na neke situacije i na neke ljude, a ne na sve. A ponekad i na sve, zavisi od stavke. I predstavlja poziv na razmišljanje, a ne osudu.

- Neke odnose koje ste napustili, niste napustili zato što ste bili hrabri i postavili granice, nego zato što niste mogli da podnesete ambivalenciju, kompleksnost odnosa i zato što vam je falilo tolerancije na frustraciju i ljubavi da biste ostali u njima. U svoju odbranu, onda ste ocrnili drugu stranu i rekli da ste pobegli glavom bez obzira od zlikovca. Moguće je čak i da vam je terapeut pomogao da stvari vidite tako.
- Neke granice koje ste postavili da biste se zaštitili nisu granice nego agresija. I niste se samo štitili već ste njima ujedno i napadali. Ponekada ste se samo štitili od svojih unutrašnjih napada, od svojih projekcija. Ponekada vas niko spolja nije ni napao, a dobio je granice – jer je lakše postaviti ih nekom spolja, nego sebi iznutra.
- Neki ljudi koje ste optužili da su narcisi su manje narcistični od vas. To što ih videli tako narcističnima odrazi su vaših projekcija, vaše lične, a neprihvaćene narcističnosti. Nekada se osećamo da nas neko muči, zato što neće da nas sluša (ovo je mnogo češće nego što se čini). Ne da nas sasluša, nego da bude poslušan. Neće da radi ono što mi hoćemo da on/a radi. I onda smo mi mučeni!? Ko je tu zapravo pomešao lončiće?
- Mnogo češće lažete sebe da želite da znate istinu nego što je to zaista slučaj. Većina ljudi mnogo češće traži potvrdu. Svaki terapeut to zna. Zbog toga je jedno od pravila terapije da prvo dugo saosećamo sa osobom pre nego što je konfrontiramo. Retko ko stvarno može da izdrži pravo ogledalo, bez uvijanja, direktno i odmah.
- Ljudi koji dođu na terapiju da bi pronašli sreću, po pravilu se razočaraju. Nijedna vrsta terapije ne donosi sreću. To nije svrha terapije. Traume se ne isceljuju. Terapije ne brišu ožiljke. Terapije vas uče da budete jači da biste mogli bolje da se nosite sa životom koji je često apsurdan, težak, nefer, tmuran.
- Svi zavide. Oni koji sebe lažu da ne zavide su u najvećem problemu, jer nesvesna zavist dovodi do toga da se osećamo progonjeno, da mislimo da drugi nama zavide, da nam žele zlo, da nisu dobri ljudi i onda se ponašamo u neskladu sa realnošću. Dodatno, kada mnogo zavidite ne možete da budete zahvalni, a u tom slučaju, ništa vam neće pomoći. Ni pare, ni slava, ni lepota, ni tretmani, ni putovanja, ništa, bukvalno ništa. Kroz osobu sve procuri i ništa ne može da zadrži ako na tome ne ume da bude zahvalna. Apetiti samo rastu, a rupa je sve veća.
- U vezi sa empatama i narcisima i žrtvama i zlostavljačima – ljudi nisu samo ranjeni, oni su i destruktivni, svako ko je ranjen jeste i destruktivan. Posebno omražena tema koja napada poziciju žrtve. Žrtve moraju da priznaju i obrade sopstvenu destruktivnost da bi im bilo bolje. Ali, kada to čuju, napašće vas da ste neosteljivo i agresivno, neempatično biće i nesvesno iskaliti svoj pravednički bes na vama, bez osećaja krivice. Tako prođu ljudi koji čačnu žrtvu.
- Kada osoba kaže da je osetila tuđu energiju to često znači da je osetila sopstvenu projekciju. Intuicija je upravo vrlo često baš to. Lepše je reći da osećamo drugog, nego da nismo sposobni da razlikujemo unutrašnje od spoljašnjeg.
- Opsesivna briga o sebi uopšte nije briga o sebi, nego upravo suprotno, maltretiranje sebe, nedovoljno osluškivanje sebe i nebriga ka sebi. Ispunjavanje kvote je opsesivnost, a ne ljubav. Kada vas tiranski superego tera u brigu o sebi, onda bi bilo najbolje da se tome oduprete, a ne tome da podlegnete.
- Nije sve što vam se ne sviđa, čega se ne sećate i što je u nekladu sa vašom percepcijom – gaslajting. Niti manipulacija. Ljudi često istu stvar vide na različite načine i sećaju je se različito. Nismo isti. Hvala Bogu da nismo. Prihvatanje različitosti je deo mentalnog zdravlja.
- Drugi ljudi nisu obavezni da vas razumeju. Niko nema pravo na to, niti obavezu. Razume vas onaj ko može. I ne razume onaj ko ne može. Ili čak i kada može, možda neko neće da vas razume, nije mu to prioritet. Razumite vi sebe, i razumite da niste toliko važni svima da se bave vama. To će biti dokaz vaše emocionalne pismenosti, vaša mala lična pobeda. Niti mora, niti hoće, niti treba svako da vas razume.
- Partner ne treba, često ne može, a i kad može i dalje ne treba da bude sve – i mama i tata, i drug i drugarica, i sestra i k*m i tako dalje. Takođe, ni on uopšte nema obavezu da vas uvek razume. To ne znači da vas ne voli, ne poštuje i da nije dobar partner. Ne mora da ima ista ili slična interesovanja. Partner je prijatelj koji vas udopunjuje, izaziva na rast, privlači i voli. Ništa više od od toga ne mora da bude da bi bio dobar partner.
- Samosvest nije uvek mentalno zdravlje. Potrebna je i emocionalna obrada i nežnost ka sebi. Samosvest može biti i agresivna. I preterano kritična. I psihologija i psihoterapija mogu da se korste kao oružje – ako se koriste iz superega. Preterana disciplinovanost unutrašnjeg sveta, čistoća i jasnoća emocija i preciznost delovanja deluju više kao mala unutrašnja vojna baza nego kao mentalno zdravlje. Mentalno zdravlje nikada nije savršeno, nije strogo. Fleksibilno je. Sve što deluje savršeno, samo tako deluje, a iza toga je uvek neki bag.

