What are the opening hours?

Monday 10:00 - 20:00 Tuesday 10:00 - 20:00 Wednesday 10:00 - 20:00 Thursday 10:00 - 20:00 Friday 10:00 - 20:00

Psihološki centar "Anfas", Đorđa Jovanovića 2, Belgrade (2025)

18/04/2023

Pre 8 godina me je majka odlučno za obe isterala na vrata naše porodične kuće.
U krem haljini od čipke.
Sa golim leđima.
Na pomahnitalu kišu.
U ruke jednom golobradom čoveku.
On nije nosio čipku, razumećete.
Delovao bi neozbiljno u neku ruku.

Pre 8 godina sam se toliko bila uplašila da sam se i razbolela, specijalno za tu priliku.
Znate ono, bronhitis kao nešto pozajmljeno.
Staro, novo i plavo sam obezbedila iz drugih izvora.

Pre 8 godina sam se osećala nedoraslo, nespremno, nezrelo, nesnađeno,…
Sva sam bila u “ne”.
Pomahnitala kao i ta kiša.

Nemojte me pogrešno razumeti, ja sam tog golobradog čoveka više nego ikog volela i baš se potrudila da stignemo do te kiše i tog bronhitisa i te žurke o kojoj se i danas priča.
To što sam se osećala kidnapovano, to je već priča o iracionalnosti, emotivnoj nezrelosti i separacionoj anksioznosti.
Priča o gusenici i leptiru.
Početku, kraju i bolnoj transformaciji između.

8 godina kasnije leptir sam koji još uvek skuplja svoje tačkice.
Poput brižljivog kolekcionara.
Svaka nova životna pobeda jedna tačkica.
Nadam se impozantnoj istačkanosti za nekih 20ak godina.

8 godina kasnije nisam više devojčica, već mama jedne nestvarno divne devojčice.
8 godina kasnije moj čovek više nije golobrad i toliko je svoj da sam ovo “moj” umetnula samo radi literarnog ugođaja.
8 godina kasnije, imamo svoj dom, rituale, nervoze, tuge, radosti, pravila, haose, planove, budžet, krsnu slavu i sve ono što jedna porodica treba da ima.

Srećan ti rođendan, bradati…
Srećna nam 8ma godišnjica braka…
Srećno da nam je ovo divlje dete koje smo stvorili…
I naš dom…
I naše prijateljstvo…

Hvala ti što si me odrastao, trpeo, ostao, gajio, poržavao, pazio i mazio, lomio i lepio, što si mi praštao, dizao me, vajao i opet iznova voleo.

17/04/2023

Tata mi je bolestan.
Ne znam koliko je života od 9 potrošio do sad.
Zabrojala sam se.
Čuvamo ga kao originalnog Davida.
Brižljivo, bez pipanja.
Da se ne ošteti viševekovna patina.
Svi patimo.
I to nije svršeno stanje.

Mrak je.
Senke se nadmeću na plafonu.
Uspavljujem ćerku.
Ona ne razume povremenu okrutnost života.
Sedam godina je to.
Uglavnom gajenja iluzija, pravljenja idola i verovanja u jednoroge.

U uglu desnog oka suši mi se jedna od suza koju sam nepovratno potrošila tu noć.
Danju sam jaka.
Noću plačem.
Tada se suze ne broje.

Odjednom, nešto se otkači.
41 godinu vežbam kontrolu, masteriram, doktoriram i sad odjednom imam odmetnika.
Pobuna, revolucija, incident.
Mašta uzima zamah.
Kao Jovanka Orleanka.
Iznebuha.
Uprkos sumornim okolnostima.

Kako ćemo čim još malo ogreje i čim još malo ozeleni…
Na sveže pokošenom travnjaku…
Još dok se zeleni miris nije slegao…
Sedeti bosonogi…
Charles Aznavour ispunjava prostor…
Tata voli tu atmosferu…
Kako ćemo čas nizati priče, čas slaviti tišinu…
Hladiti vino, grejati duše…
Praviti planove, rušiti obećanja…
Voleti i povređivati jedni druge…
Potpuno nesvesni surovo posečene šume izvesnosti.

