PsihOkret

20/12/2024

Ko želiš da budeš kad konačno odustaneš?!

A od čega je to dobro da odustanemo, pitate se.

Evo moje liste od čega sam putem odustajala, a donelo mi je više mene:

- od roditelja kakve sam oduvek želela, a nikada nisam imala;
- od srećnog detinjstva;
- od besomučnog popravljanja sebe jer nikad nisam dovoljno šta god;
- od želje da popravljam druge ljude u skladu sa mojim potrebama;
- od idealnog sveta, pravednog života, idealnih ljudi, idealne mene;
- od toga da ću se jednog dana toliko isceliti da ću postati neko drugi;
- od toga da ako sve uradim po planu i protokolu, da će sve ispasti po mom planu i protokolu;
- od toga da ću crći ako ne progovorim, iako me na to ne tera moj mir, već ogromni unutrašnji nemir;
- od toga da je uvek važno da budem u pravu;
- od toga da je najvažnije da zadovoljim svačija očekivanja, tu spadaju i moja;
- od bežanja od krivice;
- od izbegavanja neizvesnosti;
- od toga da se moj osećaj sigurnosti nalazi kod nekog drugog;
- od toga da nemam pravo na svoje izbore ako se oni nekom drugom ne dopadaju;
- OD ZATVARANJA I OKLOPLJAVANJA MOG SRCA SAMO DA NE BIH BILA POVREĐENA.

Sigurno ova lista nije potpuna, ovo je samo nešto čega sam se u trenutku prisetila.

Kada sam odustala od gore nabrojanog, dobila sam:
- roditelje kakve imam;
- detinjstvo kakvo sam imala, u kojem je bilo i lepih trenutaka;
- moć da prihvatim sebe, da prihvatim druge, i da zaista promenim u sebi ono čega više želim spolja;
- prihvatanje sebe sa svim mojim ranama i toga da ožiljci nikada neće nestati, ali da mogu da učinim da ne krvare ponovo, naročito ne po drugim ljudima;
- sposobnost samoregulacije i upravljanja svojim osećanjima;
- više mira sa sobom i sa drugima;
- realna, MOJA očekivanja, ali samo kao putokaz;
- veću sposobnost obrade osećanja;
- ovaploćeni osećaj sigurnosti koji ja stvaram, ponovo i ponovo;
- pravo na sopstvene izbore i svoj život;
- SPOSOBNOST DA VOLIM I DA PRIHVATAM POVREDE KAO DEO SLAGALICE.

Život mora i da boli. A tek kada to prihvatimo, dajemo sebi mogućnost da ga živimo punim plućima!

Mislite o tome,
Olivera Milutinović
PsihOkret

30/11/2023

Nije me bilo odavno ovde, evo lepe prilike da se oglasim i pozovem vas na besplatno druženje, sve informacije imate u objavi ispod. Vidimo se!

„Kako to da nemaš djecu.
Bolje ti je odmah dvoje djece, da se riješiš.
Premlada je da bude majka.
Prestara je da sad postane majka.
Trebala je podbaciti.
Trebala je zadržati bebu.
Što se muči s umjetnom oplodnjom kad vidi da joj ne ide.
Jadna, ne može dojit.
Sram je bilo, doji na javnom mjestu.
Ajme meni, peto dijete na putu...
Lako je tebi kad nemaš djecu.
Nećeš valjda usvojiti dijete.
A zašto nećeš usvojiti dijete.
Šta ćeš stvarno sama odgajati dijete.
Za nju je bolje da nema djece.
Kakav očajnički čin da je dala zamrznuti jajne stanice...
Tako joj i treba kad je abortirala...”
Ako se uloviš da zadireš u reproduktivno zdravlje svoje Sestre po Maternici, položi svoje dlanove na prostor svoje zdjelice i udahni unutra.

Umjesto riječi, izaberi razumijevanje iz Srca.🙏
Umjesto sjene, izaberi Svjetlost.🙏

Ponizno klekni okrenuta Istoku njezinog nadolazećeg Sunca.
Kroz svoje tijelo uputi njezinom Suncu posvećenih 108 Pozdrava.
I pobroji joj 108 perlica Male da je prate na njezinom Putu kojeg je ona izabrala.
Posveti joj oltar, izmoli joj krunicu, zapali joj svijeću i pomoli se za njezinu Svetost.

