Psihološko savetovalište Psihum

10/02/2026

Catch Me If You Can Stivena Spilberga je mnogo više od filma o prevari. Ovde imamo film o očajničkoj potrebi za bliskošću i o iluziji da se ona može zaslužiti tako što ćemo postati neko drugi.
Frank Abagnale Jr. je antiheroj, do duše, ne baš tipičan. On je dete koje vrlo rano dolazi do zaključka da ono što jeste samo po sebi nije dovoljno. Njegova porodica se raspada, otac gubi status, majka odlazi, a svet odraslih se pokazuje kao nestabilan i nepouzdan. U tom trenutku Frank uči jednu ključnu lekciju: vrednost ne dolazi iz onoga ko jesi, već iz onoga kako izgledaš i šta drugi u tebi vide.
Tu počinje psihološka igra koja bi se bez problema mogla zvati isto kao i film. Igra u kojoj osoba veruje da bez laži nema bliskosti. Frank ne laže primarno da bi ukrao novac nego da bi dobio pogled pun divljenja, osmeh, poverenje, poziv da pripada. Uniforma pilota, mantil lekara, diploma pravnika su za njega ulaznice u odnos.
Problem je u tome što bliskost dobijena kroz laž nikada ne može biti potvrđena iznutra. Frank dobija pažnju, priznanje, seks, poštovanje ali ih ne može doživeti kao stvarne. Jer duboko veruje da su upućeni laži, a ne njemu. Zato nijedna identifikacija ne traje. Svaka uloga mora biti zamenjena većom, sjajnijom, ubedljivijom. Laži se uvećavaju, postaju sve trapavije, a bekstva sve češća. Menjaju se gradovi, kontinenti, profesije, žene, imena ali unutrašnja pozicija ostaje ista: „Ako me vidiš takvog kakav jesam, otići ćeš.“
U tom smislu, Frank je zarobljen u kružnom procesu u kojem svaka nova maska treba da zakrpi prethodni neuspeh, ali zapravo samo produbljuje rupu. On ne beži samo od FBI-ja nego i od mogućnosti da bude viđen bez kostima.
Zato je odnos sa Carlom Hanrattyjem psihološko jezgro filma. Carl je jedina figura koja je dosledna, uporna i emocionalno dostupna bez obzira na Frankove laži. Njihov odnos polako prestaje da bude lov i postaje nešto nalik na očinsku relaciju ali bez zavodljive grandioznosti koju je Frank imao sa stvarnim ocem. Carl ne fascinira. On ostaje. Zove ga za Božić. Čeka. Ne idealizuje, ali ni ne odbacuje.
Kada Frank konačno biva uhvaćen, sistem laži se raspada. Dolazi kriza identiteta u kojoj veruje da je sada ogoljen definitivno odbačen. Ključno je, međutim, da film jasno pokaže istinu koju Frank ne može da vidi: on nije odbačen zbog onoga što jeste, već zbog toga što je lagao. Razlika je ogromna. I lekovita.
U prostoru autentičnog kontakta, gde više ne mora da bude neko drugi da bi bio prihvaćen, pojavljuje se mogućnost integracije. Ne “popravke” prošlosti, već prihvatanja sebe bez maske. Frank postaje stvarna osoba, ne junak. Tek tada njegova inteligencija, kreativnost i sposobnost opažanja prestaju da služe odbrani i počinju da služe odnosu.
Catch Me If You Can nas zato ne zove na razmišljanje o tome koliko daleko neko može da ide u laži, već koliko rano naučimo da verujemo da bez laži nemamo pravo na bliskost. I koliko nam je, ponekad, potreban neko ko će nas uporno “hvatati” da bi ostao.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

