Živeti slobodno - Tačka preokreta Kragujevac

23/01/2025

ČUDNO ALI ISTINITO

Niste izgubili ljubav svog života; oslobodili ste se lanaca predatora koji vam je crpio radost, snagu i identitet.

Narcis nije vaša srodna duša - oni su majstori manipulatora koji se skrivaju iza pažljivo izrađene maske. Osoba koju vidite na kraju veze, ona koja vas je odbacila bez empatije, je ono što je cijelo vrijeme bila.

Njihov šarm, njihova "magija", njihovo ljubavno bombardiranje - sve je to bila predstava. Lažna obećanja i plitke riječi prikrile su svoj pravi cilj: kontrolirati, iskorištavati i hraniti se vašom emocionalnom energijom dok vam ruše samopouzdanje.

Ono što ste pretrpjeli nije bila ljubav - bila je to proračunata igra moći. Gaslighting, kritiziranje i emocionalna manipulacija nisu bili činovi naklonosti, već oružje korišteno da vas natjeraju da sumnjate u sebe. Njihove izdaje nisu bile pogreške; bili su to namjerni potezi da vas drže zarobljenima u svom ciklusu zlostavljanja.

Ali evo snažne istine: niste izgubili člana obitelji - pobjegli ste iz noćne more.

Udaljavanje od tog toksičnog ciklusa zahtijevalo je nezamislivu snagu. Nije lako osloboditi se nekoga tko se pretvara da voli, ali teži kontroli, ali uspjeli ste. A sada, stojite u svjetlu slobode, niste više vezani za njihove laži.

Iscjeljenje počinje kada prihvatite ovo: niste bili voljeni, bili ste korišteni. Ali to ne definira vašu vrijednost ili vašu budućnost. Stvoreni ste za pravu ljubav, istinsku povezanost i život ispunjen radošću, autentičnošću i mirom.

Vrijedni ste da vas se istinski vidi, duboko čuje i istinski cijeni. Nikada ne pristajte na manje od ljubavi i poštovanja koje zaslužujete. Prava ljubav nije igra ili manipulacija - ona je ljubazna, strpljiva i istinita.

Dok se liječite, zapamtite ovo: najbolje tek dolazi. Povratili ste svoj život i čekaju vas pravi ljudi, prava ljubav i prava budućnost.

STRANGE BUT TRUTH

You didn’t lose the love of your life; you broke free from the chains of a predator who drained your joy, strength, and identity.

A narcissist isn’t your soul mate—they’re a master manipulator hiding behind a carefully crafted mask. The person you see at the end of the relationship, the one who discarded you without empathy, is who they’ve been all along.

Their charm, their “magic,” their love-bombing—all of it was a performance. False promises and shallow words disguised their real agenda: to control, exploit, and feed off your emotional energy while breaking down your confidence.

What you endured wasn’t love—it was a calculated game of power. Gaslighting, criticism, and emotional manipulation weren’t acts of affection but weapons used to keep you doubting yourself. Their betrayals weren’t mistakes; they were deliberate moves to hold you captive in their cycle of abuse.

But here’s the powerful truth: You didn’t lose a family member—you escaped a nightmare.

Walking away from that toxic cycle took unimaginable strength. Breaking free from someone who pretends to love but thrives on control isn’t easy, but you did it. And now, you’re standing in the light of freedom, no longer bound to their lies.

Healing begins when you accept this: you weren’t loved, you were used. But that does not define your worth or your future. You were created for real love, genuine connection, and a life filled with joy, authenticity, and peace.

You are worthy of being truly seen, deeply heard, and genuinely valued. Never settle for less than the love and respect you deserve. Real love isn’t a game or manipulation—it’s kind, patient, and true.

As you heal, remember this: the best is yet to come. You’ve reclaimed your life, and the right people, the right love, and the right future are waiting for you.

16/09/2024

Deep meaning ✅

03/07/2023

NAŠ LIČNI MRAK. ODAKLE JE?

Pre izvesnog vremena bila sam u prilici da u jednom Experimentariumu u Kopenhagenu prođem kroz malu edukativnu igraonicu koja je osmišljena da nam omogući da čulima doživimo različite faze života.

Od rođenja, preko zrelosti do smrti.

Intenzivno sam doživela demonstraciju procesa rođenja. Ušla smo bosa u uzak tunel kroz koji smo morala da puzim. Bilo je mekano, mračno, udobno, toplo. Ništa se nije videlo očima, samo kožom. Čuli su se otkucaji srca. Bilo je ušuškavajuće poznato.

