Renata Senić - psihoterapeut

19/10/2025

Danas u Politikinom Magazinu

19/10/2025

Psihopatija, superego i zlo

Kada govorimo o psihopatiji, obično se misli na hladnoću, manipulativnost i nedostatak empatije. U savremenim teorijama postoji više pristupa koji objašnjavaju to stanje. Robert Hare, u svojoj poznatoj klasifikaciji, opisuje psihopatu kao osobu koja ne doživljava moralne inhibicije i koja je lišena sposobnosti da oseti grižu savesti. Meloj razlikuje primarne i sekundarne psihopate: primarni ne razvijaju superego, dok kod sekundarnih postoji delimična emocionalna reaktivnost, ali bez stvarne moralne strukture. Oni osećaju dosta anksioznosti, mogu osetiti stid, ali to ne znači da će postupati moralno ispravno.

Karvet, međutim, unosi značajnu promenu u razumevanje psihopatije. On se ne slaže sa Melojem da psihopata nema superego. Naprotiv, superego postoji, ali je utišan, isključen iz funkcije. Psihopata ne uništava moralni aparat, nego ga potiskuje, suspenduje, disocira. To znači da ima sposobnost da zna razliku između dobra i zla, ali taj uvid nema emocionalnu vrednost niti pokreće grižu savesti. Superego je, kako kaže Karvet, „onemogućen da funkcioniše“, a sa njim, logično, i savest.

Za Karveta, zlo ne potiče iz ida, kako je mislio Frojd, nego iz superega koji je izgubio kontakt sa savešću. Frojd je voleo da priča o "životinjskom u nama", što je zapravo prilično nepravedno prema životinjama. Životinje ubijaju da bi preživele, a ljudi umeju to da rade i iz zabave. Brutalnost je ljudska tvorevina.

Kada moralni aparat ne deluje kroz empatiju i odgovornost, već je isključen, tada destruktivni impulsi više ne nailaze ni na kakav otpor. U tom prostoru, čovek može da čini zlo i da u njemu uživa. Karvet kaže: „Zlo je činjenje loših stvari i uživanje u njima.“ To uživanje nije nagonsko, nego moralno izopačeno - uživanje u moći, u poniženju drugog, u potpunom odsustvu sumnje.

Psihopatija je, dakle, stanje u kojem je moralna funkcija suspendovana, ali ne i uništena. Karvet ne govori o praznini, već o aktivnom utišavanju. Superego nije izbrisan. On je privremeno deaktiviran. Ta moralna disocijacija omogućava psihopati da zna da čini zlo, ali da ne oseća njegovu težinu. On ne poriče normu, nego isključuje osećanje koje je prati.

U tom smislu, psihopatija postoji na kontinuumu. Na jednom kraju je neurotični subjekt, kod kojeg superego dominira, pa krivica postaje opsesivna, preplavljujuća i često zamena za istinsku odgovornost. Na drugom kraju je psihopata, koji superego potpuno utišava i time gubi kontakt sa savešću. Između ta dva pola nalaze se svakodnevni oblici moralne racionalizacije: situacije u kojima ljudi opravdavaju svoje destruktivne postupke, svesno (ili manje svesno) birajući da ne znaju ono što znaju.

Karvet time povezuje psihopatiju i odgovornost. On tvrdi da psihoanaliza ne oslobađa od odgovornosti, nego je proširuje: jer ako je superego utišan, a ne uništen, to znači da postoji mogućnost njegovog ponovnog aktiviranja. Drugim rečima, zlo nije samo defekt, nego i izbor - izbor da se ne čuje unutrašnji glas koji postavlja granice.

Psihopata ne čuje taj glas, dakle, jer ga je utišao. To utišavanje se održava kroz niz mehanizama: racionalizacijom („bilo je neophodno“), projekcijom („oni su me naterali“), disocijacijom („nisam to bio/la ja“). Na taj način, moralna funkcija ostaje deaktivirana, a ponašanje ostaje bez unutrašnje korekcije.

Zlo, dakle, nije u nagonskoj prirodi čoveka, nego u sposobnosti da utiša sopstvenu savest. Kada čovek zna da čini loše stvari i u njima uživa, on nije životinja, nego moralni perverznjak. Zlo je, stoga, aktivna suspenzija odgovornosti.