Ne rekoh vam da svaku noć sedim na dve stolice.
Ne samo da plačem, nego i maštam.
Ne znam koga varajući.
Svoju tugu maštanjem ili svoju maštu plakanjem.
I ne stidim se svoje prevare.
Ona mi pomaže da preživim.

Ne rekoh vam i da tada ja Davida držim za ruku.
Sigurnosne kamere su isključene.
Čuvar je zadremao.
Noćna smena je izazovna.
Ne samo da se David i ja držimo za ruke, već se i smejemo, šurujemo, kujemo zaveru kako će on iz tog muzeja zatvora samo odšetati.
Nonšalantno, kao da ne beži.

Šta će biti niko ne zna.
Ni vrhovni arhitekta, u kog god da verujete.
I obzirom da je tako, šta mi preostaje?
Za koju bovu da se grčevito držim dok more ključa?
Onu na kojoj nesigurnim dečjim rukopisom piše:
“Mašta je jedino oružje u ratu protiv stvarnosti”.

Maštajte.
Mašemo vam odbegli David i ja…
Sa zelenog, tek pokošenog travnjaka…
Charles Aznavour peva…
Boje se tope…
Senke se tanje…
Mirno je i spokojno…

Mašta je jedini protivotrov za smrtonosne ujede stvarnosti.
Ako mi ne verujete, tu sam u DM-u da o svemu još jednom popričamo.

08/03/2023

kao poleglo klasje šušte joj suknje,
u loknama joj se gubi kosa.
osmehom topi led
sa krovova, asfalta,
čak i sa vrha nečijeg nosa.

boje pudera su te suknje,
miris kakaa se iz njih širi,
zvonki smeh zaustavlja vreme,
iza fasade nežna devojčica stidljivo viri.

od tila satkane su te suknje,
od snova, vere i nadanja.
i samo jedno ona želi,
nekog hrabrog i imunog
na sva njena stradanja.

kao što šapuće vetar,
šapuću i te njene suknje.
nekada je to strašni huk,
nekad samo gluvi muk,
od koga sve stane i utihne.

gde je on, ko je on, kad će on?
zapitkuju me te njene suknje.
strpljiva budi devojčice nežna,
pa će i sva ta silna sumnja
odjednom da ustukne i da umukne.

Jednoj od vas.
Jer je bez razloga tužna.
Uteha u 5 strofa.
Dok je život ne uteši.
Al, za tako nešto mora i sama malo da se potrudi.

DM je mesto gde ću rado sačekati sa vama ⏳ neki lepši život i neka vaša lepša lica...

03/03/2023

Kako ste?
Ali, onako odistinski pitam.
Ne u prolazu.
Kurtoazije radi.
Ne želim da mi ovo pitanje prostor i vreme pojedu.

Pita li vas iko to?
Pitate li vi sami svoj odraz u ogledalu?
Ili je to samo retoričko pitanje?
Izjava koja se perfidno okitila upitnikom.

Da li ste ljuti, puni, “željni krvi”?
Ili pak, uplašeni, u grču, sumnji i defanzivi?
Tužni možda? Bolni, ranjeni, ostavljeni, prevareni, nešto iz tog šešira?
Tupi, prazni, ravna linija, anhedonija, čak ni čkiljavo svetlo na kraju tunela?
Pognutih leđa, sniženog tona, ponizni, više tuđi nego svoji?

Kako ste zaista?
I kuda ćete takvi?
Sad odgovorite na ovo pitanje.
Sebi.
Meni.
U etar.
Bitno je samo da pitanje ne ostane bez odgovora.
Kao početak bez kraja.
Jer, se onda ništa ni ne računa da se desilo, postojalo, bilo…

U DM-u sam.
Brižni hroničar vaših života, misli, osećanja i ponašanja.
Kolekcionar ljudskih razlika.

16/02/2023

Reći ću vam…
Mi smo namenjeni jedni drugima.
Na istom smo zadatku.
Različiti likovi u istom komadu.
Naročito porodica, bliski prijatelji, najveće ljubavi, deca, pokoji profesor, trener, možda čak i vaš terapeut.
Zajedno činimo Sistem spojenih sudova.

