Renata Senić - psihoterapeut

15/03/2026

Danas u Politikinom Magazinu

Ko god da je editovao tekst je očito pomislio da sam greškom napisala "teorija objektnih odnosa" pa je prepravio u "objektivne odnose" 🙂
Teorija objektnih odnosa je poznati pravac u psihoanalizi.

14/03/2026

Znate one ljude sa kojima nije moguće razgovarati?

Možda ste se nekada našli u konfliktu sa takvom osobom pa ste pokušali da ga razrešite. Krenete sa jedne strane, pokušate da objasnite svoju poziciju, zatim pokušate s druge strane, onda i da razumete njihovu perspektivu. I posle nekog vremena shvatite da stojite pred zatvorenim sistemom. Pitate se da li je išta što ste rekli uopšte ušlo na barem jedno uvo.

Neki ljudi, nažalost, jednostavno ne mogu da razumeju. Još važnije, njima nije naročito važno ni da li ih vi razumete. Ono što im je potrebno jeste da njihova pozicija ostane neuzdrmana. Sigurnost dolazi iz kontrole i iz odsustva sumnje.

Upravo takve mentalne organizacije opisivao je Bolas kada je pisao o fašističkom stanju uma. Nije mislio samo na politiku. Opisivao je psihički okvir u kojem čovek više ne može da misli zajedno sa drugim čovekom.

Prva karakteristika tog stanja je rigidnost značenja. U živom razgovoru reči imaju slojeve. One se pomeraju i dobijaju nova značenja kroz odnos. Kod rigidnog uma reči su tvrde i služe potvrdi stava, a ne istraživanju situacije.
Možete to lako prepoznati u svakodnevici. Kažete nekome da vas je nešto povredilo. Umesto da se otvori prostor za razumevanje, odgovor dolazi odmah - "Preteruješ. Pogrešno si shvatila. Uvek dramatizuješ". Rečenica ne služi da se razume iskustvo, nego da zatvori mogućnost daljeg mišljenja.

Druga karakteristika je nepodnošenje sumnje. Zdravo mišljenje uvek sadrži malu pukotinu kroz koju ulazi pitanje. Možda nisam u pravu? Možda postoji još jedan ugao?
Kod rigidnog uma ta pukotina se doživljava kao opasnost. Sumnja bi mogla da pokrene promenu, a promena bi mogla da uzdrma identitet. Zato se sumnja eliminiše.
Primer je poznat mnogima. Uđete u raspravu i pokušate da objasnite finese. Kažete, možda je situacija složenija, hajde da je pogledamo iz drugog ugla. Odgovor stiže odmah, bez razmišljanja - "Ne, stvari su vrlo jasne". I tu se razgovor završava, jer je kompleksnost uklonjena.

Naredna karakteristika je gubitak simboličkog mišljenja. Bolas je govorio o procesu u kojem um gubi sposobnost da stvara značenje. Reči i događaji prestaju da budu nešto što možemo zajedno da razumemo. Oni postaju znakovi koji potvrđuju unapred formiranu sliku sveta.
Recimo, ispričate neku ličnu priču, nešto što vam se dogodilo. Umesto da osoba čuje iskustvo, ona ga odmah prevodi u svoju postojeću shemu - Ljudi su takvi. Ti si uvek takva. Oni su uvek takvi.
Iskustvo nestaje, ostaje samo etiketa.

Potom je neophodno stvariti krivca. Kada se unutrašnja napetost ne može promisliti, ona mora negde da ode. Najjednostavniji način je da se smesti u drugog čoveka.
Zato u ovim odnosima često čujete rečenice koje zvuče poznato - "Ti si problem. Ti stalno komplikuješ. Ti izazivaš konflikt".
Na taj način se unutrašnja nelagodnost pretvara u spoljašnju krivicu. Ako je drugi problem, onda sistem može da ostane stabilan.

