Renata Senić - psihoterapeut

13/08/2025

Ok, na objavu o tome da terapija nije marketing, dobijem sledeći komentar.

Evo i objave i komentara, a i predloga: Ako vam se etički kodeks ne dopada, bavite se time kako da ga promenite. Nemojte pričati kako se osećate u vezi s njime.

Terapija nije marketing. Niti sme da postane.

Društvo psihologa Srbije ima etički kodeks koji jasno propisuje da psiholozi ne smeju nuditi svoje usluge na neprimeren, obmanjujući ili manipulativan način. I udruženja psihoterapeuta slično misle. To podrazumeva i da ne treba komentarisati javne objave ljudi koji dele svoje lične probleme samo da bi im se ponudila pomoć ili usluga.

Sve češće se u javnim grupama mogu videti oglasi poput „Prva besplatna seansa za prva tri klijenta“ i slični pokušaji promocije pod izgovorom pomoći. Takve prakse nisu profesionalne i ne odražavaju vrednosti naše struke.

Psihoterapija i psihološka pomoć nisu biznis i ne smeju biti tretirane kao roba za prodaju. Ljudi u kriznim situacijama traže sigurnost i poverenje, a ne reklamne poruke i ponude.

Možda neke kolege nisu upoznate sa sadržajem etičkog kodeksa, ali to ne umanjuje odgovornost. Svi smo odgovorni da poštujemo profesionalne standarde i da jedni drugima ukažemo na neprimerene prakse.

Zato je važno da kolege reaguju i ukažu na neetičnost takvih objava. Etika se ne čuva samo u savetovalištima, već i u javnom prostoru.

13/08/2025

Hej, pa kakav je ovo loš trend?

Nije sve što se vidi i popularno je - ujedno i loše. Mnogi terapeuti koji su zavredeli pratioce su se promovisali znanjem.

Mislim da bi trebalo razviti kriterijume.

Visoka cena i vidljivost ne obećavaju kvalitet.
No,
Ljudi koji pametno pričaju jesu kvalitetni.

Neka kriterijum bude staromodni.

Pitajte za preporuku.

13/08/2025

Ljudi su hronično nezahvalni.
Louis CK je jednom ispričao kako je prvi put leteo avionom u kojem je uveden internet. Putnici su, naravno, bili oduševljeni - sve dok konekcija nije nakratko prestala da radi. U tom trenutku, umesto da ostanu zadivljeni činjenicom da, dok lete kroz oblake, mogu da komuniciraju sa ljudima širom sveta, većina je odmah počela da gunđa.
Neverovatan tehnološki iskorak bio je prihvaćen zdravo za gotovo u roku od nekoliko minuta, a zahvalnost je ustupila mesto nezadovoljstvu čim se pojavila prva greška.

Ista logika se danas ponavlja sa veštačkom inteligencijom. Umesto da vide koliko im je olakšana, ako ništa drugo - Google pretraga ili pristup znanju, mnogi se fokusiraju isključivo na to gde sistem greši. Zaboravlja se da je ovo tek početak jedne tehnologije koja se stalno unapređuje. A već se zloupotrebljava. Umesto da bude alat, koristi se kao drugi mozak, a onda mrzi što baguje.

Ovi primeri su samo ilustracija šire pojave - ljudi su generalno orijentisani na trenutno zadovoljstvo, a ne na zahvalnost. Pritom previđaju da pravo zadovoljstvo ne dolazi spolja - od dopamina, serotonina, oksitocina koji nas preplave pa se povuku, nego iz uvažavanja onoga što već imamo.

Zahvalnost ne mora biti vezana samo za velika postignuća. Ona počinje već time što smo živi, što nam je život uopšte darovan. Čak i u bolesti, gubitku ili ograničenju, može postojati zahvalnost što i dalje jesmo tu.
Hronični nedostatak zahvalnosti je jedan od ključnih razloga opšte dekadencije duha.

11/08/2025

Korišćenje AI nije samo tehničko pitanje. Ono postepeno menja način na koji mislimo. U psihoanalizi, mišljenje je povezano sa frustracijom, vremenom čekanja i onim unutrašnjim prostorom u kojem ne znamo i moramo da izdržimo neizvesnost. Kada se taj proces preskoči jednim klikom, deo unutrašnjeg rada biva izgubljen.

