In Balance 030 - Psihoterapija i savetovanje

07/12/2025

Obaveštavamo uvažene kolege i koleginice da je objavljen spisak nacionalno sertifikovanih psihoterapeuta na sledećem linku:

https://savezpsihoterapeuta.org/registar-psihoterapeuta/

25/11/2025

Treba se što pre opustiti.. ❤️

Roberto i Irena Orlović otvaraju temu koja se obično gura ispod tepiha: kako zapravo izgleda život kada ga više ne posmatraš sa razdaljine, nego ga živiš pun...

06/09/2025

BIRAJ: KRIVICA ILI OGORČENJE?

U situaciji kada nekoj (naročito bliskoj) osobi imamo potrebu da kažemo da nam nešto smeta, da nas je povredila, da nam neke potrebe nisu zadovoljene ili postavimo granicu na neko njeno ponašanje, može se desiti da to ne učinimo - jer smo uvideli da nas nakon toga strašno mori krivica.

Krene da nas razdire osećaj da smo govoreći svoju istinu zakoračili na teren neprijatnosti, konflikta, možda i svađe; da će se druga osoba sigurno naljutiti, a moguće i napustiti; možda nikada nismo ni imali dozvolu da se izjasnimo šta zapravo volimo i šta nam smeta, jer smo za to bivali kažnjavani, možda i ponižavani i povređivani, pa se ovih situacija klonimo; možda smo uverenja da druga osoba "prosto treba da zna" šta nama treba i izuzetno nam je neprijatno, gotovo nas ljuti da išta moramo i reći; a možda je iza ove krivice i osećaj da "ko smo to mi" da tražimo ono što nam treba, da drugu osobu uznemiravamo, i vidi sada je njoj neprijatno, i šta mi je to trebalo - trebalo je prosto da ćutim.

Razvojni zadatak svakoga od nas nije da ćutimo kada nam nešto smeta. Razvojni zadatak nam je da naučimo da tolerišemo i istrpimo (neurotsku) krivicu koja neminovno prati saopštavanje naše istine i postavljanje naših granica. Trpimo je i tolerišimo, jer je alternativa još gora i neprijatnija.

Alternativa je ogorčenost. Prećuti jednom, prećuti dva p**a. Iskuliraj, predji preko, ma drugu put ću, ma dobro je. Prećuti treći put, peti, osamdeset peti. Počinje da nas mori nepravda, nervoza, ljutnja, pasivna agresija, osećaj da se u odnosu sa drugom osobom više ne možemo pojaviti autentično kao oni koji jesmo - jer duboka intimnost zaliva se istinom svakoga ko je u odnos uključen. Tišina i ćutanje idealno su đubrivo za hronično ogorčenje, a hronično ogorčenje vodi i u odbojnost, ogađenost... pa nekada i mržnju.

Da, postoje ljudi koji su nam sa pravom odbojni "sami od sebe" i valja ih se kloniti. Ali ako vam se "zgadi" nekada bliska osoba, zapitajte se samo na trenutak - da li je do ogorčenosti došlo usled prećutanih istina o mojim potrebama, mojim željama, mojim povređenostima?

Krivica je redovni pratilac autentičnosti i iskrenosti. Istražimo njene korene i vežbajmo da je trpimo i tolerišemo spremno, ako želimo isto tako autentične i iskrene odnose. U protivnom, često ćemo završavati povređeni, razočarani... sa sobom i drugima duboko nepovezani.

Zato biraj koliko večeras: KRIVICA ILI OGORČENJE?

~ Jelena Veljković, psiholog
Beleške sa psihoterapije

21/07/2025

19/06/2025

19/06/2025

Kada deca izraze da su im osećanja povređena zbog nečega što je roditelj rekao ili uradio, a roditelj odgovori sa: „Samo sam se šalio.“ Ili, „Znao/la si da se šalim.“ Ili, „I ti si se šalio/la.“

Neko me je pitao da li mogu da elaboriram — da podelim svoje misljenje o tome zašto su neki ljudi zavisni od „šale“ i šta da se radi povodom toga.

Evo mog odgovora:

Ono što sam primetla kod ljudi koji se često šale, jeste da im je refleksna reakcija da kažu „Šalim se,“ naročito nakon što je neko izrazio da su mu osećanja povređena zbog nečega što su rekli ili uradili.

Mislim da je to refleksna reakcija jer ljudi koji se često šale često imaju veliki problem da prihvate ideju da bi ono što su uradili moglo da povredi nekog. Pogotovo nekog koga vole.

To znači da bi radije da se osoba smeje nego da plače. Na taj način, osoba ne mora da oseća agoniju zbog toga što je povredila nekoga koga voli i mogu izbeći bol zbog osećaja da su loši ljudi.

Ova reakcija verovatno potiče iz njihovog detinjstva, kada su se žalili svojim roditeljima, a roditelji su im odgovarali sa "Šalim se." Tako su naučili da potiskuju svoje osjećanja i da se smeju na svoj račun.

Zapravo, smejanje na svoj račun je možda postalo glavno sredstvo deteta za povezivanje sa tim roditeljem. Što je, naravno, stvorilo nezdravu privrženost, bez autentičnosti, poštovanja, poverenja, zajedno sa vrlo jasnom porukom: ovde nema sigurnog prostora za tvoju ranjivost i uznemirena osećanja.

Ali mnoga deca bi radije imala bilo kakvu vezu sa roditeljem, nego nikakvu.

Dakle, možda je kao malo dete ta osoba videla roditeljevo „šaljenje“ kao moćan nacin ophodjenja i tako usvojili to ponašanje kao identitet za sebe, kako bi se nosili sa tuđim uznemirenjima.