Neću sad da komplikujem sa pričom o karmi, prethodnim životima, dugovima predaka, paralelnih svetovima, teorijom struna, efektu leptira,…
Neću, nije ovo mesto za komplikovane redove.
Samo kažem da koliko god različiti bili, isto korenje nas spaja.

Tim međusobnim razlikama smo uglavnom sp**ani i frustrirani.
Ne razumemo se, ogovaramo se, povređujemo, uzimamo zdravo za gotovo, gubimo, pa iznova pronalazimo, krivo tumačimo,…
Razlike su nam povod za rastanak.
Naivno.
Tužno još više.

Međutim, kad život zaoštri, kad iskušenja i loše vesti počnu da udaraju po oknima prozora kao kapi pobesnele kiše…
Tada, ako ste zdrave pameti i retke sreće, te razlike postaju delovi slagalice koji se savršeno uklapaju.

Jer sve ono što vi nemate, neko vaš već poseduje.
U svom iskustvu, strukturi ličnosti, temperamentu, dnk, znanju, veštinama, imeniku, bankovnom računu, svesti, savesti, gde god.
Vaše je samo da se “užljebite” sa tom osobom i tim nečim njenim, za vas zlata vrednim.
Apsurd života je da su to neretko stvari koje su vas kod te osobe nervirale, zbog kojih ste možda taj odnos hiljadu p**a preispitivali, nešto što ste katkad i potcenjivali, podrazumevali.

Ništa u prirodi ne postoji, a da nema neku funkciju, svrhu, da ne vodi nekuda.
A, i mi smo valjda još uvek deo te prirode.
Čovek je jedini koji pravi slepe ulice.

Zato, prestanite da “ispravljate” i “prihvatate” razlike među nama, skrivajući se iza meni jedne od naiskorišćenijih reči današnjice, tolerancije.
Prestanite, jer na taj način, radite upravo suprotno.
Pravite od tih razlika nesavladiv kanjon.

Razlike i treba da postoje.
Kao i pravila igre u svakoj igri.
Kao i početak i kraj svega.
Nešto veće od nas je tako odlučilo.

Razlike kao preduslov za saradnju, pomoć, podršku, simetriju i sklad.
Ni u Sistemu spojenih sudova nema dva ista suda.
Ni u prirodi dve zebre sa identičnim šarama 🦓

Razlike su lepota.
Insistiranje na toleranciji ih samo ruži i uprosečava.

11/02/2023

Sroči mi ga neki dan jedna klijentkinja.
Mogla bi majka da mi bude.
Toliko je mudra.
I, da znate da godine nisu faktor za ovakvu tvrdnju.

I, zamisli me.
I nad staklenim zvonom koje (ne)svesno dižem nad svojom ćerkom.
I nad, sad već prašnjavim i popucalim, ali i dalje staklenim zvonom ispod kojeg sam u nekom trenutku i ja raširila svoja krila.
I probala život.

I nad svim odlaganjima koja su se lažno predstavljala pod krinkom racionalizacije, opreza, pragmatičnosti, pameti,…
I nad krivim ubeđenjima, rigidnostima, predrasudama, ograničenostima, stigmama, malograđanštinama,…
Koje je moj um radjao ovih mojih 40ak godina.

I, postidi me.
Što sam svaki put mislila da sam nadigrala život ili situaciju ili osobu.
Da sam vešto umakla.
Da sam po ko zna koji put "prešla igricu".

I, rastuži me.
Što sam ko zna koliko sreća, radosti, ljubavi, nežnosti, uzbuđenja, leptirića, izazova, potvrda svoje vrednosti, prilika, ljudi, znanja, iskustava,…
Propustila.

Ende.
Kraj.
Nepovratna šteta.

I tako ispade da nije vest da sam ja lošem umakla, koliko je vest da mi je dobro umaklo.

Jer, šta je na kraju teže?
Koja ranica, ožiljak i nešto slomljenog duha nakon obračuna sa lošim?
Il životno kajanje i pitanje - koliko je zaista dobro bilo to dobro što nam je kroz prste prošlo?