Nek svaka Maternica bude posvećena na oltaru tvoje „nove religije”🙏🌹

Tako mijenjamo postavke.🙏

Namaste,
Paula
U utorak 05.12. u 19.00 organiziram BESPLATNI Ženski Krug preko Zooma.🥰 U goste mi dolazi svestrana Olivera Milutinović PsihOkret s kojom ću razgovarati o ženskom zdravlju (psihičkom i emocionalnom), zdravim partnerskim odnosima u skladu sa ženskim principima, transgeneracijskim sadržajima koje i dalje jako osjećamo na našim prostorima i svim sličnim temama koje će nam se otvarati. Dobrodošle🙏
https://www.facebook.com/events/1499362990821646?acontext=%7B%22event_action_history%22%3A[]%7D

VAŽNO: Za druženje nije potrebna prijava. Klikni u eventu da dolaziš na druženje pa će te FB podsjetiti u utorak 05.12. Ako trebaš dodatni podsjetnik, predlažem ti da odmah uneseš u svoj kalendar i raspored. 🥰Vidimo se. Veselim se!🥰

13/09/2023

21/06/2023

Po čemu smo mi ljudi međusobno isti, a po čemu se razlikujemo?!
Isti smo po potrebama. Rađamo se s potrebama. Da bi ljudsko odojče preživelo, rađa se sa urođenom BIOLOŠKOM potrebom za povezivanjem. Dakle, povezivanje je ono što nam na biološkom nivou omogućava opstanak i preživljavanje. Biologija kaže: ako imam s kim da se povežem, taj neko će brinuti o meni i preživeću, jer ja sam potpuno zavisno malo biće. Neko mora da se pobrine za moje fiziološke potrebe, da me nahrani, napoji. Neko mora da se pobrine za mene kad sam bolesno. Neko mora da me kupa, da me obuče, utopli, da mi pruži sklonište. I sve ovo samo je puka osnova preživljavanja.Potrebno mi je da me neko dodiruje, jer moj mali disregulisani nervni sistem dodir umiruje. Umiruje me kontakt očima, umiruje me kad mi neko nešto priča dok bilo šta radi sa mnom, i održava kontakt očima. Kontakt me umiruje. To mi daje osećaj te tako potrebne povezanosti, a onda se ja osećam sigurno i razvijam poverenje. Ovo je baza, osnova mog doživljaja sebe i sveta oko mene koju stičem veoma rano.Onda kako rastem, rastu i moje potrebe. Potrebno mi je da me neko vidi, čuje, da osetim da sam voljeno, da vredim, da u meni postoji nešto vredno. Da vidim sjaj u oku onog ko me gleda. Potrebno mi je da imam ideale u tim velikim savršenim roditeljima, koji čim brinu o meni, mora da tih ideala i u meni ima.Potrebno mi je da me neko razume, jer ja jednostavno ništa ne razumem. I da mi neko pojasni moje emocije, da saoseća sa mnom da bih i ja moglo da bezbedno osećam sve što je u meni. Potrebne su mi granice, one me čine sigurnim. U sigurnom svetu granice su veoma jasne i čvrste, i malo i fleksibilne ako zatreba, ali samo ponekad. Potrebno mi je da i ja imam pravo na granice. Da osetim da je moja ličnost uvažena i vredna poštovanja. Potrebno mi je da se igram i da mi se dozvoli spontanost. Potrebno mi je i malo po malo, u skladu sa uzrastom, i neke moje autonomije, da znam ko sam ja. Potrebno mi je i da me pohvalite kad nešto dobro uradim, tako gradim samouzdanje. Ali mi je potrebno i da mi ukažete na nešto što ne radim dobro, da bih steklo što realniju sliku o sebi. Potrebno mi je da me frustrirate, ali optimalno, ni previše ni premalo, jer mi je to potrebno za život. Da me naučite da me život neće maziti, ali i da me mazite često. Potrebno mi je da mi date vođstvo i da me uputite u neke stvari koje ja ne mogu samo tako maleno da otkrijem. I to će mi dati osećaj sigurnosti i samopouzdanja. I mnogo mi je potrebno da me štitite u situacijama u kojima mi je zaštita potrebna. Tako ću naučiti da štitim sebe kad porastem.