Frojd je pisao o mišljenju kao „probnom delanju“ - unutrašnjem procesu u kojem se želja ili impuls prvo ispituju u mašti, pre nego što se sprovedu u delo. To probno delanje omogućava egu da zadrži impuls, da ga obradi i pronađe prihvatljivo rešenje. Kada digitalni alat ponudi gotov odgovor bez potrebe za ovim unutrašnjim radom, izostaje trenutak kada psiha slobodno luta, pravi asocijacije, greši i sama dolazi do rešenja. Znanje tada nije rezultat unutrašnje obrade, već postaje pozajmljena misao.

U toj dinamici dolazi i do nesvesnog transfera. Korisnik AI - može je lako postaviti u poziciju idealizovanog objekta - sveznajuće figure koja nikada ne sumnja, ne greši (barem u percepciji korisnika) i uvek nudi odgovor. Ovaj oblik idealizacije može voditi regresiji ega ka infantilnoj poziciji: korisnik se nesvesno postavlja u ulogu zavisnog deteta koje pita, a algoritam u ulogu svemoćnog roditelja koji zna.

Takva struktura transfera može imati posledice po autonomiju mišljenja. Kada se superego nesvesno premesti u spoljašnji entitet (algoritam) unutrašnja sumnja biva potisnuta, a s njom i prostor za autentičnu misao. Bez sumnje, nema stvarne misaone samostalnosti.

To nam je budućnost. Verovatno već i sadašnjost.
Mislite o tome bez chatgpt-a.

09/08/2025

Dugo smo ljudima govorili da ne treba da se stide. I preterali smo. Postali su bestidni.

Stid nije bolest koju treba iskoreniti, niti kazna. On je jedan od osnovnih unutrašnjih orijentira ljudskog bića.

Kada radimo nešto što je u neskladu s našim moralnim vrednostima, osećamo krivicu. Ako je reč o našim idealima u vezi s time kakvi želimo da budemo - osećamo stid.
Oba osećanja su signali našeg unutrašnjeg sistema navigacije. Krivica pokazuje da smo povredili moralni poredak, stid pokazuje da smo izdali sopstveni ideal.

Kultura postoji upravo zato da ne bismo živeli u haosu nagonskih impulsa. Frojd je govorio da su stege civilizacije nužna cena koju plaćamo da bismo mogli da živimo zajedno, a Lakan da simbolički poredak ne funkcioniše bez ograničenja koja osoba internalizuje. Ta ograničenja ne postoje samo spolja, u zakonu, već i unutra, u obliku misli i vrednosti i opomena, poput stida i krivice.

Ukloniti stid iz psihičkog života znači ukloniti jednu od osnovnih unutrašnjih kočnica koje nas čuvaju od regresije u neograničenu samovolju. To je psihički ekvivalent uklanjanju kočnica iz automobila. Možda ćemo se kretati slobodnije, ali u sunovrat.

Bez stida i krivice, moralni i ideološki kompasi prestaju da funkcionišu. Nestaju orijentiri između dostojnog i nedostojnog, primerenog i neprimerenog.
Rezultat nije slobodna ličnost, nego narcistička konstrukcija koja gubi svaku potrebu za samopreispitivanjem.

Nikada nećemo biti savršeni, niti potpuno dosledni svojim vrednostima i idealima. Ali bez orijentira nećemo znati ni da smo zalutali.
Pravi put postoji i važno je imati osećanja koja nas podsećaju kada smo sa njega skrenuli.

08/08/2025

Na Coldplay koncertu, dvoje ljudi uhvaćeno kako varaju partnere. On dobio otkaz, ona izgleda nije. Ili jeste? Ne znam. Za priču je skoro nebitno.

Danima, nedeljama posle toga svi su imali potrebu da napišu svoje viđenje, uglavnom da osude, a poneki da glume uzvišenu neutralnost tipa “ne treba osuđivati”.