Savest nije nužno suprotna superegu, mada može postati kada je on izvitoperen. Ona zapravo zavisi od njega, ali i ide dalje od njega. Superego održava moralni red kroz kaznu, a savest održava moralni smisao kroz brigu i identifikaciju s drugim. Kada se superego utiša, nestaje i veza sa savešću. Tada više nema osećanja prema drugome, nema unutrašnjeg konflikta, nema pitanja, nema drugog uopšte. Ostaje samo racionalna samodovoljnost, činjenje zla u miru.

Karvet zato insistira na tome da psihoanaliza mora imati moralnu dimenziju. Njena svrha nije samo razumevanje simptoma, već obnavljanje kontakta sa odgovornošću. Psihički život ne može se razumeti bez moralnog kapaciteta, jer bez njega nema ni stvarne promene. Tek kada se utišani superego ponovo aktivira, a savest dobije svoj glas, subjekt može da postane odgovoran za ono što čini - i za ono što zna, ali se pravio da ne zna.

18/10/2025

Samokažnjavanje kao izbegavanje krivice

Mnogi ljudi veruju da pate zato što imaju grižu savesti.
U stvarnosti, najčešće je obrnuto - kažnjavaju se da ne bi morali da osete grižu savesti.

To je paradoks o kojem je pisao Donald Carveth: samokažnjavanje nije dokaz moralne savesti, već način da se krivica izbegne.

I Frojd bi, verujem, da je imao nešto više kliničkog iskustva s našim vremenom, verovatno morao da mu prizna da je u pravu.

Krivica - prava, ljudska, popravljačka krivica - nije samo osećaj da smo nešto pogrešno uradili.

To je bolna svest da smo povredili nekoga koga volimo.
A to je, nekima, nepodnošljivo.

Mnogo je lakše reći sebi: „Ja sam užasan čovek“, nego reći: „Učinila sam nešto što me sada obavezuje da popravim.“

Tu se često srećemo s beskrajnim mučenjem koje ljudi nazivaju „osetljivošću“, „emocionalnošću“ ili - ovo najnovije -"preteranom empatijom".

A u realnosti čovek se kažnjava umesto da se promeni.

Glavobolje, nesanice, hipohondrije, osećaj iscrpljenosti, iznenadni kolapsi odnosa ili žučne svađe - sve to često nisu puke posledice tenzija, nego samokažnjavanja koje neprestano sprovodimo - u nesposobnosti da priznamo odgovornost.

Patnja postaje dokaz naše „dobrote“, način da kažemo: „Eto, vidite da mi je žao.“ Ali, to je, ipak, nesvesni izgovor.

Što neko reče - svi bi da im bude dobro, a niko da se menja. To što nam je žao, samo po sebi, ne popravlja ništa. Treba nešto s time i uraditi.

Jer kad bi se prava, zrela krivica stvarno osetila, moralo bi se nešto i uraditi s njom, nešto što uključuje pokajanje, izvinjenje, popravljanje, priznanje, promenu odnosa.
To je, za neke ljude, već previše - previše ponizno i ponižavajuće, gađa direktno u narcizam koji ne voli da prihvata odgovornost.

Mnogo je lakše povući se u kaznu, u iscrpljenost, u ulogu onog koji „uvek sve previše oseća“.

Carveth kaže da se tada dešava kratki spoj: čovek se ne suočava s krivicom nego je pretvara u patnju.
Umesto da kaže „povredio/la sam“, on/a kaže „patim“.

I tako izbegava ono najteže - osećanje da je istovremeno i dobar i loš, da voli i mrzi, da je sposoban i za ljubav i za povredu.

Na taj način kazna postaje utočište.

Ona stvara iluziju morala, ali zapravo služi da se izbegne odgovornost.

Patnja, na kraju, može biti jedna vrlo tiha laž: kaže da plaćamo dug, ali zapravo ne otplaćujemo ništa.

Zato analitičar neće pitati: „Zašto se osećate krivim?“ nego:
„Šta ćete sada s tim?“

Izgleda da jedino tada postoji mogućnost da kazna prestane da bude način života - i da krivica postane most prema drugome, a ne zid prema sebi.

17/10/2025

Psihoanalitički gledano, odsutnost oca nije samo praznina tela u sobi; to je praznina u strukturi sveta, u sigurnosti...