07/02/2026

Šta je zapravo sloboda izbora? Rekao bih da o slobodi možemo da pričamo jedino kada u računicu uključimo i okvir u odnosu na koji smo ili nismo slobodni. Često se kao taj okvir postave drugi ljudi. I tu nastane zamka.
Sloboda, onog trenutka kada je svedemo na sličnost ili razliku u odnosu na druge, već je izgubila svoju suštinu. Čim drugi postanu mera izbora, sloboda u svom suštinskom obliku prestaje da postoji.
Sloboda nema mnogo veze sa tim da li si isti ili drugačiji. Ona počinje tek onda kada to prestane da bude kriterijum. U trenutku kada svoje izbore donosim zato što se uklapam ili zato što se namerno ne uklapam, ja sam i dalje u odnosu zavisnosti. Samo sam promenio znak ispred iste jednačine.
Često čujem ljude koji kažu: „Ja sam slobodan jer sam drugačiji.“ Različitost može biti izbor, ali može biti i reakcija. A reakcija nije sloboda. To je odgovor na nešto spolja, ne odluka koja dolazi iznutra. Kao što neko bira sigurnost u sličnosti, neko drugi bira identitet u suprotnosti. Na površini deluju suprotno, ali struktura je ista, u oba slučaja drugi ljudi ostaju referentna tačka.

Ako biraš patike samo zato što ih niko drugi nema, da li si slobodan? Ili si samo prešao u drugi kavez? U tom slučaju ne biraš patike, već distancu. Ne osluškuješ sebe, nego proveravaš da li si dovoljno različit. Razlika je samo u pakovanju: umesto „moram da se uklopim“, sada je „moram da se izdvojim“. Ali to „moram“ ostaje isto.

Sloboda u punom smislu reči podrazumeva izbore koji ne traže potvrdu ni u sličnosti ni u razlici. Slobodu da ponekad budeš isti, ponekad drugačiji, a ponekad potpuno ravnodušan prema toj podeli. Slobodu da ne moraš ništa da dokazuješ ni pripadanjem, ni odstupanjem.

Pravi oblik slobode je upravo onaj koji ne gradi identitet ni iz uklapanja ni iz izdvajanja. Sve ostalo su varijacije istog zatvora, samo sa drugačije ofarbanim rešetkama.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

04/02/2026

Verujemo da smo bića činjenica, karaktera, osobina…. Smatramo da postoji neko stabilno „ja“ koje samo reaguje na svet kakav jeste. A mnogo češće je obrnuto: svet kakav jeste nastaje iz priče koju o njemu pričamo i, još važnije, iz priče koju pričamo o sebi.

Mi smo bića namere, a namera traži narativ. Zato iskustvo retko dolazi kao niz neutralnih događaja. Dolazi kao zaplet. Kao niz scena koje objašnjavaju zašto se nešto desilo baš nama, zašto se ljudi ponašaju kako se ponašaju i zašto mi „moramo“ da reagujemo baš tako kako reagujemo. Te priče nisu dodatak iskustvu. One JESU iskustvo.

Problem nastaje onda kada zaboravimo da su to priče. Kada metafora potone toliko duboko da počnemo da je živimo kao činjenicu. Tada identitet prestaje da bude nešto što stvaramo i postaje nešto što imamo kao sudbinu. Priča o sebi se ukruti, a svet počinje da se tumači samo onako kako toj priči odgovara. Sve što je potvrđuje ulazi unutra. Sve što je dovodi u pitanje ostaje napolju. Za taj proces, kriterijum nije tačnost nego bezbednost po sliku o sebi.

Emocije su glavni ulaz u taj narativni svet. Jaka osećanja gotovo uvek sa sobom povlače stare scene: „ovo je isto kao onda kad…“. Bes, tuga, strah… svaki od njih aktivira čitav niz poznatih zapleta. Na taj način ne reagujemo samo na sadašnjost, nego na čitavu istoriju koju smo već ispričali i u koju verujemo. Tada više ne delujemo kao autori, nego kao likovi kojima se „stalno nešto dešava“.