Minorno zrno peska il cela pustinja?
Samo tren il čitava večnost?
Letnja avantura il ljubav za ceo život?
Trenutna zabava il smisao postojanja?

Realno, ko od nas sa sigunošću može da tvrdi dal će zec zaista iskočiti iz mađioničarevog šešira ili ne?
Nešto je do naše pažnje, ostajanja u publici, dečijeg čuđenja, radoznalosti, da.
Ali, nešto je i do tog velikog misterioznog čarobnjaka…
Života.

Zato, ne pretpostavljajte.
Ne odlažite.
Ne bežite.
Ne prezaštićujte se.
Ne "skačite" u zaključak.

Jer, tako i samo tako propuštate lepotu života.
Ono nešto zbog čega nam se toliko ostaje ovde...

03/02/2023

draga moja zubić vilo,
krajnje bi ti vreme bilo,
da odmoriš od letenja.

letiš od kad znaš za sebe,
svi čekaju samo tebe.
od sitnica do krupnica,
bespomoćna su to lica.

svemoguća ti si vila,
nikad krila nisi svila -
brižna mama, nežna žena,
za sad i za sva vremena.
stihoklepac, biciklista
neumorni fatalista.
brzi zec, plesačica,
tegova dizačica.

ali, dokle ljupka vilo,
umara se i to bilo,
kada daješ prekomerno,
a ne sebi ravnomerno.

odmori se malo vilo,
otpašće ti jedno krilo,
istrošeno, pre vremena.
možda ne znaš, draga vilo,
šta bi tada s’ tobom bilo,
da zastaneš, skroz slobodna?

zato želim tebi, vilo,
da sve ružno što se zbilo,
postidi tvoja čistota.
jer je uvek isto bilo,
da na kraju, moja vilo,
pobedjuje u nama dobrota.

Srećan rodjendan, mojoj zubić vili 🦷
Prvi, jer kreće ispočetka!
Ovaj put…
Za sebe, pa za druge.
Od sebe, pa ka drugima.
Duvamo svećice zajedno.
Čemu drugom služi terapeut 🎂

23/01/2023

Znate onaj glas koji niko sem vas ne čuje?
Koji pauzu ne uzima.
Čije nije da vas hvali, već da vas kritikuje i ukazuje iznova i iznova na ono što ste mogli, nikako niste smeli, na ono što su drugi brže, bolje, više, pre,…
Koji vas prati kao verni, slepi cuko koji sem vas i kafilerije nema nikog i ništa drugo.
Koji ide u pozadini svakog dešavanja, kao pesma koja se parazitski uvukla u uši, uporno, egocentrično, bez smisla i namere da odustane.

Nije to nikakav glas razuma, savest, istina, pragma, Božija poruka vama, kismet, stanje na nebu, fatum, kob, usud.
To je glas vašeg straha.

Da, neobičan je to fenomen, taj strah.
Gotovo za divljenje, da nije toliko neprijatan.
Svakako za proučavanje.
Kao oni benigni narcisi kojima ste delimično i očarani, dok vam se ne nakače na vrat, uzmu na zub il vas ne potkače, jer ste im prosto došli na red.

Strah ima svoj koren, svoje korelate u vašoj fiziologiji, vašem telesnom doživljaju, svoje posledice u vašem životu, svoju filozofiju, pravilnost, svoje slabe tačke, greške u kodu, opšta mesta, evoluciju,…
I svoj glas 📣

Glas je možda i jedan od najvernijih sluga vašeg straha.
Onaj parametar na aparatu za održavanje u životu, na koji bi trebalo najviše pažnje da obratite, ako planirate sistematski da uništite svoj strah.

Glas straha je glas pun sumnje, ruganja, zadirkivanja, hrapav, sugestivan, došao niotkuda, vodi vas nikuda.
Namera mu je da iritira, blokira, odgovori, sabotira, unizi, uceni, umanji.
Neumoljiv je, ne odustaje, uporan, do granica fanatičnog, iracionalan, neosnovan, nelogičan, ali sveprisutan.
I sve najbolje zna!