Najzad dolazimo do potrebe za kontrolom. Kada mišljenje postane rigidno, odnos prema drugima dobija element dominacije. Nije potrebno razumeti drugog. Dovoljno je da drugi pristane na okvir koji je već postavljen.
U svakodnevnom životu to izgleda vrlo jednostavno. Razgovor se pretvara u niz pokušaja da se vi vratite u unapred određenu poziciju. Kada pokušate da objasnite drugačiju perspektivu, odgovor nije radoznalost nego korekcija -"Ne, to nije tako, nego ovako kako ja kažem".

Zbog toga su razgovori sa takvim ljudima iscrpljujući, jer to i nisu razgovori, tu nema mišljenja, niti bilo kakve uzajamnosti. Rečenice se sudaraju sa zatvorenim sistemom.

Bolas je smatrao da je ovo stanje odbrana. Um koji ne može da podnese ambivalenciju bira sigurnost rigidnosti. Cena te sigurnosti je gubitak živog mišljenja i gubitak odnosa u kojem dvoje ljudi mogu zajedno da razumeju nešto što se događa između njih.

Ponekad je najzrelija reakcija da prepoznate granicu tuđe sposobnosti za mišljenje i da svoju energiju sačuvate za odnose u kojima razgovor zaista postoji.

13/03/2026

Nada u psihoanalizi - kapacitet ili iluzija?

Nada je jedna od onih ljudskih sposobnosti o kojoj se govori u svakodnevnom jeziku, ali koja u psihoanalitičkom smislu ima mnogo složenije značenje. Ona nije samo optimistično očekivanje da će se stvari završiti dobro. U psihoanalizi nada predstavlja kapacitet da se zamisli budućnost koja ima smisla i da se u nju uloži psihička energija. Zbog toga ona govori nešto o strukturi unutrašnjeg sveta, o kvalitetu ranih odnosa i o načinu na koji osoba nosi u sebi iskustva dobrih objekata.

Nada je blisko povezana sa optimizmom. Razvojna istraživanja pokazuju zanimljive veze između ranih iskustava brige i kasnijeg emocionalnog stila. U nekim studijama optimizam je povezan sa dužinom dojenja u ranom detinjstvu. Psihoanalitički posmatrano, ova veza nije iznenađujuća. Dojenje predstavlja prvi stabilan kontakt sa dobrim objektom. To je iskustvo telesne regulacije, prisutnosti i pouzdane brige. Kada takvo iskustvo traje dovoljno dugo, ono se internalizuje i postaje deo psihičke strukture. Iz tog unutrašnjeg kontinuiteta može se razviti osnovni optimizam prema svetu, a iz optimizma i sposobnost nade.

U savremenoj psihoanalitičkoj literaturi jedan od autora koji je posebno pisao o ovoj temi je Salman Ahtar. Njegova perspektiva polazi od jednostavne, ali klinički veoma važne činjenice. Sam dolazak pacijenta na terapiju već predstavlja čin nade. U uvodu knjige "Hopelessness: developmental, cultural, and clinical realms" Akhtar piše:
“All individuals who seek psychotherapy or psychoanalysis do so because they harbor the hope of sorting things out, improving their lives.”
Drugim rečima, analiza je moguća samo zato što nada još uvek postoji. Čak i kada pacijent govori o beznadežnosti, sama činjenica da dolazi i govori znači da postoji makar minimalno očekivanje da se nešto može promeniti. Nada je u tom smislu pokretač terapijskog procesa.

Istovremeno, Akhtar se u pomenutoj knjizi bavi prvenstveno beznadežnošću. Nada, dakle, nije beskonačan resurs. Ona može da oslabi ili da presuši. U određenim životnim okolnostima ljudi gube sposobnost da zamisle budućnost koja ima smisla. U kliničkoj praksi beznadežnost se pojavljuje u teškim depresijama, u iskustvima dubokog gubitka i u traumama koje narušavaju poverenje u druge ljude i u sopstvene kapacitete.

Savremeni psihoanalitički autori pokušavaju da razumeju šta se dešava sa nadom u takvim situacijama. Gohar Homayounpour piše o pojmu radikalne nade. Ona opisuje nadu kao sposobnost da se i nakon teškog gubitka ili traumatskog iskustva sačuva kapacitet za zamišljanje budućnosti. Trauma često uništava sposobnost da se sanja i zamišlja šta dolazi. Radikalna nada označava upravo očuvanje tog kapaciteta. Ona je sposobnost čoveka da i u najgorim uslovima i dalje želi i da zamišlja život koji tek treba da se oblikuje.