Ima još istina za razapinjanje. Nema se sada vremena. Drugom prilikom.

28/11/2025

Čemu ovo služi?

Dnevni list Danas je otvorio prostor za rasprave stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja i raznih psihoterapijskih škola koje se, umesto da ostanu strukovne i profesionalne, pretvaraju u javna prepucavanja.

Nejasno je kome takvi „ratovi mišljenja” zapravo služe. U principu, to su teme koje bi trebalo da se rešavaju unutar profesionalnih zajednica, unutar one kuće koja bi već trebalo da postoji. A to je kuća psihoterapeuta, bez obzira na primarnu profesiju.

Kako ta kuća očigledno nije izgrađena, ostaje nam scena u kojoj baba Milica kupi Danas, otvori rubriku, i čita: jedan kolega rekao jedno, drugi uzvratio sa četiri reference da ospori njegovih prethodnih četiri. Baba Milica ništa ne razume. I zabole je za priču.

I čovek ne može a da se ne zapita kome je ovo namenjeno? I šta se ovim zapravo postiže?

27/11/2025

Da odgovorim na neke nedoumice u komentarima:
Kada kažem da smo odgovorni i za naše nesvesno, ne optužujem, nego podsećam da je i nesvesno sastavni deo našeg života koje nas oblikuje čak i kada ga ne vidimo. Odgovorni smo da ga osvestimo. Ako ga ne budemo osvešćivali, povređivaćemo i sebe i druge. Isto tako, kada ukazujem na to da je potrebno da se razume perspektiva narcistički organizovane osobe, ne branim narcise, nego celovitost objektnog odnosa. Bez razumevanja oba pola, i žrtve i onoga ko povređuje, ostajemo u pojednostavljenom doživljaju koji možda prija našem ogorčenju, ali ne doprinosi razumevanju. Razumevanje nam je potrebno zarad otkrivanja istine. Psihoanaliza tome služi. Da razbije zablude i suoči nas sa istinom.
I uvek volim da se pozovem na Jaloma koji kaže da svako za sebe mora da odluči koliko istine može da podnese.

27/11/2025

U poslednje vreme mi ljudi traže definiciju empate, posebno otkako sam pisala o žrtvi koja lako može postati nasilnik. To pitanje se javlja iz jednog duboko ukorenjenog nesporazuma. Ideja da je empata antipod narcisu, da su to dva sveta, jedni svetli, drugi mračni, je jedna od većih zabluda savremenog onlajn diskursa.

Naravno da pojam empatije postoji. Bitno je da razumemo šta je empatija i kada se javlja. Empatija je kapacitet koji nastaje tek onda kada smo razvili celovitost objekta, odnosno kada možemo i sebe i drugu osobu da vidimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama, kada smo dovoljno mentalno integrisani da podnesemo ambivalenciju. Međutim, ljudi koji sebe nazivaju empatama uglavnom ne funkcionišu na tom nivou. Oni su na nivou parcijalnih objekata, na nivou preambivalentnog stadijuma. A kako to znamo? Tako što imaju izraženu tendenciju da ljude dele na nas i njih, dobre i loše, empate i narcise. Time pokazuju da nisu u stanju da druge i sebe vide na celovit način.

Takozvane empate uglavnom osećaju samo ono što im je slično i ono što je u njihovom unutrašnjem svetu već prisutno. Znači "empata" će saosećati sa svojim istomišljenikom, drugim "empatom". To nije empatija. To može svako. Ako hoćete da pokažete empatiju, probajte da saosećate s nekim s kim se ne slažete. Da ga razumete.