Verovanje ovom glasu vas i uvodi u stanje straha, nesigurnosti, nelagode, nemanja bazičnog samopouzdanja, volje, inicijative,…
Ma, znate već.
Sve ono naše, o čemu pričamo, premeštajući se sa kauča na fotelju, iz nedelje u nedelju.

I šta sad sa tim?
Lobotomija? Supresija? Ignorisanje? Parcijalna amnezija?
Šta je quick fix?

Nastavak u sledećem postu.
Ovo valjda u kinematografiji zovu cliffhanger 🙃

U DM-u primam pritužbe, komentare, kritike, pitanja,…
Znam, očekivali ste easy way out.
Oprostite što vam želim više.

19/01/2023

Stala je na vagu, nije izgubila ni kilogram.
Pogledala je u svoju korpu sa vešom, preliva se.
Ne čuje se brava, odavno je prošlo 17h, on se ne vraća sa posla, ovaj put je definitivno, izabrao je neki drugi život.
Zovu je iz škole, ukor razrednog starešine.
Odbijena povišica plate, kriza je, rečeno joj je da se strpi do sledećeg kvartala.

Ulazi u svoj auto, povlači sauh, zima je, treba ugrejati motor pre paljenja.
35ti rodjendan, nije toliko neudobno u roditeljskom stanu, sve je oprano, opeglano, složeno, skuvano, ako ništa drugo.
Nije nikad leteo avionom, ne zbog straha, već nikad nije napustio svoju zemlju, kao ni malopre pomenuti roditeljski stan.
Lepe devojke su svuda, istina, ali nijedna nije njegova, ikad bila.

Da nastavim?
Nisu ovo nepoznati scenariji, pre opšta mesta i goli život.
I, onda ti terapeut kaže PRIHVATI SEBE.
Ma, čekaj čoveče, sa svim ovim prtljagom, greškama, neuspesima, lošim iskustvima, manama, slabostima, nesavršenostima?!
Pa, vidi, šta sam od svog života napravio/la!

Imate li izbora, sem dva koja ću ugrubo skicirati?

Ili, radite što ste i do sada.
Kvazi jurite za prilikama.
Kvazi, jer su vam ruke vezane, noge trome, oči zavijene, uši zapušene, usne nepomične.
Kvazi, jer pokušaj u kome ne učestvuje čitavo biće, nije pokušaj.

Ili, pokušavate tako načeti, oprljeni, uprljani, takvi kakvi ste zaista.
Kao onda kad sufler zakaže, a glumac je napola svog monologa, blokirane pameti.
Kao davljenik koji je uhvativši se za bovu, skupio snage da spase još nekog sem sebe.
Kao ručak na golom stolu, bez stoljnjaka.
Kao odlazak na važnu poslovnu večeru, sa jutrošnjom šminkom.

Moja ovonovogodišnja rezolucija - UZIMAM SEBE!
I u dobru i u zlu, naročito u zlu.
Jer, to mi je što mi je.
Pa, možda od toga nešto dalje i napravim.

Cause, I can love me better than…
Anyone can and will.
It’s a fact.

Tu sam u DM-u.
Pretvaram nesavršenosti u posebnosti.
Čista alhemija.

30/11/2022

Ljubomorno čuvam svoj roze sneg.
O da, i takav postoji.
Neke tamo alge ga prave.
Ne pričam napamet.

Sa njime se ne igram neoprezno kao dete.
Ne topim ga.
Ne izazivam.
U vodu na pretvaram.
Za sladoled ne smatram.
Ovaj sneg čuvam poput relikvije, kakvog Faberžeovog jajeta ili nedostajuće stranice nekog jevanđelja.

Čuvam ga a priori.
Tako sam se sebi zaklela.
Kao kolekcionar svoje retke primerke.
Kao mudrac mišljenje o sopstvenom mišljenju.
Kao beduin kap vode.

To je moj zalog za starost.
Moja karta za večnost.
Moja sigurnost, ako je igde ima.
Dokaz da je sve ovo što živimo zaista stvarno.
Stvarnije od onog što nam čula kažu.