16/10/2025

U jednoj grupi pita terapeutkinja koja je na početku karijere kako da radi sa perfekcionistima i anksioznim ljudima. Primetila je da baš i ne vole tehnike.

Izvesni Dee Cee je dao odgovor koji mi se dopao, pa ga delim s vama:

Lakanovski savet:
Ako pokušate da ih naučite tehnici, već ste ušli u njihov simptom. Odbrana perfekcioniste jeste zahtev za ovladavanjem — „reci mi kako da to uradim kako treba.” Nudeći tehniku, vi zapravo hranite ono što održava njihovu anksioznost: fantaziju da postoji „ispravan način” postojanja.

Umesto toga, odbijte da budete gospodar kojeg pokušavaju da stvore.
Ne popunjavajte njihov manjak; dozvolite da on odjekne. Kada kažu: „Ne mogu da se opustim”, nemojte žuriti da im pokažete kako — pitajte: „Ko to od vas traži da se opustite?” To pitanje vraća simptom njegovim simboličkim koordinatama: Zahtevu Drugog, nemogućem idealu.

Radite s njihovim jezikom, a ne s njihovom poslušnošću.
Perfekcionizam je odbrana od želje — način da se izbegne neuredno, nemerljivo Realno. Dozvolite da se pojave pukotine, da tišina deluje, da lapsusi postanu mali činovi pobune. Njima nije potrebna veća kontrola; potrebno im je da se susretnu sa delom sebe koji ne želi kontrolu.

14/10/2025

Evo još malo Carvethovih povezivanja socijalnog sa psihodinamskim i političkim - što nam, sigurna sam, zvuči poznato. Baš poznato. Pročitajte!

On, naravno, kao Kanađanin piše o svojoj zemlji i još više o Americi... No, sličnost nije moguće zanemariti.

"Kroz obnovljenu i unapređenu društvenu mrežu zaštite, preraspodelu prihoda, ekonomsku pravdu i inovativne oblike decentralizacije, stabilno, demokratsko-socijalističko društvo moglo bi, na višem evolutivnom nivou, ponuditi osećaj zajedništva i sigurnosti koji je izgubljen tokom procesa modernizacije.

Problem je, međutim, što sama evolucija ka takvom društvu izaziva gotovo psihotične nivoe anksioznosti kod onih koji se oslanjaju na odbrambenu strategiju devalvacije i dominacije.

Na poslednjoj strani Civilization and Its Discontents, u meditaciji o narušavanju zajedničkog života snagama ljudske agresije i samouništenja, Freud (1930a) piše: „I sada se može očekivati da će drugi od dva ‘Nebeska Moćnika’ … večni Eros, pokušati da se nametne u borbi sa svojim podjednako besmrtnim protivnikom“ (str. 145).

Početkom jeseni 2011. postali smo svedoci izvanrednog preporoda savesti i identifikacije s negovateljem, kroz rastuću kritiku Vol Strita i njegovih ideoloških opravdanja. Na primer, natpis napravljen od korišćenog pizzinog kartona u Zuccotti parku glasio je: „Ovo nije recesija, ovo je pljačka!“ Drugi su govorili: „Banke su spašene, nas su prevarili.“ „Robin Hud je bio u pravu!“ „Dragi kapitalizam. Nije do tebe, do nas je. Šalim se, do tebe je!“

Iako su, kasnije, često brutalno, policijskim intervencijama rasformirani njihovi kampovi — policija angažovana da služi i štiti interese korporativne države — pokret Occupy je bio očigledan uspeh. Omogućio je ljudima da konačno artikulišu moralnu kritiku ekstremne koncentracije bogatstva, apsurdnih nivoa nejednakosti koje su se pojavile u mnogim zapadnim demokratijama, kao i rasprostranjene korupcije u vladi, finansijskim institucijama i medijima, te erozije sistema socijalne zaštite.

Ovaj primer savremenog društvenog angažmana ilustruje kako kolektivna savest može iznova probuditi osećaj pravednosti, odgovornosti i empatije, čak i u dobu kada su tradicionalni mehanizmi regulacije i moralnog nadzora oslabljeni.
..
..Ukratko, on ovde pravi most između unutrašnjeg raspada superega i spoljašnjeg raspada političkog zajedništva.