Istina nije u tome da pronađemo „pravu“ priču o sebi, već da postanemo svesni da pričamo priče i da preuzmemo odgovornost za one koje biramo da živimo.
Tek kada počnemo da slušamo sopstvene priče a ne samo da ih živimo pojavljuje se mogućnost promene. U tom slušanju prvi put primećujemo da identitet nije isto što i istina, već dogovor koji smo sklopili sa sobom radi preživljavanja, pripadanja, socijalne sigurnosti. Ofdlična vest je da taj dogovor može da se promeni.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

02/02/2026

Zato što nacionalni identitet skup priča. Priča koju jedna zajednica priča sebi o sebi iznova i iznova dok ne prestane da bude samo naracija i postane način življenja. Neke su istorijski tačne, neke su izmaštane, neke nužne… ali sve žive u duhu naroda. One su način na koji tumačimo poraze, doživljavamo uspehe, donosimo odluke i reagujemo na svet.
Te priče se ne prave iz dosade. One nastaju iz potrebe. Iz pokušaja da se smisleno povežu veliki, traumatski, često nepodnošljivi događaji jedne nacije. Da se nešto što je bilo preveliko za prihvatanje ipak nekako „sažvaće“. Za nas su događaji oko Kosovskog boja upravo to, ogroman zalogaj istorije koji je tražio značenje.
Da bi se takvi događaji podneli, nije bilo dovoljno reći „Bilo i prošlo“. Moralo se reći nešto više. Tako je nastala priča o nama kao Davidu protiv Golijata. O malima, ali hrabrima. Pravednima, ali slabijima. O onima koji gube bitke, ali dobijaju smisao. U toj priči trud, prkos, inat i borba protiv nepravednog protivnika postaju važniji od samog ishoda. Rezultat prestaje da bude krajnja mera vrednosti. Ima puno toga istorijski tačnog u svemu ovome ali ne bavimo se ovde istorijom, bavimo se psihom.
Ta priča nas je održala. Realno, izgurali smo ratove, sankcije, poniženja, dugotrajna čekanja. Taj identitet je imao funkciju. I na tome mu treba skinuti kapu.
Ovaj identitet nastavlja da živi i automatski se aktivira u svakom kontekstu koji iole liči na „nas male protiv njih nepravednih“.
Sport je savršena pozornica za to.
Velika takmičenja, reflektori, publika, jasna podela na pobednike i gubitnike i odjednom više ne gledamo tenis. Gledamo potvrdu identiteta. Ne navijamo samo za jednog igrača, već za Srbiju. Za prkos. Za inat. Za borbu protiv „njih“.
Posebno kada postoji utisak, bio on tačan ili ne, da „svet nas baš i ne voli“. Nije ključno da li je to objektivno tačno. Psihološki je važno da mi verujemo da jeste i da se na tu temu fokusiramo. Jer ta percepcija savršeno hrani već postojeću priču: oni moćni, mi uporni; oni hladni, mi strastveni; oni favoriti, mi izazivači.
I tako, dok sedimo u kafiću i gledamo meč, mi zapravo pokušavamo još jednom da svarimo Kosovski boj. Glorifikujemo trud, inat, žrtvu, istrajnost. Pobeda više nema veze sa gemom ili setom. Ona ima veze sa pobedom koja nam je simbolički potrebna. Sa osećajem da smo makar na dva sata dokazali da se borba isplati, čak i kada je ishod neizvestan.
To je snažno. I to je razumljivo.
Važno je zapitati se da li nam je i dalje neophodno da svaku pobedu doživljavamo kao nacionalnu rehabilitaciju, a svaki poraz kao potvrdu istorijske nepravde? Jer identitet koji se stalno hrani borbom teško ume da prepozna mir. A priča koja nas je nekada održala može, ako je ne preispitujemo, da nas zadrži tamo gde više ne moramo da budemo.
Možda je sledeći korak da naučimo da navijamo i bez ovog višegeneracijskog tovara u pozadini. Ne zato što zaboravljamo priču, već zato što smo je konačno dovoljno svarili.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

01/02/2026

Uroš Mitić je gostovao kod Ćalca gde je govorio o roditeljstvu, rodnim ulogama i mentalnom zdravlju muškaraca
⬇️⬇️⬇️

U novoj epizodi Ćalac podkasta, Ivan Ćalac razgovara sa Urošem Mitićem, psihologom, psihoterapeutom, trenerom i ocem, o realnosti roditeljstva, pritiscima ko...

01/02/2026

Volimo da zamišljamo svetlost kao nešto što se jednostavno desi. dar, osobina, talenat koji neko „ima“, harizma, snaga, stabilnost, kapacitet… Svakako kao nešto što izlazi iz čoveka bez cene.