Ovakvo razumevanje pokazuje koliko je nada složen psihički fenomen. Ona može biti izraz unutrašnje vitalnosti, ali može poprimiti i problematične oblike. U kliničkom radu često se susreću forme nade koje imaju fantazmatski karakter. Tada osoba očekuje da će dobiti upravo ono što želi, bez obzira na realne okolnosti. Takva očekivanja često su povezana sa idealizacijom objekta i sa teškoćama u prihvatanju ograničenja realnosti. U tim slučajevima nada dobija oblik magijskog mišljenja i može ukazivati na narcističku organizaciju ili strukture u kojima dominira grandiozna fantazija.

Zbog toga je u psihoanalitičkom radu važno razlikovati različite oblike nade. Zrela nada proizlazi iz iskustva sa dobrim objektom i iz sposobnosti da se podnese frustracija. Ona ne poriče gubitke niti garantuje da će se sve želje ostvariti. Ona predstavlja unutrašnje uverenje da je moguće živeti u svetu u kojem postoje pouzdani odnosi i da sopstveni kapaciteti mogu izdržati teškoće.

Patološka nada ima drugačiju strukturu. Ona se oslanja na idealizaciju, nerealna očekivanja i fantaziju da će se realnost prilagoditi našim željama. U tim situacijama nada ne pomaže osobi da živi sa realnošću nego je udaljava od nje.

Psihoanalitički pristup podrazumeva razlučivanje sa kakvom nadom imamo posla - da li radimo s nečijim kapacitetima ili fantazijama.
U svom najzrelijem obliku nada je uverenje da čovek može da zadovoljno živi život upravo zato što nosi u sebi iskustvo dobrih odnosa i poverenje u sopstvene kapacitete. U tom smislu ona je jedan od najmoćnijih izvora rezilijentnosti.

01/03/2026

Danas u Politikinom Magazinu.

22/02/2026

https://magazin.politika.rs/sr/clanak/577885/mrznja-prema-bliznjima

Ljubav i mržnja često se pojavljuju zajedno, naročito u bliskim odnosima. Iako nam je teško da to priznamo, mržnja prema bližnjima je prirodna i uobičajena pojava. Donald Vinikot, svetski poznati psihoanalitičar, obradio je temu koja ljudima generalno deluje odbojno, ali je ključna za razum...

16/02/2026

Trauma bonding i unutrašnji svet: Exciting i Rejecting objekti

Ferbern (Ronald Ferbern) nam je pokazao da svako od nas nosi u sebi više delova ega koji reaguje na to kako su nas roditelji ili značajne osobe tretirali dok smo bili mali. Neki delovi su stabilni i sigurni - to je centralni ego, deo koji zna da postoji ljubav i sigurnost. Ali postoje i loši delovi, koji prave problem kada se uključe u interakcije sa drugima. To nisu dobri delovi, oni su derivati superega. Tu su, pardon my french, da nas zajebavaju.

Exciting objekat tzv. uzbuđujući objekat. To je onaj koji stalno zavodi, daje pažnju i privremeno čini da se osećamo dobro, ali nikada ne ispuni obećanja. On stalno održava osećanje iščekivanja i uzbuđenja.

"Hej, ljubavi, vodim te na Fiji sledeće godine. Oh f**k, nećemo moći, isprečio se posao. Biće nešto drugo još bolje od Fidžija, samo molim za strpljenje. Ne mogu se razvijati brže od ovoga - budi strpljiva sa mnom, Sva će blaga ovog sveta naposletku biti tvoja... KABUM! (Kako li se samo oseća ta devojčica/devojka?) Mora da je puna nade... Barem na početku.

Rejecting object – odbacujući objekat. To je onaj koji stalno kritikuje, omalovažava i uništava samopouzdanje.