Što sam se duže probijala kroz tunel, svetlost , crvena i nežna, je probijala opne kapaka. Čula sam sve jače otkucaje srca, onda buku, vrištanje, pa sam naglo ispala u neudobnu prostoriju sa ogledalima. Ispod mene je bilo tvrdo, a oko mene zbunjujuće.

Ogledala su bila svuda oko mene.
Sve je bilo ogledalo.
I bilo je raznih ogledala.
Koji umanjuju.
Uveličavaju.
Iskrivljuju.
Izdužuju.
Zaokrugljuju.
Stanjuju.
Lome na više delova.
Bilo ih je na plafonu, podu, sa strane, u krug.
Nedogled ogledala.

Bilo je zbunjujuće. Jer, u onoj « materici »... sve sam to bila ja.
Ko sam onda ovde gde ima tako mnogo ogledala i u svakom se vidim nekakva i sa nekakve strane?

Titralo je pred očima pitanje: ko sam ja? Koji od svih ovih odraza sam baš ja?
Kakav je svet u koji sam dospela?
Jesam li bezbedna?
Ima li ovde nekog za mene? Hoće li me neko spasiti tako što me smesti u novu matericu - zagrljaj ?

Svi mi, rođenjem, dospemo u jednu takvu prostoriju sa ogledalima.
To je naša okolina.
To je naša porodica.
Roditelji, pre svih.

To je mamino lice. I to je tatino lice. To je lice svih njihovih međuodnosa.

I kakva god bila ta ogledala, mi ćemo prvo pomisliti ( iako nije reč o mišljenju, već osećanju) da smo ono što se u njima vidi, baš mi.
Da smo ta lica mi.
Da smo te ruke mi.
I ti dodiri.
I ti i takvi zagrljaji.

I pomislićemo da smo mi samo ono što se u tim ogledalima vidi.
Pa ako osetimo neki deo sebe, neko osećanje, koje se ne odražava ni u jednom ogledalu, proglasićemo ga za defekt i višak.

I baš u toj sobi sa ogledalima, pred tim ogledalima i zbog njih, događa se i prvi rascep u nama, prvi raskol.

Ta ogledala, ti naši prvi ljudi, nam isporučuju spisak zahtevanih osobina, veština, agendi i uloga, kako bismo se uklopili u našu novu matericu – porodicu.

Šta je poželjno da u sebi negujemo, a šta nedozvoljeno.
A dete će učiniti sve da postane deo porodice.
Ako to znači da se odrekne delova sebe, to će učiniti.

Podeliće sebe na one poželjne i one nepoželjne delove, na potrebne i nepotrebne.

I tako se formira naša lična deoba na svest i podsvest.
Na svetlost i senku.
Tako se formira naš LIČNI MRAK.

Naš podrum pun " nisam OK uverenja i osećanja".

I u taj mrak mi proteramo sve one delove nas koji nisu poželjni drugima. A kroz proces internalizacije drugih ubrzo postaju nepoželjni i nama samima.

Tamo su proterani svi naši antisocijalni impulsi.
Ali tamo je često proterana i naša sloboda, opuštenost, kreativnost, spontanost, autentičnost, sve ono od čega se raste.

A neke porodice su loša ogledala.
Ogledala koja je teško preživeti.

Pokažu prstom na mnoge delove nas kao na defekt.
Izlome nas na mnogo delića koje je onda teško sastaviti.
Izlome sliku života na mnogo delova, pa je teško živote u tom životu.
Šalju nam poruku da smo previše ili premalo.
Šalju nam uslove: voleću te ako budeš ono što od tebe očekujem da postaneš.
Zahtevaju da učinimo ovo ili ono, budemo ovo ili ono, kako bismo dobili privrženost koja nam je neophodna- ponovljena sigurnost materice..

I pravilo je da što su ta naša prva ogledala rigidnija i represivnija, to će biti veći raskol u nama i time veći naš LIČNI MRAK.

Pa, ako često imate osećaj da je " mrak u vama " veliki, to samo znači da je mnogo vaših delova moralo da bude proterano kako biste dobili privrženost.

Ipak, jedno sigurno znam.
Kakva god da je bila ta prva soba sa ogledalima, uvek , baš uvek, ostane u nama ono duboko sećanje na to da smo rođeni celi i dovoljni. I na nama je da nađemo put nazad do takvih sebe.