Ono što empate ističu kao svoju izuzetnu osetljivost na tuđe emocije zapravo je, u najvećem broju slučajeva, projekcija. Radi se o mehanizmu odbrane putem kojeg svoje neprihvatljive impulse pripisuju drugima i onda reaguju prema tim drugima u skladu sa svojom projekcijom, a ne u skladu sa realnošću. Ako im druga osoba kaže „Ne, ne osećam se tako“, to, skoro po pravilu, nema nikakav efekat. Projekcija se ne povlači zato što im je neko mirno objasnio da greše. Naprotiv, što im se više suprotstavljate, to su veće šanse da se osete kao da su žrtve. Takođe, nije retkost da uporne, nasilne projekcije drugu osobu dovedu do toga da se zaista ponaša agresivnije, pa onda empata trijumfalno kaže da je od početka „osećao“ agresiju u tom drugom.

Ovo ne služi opravdanju ovakve dinamike, nego objašnjenju. Mehanizam koji opisujem zove se projektivna identifikacija iz Bionove perspektive. Odnosi se upravo na složeni nesvesni mehanizam putem kojeg uguravamo nekog u određena osećanja i ponašanja koja on originalno nije hteo da oseti ili ispolji, ali pod pritiskom pukne i nastane kuršlus.

U tim su situacijama obe strane odgovorne. Bez obzira na to što su u pitanju nesvesni procesi. Odgovornost je na vama da ih osvestite, tražite pomoć, ne ostajete u nasilnim vezama, ne dozvoljavate svojim impulsima da budu jači od vas, ne radite drugom ono što ne biste želeli da drugi vama radi.

Dakle, niko se ne buni protiv postojanja empatije. Bez empatije ne možemo da održavamo mentalno zdravlje, niti možemo da razumemo druge ljude. Ali ono što se danas na internetu naziva empatama nije to. Empatična osoba je najpre empatična prema sebi, ima granice, prepoznaje realnost i neće godinama trpeti zlostavljanje i beskrajno juriti odnos koji je očigledno destruktivan.

Ono što se zapravo naziva empatom češće je takođe narcistična osoba, ali u fragilnoj umesto u grandioznoj formi, osoba sa graničnim crtamа ili generalno neko ko ima problem s granicama. To je komplementarna patologija, a ne čista dobrotа. To je osoba koja je često depresivna, što takođe znači da ima crno-beli pogled na svet, koja projektuje sopstvena osećanja na druge i onda veruje da „previše oseća“.

U stvarnosti oseća samo sebe, ali u drugom.

Naravno da ovakav stav izaziva backlash, ljutnju ljudi na internetu, kada pročitaju ovakav post. Ljudi vole polarizaciju na dobro i zlo, žrtvu i zlikovca, nevino progonjeno biće i monstruoznog narcisa. To je dečja potreba za jednostavnim rešenjima, ali stvarnost odraslog života ne funkcioniše tako.

Iako postoje situacije u kojima potpuno obična, nedužna osoba postaje meta tuđeg zlostavljanja, ta osoba će ipak, ako funkcioniše integrisano, pokušati da izađe iz odnosa, neće se godinama baviti popravljanjem nasilnika i neće pristajati na tuđe projekcije bez kraja.

Ako je zarobljena u odnosu, tražiće izlaz, ne opravdanje. To je ključna razlika.

Zato je važno da razumemo psihodinamiku ljudi u narcističnim vezama. U dugotrajnim vezama sa grandioznim narcisom uglavnom ne postoji samo jedan narcis. Druga strana je, najmanje, depresivna osoba sa izraženim narcističkim crtama, a često i još niže organizovana. Ali svakako nije mitski empata.

Empata je termin sa pozitivnom konotacijom, narcis s negativnom, i upravo nam ta jezička struktura vraća crno-beli svet od kog moramo da se oprostimo ako želimo da funkcionišemo u simboličkom poretku, da razumemo kompleksnost odnosa i da uopšte budemo u stanju da nešto menjamo u sopstvenom životu.

Dakle, da bismo se pomerili iz patologije, moramo da razumemo i drugu stranu, drugu stranu druge osobe, ali još važnije - drugu stranu sebe. Nema boljitka bez toga.

24/11/2025

Pogledajte sjajne kolege!

https://m.youtube.com/watch?v=iBxCzJCZtrw&fbclid=IwVERDUAOQ0t1leHRuA2FlbQIxMABzcnRjBmFwcF9pZAwzNTA2ODU1MzE3MjgAAR5Z68VmRNG5J2Aaullj4UGILBXJrE07-5j_PQeS2BzWgPVXFbcWnE3Gq25Tkg_aem_6t8IYcO3TwejzwOMjlGRgQ

Ostanite sa nama do kraja! Gost Milana Damjanca u 9. epizodi podkasta Filozofija i Psihoterapija je konstruktivistički psihoterapeut i edukator Vladimir Mile...