Kada ova naša puna nade pita - A kad će taj Fidži? Pogađate šta dobija kao odgovor: Gde će ti duša? Rmbam, rintam, lomim se. Tvoje je samo da budeš lepa, a čak mi se više ni ne osmehuješ. Gde je seks? Kada smo poslednji put imali seks? Koju ja motiivaciju imam da te vodim na Fiji, ako moje osnovne potrebe nisu zadovoljene? Taj take out koji plaćaš mojim parama ne može da zameni tvoju kuhinju. A ona ionako zvrji prazna - za ukras smo je kupili. Da je slikaš za instagram. To što blendaš borovnica smuti svako jutro - ne zove se kuvanje.

I najzad - ko si bre ti da te JA vodim na Fiji? Šta si ti meni dala? Samo si uzela, samo si me iskoristila, izmuzla. Čak si se i ugojila! (?)

Spavaću na kauču. Ne, zapravo, ti spavaj na kauču. Da se barem malo odmorim od tebe.

Kada se ova dva objekta kombinuju, nastaje ciklus nalik na narcističko zlostavljanje. Malo dobrog (uzbuđujući objekat) privremeno daje osećaj vrednosti, a puno lošeg (odbijajući objekat) stvara bol, strah i sram. Mozak, naučen na ovakve obrasce iz ranog detinjstva, ostaje zarobljen u toj dinamici i odrasla osoba nesvesno bira partnere koji ponavljaju isti obrazac.

Znači, kada mislimo „ovaj partner me uništava“, često nije prvi put da nas neko povređuje. Naša rana je stara, iz detinjstva, i sada se samo reaktivira kroz istu kombinaciju Exciting i Rejecting objekata.

Razumevanje ove logike pomaže da prepoznamo stare šablone i počnemo da radimo na prekidanju ciklusa bola, kroz introspektivni rad ili terapiju.

Malo dobrog, puno lošeg. To je formula koju Ferbern opisuje, i to je ono što zovemo trauma bonding. Razumeti ovo znači videti gde stara rana utiče na sadašnjost i početi da se oslobađamo njene moći.

Renata Senić

15/02/2026

Rage baiting

Rage baiting predstavlja strategiju komunikacije koja svesno proizvodi bes kako bi generisala pažnju. Njegova svrha nije razmena mišljenja niti produbljivanje razumevanja, već izazivanje emocionalne reakcije koja povećava vidljivost sadržaja. U digitalnoj ekonomiji pažnje, intenzivna emocija donosi veći domet.

Mehanizam je jednostavan. Objavljuje se sadržaj koji provocira, ismeva ili ponižava. Publika reaguje, komentariše, deli, prati razvoj drame. Algoritam registruje pojačanu aktivnost i dodatno širi sadržaj. Bes postaje pogonsko gorivo distribucije.

Važno je razumeti da ni radoznalost nije neutralna. Kada neko lajkuje sadržaj zato što mu je zanimljiv, kada prati profil kako bi „gledao dramu“ i posmatrao sukob kao da sedi u bioskopu sa kokicama, ta pažnja ima realan efekat. Algoritam ne prepoznaje ironiju, distancu ni zabavu. Prepoznaje interakciju. Svaki lajk i svako praćenje podižu vidljivost. Na taj način, bez loše namere, podržavaju se nalozi koji funkcionišu kroz agresiju i degradaciju.

Kada se kolege javno ismevaju, kada se upoređuju sa životinjama, kada se sertifikati profesionalnih udruženja omalovažavaju kroz vulgarnu retoriku, to nije duhovitost niti satira. To je normalizacija nasilnog diskursa. Odgovornost integrisanog građanina jeste da se od takvog prostora skloni. Ne iz straha, već iz etičkog stava.
Mnogi ljudi nisu u potpunosti svesni da lajk i praćenje predstavljaju oblik podrške. Upravo ta podrška omogućava bahatost i daje vetar u leđa ponašanju koje sistematski degradira struku. Ovo nije materijal za mim. Ovo nije zabava. Reč je o procesu koji podriva poverenje u profesiju.
Posebno je zabrinjavajuće što se sve odvija pred očima klijenata, edukanta i budućih terapeuta. Pacijenti posmatraju opšti sunovrat profesionalnog dijaloga. Poverenje u struku slabi bez obzira na teorijsku orijentaciju pojedinačnih stručnjaka. Psihoterapija je delikatna profesija koja počiva na integritetu, kapacitetu za empatiju i sposobnosti samorefleksije.