Da ne dubim misteriju, nisu ovo redovi za to.
Otkriću vam svoj roze sneg.

Jedne oči pokrivene gustim, dugim trepavicama koje kada me gledaju, drugog sveta ne vide.
Jedna ramena dovoljno široka da se pod njih sakrijem i kada sam najnemirnija.
Jedan glas stamen, uverljiv, koji belo laže kad je nužno.
Jedno srce koje je zakucalo 3 godine nakon mog, sa kojim se usaglašavam i nadglašavam od tada.
Jedan koren koji me privuče sebi, kada odlutam u osećaju da nigde ne pripadam.

Ne gazi puno stopala taj moj roze sneg.
Svi ostali dođu, neko vreme se zadrže, manje ili više obazrivo gazeći taj moj dragoceni sneg i nestanu.
Okopne.
Dok tragovi nekih od njih, onih posebnijih, ostanu vidljivi još neko vreme.

Čuvajte ljubomorno svoj roze sneg.
Naročito kada se život nameri da nemilosrdno prži kao sunce u zenitu.
Svu vašu hrabrost, stabilnost, uverenja, rešenja, strategije, taktike,…
Kada prestane da važi sve ono što je bilo aksiom.
Kada prestanete da verujete u srećan kraj, u barometar, u ljudsku reč i obećanje.

Tada, naročito tada, roze sneg deluje kao talisman, lek i uteha.
Kao kućica od jastuka i ćebadi sa novogodišnjim lampicama posutim po “krovu” poput inja.
Kao pauku mreža, nevidljivi svod podešen njegovim nožicama, kad sve sigurnosti ovog materijalnog sveta otkažu.
Kao zaklon od kiše i udara pomahnitalog vetra.

Ne podrazumevajte svog roze sneg.
Nema svugde tih algi što ga prave.
Van njega, sve ostalo je običan beli sneg.
Nedovoljno.
Za opstanak i sreću povrh njega, nedovoljno.

Pišite mi o svom roze snegu ❄️
Svaki roze sneg je za priča za sebe

19/11/2022

Sami ste.
Ko šta radi samo kupujete lampe i uramljene mrtve prirode za venčanja oko vas.
Štramplice za bebe friško pristigle na ovaj svet.
Svi se uparuju brzinom svetlosti smeštajući vas za sto sa neudatim/neoženjenim rođacima, prijateljima prijatelja, kolegama.
Poslednji mohikanac koji silom prilika brani čast slobode.
Nažalost, osećajući je kao balast, sopstveni hendikep, slovo srama, sramotu, usamljenost.

Ovaj put pišem o onome što se događa oko vas neuparenih, ne u vama.
O tome šta vam rade vaši upareni prijatelji i familija.
Vaši najbliži.
Često nesvesno, ali katkad i veoma svesno.

Svojataju vas, vodaju, nekad sažaljevaju, nekad zbrinjavaju iz osećaja odgovornosti, savesti i čistog moranja.
Šaleći se da samo još preostaje da vas usvoje.
Fanatično vam traže nekoga.
Preturaju po najneverovatnijim mestima u potrazi za ljubavlju vašeg života.
Zmiju će naći ispod kamena pre nego što će vam na taj način naći ljubav, ali ajde.

Onda vas “slučajno” zaborave kada su u pitanju romantične prilike…
Koncerti gde je običaj kaskadno stajati, čvrsto prišiven uz svog partnera.
Skijanja i letovanja samo za parove, jer na žičaru seda paran broj.
Večeri društvenih igara - za Riziko vas najviše može biti šestoro, a njih se već toliko skupilo, 3x2=6.
Vikend do outleta.
Spa vikend.
I tako sve češće, gotovo svaki vikend.

Ja to zovem terorizmom parova.
Diskriminacija u svojoj najsofisticiranijoj formi.
Ubistvo u satenskim rukavicama.
Ubistvo ravnopravnosti.