U vremenu gde se svakodnevno ruše norme, gde svako kroji realnost po svom ćefu i relativizuje sve od morala do zdravog razuma, odjednom prevara postaje drama svetskih razmera. Ne zato što je prevara neviđena, nego zato što se javila prilika da masa kolektivno glumi moralnu vertikalu.

To nije odbrana morala, to je glad za javnim linčovanjem. Opšte uživanje u tome da se javno pljuje neko drugi jer to na minut daje osećaj da je pojedinac-pljuvator čist. Kakav paradoks! Kakav slikovit prikaz opšte dekadencije i perverzije!

08/08/2025

O prepoznavanju toksične negativnosti u stručnim krugovima

Sve nas više upozoravaju da se čuvamo toksične pozitivnosti i to je izuzetno dobar savet. Međutim, u stručnim krugovima povremeno nailazimo i na njen pandan, što bismo mogli nazvati toksičnom negativnošću.

I kao i uvek, oba ekstrema su podjednako opasna. Dobro je da gledamo širi kontekst i pažljivo pratimo šta nam data osoba poručuje. Ako je fokus isključivo na dobrim aspektima, ili, s druge strane, samo na kritikama i negativnostima, ne dobijamo celovitu sliku, te bi bilo bolje takve pristupe izbegavati.

Iako je vrlo važno i korisno da u javnosti ukazujemo na lošu praksu, naročito kada su u pitanju etički standardi, postoji jedna zamka koje treba da budemo svesni. Naime, ako neko insistira samo na kritikovanju drugih, iznoseći njihove greške i propuste, a nikada ne deli svoj lični pečat, svoja pravila i postupke, onda je to zajedljivo, cinično i neiskreno. Čak i kad pretenduje da bude cinično da bi se poslala jasnija poruka, i dalje je neiskreno. Pocepano. Nesvesno sebe.

Etika nas obavezuje da opomenemo kada vidimo pogrešno, ali jednako je važno da govorimo i o tome šta je dobro, šta je ispravno, i kako mi sami praktikujemo ono što propovedamo. Isključivi fokus na tuđim greškama često je projekcija sopstvenih frustracija i može se smatrati lošom praksom.

Prava snaga komunikacije leži u kombinaciji: prepoznavanju mana, ali i priznavanju kvaliteta i dobrih primera. Tako se gradi kredibilitet, iskrenost i smisao - i u psihoterapiji i u životu.

08/08/2025

Film Blistav um prikazuje život Džona Neša, genijalnog matematičara i nobelovca, koji je godinama živeo sa psihozom. On je jedan od retkih koji je u tako lošim okolnostima imao volju da odluči da se neće ponašati kao “bolestan čovek”. Da neće hraniti ono što ga razara.

To me je podsetilo da u kliničkoj praksi često srećemo dva tipa ljudi, grubo rečeno, koji se razlikuju prema težini problema i motivaciji da se menjaju.

Prvi ima bolji start: mnogo manje turbulentno detinjstvo, bolju genetiku, sitnije traume. Ima kapacitet da se menja - barem tehnički. Međutim, njegova motivacija može ipak biti narcistična i manipulativna. On ne teži istini ni ljubavi, već želi promenu da bi mu bilo lakše da održi postojeću strukturu: da partner ne prigovara, da izbegne konflikte, da zadrži kontrolu. To vodi takozvanoj pseudopromeni - adaptaciji koja ne uključuje odustajanje od narcističkih omnipotentnih fantazija o sopstvenoj nepogrešivosti i posebnom statusu. Takva “promena” ne vodi ka smislu, nego ka sofisticiranijem samoodržanju iluzija.

Drugi ima znatno teži start. Možda ozbiljan poremećaj ličnosti, možda snažno psihotično jezgro, možda detinjstvo obeleženo značajnom traumom. Njegovi mehanizmi odbrane su primitivniji, rana je dublja, kapacitet za uspostavljanje smislenih odnosa je sužen. Ipak, u jednom trenutku on donosi odluku: želi da mu bude dobro, ali ne po svaku cenu, nego kroz istinu, ljubav i smisao. Spreman je da se odrekne narcističnih omnipotentnih fantazija, da podnese gubitak iluzija, da izdrži bol realnosti. Iako njegovi simptomi možda nikada neće potpuno nestati, on razvija kapacitet za realnost i postepeno odustaje od omnipotentne kontrole. Njega motiviše želja za životom, za istinom, za ljubavlju, za drugim. Iako su mu kapaciteti suženi, u okviru njih, može da napravi mnogo smislenije promene.