Razumljivo je da drama privlači pažnju. Ipak, ljudi koji biraju da se bave psihoterapijom pozvani su na viši stepen unutrašnje odgovornosti. Unutrašnja trijaža postaje nužna. To znači svesno odlučiti da se ne prati ono što je u suprotnosti sa dostojanstvom profesije i sa pristupom koji je empatičan, pogrešiv, ali dovoljno dobar.

Pažnja je danas moć. Način na koji je raspodeljujemo oblikuje budućnost profesije.

14/02/2026

Šta se stvarno ruši kada se pokušava strušiti poredak - priča o granicama, simboličkim zakonima i njihovom propadanju - priča o manjku subolizacije i razularenom doživljaju prava na.... štagod

Dejvid Kuper i Žak Lakan pripadaju istoj intelektualnoj epohi i dele interesovanje za odnos subjekta i zakona. Lakanova teza da je nesvesno strukturisano kao jezik podrazumeva da se čovek rađa u poredak koji mu prethodi. Zakon, granica i Ime Oca predstavljaju oslonce tog poretka. Subjekt postaje subjekt upravo kroz prihvatanje da nije izvor strukture, već da u nju ulazi.
Kuper u Jeziku ludila razmatra poziciju subjekta koji ne uspostavlja odnos sa tim zakonom. Kada granica ne dobije simboličko mesto, zakon gubi opšte važenje i biva doživljen kao spoljašnja prinuda. Subjekt tada pokušava da sopstvenu perspektivu postavi kao meru stvarnosti. Umesto da zauzme mesto u strukturi, on teži da strukturu preoblikuje prema sebi.
U profesionalnim zajednicama to se može videti kao pokušaj rušenja postojećeg poretka. Takav čin može poprimiti oblik revolucionarne retorike, pozivanja na temeljnu promenu ili insistiranja na dolasku do nečega što se naziva autentičnim ili realnim. U tim pozivima često se nalazi energija nezadovoljstva sistemom, potreba za priznanjem i snažna investicija u sopstvenu poziciju.
Iz dubinske perspektive, odbijanje granice govori o teškoći integracije sopstvenog mesta u strukturi. Prihvatanje zakona podrazumeva prihvatanje ograničenja, razlike i hijerarhije. To znači priznati da je poredak postojao pre nas i da će postojati posle nas. Za neke subjekte to iskustvo aktivira snažan doživljaj isključenosti ili potcenjenosti. Rušenje strukture tada postaje pokušaj uspostavljanja kontrole i potvrde sopstvene vrednosti.
Kada većina članova zajednice doživljava postojeći okvir kao dovoljno dobar, u vinikotijanskom smislu, tada struktura funkcioniše kao prostor koji omogućava razvoj i razliku bez raspada. Dovoljno dobar poredak ne zahteva savršenstvo. On obezbeđuje stabilnost, kontinuitet i mogućnost korekcije bez destrukcije. Subjekt koji ne može da prihvati takvu strukturu često teži radikalnom preuređenju jer samo potpuna promena obećava osećaj unutrašnje koherencije.
Plastično rečeno, zajednica podseća na kuću koja stoji na temeljima postavljenim mnogo pre dolaska sadašnjih stanara. Većina u toj kući živi, prilagođava prostor i povremeno ga renovira. Onaj ko želi da sruši temelje često to čini iz uverenja da će tek na praznom prostoru moći da izgradi sopstveni oblik sigurnosti. Dubinski, reč je o potrazi za mestom koje bi donelo osećaj priznanja i celovitosti.
Ovakva dinamika objašnjava zašto se u nekim profesionalnim sporovima pojavljuje retorika rata. Rat omogućava jasnu podelu i snažnu identifikaciju. On pruža intenzitet koji kompenzuje unutrašnju nesigurnost. U simboličkom poretku koji je dovoljno dobar, energija se usmerava ka razvoju i diferencijaciji. Kada granica ne dobije svoje mesto, energija se usmerava ka rušenju.
Kuperova i Lakanova perspektiva n**e jezik za razumevanje tih procesa. Prihvatanje zakona strukturira subjekt i zajednicu. Dovoljno dobar poredak omogućava rast bez destrukcije. Odbijanje granice otvara prostor u kojem se lična borba za mesto preobražava u zahtev za promenom celine.