Kako ste se osećali dok ste čitali ove redove?! Pribeležite to negde.

Dete koje je imalo sreće da se rodi u okruženju u kojem su makar većina ovih potreba bile zbrinute, biće odrasla osoba koja se u svojoj koži i svetu oko sebe oseća sigurno, ume da brine o sebi, razume sebe, ume da gradi zdrave odnose, prepoznaje i završi one koji to nisu, ume da zaštiti sebe, samopouzdano gradi svoj život u skladu sa svojim vrednostima, lakše prevazilazi životne krize i izazove, lakše podnosi i uspone i padove, može da toleriše frustracije koje život nosi, ima celovitu i stabilnu sliku i sebe i drugih oko sebe i života u celini. Oseća jasno svoje granice, otvoreno ih zastupa, i poštuje tuđe. Ume da uživa i u onome što radi, i onome što voli. Ume da se odmara, a i da se zabavlja, igra, stvara. Spontana je i autentična.

Kako se osećate nakon ovog opisa?! Poznajete li nekog takvog?! Deluje li vam realno ili kao opis iz neke bajke?!

Nažalost, većina nas običnih smrtnika, veoma malo se prepoznajemo i u opisu deteta s početka i u opisu ove odrasle osobe. Ovo je tekst i podsetnik za sve nas.Svako gladno dete (p)ostaće gladno dete u telu odraslog čoveka. I pokušavaće na sve načine da bude "zbrinuto" od nekog drugog kasnije u životu kad mu ni vreme ni mesto ni relacija nije. I to je u suštini čitava tužna priča o ljudskom životu.Postoji samo jedan način da se izađe iz te tužne priče sa nesrećnim krajem.Samo ti, da, baš ti, možeš da zbrineš i nahraniš to malo gladno dete u sebi. Jer ti ga čuješ, vidiš i osećaš svaki put kad te preplave veoma jake emocije. Ti ga najbolje poznaješ. Ti najbolje umeš. I samo i isključivo ti možeš da ga konačno spasiš od te užasavajuće gladi, za čim god. Onda će te pustiti da uživaš u svom odraslom životu. E tu je mesto gde počinju one različitosti.

U potrebama smo svi isti, a kad su one zbrinute, oslabađa se prostor jedinstvenosti ličnosti koja si baš ti.
I računaj da će se tvoje unutrašnje dete povremeno javljati, da nikada neće utihnuti do kraja, da ćeš otkrivati i neke nove gladi. To je ok.
Dete plače jer ima kome da se obrati. Budi dostojna njegovog obraćanja.

S ljubavlju i poštovanjem,
Olivera Milutinović

12/05/2023

Priča za srce i dušu, koju može da napiše samo onaj ko prepoznaje božansko u sebi i drugima, u čoveku. Hvala, Nebojša ♥️🙏

Majstori smo, samo nismo znali.

Kako bi se lako svet promenio kada bismo kao apsolutnu, bukvalnu istinu, a ne kao nekakvu "pričam ti priču" shvatili početne rečenice Biblije.
Evo, ja ih tako shvatam, i ispričaću vam kako jedan "ciga", shvativši bar malo da je " fotokopija Boga" počinje da veruje da je i njemu, kao i Bogu, sve moguće. Kako nam Isus reče: "Jer vam kažem zaista: ako imate vere koliko zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj: prijeđi odavde tamo, i prijeći će, i ništa neće vam biti nemoguće." Evo jednog malog dokaza:

Pre koju nedelju dođu mi dva ciganina da pitaju da li ima nekog posla za njih. Kako stalno nešto pravim, kod mene posla uvek ima za svakog dobrog i poštenog čoveka koji hoće da radi. Jedini uslov konkursa je u prethodnoj rečenici. Odmah sam video, po očima njihovim, da ispunjavaju jedini uslov "konkursa".
"Ima" rekoh.
"Za kolko vreme ima posla?", upita me prvi "ciga", dedica od nekih sedamdesetak godina.
"Za uvek, za kolko god hoćete." Odgovorih mu. "Satnica vam je 400 dinara ( više nego kod drugih), imate piće ovde u vašem frižideru, kafu, rešo...sve da radite kao ljudi. Radno vreme je koliko hoćete. Kad se umorite, odmorite se, kad se odmorite radite. Ne morate brzo, samo je važno da bude lepo. Evo, tu vam je i muzika, da uživate dok radite ( mali zvučnik, da se čuje dobro, sa basovima, za razliku od tranzistora).
Gledaju me "belo", kao da misle "suviše je dobro da bi bilo istinito". Znam da će me gledati tako dok ne shvate da je samo ono što je "suviše dobro" jedino i istinito. "Suviše je dobro..." je misao. I u Boga je, kaže Biblija, prvo bila misao. Učinila mu se suviše dobra da je poželeo da je obistini. Tako je stvorio Svet. Za osam dana. A mi smo, kao što je rečeno na prvoj strani, njegov "copy paste", "po liku i podobiju".
"Šefe, a šta treba da radimo", upita me mladi "ciga", "klinac" od nekih dvadesetak godina ( koji već ima ženu i dete i bori se da ih prehrani).

"Da napravite plato od starih cigli pet sa pet," odgovorih mu.