I još jedno sigurno znam, u našem LIČNOM MRAKU ima više svetla nego na ovoj "svetlosti" koja nas je proterala u mrak.

Ljiljana Milić
Praktičar NLPa i Praktične psihologije
Trener Licnog razvoja
Points of You Explorer
HYL trener

19/06/2023

17/06/2023

Kakvo otkriće

"Sve mogu sama" nam jasno signalizira relacionu traumu ( ranu traumu iz odnosa sa relevantnim odraslim osobama).

26/05/2023

NAUČENA BESPOMOĆNOST

Jedna od bazičnih ljudskih emocionalnih potreba jeste i potreba da utičemo na svoju okolinu, u onom pozitivnom značenju te reči - kada se osmehnem roditelju da se on osmehne natrag, kada se potrudim da taj trud bude nagrađen, kada ispričam dragoj osobi nešto meni bitno da ona na to adekvatno odreaguje, kada sam vredan i radan da za to budem prepoznat i adekvatno kompenzovan...

Međutim, u toksičnim ili patološkim sistemima, bilo porodičnim, poslovnim ili društvenim - ova potreba za uticajem ili agensnošću biva izrazito frustrirana. Naše posezanje ka dragoj osobi ne da ne nailazi na odgovor, nego nailazi na grube reči, hladnoću ili osudu. Naš trud ne da se ne ceni i ne kompenzuje, već se ceni i kompenzuje "rad" nekvalitetnih ljudi, bilo profesionalno, bilo ljudski ili moralno. Kada naša okolina kontinuirano i tokom dužeg vremenskog perioda osujećuje našu potrebu za uticajem, kompetentnošću, autonomijom, predvidljivošću i sigurnošću, naša psiha se adaptira tako što ove potrebe potiskuje, i ne pokušava dalje ni da ih zadovolji. Gubimo veru u sebe i svoju vrednost, a samim tim ne pokušavamo ni da odemo. Iz lošeg odnosa. Sa lošeg posla. Uvereni smo i da je naš uticaj kao pojedinca u društvu neznatan i nebitan. Ovaj pojam se u psihologiji zove "naučena bespomoćnost".

Kao u čuvenom eksperimentu sa psima, koji nakon kontinuirano apliciranih elektrošokova ne napuštaju kavez čak i kada su vrata širom otvorena a šokovi stvar prošlosti, tako se i naše biće adaptira na averzivne, nehumane i tlačiteljske uslove života uveravajući nas da "ne možemo", da "ne vredi", da smo nebitni, nedostojni i bespomoćni. Da može gore, i bolje ovako nego nikako. Nekada su ova uverenja maskirana u neke druge manifestacije za koje nikada ne bismo rekli da iza sebe kriju bespomoćnost - ali kada malo zagrebemo ispod sve ravnodušnosti, besa, ispod sve racionalizacije, pesimizma ili eskapizma, dolazimo upravo do tog osećanja... osećamo se bespomoćno.

Mehanizam "naučene bespomoćnosti" uspostavlja se zarad naše psihološke zaštite, na njega smo uslovljeni - ali problem je u tome što nas isti taj mehanizam sprečava da lociramo ili stvorimo svoja "vrata".

Šta sa ovim da radimo? Gde su ta vrata? Koje je rešenje? Za početak, samo spoznaja da je "naučena bespomoćnost" dokazan psihološki koncept i mehanizam, te da se od istog možemo odučiti. Da ga mnogi pojedinci, sistemi i režimi svesno kreiraju i zloupotrebljavaju. Da nismo životinje. Da mehanizam deluje nesvesno i da moramo uložiti svestan napor u njegovom prevazilaženju. Da možemo da se potrudimo i onda kada sve deluje uzaludno i zastrašujuće. Da možemo da se nateramo da priđemo vratima, uprkos sasvim očekivanim, logičnim pa i opravdanim neprijatnim osećanjima. Da možemo da potražimo pomoć ili se da udružimo.

"Nikad ne potcenjuj moć pojedinca i malih grupa da promene svet. Tako se, zapravo, svet oduvek i menjao". - Margaret Mid, antropolog

Jelena Veljković, psiholog
Beleške sa psihoterapije

25/05/2023

I pomoć i podrška i saosećanje i toplina i zagrljaj.
Ovo je osnovni mehanizam emocionalne deprivacije. Imam potrebu, ali sabotiram njeno ispunjenje i tako potvrđujem istinitost uverenja stečenih u odnosu sa značajnim ljudima, u ranom detinjstvu.

