06/01/2026
Verski diletanti
Tata, hoćeš li doći pored mene? Bojim se.
Tu sam, dete moje. Šta te plaši?
Čujem strašnu buku. Kao da se nebo lomi. Srce mi lupa.
Ah… to je buka „srećnih“ ljudi. Ne brini, sad ću ti staviti ruke na uši.
To je često jedina zaštita od odraslih koji su zaboravili da razmišljaju. Je li sad malo bolje?
Jeste, tata. Ali šta je to?
To su, zlato moje, stvari koje su izmislili ljudi koji ne razmišljaju kako treba. Kad čovek ne koristi srce i pamet zajedno, napravi baš ovakvu buku.
Kako misliš ne razmišljaju?
Pa tako što ne misle na drugu decu, na bebe, na bake i deke, na pse, mačke i ptice. Misle samo na sebe i na to da im bude „zabavno“.
A zašto je ta zabava tako glasna?
Zato što ne znaju drugačije. Kad neko nema pravu radost u sebi, on pravi buku da to sakrije. Kao kad dete viče jer ne zna da kaže šta ga boli.
A šta pravi tu buku?
Petarde. To su male eksplozije. One ne prave ništa lepo, samo plaše, tresu i povređuju. Ali neki ljudi misle da je to slavlje.
Zašto misle da je to slavlje?
Zato što ih niko nije naučio da prava radost ne boli druge. I zato što su navikli da rade isto što rade i drugi, bez razmišljanja.
Zar ih niko nije učio da se mi deca plašimo?
Neke jeste. Ali mnogi odrasli su odlučili da im je lakše da se prave da to ne vide. Kad neko ignoriše strah deteta, on prestaje da bude pravi odrastao.
Da li se to može zaustaviti, tata?
Može. Ali samo ako ima dovoljno ljudi koji znaju da razmišljaju, da osećaju i da kažu: „Ovo nije u redu.“ Nažalost, takvih je sve manje.
A zašto je to dozvoljeno?
Zato što oni koji prave pravila često liče na one koji prave buku. Njima to ne smeta, jer ne slušaju druge – samo sebe.
Tata, da li ti ljudi veruju u Boga?
Veruju samo u ono od čega imaju korist. Najviše veruju u novac i moć. A kad neko veruje samo u to, zaboravi da bude čovek.
Zar je to moguće?
Jeste, dete moje. Kad neko prestane da misli srcem, u glavi mu ostane samo praznina i buka.
Drži me za ruku, tata. Ovako mi je lakše.
Držim te. Ti spavaj. A kad porasteš, uči svoju decu da slavlje ne sme da plaši, da radost ne sme da povređuje i da biti „normalan“ znači brinuti o drugima.
A oni koji prave buku?
Oni će jednog dana ostati sami sa tišinom.
I tada će prvi put shvatiti koliko su bili glasni – a koliko prazni.
P.S. Za sve tzv “vernike” uoči bilo kojeg tzv “praznika”
“Diletant je bolesna neznalica sa velikim samopouzdanjem.”