Poredak nije savršen, ali omogućava život.
Napad na njega nekada je politički čin, a nekada lična drama koja traži razumevanje.
Dovoljno dobro okruženje ne proizvodi savršenstvo, već mogućnost rasta. Onaj ko ga ruši često vodi borbu koja je mnogo intimnija nego što izgleda.

08/02/2026

Danas u Politikinom Magazinu

27/01/2026

Političke, a često i ostale, klike nisu zajednice mišljenja, nego zajednice protivljenja

Ljudi se u javnom prostoru okupljaju oko stavova, ali se vezuju oko figura.

Hajderova teorija ravnoteže pokazuje da psiha teži jednostavnim, konzistentnim mapama odnosa. Ako je neka osoba ili grupa označena kao nosilac pretnje, nepravde ili opasnosti, svako ko stoji nasuprot toj tački ulazi u povoljniji emocionalni registar. Psihološki sistem organizuje ljude prema pozicijama u trouglu odnosa, a ne prema njihovoj složenosti.

Aronsonovi nalazi o kognitivnoj disonanci objašnjavaju unutrašnji pogon tog procesa. Nesklad između mog negativnog stava prema jednoj strani i pozitivne slike nekoga ko je s njom povezan stvara napetost. Ta napetost traži razrešenje kroz preuređivanje procena. Ljudi prilagođavaju sliku drugih da bi sačuvali osećaj koherentnosti sopstvenog stava. Emocionalna ekonomija favorizuje rešenja koja brzo uklanjaju unutrašnji konflikt. Isplativija su.

U medijskom i političkom prostoru to postaje kolektivni mehanizam. Javni diskurs stalno proizvodi figure neprijatelja. Oko tih figura se formiraju klike. Pripadnost se gradi kroz zajedničku distancu prema istom objektu. Ljudi doživljavaju bliskost sa onima koji stoje na suprotnoj strani od označenog protivnika. Ta bliskost se oseća kao vrednosna, moralna i duboko lična, ali je u stvari strukturno zasnovana na zajedničkoj negativnoj referenci.

Psihodinamski, to izgleda kao kolektivno cepanje objekata. Neprihvatljivi afekti, agresija i strah, pripisuju se onima van grupe -"njima". Neprijatelj postaje nosilac lošeg objekta. Grupa se organizuje oko idealizovanog dobrog objekta koji predstavlja "nas". Svako ko napada spoljašnji loš objekt dobija mesto u zoni dobrog. Spoljašnji raspored odnosa stabilizuje unutrašnji svet. Ambivalencija se smanjuje, anksioznost opada, osećaj identiteta jača.

Ovaj način strukturisanja se formira vrlo rano i stoga ga zovemo primitivnim. On počiva na jednostavnoj podeli - cepanju, pojednostavljivanju i brisanju složenosti. Ljudi se pretvaraju u funkcije u konfliktnoj mapi. Istina o drugom čoveku postaje sporedna. Bitna je njegova pozicija u odnosu na figuru neprijatelja. Socijalno polje se organizuje u skladu sa osećanjima - "dobrim" i "lošim".

Iz te perspektive, političke i medijske klike često liče na emocionalne koalicije koje održavaju unutrašnju ravnotežu svojih članova. Diskurs o vrednostima daje narativni okvir. Strukturna osnova ostaje raspodela ljubavi i mržnje duž linija konflikta. Psihološka dobit je osećaj sigurnosti i pripadanja. Epistemološka cena je gubitak interesa za realnost drugog.

Na kraju ostaje prilično jasna slika. Ljudi se retko i usporeno okupljaju oko istine. Oko neprijatelja se okupljaju brzo i ostrašćeno, uz čvrsta uverenja.

Pozicioniranje daje identitet.

Istina traži kapacitet za ambivalenciju koji retko postaje masovni pokret.