"Ali kako šefe, mi nismo zidari, samo fizikalci. Plato prave zidari...", odgovori mi pomalo uplašeno.
Nasmejah se i rekoh mu "vi ste zidari, samo što ne znate da ste zidari".
Obojica me gledaju "belo", kao nekog vanzemaljca. "Kako ne znamo da smo zidari..." promrlja sebi u bradu stariji.
"Ajmo ovako", rekoh, zabodi ovde jedan kočić u zemlju", počeh da im pokazujem kako jesu zidari. Zabode mlađi kočić.
"Uzmi ovaj metar i vinkl ( veliki uglomer sa uglom od 90 stepeni) i meri po pet metara na desno i tu zabodi koćić...i tako sve na desno dok ne dođeš do ovog prvog". Uradiše to, uz reči: "Dobro, to znamo."
"Šta sad?" pitaju me
-Sad uzmite ovaj crveni zidarski konac, i obmotajte ga oko kočića i zategnite". I bi učinjeno.
Sad pored konca unutra, kopajte jedan ašov zemlju ( visina ašova je mera, kad dođe do kraja, to majstori zovu merom "jedan ašov".). I bi učinjeno. "Sad sipajte pesak u rupu, dva tri santimetra, pa ga ovom "ravnjačom" poravnajte. I ta misao postade delo. E, sad slažite cigle ovako:jedan red po širini, pa jedan red po dužini ( pokazah im mistru) samo da između njih bude razmak svuda toliki da možeš da staviš ovu letvicu ( širine jedan santimetar. To se zovu "fugne".) Rekoh i odoh, da ne smetam majstorima da rade.
Posle nekog vremena dođe onaj mlađi, sa osmehom na licu, i kaže mi: "Šefe, složili smo, šta sad?"
"Sad ubacite u mešalicu tri lopate peska i jednu cementa i sipajte vodu da bude retko, pa pustite malo da se to izmeša..."
"A, oćeš cementno mleko da napravimo...radili smo to...pa da zalijemo one fugne...( naravno da znaju majstori kako se to zove i kako se radi, samo ne znaju da znaju...pomislih)
"E, to..." rekoh, a oni pređoše sa reči na dela...te mi javiše uskoro da je gotovo. "Šta sad", pitaju. "Sad popijte pivce za živce, slušajte malo muziku i uživajte dok se fugne ne prosuše.", naredih.
"E, to znamo da znamo", našali se dedica uz osmeh.
"Eto, najvažnije znate, kako da se osećate ko ljudi",odgovorih mu, takođe uz osmeh.
"A posle s onom metalnom četkom da skinemo višak...jel da", pita zadovoljno što zna da zna.
"Eto, i to znaš..."rekoh mu zadovoljan što zna da zna.
Popismo lepo po pivce zajedno, i priča mi onaj mlađi malo o njegovom životu.
"I ja sam hteo da učim školu, i na fakultet da idem, al šta ćeš...nema se, ne može se...a sanjam da imam kuću, da ne bude mi dete beskućnik ko ja..."
"A zašto samo sanjaš, što ne napraviš kuću?" , pitam ga.
"Pa kako, bre šefe, kad nemam ništa da pravim kuću!?"pobuni se malo.
"Kako, bre šefe nemaš ništa, kad imaš sve?!", pobunih se i ja.
"Pa gde mi je to sve!?", pita me pitajući se u sebi jel mi ovaj šef lud il me zeza.
"Pa eto ga sve, pije pivo i priča sa mnom", rekoh iznenađen malo kako ne vidi ono što je očigledno. Stalno me to iznenađuje kod ljudi...što imaju oči a ne vide, što imaju uši, a ne čuju...
"Pa, nemam ni plac, ni pare, ni građu, ni majstore..." nastavi mlađi da me uverava kako ne može da stvori svoj svet i da živi bogovski jer nije Bog ( ili bar bog-ataš).
-" Kako nemaš plac", pobuni se dedica koji mu je inače rođak, "ima onaj moj stari plac de mi je pre bila kuća...zapušten ali ćamo ga raskrčimo...a ima i ko da radi ( ljudi su to nekada zvali "moba", kad svako u selu radi za svakoga kad mu treba, pa su svi mogli sve. Znali su to ljudi nekada dok ih neko nije slagao da ne mogu sve, i to bez novca. Lideri su zato tu da podsete ljude da su verne kopije Boga i da mogu sve.).
Ovaj mladi "ciga" me sad gleda "manje belo", izoštrio mu se nekako pogled, nije baš toliki neverni Toma, zrno vere, "zrno gorušice" je palo na zemlju duše njegove, ali se i dalje pita dal je moguća da proklija u njegov san, njegovu kuću.
"E, super, nisam se setio da imam plac, i radnike...samo za građu nemam pare..." reče radosnije, samo malo tužno.
"Kako, bre, nemaš pare za građu kad si zaposlen, prijavljen, odeš otvoriš račun, dobiješ kreditne kartice...a možeš i bez toga, i bez para i kredita." rekoh opet iznenađen kako ne vidi očigledno, a razrogačio oči gledajući me dok ovo izgovaram.
"Ja da imam one kartice što daš u samoposluzi pa ti daju robu i gledaju te ko gospodina!?" izusti u neverici ( neverovanje u sebe je najveća prevara ovog sveta)
"Pa što ne bi bio Gospodin kad te stvorio Gospod Bog?!", razrogačih i ja oči gledajući njega ( učili smo na našem psihoterapijskom zanatu da je neverbalna komunikacija mnogo važna, pa uspostavismo "raport", što bi rekli NLPijevci, da ga malo "neuroreprogramiram" na savršenstvo.)
"Šefe, ja se sve više pitam da ti nisi neki vanzemaljac...i gde ti je leteći tanjir", smeje se
"Imam i leteći tanjir..." počeh i ja da se smejem, "samo sam ga sakrio u glavu, u misli".
"E, pa onda imam i ja, kad maštam letim", reče vanzemaljac koji je mislio da je ciga i da nema leteći tanjir, kao što je mislio da nije majstor nego fizikalac.
"Super mi je to za te kartice, al me čudi to što si reko da može i bez para građa, kako to", upita me sa manje neverice, više radoznalo."
"Pa, nekad su ljudi gradili kuće bez para. Građu poseku u šumi, kamenje za zidove pokupe u prirodi, umesto cementa zidali su blatom i slamom, i sve im je bilo besplatno. Voda im je bila ispod nogu, u zemlji, samo iskopaju bunar, svetlo su noću dobijali od sveće, topeći vosak koji su dobijali od pčela, ili smolu od drveća...sve je bilo za džabaka. A može i drugačije. Evo, ova stara cigla od koje ste pravili plato, odakle ste je doneli?"
"Pa, odozdo, sa donjeg dela tvog placa, tamo gde si napravio otpad. To znam odakle ti, priča se po selu da si reko svim bageristima koji ruše stare kuće da ne moraju da nose na deponiju, nego da mogu da istovare kod tebe. Uuu, znači tebi sva građa džabe, a njima bageristima isto lepo, ne moraju da plaćaju deponiju. Svima lepo, a svima džabe. Ùuu, šefe, kako si se to setio?!!".
"Nisam se setio, vido sam od najvećeg Šefa svih vremena, od Boga, gledao sam kako je stvorio prirodu u kojoj je sve besplatno, jednostavno, ništa se ne baca, i sve što postoji služi svemu. Vidiš onu kravu. Njoj je hrana, trava, besplatna. A onda krava sere, pravi đubrivo, što je travina hrana, i onda je i travi hrana besplatna. Ugostile jedna drugu krava i trava i svima lepo, kao meni i bageristima.", objasnih mu malo, njemu razumljivom rečima, koncept sinhroniciteta koji je jedan od ključnih principa Božije metodologije stvaranja. Ne mora baš preko Junga i Spinoze da se objasni, može i preko krave i trave. I njemu bi očigledno, otvoriše mu se oči da vidi i uši da čuje.
"Čoveče, pa ja mogu sutra da počnem da pravim kuću, ne samo da sanjam!" uskliknu srećno i sa oduševljenjem.
Za to vreme su se, sinhronizovano sa našim razgovorom, osušile i fugne, pa ih ostrugahu metalnom četkom i počistiše metlom. Gledaju i dive se čudu, platou koji su napravili oni, zidari, majstori, pa mlađi kaže : "moram da slikam sa mobilnim, neće niko da mi veruje da sam zidar ( poče čovek da pravi svoj majstorski "portfolio"). Već sledeće nedelje je ovaj mlađi shvatio da je i limar, a dedica da je profesionalni vrtlar i dizajner eksterijera, ali da ne dužim priču. Lepo nam je naš velemajstor reči Đole rekao da je princip isti, a da su sve ostalo nijanse.
E, da...ovaj mlađi sutra dan kupio majstorski kombinezon, pa kaže: "kad sam majstor, da se častim pa i da izgledam kao majstor." A jedan poznanik, koji je navratio kad sam ih tek zaposlio, i pitao me za dedicu "šta će ti ovaj matori ciga, pa taj samo što nije izdahnuo, što bacaš pare", navratio opet posle nekoliko nedelja. Gleda u dvorište i pita: "Jesi uzeo neku agenciju za uređenje dvorišta kad je ovako sve sređeno?"
"Jesam", rekoh, "agenciju Matori ciga samo što nije izdahnuo. Ovaj moj vaskrsnuo, pa sredio dvorište.