Charles Taylor, kao i Lasch i Hedges, upozorava da je moderni individualizam postao narcistički — centriran na „ja“, zatvoren u sopstveno srce, kako je to de Tocqueville rekao. Takvo društvo proizvodi građane koji više nisu sposobni za zajedničko delanje ni za samoupravljanje, već se povlače u privatnost, tražeći od države da ih „majčinski“ snabde zadovoljstvima. To je ono što de Tocqueville naziva „mekim despotizmom“ — ne brutalnom tiranijom, nego paternalističkim, umirujućim autoritetom koji drži ljude uspavanima.

Ali, posle finansijskog kolapsa 2007–2008, taj model se urušio: država više ne može da proizvodi „sredstva za zadovoljstvo“. Ljudi su suočeni s oduzimanjem prava i resursa, dok bogata elita — „1%“ — nastavlja da akumulira moć. U tom trenutku, „meki despotizam“ se pretvara u tvrdi despotizam. Odjednom, ono što je ranije izgledalo kao liberalna država postaje represivni aparat: militarizovana policija, ponižavajuće pretrage, masovni nadzor. Ili kako bi Sagan rekao — somotska rukavica superega skliznula je, i ispod se ukazala gola, sadistička ruka.

Na dubljem nivou, Sagan sugeriše da ovo nije samo politički proces, već psihički. Kad se društvena veza oslabi, kad ljudi više ne veruju u zajednicu, onda se i unutrašnja moralna struktura — savest — raspada u superego, u tiraniju krivice, sramote i agresije. Tada se i politička vlast mora oslanjati na iste mehanizme — kontrolu, kaznu, poniženje — jer je izgubila mogućnost da funkcioniše kroz identifikaciju i brigu."

Carveth - The still small voice

11/10/2025

"Psihoanalitička terapija oduvek je počivala na moralnoj etici koju praktikuje, a pritom odbija da je propoveda. Još od Frojdovih dana, psihoanalitičari su nastojali da „demoralizuju“ ono što je suštinski moralno preduzeće. Poput „naučnih socijalista“, naučni psihoanalitičari su pokušavali da svoju humanističku moralnost prikriju iza fasade pozitivizma.

Ali maksima „gde je bio id, neka bude ego“ daleko je od vrednosno-neutralne, naučno-medicinske perspektive. Ona nosi sa sobom moralnu etiku koja ceni ne samo svesno nad nesvesnim, već i promišljenost i samokontrolu nad impulzivnim ispoljavanjem, sublimaciju nad primitivnim nagonom, vezivanje Tanatosa pomoću Erosa, i, što je najvažnije, transcendenciju narcizma u korist ljubavi prema objektu.

U praktičnom smislu, psihoanaliza je oduvek sledila judeo-hrišćansku etiku ljubavi, dok se trudila da taj čin prikrije. U političkoj sferi, humanistički liberalizam i socijalizam su ponekad trpeli nepravdu u odnosu na svoje glasno moralizujuće, reaktivne protivnike, upravo zbog potrebe da se fokusiraju na pitanja na naizgled pragmatičan, „demoralizovan“ način, umesto da otvoreno priznaju svoju moralnu viziju.

Na isti način, psihoanaliza je bila sputana potrebom da pronalazi samoobmanjujuće eufemizme — poput promovisanja „mentalnog zdravlja“ ili prevazilaženja „patološkog narcizma“ — kako bi opisala napredovanje hodočasnika ka tome da postane odgovornije i ljubaznije, a ne neodgovorno i mrzovoljno ljudsko biće."

Carveth - The still small voice

08/10/2025

Bespokajnička zavist kao moralni diskurs

Postoji jedan oblik moralnog govora koji ne proizlazi iz potrebe za istinom, nego iz povređene zavisti. Ne iz one priznate, pokajničke zavisti koja zna za zahvalnost i za odnos, nego iz one druge, bespokajničke - kako je naziva Spillius - koja ne zna ni za pokajanje ni za zahvalnost, jer ne može da prizna zavisnost od drugog.

Zato nije neobično kada neko, čim zauzme novu poziciju moći, počne da se moralno razračunava s onima od kojih je nekada učio. Ne zato što traži istinu, nego zato što ne može da podnese činjenicu da je ikada učio.

Bespokajnička zavist ne podnosi da duguje, jer zahvalnost podrazumeva priznanje da nešto nije nastalo samo od sebe. A za narcistički um, to je nepodnošljivo.