Ali čak ni u svemiru to ne funkcioniše tako.

Zvezda ne sija zato što je sjajna. Zvezda sija zato što se u njoj neprekidno nešto menja, raspada, transformiše. Njena svetlost nije dekor već posledica procesa. I taj proces nije neutralan. On troši, košta i nikako nije beskonačan.

Ta činjenica mi je uvek bila važna kada slušam ljude koji „drže sve“, koji su oslonac, jaki, stabilni, uspešni, top performeri, oni koji svetle drugima. Često se o toj svetlosti govori kao o vrlini, a retko kao o procesu.

U radu često vidim kako se ta unutrašnja potrošnja ne prepoznaje. Ljudi znaju da funkcionišu, ali ne znaju šta ih to košta. Znaju da ispunjavaju očekivanja, ali ne znaju gde su oni u tome. Znaju da sijaju, ali ne znaju koliko se pritom troše.

Problem ne nastaje zato što se troše. Trošenje je neizbežno. Problem nastaje kada se potrošnja poriče, romantizuje ili moralizuje. Kada sjaj postane identitet, a ne proces. Kada osoba poveruje da mora stalno da sija da bi postojala.

U takvim trenucima cilj terapije nije da se svetlost ugasi, već da se prepozna njena cena. Da se osvesti ritam. Da se dozvoli pauza. Da se prihvati da i zvezde imaju svoj životni vek i da to nije poraz, već zakon prirode.

Ne sijamo zato što smo jači ili kapacitetniji od drugih. Sijamo jer se nešto u nama pomera, menja, troši i ponovo organizuje. Jedino kada naučimo da uvažimo ovaj proces i da sebi damo pauzu od njega možemo očekivati da nas neće sažvakati i pregaziti. E tu se razlikujemo od zvezda, nema super-nove, samo se ugasimo.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

31/01/2026

Zašto nas uopšte „rade“ priče? Volim da verujem da one nisu ukras stvarnosti, već njen alat. Ljudi nisu bića koja imaju priče, nego bića koja jesu priče. Mi sebe i svet razumemo kroz narative koje sebi i drugima pričamo, a zatim u njih poverujemo kao u istinu. U detinjstvu, kada iskustva nadilaze kapacitet deteta da ih razume i emocionalno obradi, priče često preuzimaju ulogu koju inače imaju roditelji I postaju prevodilac haotičnih doživljaja, način da se strah, gubitak i konfuzija smeste u neku podnošljivu formu. Zato se uz priče ne osećamo nužno bolje, ali se osećamo manje sami u sopstvenom iskustvu.
Hari Poter je jedna od priča koje su obeležile detinjstvo čitavih generacija. Ne zato što govori o čarobnjacima, već zato što govori o iskustvima koja su univerzalna. Irvin Jalom ih opisuje kroz četiri osnovne egzistencijalne teme: smisao, samoću, slobodu i smrt. Sa ovim temama se svako od nas, pre ili kasnije, susreće. Sve četiri prate Harijevo odrastanje, od dečaka ispod stepeništa do odraslog čoveka koji mirno ispraća svoje dete na peron.
Smisao: Hari ne dobija objašnjenje zašto se baš njemu dogodilo ono što jeste. Smisao njegove priče se ne pojavljuje se kao nagrada ili pravda. Gradi se kroz odluke koje donosi. On ne pronalazi smisao, on je stvara.�Primer: Hari nikada ne saznaje „zašto baš on“, ali bira da se ne povuče, da štiti druge i ostane veran vrednostima čak i kada sumnja u autoritete kojima je verovao.
Egzistencijalna samoća: Iako okružen prijateljima, Hari ostaje sam pred ključnim životnim odlukama. Niko umesto njega ne može da izabere, niti da ponese posledice. Ta samoća postoji čak i u bliskosti i ne može se u potpunosti ukloniti.�Primer: U trenutku kada odlučuje da se preda Voldemortu, Hari je okružen ljudima koji ga vole, ali odluku mora doneti sam i to je njegova zrela, neizbežna samoća.
Sloboda i odgovornost: Hari ne bira svoju „misiju“, ali bira kako će je nositi. Sloboda se ovde doživljava kao spremnost da se preuzme odgovornost za sopstvene izbore, bez garancije ishoda.�Primer: Više p**a mu je ponuđen lakši put poput udruživanja sa Voldemorom, ali on bira teži i preuzima cenu svojih odluka.
Smrt: Smrt je stalno prisutna i daje težinu svakom izboru. Gubici su tu da bi bili stvarni, ne nužno lekoviti. Tek prihvatanjem konačnosti, život dobija punoću.�Primer: Hari ne pokušava da pobedi smrt, već da je prihvati. U trenutku kada joj svesno ide u susret na kraju, nalazi pobedu i mir.
Volim ovu priči baš zato što ne nudi utešnu poruku da sve ima smisla samo po sebi. Ona nudi nešto zahtevnije: ideju da se smisao gradi u odnosima, u izborima i u načinu na koji nosimo ono što nismo birali.