Eto, tako je to bilo. Ovaj tekst možete shvatiti kao pouku iz liderstva, kao HR "people developement" štivo, kao moje političko opredeljenje, način promene društva, moju versku propoved, psihoterapijsku priču...sve je to isto, sve su ostalo nijanse ili emanacije, kako to filozofi kažu. To vam je kao kad bućne kamenčić u mirnu vodu i oko sebe stvori koncentrične krugove. Tako je, kažu, Bog stvorio svemir. Fizičari to zovu "Veliki prasak". Meni se više sviđa "Veliki buć". Ja sam bućnuo i stvaram svoj svet, svoje koncentrične krugove. Ako vas zahvati neki od mojih talasa, ako se negde nađemo na istim talasnim dužinama, bućnite i vi na istoj frekvenciji, pa da stvaramo lepši neki svet. To je Berđajev nazvao "Treći zavet", zavet "Zajedničkog stvatanja sa Bogom".

Nebojša Jovanović Nebojsa Jovanovic ,

10/05/2023

"Ljudi retko kada umiru od posledica psihološke traume, ali u slučajevima kada se životna trauma ne proradi, kvalitet života znatno opada. Neki ljudi ovu situaciju opisuju kao 'živu smrt'.

Šta podrazumevam pod traumom? Ono što zasigurno znam je da traumatizovani postajemo onda kada nam ponestane sposobnosti da se nosimo sa percipiranom pretnjom. Ova nemogućnost da adekvatno reagujemo tokom dužeg perioda utiče na nas kako na očigledne, tako i na suptilne načine.

Simptomi neposredno nakon traume uključuju hipervigilnost (biti stalno "na straži"), intruzivne slike i flešbekove, ekstremnu senzitivnost na svetlo i zvuk, hiperaktivnost, noćne more, nagle promene raspoloženja (bes, plač), sram i manjak samopouzdanja, smanjenu sposobnost nošenja sa stresom, probleme sa spavanjem itd. U kasnijim fazama mogu se javiti panični napadi, anksioznost, fobije, odsutnost, "mentalna magla", izbegavajuća ponašanja (izbegavanje mesta, aktivnosti, uspomena, ljudi), privučenost opasnim situacijama, adiktivna ponašanja (prekomerno konzumiranje hrane, alkohola, cigareta itd.), izrazito pojačana ili snižena seksualna aktivnost, amnezija ili zaboravnost, nesposobnost za ljubav, brigu i emocionalnu povezanost sa drugim osobama, strah od smrti ili kratkog života, samopovređivanje itd.