Zapitajte se - radite li išta slično nekom svom neuparenom prijatelju ili svojoj mlađoj sestri ili svojoj koleginici?
Kad pravite spisak gostiju za slavu, pišete li njihovo ime drugom bojom?
Idu li u jednu kolonu parovi, u drugu oni sa decom, pa tek onda ovi neupareni, koji nikog nemaju sem sebe?
Trećekolonaši samci.

To što je neko solo, ne znači da je polovan, nemoćan, kužan, nezbrinut, bespomoćan, da ste mu išta dužni, sem onog što biste mu i inače pružili da je ovaj status van jednačine.

Biti solo prosto i jednostavno znači biti solo.
Kao kada konstatujete agregatno stanje vode.
Tečno, čvrsto i gasovito.
Biti u paru, biti solo ili sedeti na dve stolice.

U DM-sam, ljuta na sve parove.
Što smo nekad puni predrasuda.

16/11/2022

Mesto zločina.
Uviđaj u toku.
Žrtva nastradala pod misterioznim okolnostima.
Bez vidljivih tragova bilo kakvog nasilja.

Toksikološke analize ukazuju na trovanje nijednim od čovečanstvu poznatih otrova.
U krvi nađene prekomerne doze preispitivanja, uprosečavanja, ponižavanja, nazivanja imenima, etiketiranja, “stavljanja na mesto”, kritikovanja, zvocanja, popovanja, brisanja granica, svojatanja, ukidanja autonomije, nipodaštavanja, “ja ću da ti kažem kako treba” filozofije, gajenja emotivne zavisnosti, “sedi di si, ni za di si nisi” podstreka,…
Očigledno je - žrtva je bila u toksičnom odnosu.
Odnos je taj koji joj je presudio.

Čak iako je taj odnos bio sa rođenom majkom ili ocem, ljubavlju njenog života, prijateljicom iz pelena?
Nešto tako sveto i blisko?
Čak iako i naročito tada.

Jer, ko će vam lakše mere uzeti od onog ko vam je blizu?
Ko vam broji udahe, ko vam beleži poraze, ko vam najvernije nadimke daje, ko vam put popločava najboljim namerama…
Znate već put za kuda.

Da banalizujem toksičan odnos.
Odnos u kome niste svoji, goli, organski, autentični, bez kalkulacije, bojazni i podignute ručne.
Jer, neka kazna sledi za neopreznost.
Dal ćete biti ismejani, postiđeni, poniženi, pod lupu stavljeni, kritikovani, prevaspitani, nebitno je.
Neko će vas kao pod mikroskopom izučavati za samo jedan tren vaše spontanosti.
Jer, može mu se.
To je za vaše dobro.
Niste ga dobro razumeli.
Samo mu je stalo.
Više nego vama očigledno.
Bar tako ta osoba - počinilac zločina tvrdi.

Moja namera na ovom mestu nikada neće biti da vam nudim tips & tricks, po meni pomalo banalan know how.
Da ne uvredim time ni sebe, ni vas.
Biće samo da vas inspirišem, potaknem, podstaknem, prodrmam, možda nekad samo dotaknem nekim svojim redom.
Kao leptirica krilom.
U prolazu, ustremljena ustvari ka cvetu, a ne menjaju čitavog sveta.
Jer, pametnom i mudrom je to dosta.
Da bude lakmus papir u nečijem životu.
Malo li je na ovu skupoću?
Dok drugi ruše, lome, pale, ostavljaju ožiljke.
Želim da budem ta koja je držala odstupnicu i ogledalo.
Da uz mene predahnete, skupite snagu za dalje, ali i lakše prepoznate toksične odnose oko sebe.
U DM-u sam…
Ako je vreme za time out.
A, čuvam vam i ogledalo 🪞

Psihološki centar "Anfas"

18/04/2023

17/04/2023

08/03/2023

03/03/2023

16/02/2023

11/02/2023

03/02/2023

23/01/2023

19/01/2023

30/11/2022

19/11/2022

16/11/2022

Address

Opening Hours

Telephone

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category

Monday	10:00 - 20:00
Tuesday	10:00 - 20:00
Wednesday	10:00 - 20:00
Thursday	10:00 - 20:00
Friday	10:00 - 20:00