Tekst je oslonjen na članak Moniek Thunnissen Harry Potter, Script, and the Meaning of Life, objavljen u Transactional Analysis Journal.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

29/01/2026

Nedavno sam objavio tekst koji je izazvao lavinu komentara na jednoj mreži. Zbunilo me je što sam između redova gotovo svakog od tih pročitao: “opravdavaš” iako je ideja teksta bila da “razumem”. I to me je pokrenulo na razmišljanje o ovoj konfuziji u javnom prostoru, u terapiji, u organizacijama, pa i u svakodnevnim odnosima. Kao da onog trenutka kada kažemo „razumem zašto se nešto desilo“, automatski stojimo iza toga i branimo ga. Nije tako. I nije bezazleno što to mešamo.

Razumevanje znači da pokušavamo da složimo priču. Da vidimo tok. Da prepoznamo razloge koji su doveli do nekog ponašanja. Strahove, uverenja, kontekst, ograničenja, unutrašnju logiku neke osobe ili sistema. Razumevanje ne otvara pitanje da li je nešto u redu. Ono se bavi drugim pitanjem: kako je do ovoga došlo?
To je kognitivni i emocionalni čin. Akt radoznalosti, a ne presude.

Opravdavanje je nešto sasvim drugo. Opravdavanje kaže: ovo je prihvatljivo. Ono prelazi iz opisa u procenu. Iz objašnjenja u normu. Kada opravdavamo, mi ne govorimo samo šta se desilo i zašto, već i da su razlozi dovoljno dobri da ponašanje smatramo ispravnim, legitimnim ili dozvoljenim.

Problem nastaje kada se ova dva nivoa pomešaju. Kada svako objašnjenje doživimo kao relativizaciju odgovornosti. Ili još gore, kada odbijamo razumevanje iz straha da ćemo „nekoga opravdati“. Tada ostajemo zarobljeni u moralnoj reakciji bez kapaciteta za uvid. A bez uvida nema promene.

U terapiji se to vidi jasno. Ako ne razumemo kako je klijent došao do svojih izbora, ostajemo na nivou korekcije ponašanja. Ako prerano opravdavamo, oduzimamo prostor za odgovornost. Razumevanje ovde nije ni popuštanje ni slaganje, ono je preduslov rada. Opravdavanje dolazi kasnije, ako uopšte dođe.

Isto važi i u organizacijama. Lider koji razume zašto je zaposleni pogrešio ne znači da će grešku tolerisati. To znači da može da reaguje smisleno, a ne impulsivno. Razumevanje otvara prostor za učenje. Opravdavanje često samo cementira postojeće stanje.

Još jedna važna razlika je da razumevanje širi perspektivu a opravdavanje je često defanzivno. Ljudi se opravdavaju kada brane identitet, poziciju ili moć. Razumevanje, naprotiv, zahteva sigurnost da možeš da vidiš širu sliku bez gubitka sebe.