Ali, zato što su bili samo deca, nisu razumeli šta šala zapravo radi: sprečava povezanost i odnos gde se rađa pravi humor.

Evo u čemu je stvar: Ako se oboje ne smeju, šala nije uspela.

A u slučaju roditelja i deteta ili čak muža i žene, u vezi, ljudi traže sigurnost i povezanost, ne komediju. Ljudi zele da veruju, ako su im osećanja povređena, njihova osoba će biti sposobna da podnese njihova uznemirena osećanja, da se pojavi dobrovoljno sa validacijom, razumevanjem i spremnošću da se poveže i popravi odnos.

Sada, neke „šaljivdžije“ možda misle za sebe, i možda će to čak reći naglas: „Pa šta kažeš? Ne mogu više da se šalim? U svojoj kući? Ne mogu biti srećan u svojoj kući?“

I na to bih rekla toj osobi:

Ako ostali u tvojoj kući nisu srećni, kako si ti srećan? Gde je ta linija koja razdvaja trenutak kad si bio žrtva od trenutka kad si počeo da maltretiraš druge?

I onda bih pitala osobu šta više vredi: Razmisli da li koristiš svoju porodicu kao publiku za svoje šale da izbegneš bol, ili bi radije zacelio svoje rane iz detinjstva?

Niko ne želi da bude predmet šale, pogotovo ne kod kuće, pogotovo deca koja su još uvek vrlo svesna svojih osećanja i žele da ih podele, a ne da ih potiskuju. Deca koja žele da kažu pouzdanom roditelju da su im osećanja povređena zbog nečega što su uradili i da roditelj želi da odmah popravi situaciju, umesto da se uvredi ili pretvara da je to bila šala.

Dete neće želeti da bude u blizini roditelja zbog toga. A kada i bude, neće se osećati sigurno, jer će morati da bude na oprezu.

I ako roditelj još uvek ima svoje zaštitne zablude čvrsto postavljene, neće verovati da udaljenost deteta ima bilo kakve veze sa njihovim ponašanjem. Zapravo, roditelj će okriviti dete. „Hajde, video/la sam da si se smejao/la.“

„Ne, nisam.“

Kada bi samo odrasli razumeli da bi porodica radije želela da se poveže sa onim ko su ispod svojih odbrambenih mehanizama, da se poveže sa pravom stranom njih, onom stranom koja nikada nije imala izlaz kada su bili mladi.

Dakle, ako poznajete odraslog šaljivdžiju, lako je biti okidač za njihovo ponašanje koje može biti frustrirajuće jer propuštaju prilike za povezivanje.

Samo se pobrinite da vašem detetu jasno stavite do znanja da su njegova osećanja važna. I možete čak objasniti svom detetu izvor zašto su neki odrasli zavisni od šale. Zašto da ne? Na taj način, neće to doživeti kao nešto o sebi.

Kada odrasli shvate uticaj svog ponašanja, neki će se promeniti. Jer će shvatiti grešku svojih postupaka. Shvatiće da njihove šale nikada nisu bile smešne. Shvatiće koliko je situacija bila tužna — da je ovaj stil ponašanja zapravo sprečavao dublje odnose.

I osoba će se potruditi da se popravi i da svojoj porodici pokloni svoju ranjivost, one složenije delove sebe koji su sposobni da budu prisutniji i mirniji, kako bi mogli da uđu u svet svoje porodice i kreiraju trenutke koji su zaista ispunjeni smehom, ali na ničiji račun.

- JLK

13/06/2025

Verovatno najvažniji aspekt mentalnog zdravlja jeste mogućnost da se osećamo bezbedno sa drugim ljudima; veze u kojima smo bezbedni fundamentalne su za smislene i zadovoljavajuće živote.
…
Ipak, socijalna podrška nije sam boravak u prisustvu drugih ljudi. Ključan je reciprocitet: da osećamo da nas ti ljudi zaista čuju i vide, da smo u nečijim mislima i u nečijem srcu. Da bi se naša fiziologija smirila, iscelila i razvijala, nužno nam je potrebno visceralno osećanje bezbednosti. Ni jedan doktor ne može da prepiše prijateljstvo i ljubav. To su složene i teško zaslužene sposobnosti.
…
Određen nivo opreza je prirodno stanje sisara. Ipak, da bismo osetili emocionalnu bliskost sa drugim ljudskim bićem, naš odbrambeni sistem se mora privremeno ugasiti. Da bismo se igrali, parili i negovali svoje mlade, mozak mora da isključi svoj prirodan oprez. Nivo opreza je kod mnogih traumatizovanih osoba toliko povišen da one nisu u stanju da uživaju u svakodnevnim životnim zadovoljstvima, dok su druge previše otupele da bi mogle da prime nova iskustva - ili da primete znakove stvarne opasnosti.
…
Mnogi ljudi osećaju da su bezbedni sve dok mogu da ograniče svoje društvene kontakte na površne razgovore, ali stvaran fizički kontakt u njima budi intenzivne reakcije. Međutim… ostvarivanje bilo koje duboke intimnosti - blizak zagrljaj, spavanje sa partnerom, seks - traži od nas da sebi dopustimo da doživimo imobilizaciju bez straha. Traumatizovanim ljudima je posebno teško da procene kada su zaista bezbedni, a kada su u opasnosti i potrebno je da aktiviraju svoje odbrane. Za to je nužno da dožive iskustvo koje će povratiti njihovo osećanje fizičke bezbednosti.
Bessel van der Kolk
knjiga: The Body Keeps the Score
slika: Laura Makabresku

21/05/2025

Šta je zapravo mindfulness?
Da li smo u zabludi?

Cela serija videa - odlična!

In this episode of 'Space In Between,' Vesna Lakovic van Kempen delves into the complexities of modern mindfulness practices, highlighting how they've been c...