Spillius piše da se u ovom tipu zavisti moralnost često javlja u pervertiranom obliku - kao oružje. Takva osoba ne govori o moralu da bi ga razumela i objasnila, već da bi moralom udarila. Ona optužuje, razglašava, osuđuje, uvek u ime višeg principa.

U stvarnosti, radi se o želji da se drugome oduzme ono što ima - autoritet, mir, sposobnost da voli.

Etika, u tim slučajevima, postaje sofisticirana forma agresije.

U akademskim sredinama to dobija osobit ton: javno „raskrinkavanje“ nekoga kome se i intimno, a često i formalno, duguje. Umesto da se zahvali, subjekt pravi od svog raskida moralni čin, kao da prekidom potvrđuje vlastitu nevinost. Svaka nelagoda postaje povod za novu optužbu, a svaka sumnja za novu etičku deklaraciju.

Ono što se zapravo brani nije istina, nego fantazija o sopstvenoj moralnoj nadmoći.

Bespokajnička zavist ne može da prizna krivicu jer bi time priznala da postoji neko vredniji od nje. Umesto pokajanja, nudi opravdanje: „ja sam principijelan“, „ja sam jedini koji vidi“, „ja nisam kao oni“. U toj logici, svaka osvetoljubivost se može proglasiti hrabrošću, a svaka zavist - zamislite - integritetom.

Tako se nasilje pretvara u moralnu misiju, a destrukcija u dokaz ispravnosti.

U akademskim krugovima, ta forma narcističke moralnosti ima i praktičnu funkciju: ona briše dugove. Ako sam nekada bio učenik, sada ću biti sudija. Ako sam primio znanje, sada ću ga osporiti. Ako sam se nekada divio, sada ću poništiti ono čemu sam se divio. Jer samo tako mogu da podnesem bol zbog činjenice da nisam sam sebi dovoljan.

Spillius bi rekla da je to zavist koja ne zna da se preobrazi, jer ne zna da se pokaje. Ona ne poznaje ljubav, nego beskrajno opravdavanje. I dok spolja izgleda kao intelektualna samouverenost, u svojoj srži to je razočaranje što svet ne priznaje naše fantazije o sopstvenoj veličini.

Nije, stoga, najtragičniji sam čin javnog linča, nego njegova predvidiva ponovljivost. Jer tamo gde nema zahvalnosti, mora biti linča. To je jedini način da se nesnosna zavisnost od drugog prerušeno pretvori u iluziju moći nad njim. I tako sve ponovo počinje: nova istina, nova etika, novi moral - i ista zavist, koja, kako bi rekla Spillius, ni ovaj put neće moći da se pokaje.