Simptomi traume mogu biti stabilni tj. sveprisutni. Mogu takođe biti i nestabilni, odnosno mogu se pojavljivati i nestajati, pojačani u periodima stresa. A mogu biti i pritajeni decenijama, da bi se odjednom niotkuda pojavili. Ovi simptomi vremenom postaju sve kompleksniji i sve manje povezani sa originalnim traumatičnim iskustvom.

Možemo doći i u poziciju poricanja da se takav događaj odigrao, da se pravimo da nije toliko važan. Na primer kada je neko koga volimo povređen ili kada umre, možemo se ponašati kao da se ništa nije dogodilo - jer su osećanja koje donosi pravo suočavanje sa situacijom suviše bolna. Dodatno, ova disocijacija može se manifestovati i preko tela, kao da smo od njega diskonektovani, ne u potpunosti prisutni. Često hroničan bol ukazuje na disocirani deo tela.

Postoji još jedan simptom traume koji bi trebalo da uvažimo, pre nego što se osvrnemo na to kako trauma pronalazi put do našeg tela i uma i uzrokuje dugoročne probleme. Ovaj simptom je manje jasan od drugih - to je kompulzija, prisila da se ponavljaju akcije koje su dovele do problema i traume. Izrazito, magnetično nas privlače situacije ili ponašanja koja bi nam omogućila da ponovimo preživljenu traumu na očigledne i manje očigledne načine, u nadi da ćemo ovaj put traumu na uspešan način i razrešiti.

Ova vrsta odigravanja često se dešava u intimnim odnosima, poslovnim situacijama, ponavljanim nezgodama i nedaćama, ili drugim navodno nasumičnim događajima. Mogu se pojaviti i u obliku psihosomatskih oboljenja. Deca koja prežive traumatičan događaj često ga rekreiraju tokom igre. Kao odrasle, često nas vuče da odigravamo traumu iz naših ranih dana. Ovaj mehanizam prisutan je bez obzira na uzrast.

Došao sam do zaključka da ljudi imaju urođen kapacitet da trijumfuju nad traumom. Ne mislim samo da je moguće zaceliti traumu, već da ovaj proces može biti katalizator za veliko buđenje - poput portala koji otvara put ka pravoj emocionalnoj i spiritualnoj transformaciji. Nema sumnje da pojedinci, porodice, zajednice, pa čak i nacije mogu naučiti kako da zacele i preveniraju štetu do kojih dovode neprorađene psihološke traume."

~ dr Piter Levin, psiholog, edukator, psihoterapeut specijalizovan za traumu

06/05/2023

Prvi korenski uzrok tome da li ćemo se osećati sigurno u svom telu, životu, na ovoj planeti, a naročito u ovakvim kriznim periodima, jeste primarni obrazac vezanosti ili attachment. Sigurnu vezanost razvije oko polovina srećnika stanovnika ove planete koji su imali sreću da majka (pišem majka jer je u najvećem broju slučajeva do sada majka bila primarni staratelj) manje-više adekvatno podmiruje detetove potrebe u najranijem uzrastu. Manje-više znači ne uvek i ne sve, ali da ipak u većini slučajeva može da se dovoljno poveže sa detetom i da odgovori baš na tu potrebu koja je aktivirana. Niko ne kaže da je ovo lako, jer beba može samo da plače, ne može da kaže, ali od majčine sposobnosti da se sama reguliše i umiri kada čuje bebin plač, a zatim pristupi joj i poveže se sa njom i strpljivo istraži kako može da namiri bebu, zavisiće to da li će to dete moći da razvije bazičnu sigurnost i bazično poverenje. To je onaj osećaj u telu "biće sve ok", odnosno, iz prvobitnog "šta god da se dešava, mama će doći i umiriće me" prelazi kasnije kroz odrastanje u "šta god da se desi, umeću da se pobrinem o sebi i biće sve ok". To je dakle ona najosnovnija osnova. Naravno da tu ulaze u obzir i razni sredinski uticaji, ali ovo je neka osnovna priča.
Kod dece koja su preživela veoma složene traume što razvojne što situacione, ali traume iz odnosa sa primarnim figurama vezanosti, mogu se osim nesigurne vezanosti (attachment-a) razviti i složeniji problemi i poteškoće kasnije u životu. Razvoj biva ometan i nemoguć u onom smislu u kojem se odvija kod dece koja nemaju tu vrstu iskustava, te se mogu razviti stanja poput CPTSD-a (složenog posttraumatskog stresnog poremećaja), ali i razni drugi simptomi, pa i poremećaji.
Čovek se rađa samo sa dva urođena straha - od gubitka podloge i iznenadnog zvuka. Sve ostalo, nažalost, steknemo kroz odrastanje, i to često od onih koji bi trebalo da nas samo vole.