U psihoanalitičkom jeziku, razlika između njih nije u težini dijagnoze nego u autentičnosti motivacije i spremnosti da se odustane od narcističke investicije u sopstvenu nepogrešivost. Pseudopromena ostavlja strukturu netaknutom, dok prava promena zahteva napuštanje starih odbrana i reintegraciju oko novih vrednosti.

Kapacitet, naravno, postavlja granice. Ne može svako u istom stepenu izdržati gubitak iluzija ili prihvatiti realnost. Ali kada se i minimalni kapacitet spoji sa stvarnom motivacijom za istinu i ljubav, tada polazna pozicija (genetika, detinjstvo) gubi presudni značaj. U praksi, takvi ljudi često vode ispunjeniji život od onih sa boljim startom, ali bez spremnosti da žive izvan granica sopstvenih fantazija.

07/08/2025

Studije pokazuju da presudni faktori za trajan i dobar brak nisu zaljubljenost, seks, hemija, čak ni iste vrednosti, niti ista interesovanja, pa ni generalna sličnost partnera.

Složan brak održava zajedništvo. Volja da se ostane zajedno. Odlučnost da se ne ode, čak ni kada je teško. Posebno ne tada.

To je ono što razlikuje brakove koji traju od onih koji se raspadnu. Ne romantika, već odluka: bićemo zajedno i kroz neprijatnost, i kroz dosadu, i kroz krize. Baš kako kažu zaveti - i u dobru i u zlu. Bukvalno ispada da ljudi samo treba da to zaista i misle. Naravno i da su sposobni za to.

Sve više studija pokazuje da je presudna upravo ta namera - spremnost da se istraje. Da se ne trči kod advokata kad naiđe razočaranje.

A odmah iza namere je ogromna tolerancija. Ne prema nasilju, poniženju ili hladnoći. To naravno niko ne treba da toleriše. Već prema razlici. Glupostima. Navikama koje iritiraju. Promenama koje ne možemo da kontrolišemo.

Dobar brak nije magija. Nije ni sreća. Dobar brak je kada dve osobe svesno odluče da ostanu, i da se zajedno nose sa svime što život donosi. U tome najčešće nema mnogo poezije, ali ima mnogo zrelosti.

02/08/2025

Razmišljam o Lokiju jer sam nedavno gledala Sandmana.

(Loki je nordijski bog haosa, vatre, prevare.
Sandman je Gejmanovo fantastično delo koje je sada ekranizovano na Netflixu. Tačnije, mali deo ogromne Gejmanove kreativnosti.)

Loki je zapravo trikster - arhetipska figura koja označava ono destabilizujuće, nepredvidivo, na izvestan način granično. Trikster je i senka koja remeti kontinuitet ega, izmiče simbolizaciji i unosi pometnju u poredak identiteta. Nije nužno zloćudan, ali često funkcioniše destruktivno. Međutim, ta destruktivnost nije tek onako ispoljena. Ona je usmerena. U njegovim postupcima možemo prepoznati unutrašnju logiku - kao da uvek nešto razotkriva, raskrinkava, otkriva krhkost svakog identitetskog utemeljenja koje pretenduje na čvrstinu.

Loki je kreativan u destruktivnosti. Njegova destrukcija nije haotična u klasičnom smislu. Ona ima strukturu. I nameru. Nije impulsivno razaranje nego nešto što se odvija u granicama određenog obrasca. Taj obrazac je često prepoznatljiv i kod osoba koje imaju granične crte ličnosti.

Možemo ga i opisati kao što mnogi autori opisuju ljude s graničnim poremećajem - kao stabilnog u svojoj nestabilnosti. I dosledanog u nedoslednosti. Njegovo ponašanje, koliko god delovalo haotično, zapravo je u kontinuitetu sa unutrašnjom logikom koja nije uvek svesna, ali jeste postojana. Upravo ta nerazrešena ambivalencija - stalna promena koja se ponavlja u istom obrascu - dopušta da govorimo o jednoj vrsti stabilne nestabilnosti.