08/10/2025

05/10/2025

Odsutni očevi: tiha tragedija savremenih porodica
Davno je Frojd rekao „Ne mogu da zamislim ijednu potrebu u detinjstvu koja je toliko snažna kao potreba za očevom zaštitom.“..A očeva nigde na pomolu.
U savremenim porodicama često se širi tiha, gotovo nevidljiva kriza. Očevi su fizički odsutni i/ili emocionalno nedostupni, a njihov izostanak ostavlja trag u svemu – u pogledu deteta, u mentalnom stanju majke, u svakodnevnom haosu.
Psihoanalitički gledano, odsutnost oca nije samo praznina tela u sobi; to je praznina u strukturi sveta, u sigurnosti, u simboličkoj liniji koja razdvaja majku od deteta i omogućava detetu da odraste.
Deca koja odrastaju bez aktivnog očinskog prisustva često internalizuju osećaj napuštenosti i nesigurnosti.
Devojčice, naviknute na odsutne ili nezainteresovane muškarce, ponavljaju obrazac detinjstva u svojim vezama – privlače ih nedostupni muškarci, fizički, emotivno i u svakom smislu, ili, s druge strane, same postaju odsutne u emocionalnom smislu.
Dečaci nemaju model za identifikaciju sa snažnom, ali sigurnom očinskom figurom; njihova muškost ostaje nesigurna, razapeta između doživljaja nedostojnosti i agresivnih frustracija, između želje za snagom i straha od autoriteta. Igra, borba, sportovi, vođstvo – sve što odražava očinsku snagu i sigurnost – izostaje.
Majka je u toj kući centralna figura. Možda izgleda kao heroj, ali je činjenica da je ona iscrpljena. U kući je haos – beba plače, kućni poslovi se gomilaju, starije dete traži pažnju, a majka nosi dvostruku funkciju. Psihoanalitički posmatrano, ona je primarni objekat sigurnosti za dete, ali nije neuništiva. Njena frustracija se taloži, njen umor se preliva na decu. Ona ne može da bude mirna i staložena; njena frustracija i bes, stalni osećaj nedostatka podrške, deci se prenose kao emocionalna tenzija. Deca upijaju majčine frustracije, a nemaju kapacitete da ih obrade, te prerano nauče da svet i ljudi često razočaravaju. To sve stvara obrazce nesigurne emocionalne vezanosti, što znači da deca izrastaju u ljude za koje partnerske veze nisu mirna luka, već izvor konflikata i patnje.
Očeva odsutnost ima najmanje najmanje dva lica.
Prvo je odsutni idealizovani otac, koji se pojavljuje retko, sat-dva dnevno, možda da se poigra, da obeća, da će “kada bude prilike dete negde da odvede“. U Ferbernovoj terminologiji, to se zove “uzbuđujući objekat” – onaj koji stalno obećava, ali nikada ne ispunjava. Deca ga idealizuju; njegovo odsustvo postaje fantazmatska privilegija. Stalno su gladni njegove jubavi, čežnjivi i u anksioznim iščekivanjima “kada će tata najzad doći”. Ta deca u budućnosti biraju partnere koji obećavaju kule i gradove, a nikad ne ispunjavaju obećanja – jer to je model koji su internalizovali.
Drugi tip oca dolazi kući umoran, besan, frustriran. Njegova odsutnost tokom dana, nemogućnost da podrži majku i decu još više pogoršava stvari njegovim neprijatnim povratkom kući. On postaje personifikacija đavola u očima deteta – svaki njegov dolazak nosi strah, napetost i anksiozno iščekivanje katastrofe. Tenzija se internalizuje; deca rastu sa unutrašnjim terorom, sa stalnim osećajem krivice. Svaka interakcija sa ovakvim ocem postaje emocionalni rizik; njegov bes prenosi se kroz ceo porodični sistem. Logično, u odraslom dobu često nađu slične partnere, postaju spasioci i pokušavaju da “poprave oca” ili, pak, sami postanu zlostavljači.
Sociokulturni kontekst dodatno pogoršava situaciju. Kapitalizam i korporativni stil života favorizuju odsutnost očeva: dug radni dan, mobilnost, profesionalni prioriteti nad porodičnim životom. Istovremeno, kulturni pritisci na muškarce – da budu snažni, ali emocionalno rezervisani – često rezultiraju time da muškarci postaju nemoćni u emocionalnoj i praktičnoj funkciji roditelja. Rezultat je porodica u kojoj otac čak i kada je fizički prisutan, psihološki je nefunkcionalan, odsutan i idealizovan u fantaziji deteta.
Psihoanalitičke teorije, od Frojda i Klajnove, preko Lakana, do modernih post-Klajnijanaca, jasno pokazuju da otac ima ključnu funkciju od samog rođenja deteta. Nekadašnja teza da otac u prvim danima i nije od tolikog značaja je opovrgnuta: otac je neophodan najpre kao podrška majci, za regulaciju tenzija, organizaciju kuće i emocionalnog života. Vinikot je naglašavao da otac omogućava stabilnost koja majci daje prostor da bude dostupna detetu; on reguliše tenzije, postavlja granice i stvara okvir sigurnosti. Lakan bi rekao: ime oca je zakon – simbol koji omogućava detetu separaciju od majke i ulazak u simbolički poredak. Slabi, odsutni ili besni očevi ne mogu to da urade.
Deca stoga internalizuju tenzije, konflikte i frustracije. Odrastaju sa stalnom nesigurnošću, strahom, osećajem krivice i prazninom koju ni ljubav ni obećanja ne mogu potpuno da popune. Majčina iscrpljenost i njeno prelivanje frustracija na decu, zajedno sa odsutnim ili agresivnim ocem, formira unutrašnju dinamiku koja oblikuje buduće emocionalne veze. Deca uče da ljubav obećava mnogo, ali često ne daje ništa, ili daje loše, i da prisustvo odraslog može biti i sigurno i opasno istovremeno.
Odsutni očevi su simptom savremenog društva. Njihova nemoć i odsutnost proizvode lančane efekte na razvoj, dinamiku odnosa i emocionalno zdravlje sledećih generacija. Prisutnost, jasno postavljanje granica, emotivna dostupnost i simbolička funkcija oca nisu luksuz; oni su suštinski elementi zdravog psihičkog razvoja i stabilne porodice.