Zašto je sve ovo sada veoma, veoma važno?!

Osobe koje su u životu pretrpele traume zlostavljanja, nasilja, naročito ako su u pitanju složene traume - odnos koji je takav a ne samo pojedinačni događaj (ili su svedočile dugoročno takvim odnosima) - mogu se u ovim danima osećati intenzivno uznemireno i uplašeno (retraumatizacija) ili isključeno do freeze-a/zaleđenosti (retraumatizacija) ili agresivno (retraumatizacija).
Ukoliko je intenzitet veliki i ometa funkcionisanje, i ako bilo koje od ovih stanja traje, neophodno je potražiti stručnu pomoć i zbrinuti se.

Olivera Milutinović
Psiholog i psihoterapeut

03/05/2023

Trauma je u telu kao tempirana bomba

Vraćam se sa svoje seanse. Ulazim u lift na 19. spratu.
U liftu su dvojica dečaka/mladića, godina odokativno oko 15.
Pitam ih da li idu u prizemlje, kažu da idu, ali sam ih pozvala gore i lift ih je povezao.
Pritisnu dugme za prizemlje, lift kreće, oni se vrte po liftu i kreću nekako uznemireno.
Meni počinje srce ludački da lupa, podigao mi se želudac. Osećam strah i uznemirenost.
Lift staje na 17. spratu, u milisekundi dok se otvaraju vrata, odlučujem da izađem iz lifta, njima kažem: "Prijatno" i dok silazim niz stepenice tih sedamnaest spratova polako mi se odsecaju noge i skraćuju i kreću ostali telesni simptomi i senzacije moje okinute rane traume.

Ja imam 45 godina, psiholog sam i psihoterapeut, na prvoj psihoterapiji bila sam pre 25 godina, idem i sada na terapiju, upravo sa seanse na kojoj sam se uzemljila i primila svoju dozu sigurnosti, bila sam na beskonačno sati edukacija, poslednjih godina sam se posvetila specijalno izučavanju traume, tela, autonomnog nervnog sistema i malo je toga što ne znam o sebi, svom telu i o tome kako trauma generalno živi u telu, a kako u mom.

Pa ipak, evo kako to izgleda. Milisekunda u kojoj je moja unutrašnja potkožna mina okrznuta, i sva moja svest o tome šta se dešava. Ja sam svesna sebe i odgovorna. Zbrinuću se danas.

Danas za mene na dvadesetak minuta nije bilo sigurno biti u ovom gradu, među ljudima, sa dva dečaka u liftu. Trebalo mi je tih dvadesetak minuta da primenim ono što znam i da se regulišem.

Zamislite koliko je ljudi u ovom gradu koji ne znaju ništa o sebi i svojim traumama, niti šta se u njima danas dešava kao reakcija na ovo što se desilo.

Koliko unutrašnjih bombi kuca sada tik tak.

Zato je važno da se priča o traumi.

Zato je važno da mediji prestanu da nas sve dodatno traumatizuju.

Hajde da svi mislimo o tome.

A danas, danas je najvažnije da se nađemo nekome ko je blizu nas, a koga je ovo destabilizovalo. Naročito roditelji svojoj deci. A oni koji umeju, da se nađu sebi. Ovo je imalo daleko dublje posledice unutar svakog od nas, nego što je većina ljudi trenutno svesna.

Olivera Milutinović
Psiholog i psihoterapeut