Loki je zavodljiv, baš kao što su i mnoge granične ličnosti. Zavodljivost ne proizlazi samo iz njihove ranjivosti, već i iz intenziteta, afektivne angažovanosti, spontanosti, privida autentičnosti. Graničnost nosi sa sobom emocionalnu energiju koja aktivira i destabilizuje drugog. U terapijskoj dinamici, kao i u svakodnevnim odnosima, granična osoba često u drugome pokreće fantaziju da će on biti taj koji će uspostaviti red, dati stabilnost biti drugačiji, poseban, nezamenljiv. Taj narcistički impuls odgovara na neizrečeni poziv na spašavanje.

Mislim da je korisno razmisliti šta je sve zavodljivo u vezi s graničnošću. Fluidnost identiteta, odsustvo jasnoće, afektivna preplavljenost, intenzitet osećanja koji zaseni kvalitet, šok? Možda se radi o nečemu što drugi projektuje i pokušava da razreši? Sigurno i sve ovo i još haosa.

Graničnost je privlačna upravo zato što destabilizuje poziciju drugoga. A ta destabilizacija može se doživeti kao uzbudljiva, duboka, autentična, primarna i nezamenljiva.

Loki nas u tom smislu podseća da je ambigvitet sastavni deo subjektivnosti. Nerazrešiv. U svima nama. Ne možemo ga zanemariti. U nekim slučajevima on stvara kreativne mogućnosti. U drugim slučajevima ozbiljno remeti kapacitet za stabilne odnose i simboličku obradu afekta.
Psihoanalitički gledano, ambigvitet je strukturalna zavrzlama koja traži razumevanje, a ne uprošćavanje.Taj vapaj za razumevanjem, najzad, može sam po sebi biti najuzbudljivija stvar, kao sveprisutni izazov subjektivnosti.

29/07/2025

Fantastičan!

Carveth/Lusensky: Is Psychoanalysis a Path to Salvation?A Freudian and a Jungian dialogue about psychoanalysis and Christianity

28/07/2025

U poslednjih nekoliko decenija popularna psihologija transformisala je ideje humanističke terapije u nešto što s izvornim pristupima ima malo veze. Ono što je kod Rodžersa nekada imalo smisla - da se terapija primarno vodi pacijentovim iskustvom - postalo je u banalizovanom obliku parodija: pacijent je proglašen apsolutnim autoritetom svega što mu se dešava, a svaka nelagodnost znak da treba preseći odnose i „zaštititi sebe“.

Ljudi sve češće govore da im je terapija pomogla da preseku loše veze. Sve ređe čujem da im je pomogla da spase postojeće. Volela bih da je moje iskustvo statistička greška, a ne realnost. No, ukoliko nije, čisto da viknem - to ne treba da bude tako!

Taj pomak od trpljenja do navodne emancipacije nije samo teorijski problem. On oblikuje čitave generacije ljudi kojima je tolerancija na frustraciju minimalna, kapacitet za ambivalenciju nerazvijen, a spremnost na kompromis gotovo nepostojeći. U toj logici, porodica je prepreka ličnom razvoju, partnerstvo je ograničenje slobode, a svaka napetost je nepoželjna ili zlostavljajuća!

Psihoanalitička tradicija nudi sasvim drugačiji okvir: odnosi nisu prostor stalne udobnosti nego polje u kojem učimo da nosimo sopstvenu agresiju, da podnesemo različitost i da održimo vezu uprkos besu, povredi ili razočaranju. Porodica, partnerstvo opstaju samo na sposobnosti članova da izdrže ono što im nije prijatno, da trpe trenutke nesklada i da ponovo grade kontakt i kada je lakše odustati.

Strpljivost, upornost i svesno odricanje nisu zastareli moralni zahtevi nego jedini način da odnosi prežive u svetu u kojem je zamena postala jeftinija od popravke. Društvo koje izgubi taj kapacitet ne gubi samo intimne veze nego i samu strukturu koja ga drži na okupu.