Renata Senić,
Klinička psihološkinja i psihoanalitičarka,
Osnivačica edukativnog centra “Introspekt”

05/10/2025

Politikin Magazin

05/10/2025

Histerija, projekcija i bežanje od krivice

U svojim kasnijim razmatranjima u The Still Small Voice, Carveth nas podseća da savremena kultura nije oslobođena unutrašnjih konflikata, već ih samo maskira. Histerija, projekcija i bežanje od krivice postaju dominantni oblici izražavanja unutrašnjih tenzija, a da to često ostaje neprepoznato.

On nas upozorava na fenomen koji opisuje kao savremene “histerične epidemije”. Showalter, Bollas, Mitchell - svi oni ukazuju na to da se pojedinci i grupe, umesto da prepoznaju sopstvenu krivicu, okreću spoljnim okidačima, projektujući moralne slabosti na druge. Krivica, koja bi trebalo da bude unutrašnji kompas, potiskuje se, a superego - taj strogi đavo i čuvar unutrašnjih normi - ne nestaje; on se ponovo aktivira kroz moralne panike, kroz kolektivne besove i moralizatorske pokrete.

Carveth daje jasne primere. On opisuje situacije u kojima društvo idealizuje nevinost i viktimizaciju.

Na primer, u kulturi koja glorifikuje bespriekornu žrtvu (katoličanstvo?), ljudi projektuju sopstvenu odgovornost i unutrašnju krivicu na druge - bilo kroz osude, bilo kroz histerične reakcije na “nepravednost”.

Superego u tom trenutku ponovo diže glavu, ali ne u obliku introspektivnog samokritičkog mehanizma, već kroz spoljašnje moralne diktate.

Savest, s druge strane, ostaje utišana. Ona je tiha, prisutna, ali potisnuta, ne dozvoljavajući pojedincu da se susretne sa sopstvenim moralnim izborima.

Drugim rečima, danas je lako biti “moralno čist” dok se krivica projektuje na druge. Carveth nas provocira da prepoznamo kako histerija nije samo individualna patologija, već društvena strategija izbegavanja sopstvene odgovornosti. Kada gledamo masovne reakcije na skandale, političke konflikte ili javne afere, lako prepoznajemo istu dinamiku koju opisuje: moralizatorski ton, bes koji se pretače u kolektivnu histeriju, projekcija unutrašnje krivice.

Jedan od ključnih uvida iz knjige je da superego i savest nisu sinonimi.

Superego može postati maska za socijalnu histeriju, dok je savest ono što nas drži u kontaktu sa ličnom odgovornošću, ali koju savremena kultura često ignoriše ili potiskuje.

Carveth nas poziva da to vidimo, da prepoznamo unutrašnju dinamiku - jer tek kada postanemo svesni sopstvenih projekcija i načina na koji bežimo od krivice, možemo raditi na istinskoj introspektivnoj promeni, a ne samo učestvovati u kolektivnoj histeriji.

Na kraju, njegova analiza nas vraća osnovnoj psihoanalitičkoj istini: krivica nije neprijatelj; neprijatelj je bekstvo od nje!

Histerija, projekcija, moralne panike - sve su to simptomi kulture koja se boji da gleda unutra. Carveth nas uči da ako želimo da razumemo savremene konflikte - lične i društvene - moramo prvo prepoznati kako potiskujemo sopstvenu odgovornost, i kako superego, iako često prikriven, ipak traži način da se izrazi.

I na kraju, možda je najstrašnija istina savremenog čoveka ova: krivica nikada ne nestaje – mi samo bežimo od nje. Superego muči, savest je tiha, a društvo aplaudira našoj projekciji.

Prava hrabrost nije u tome da kritikujemo druge, već da se suočimo sa sobom. Histerija može biti glas sveta, ali savest je tiha sila koja nas čeka da je konačno čujemo.

To je, btw, ispod poremećaja ličnosti.