Ljiljana Milić
Praktična psihologija

10/05/2023

"Ljudi retko kada umiru od posledica psihološke traume, ali u slučajevima kada se životna trauma ne proradi, kvalitet života znatno opada. Neki ljudi ovu situaciju opisuju kao 'živu smrt'.

Šta podrazumevam pod traumom? Ono što zasigurno znam je da traumatizovani postajemo onda kada nam ponestane sposobnosti da se nosimo sa percipiranom pretnjom. Ova nemogućnost da adekvatno reagujemo tokom dužeg perioda utiče na nas kako na očigledne, tako i na suptilne načine.

Simptomi neposredno nakon traume uključuju hipervigilnost (biti stalno "na straži"), intruzivne slike i flešbekove, ekstremnu senzitivnost na svetlo i zvuk, hiperaktivnost, noćne more, nagle promene raspoloženja (bes, plač), sram i manjak samopouzdanja, smanjenu sposobnost nošenja sa stresom, probleme sa spavanjem itd. U kasnijim fazama mogu se javiti panični napadi, anksioznost, fobije, odsutnost, "mentalna magla", izbegavajuća ponašanja (izbegavanje mesta, aktivnosti, uspomena, ljudi), privučenost opasnim situacijama, adiktivna ponašanja (prekomerno konzumiranje hrane, alkohola, cigareta itd.), izrazito pojačana ili snižena seksualna aktivnost, amnezija ili zaboravnost, nesposobnost za ljubav, brigu i emocionalnu povezanost sa drugim osobama, strah od smrti ili kratkog života, samopovređivanje itd.

Simptomi traume mogu biti stabilni tj. sveprisutni. Mogu takođe biti i nestabilni, odnosno mogu se pojavljivati i nestajati, pojačani u periodima stresa. A mogu biti i pritajeni decenijama, da bi se odjednom niotkuda pojavili. Ovi simptomi vremenom postaju sve kompleksniji i sve manje povezani sa originalnim traumatičnim iskustvom.

Možemo doći i u poziciju poricanja da se takav događaj odigrao, da se pravimo da nije toliko važan. Na primer kada je neko koga volimo povređen ili kada umre, možemo se ponašati kao da se ništa nije dogodilo - jer su osećanja koje donosi pravo suočavanje sa situacijom suviše bolna. Dodatno, ova disocijacija može se manifestovati i preko tela, kao da smo od njega diskonektovani, ne u potpunosti prisutni. Često hroničan bol ukazuje na disocirani deo tela.

Postoji još jedan simptom traume koji bi trebalo da uvažimo, pre nego što se osvrnemo na to kako trauma pronalazi put do našeg tela i uma i uzrokuje dugoročne probleme. Ovaj simptom je manje jasan od drugih - to je kompulzija, prisila da se ponavljaju akcije koje su dovele do problema i traume. Izrazito, magnetično nas privlače situacije ili ponašanja koja bi nam omogućila da ponovimo preživljenu traumu na očigledne i manje očigledne načine, u nadi da ćemo ovaj put traumu na uspešan način i razrešiti.

Ova vrsta odigravanja često se dešava u intimnim odnosima, poslovnim situacijama, ponavljanim nezgodama i nedaćama, ili drugim navodno nasumičnim događajima. Mogu se pojaviti i u obliku psihosomatskih oboljenja. Deca koja prežive traumatičan događaj često ga rekreiraju tokom igre. Kao odrasle, često nas vuče da odigravamo traumu iz naših ranih dana. Ovaj mehanizam prisutan je bez obzira na uzrast.

Došao sam do zaključka da ljudi imaju urođen kapacitet da trijumfuju nad traumom. Ne mislim samo da je moguće zaceliti traumu, već da ovaj proces može biti katalizator za veliko buđenje - poput portala koji otvara put ka pravoj emocionalnoj i spiritualnoj transformaciji. Nema sumnje da pojedinci, porodice, zajednice, pa čak i nacije mogu naučiti kako da zacele i preveniraju štetu do kojih dovode neprorađene psihološke traume."

~ dr Piter Levin, psiholog, edukator, psihoterapeut specijalizovan za traumu