Naravno, postoje postupci koje treba jasno osuditi. Postoje granice koje ne smeju ostati maglovite i ponašanja koja zahtevaju nedvosmislenu društvenu, profesionalnu ili etičku reakciju. Ali osuda koja nije praćena razumevanjem kao odvojenim procesom ostaje kratkog daha. Ona može da zaustavi ponašanje na površini, ali ne dira mehanizme koji ga proizvode. Bez razumevanja, osuda postaje samo moralna floskula, glasna, brza i često samodovoljna. Umesto da vodi ka promeni, ona tada služi rasterećenju onih koji osuđuju, dok sistem, obrazac ili skript koji je ponašanje proizveo ostaje netaknut i spreman da se ponovi u drugom obliku.

Zato, da, možemo u potpunosti razumeti nečije razloge i istovremeno reći da ponašanje nije u redu.
Možemo odbiti opravdanje, a da ne odbacimo razumevanje.

Razumevanje je most ka svesnosti.
Opravdavanje je odluka o vrednostima.

Brkanjem ta dva ne postajemo ni pravedniji ni stroži, samo ostajemo plići.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

28/01/2026

„Alisa u zemlji čuda“ ima dosta sadržaja za analizu. Jedna od meni jako dragih a često zanemarenih je scena Kokusove trke.
Trka bez starta, bez cilja, bez jasnih pravila. Svi trče kako hoće, staju kad hoće… na kraju imamo pitanje koje uvek dolazi:�„Dobro, ali ko je pobedio?“
Ipak, odgovor je čudan i nesvakidašnji:�„Svi su pobedili. I svi moraju dobiti nagrade.“
Wow i svaka čast!
Ova scena deluje kao dečja besmislica. A zapravo pogađa u srce našeg odnosa prema stvarnosti.
Mi smo duboko navikli na ideju da postoji jedna realnost. Jedan tačan opis. Jedna ispravna interpretacija. Jedan pobednik. Sve ostalo doživljavamo kao grešku, slabost ili poraz.�I tu upadamo u zamku.
Jer većinu života ne živimo u svetu jasnih trka. Živimo u odnosima. U sistemima. U pričama koje se prepliću. U situacijama u kojima ne postoji neutralni sudija koji će na kraju reći „ovo je bilo ispravno“ ili, još teže: „ovo je pobednik“.
Ono što često nazivamo „realnošću“ zapravo je dogovor. Konsenzus. Privremeni sporazum između ljudi o tome kako ćemo razumeti ono što se dešava.�Zato se toliko svađamo oko toga „šta se stvarno desilo“.�Zato svako ima dokaze.�Zato svi imaju argumente.�I zato se retko ko pomeri.
Šokantno je shvatiti da ljudi ne komuniciraju informacije već orijentacije. Načine gledanja. Uglove.�Ne prenosimo svet jedni drugima već pokušavamo da drugoga orijentišemo da vidi kao mi.
I tu često skliznemo u manipulaciju.�U pozivanje na „činjenice“.�U „svako normalan vidi“.�U „realno gledano“.
A to nije dijalog već borba za prevlast.
Ako prihvatimo da je svako od nas proizvod jedinstvene mreže odnosa, iskustava i razgovora koje je vodio onda postaje jasno nešto neprijatno, ali oslobađajuće:�ljudi uvek rade najbolje što mogu iz svoje pozicije.�I to nema veze sa tim da li su dobri, zli ili nešto sedamnaesto.�Nego zato što ne mogu drugačije iz strukture u kojoj jesu.
Promena ne nastaje pritiskom, već pomeranjem konteksta. Odnosom.
Prava promena počinje tamo gde odustanemo od potrebe da budemo u pravu i počnemo da budemo u kontaktu.�Tamo gde prestanemo da tražimo pobednike i gubitnike.�I prihvatimo da život mnogo češće liči na onu čudnu trku iz Alise nego na uredno obeleženu stazu.
Možda tada shvatimo da nije do toga Ko je pobedio?“�već do:�„Šta smo zajedno stvorili dok smo trčali?“ I da, moguće je da tada svi „dobiju nagradu“.�Ne zato što je svet fer.�Nego zato što smo konačno prestali da ga silimo da bude jednostavan.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

27/01/2026

Jednom sam se vozio BlaBlaCar-om sa čovekom kome je sa retrovizora visio čitav busen sitnih predmeta. Krstići, perlice, medaljice, ko zna šta sve ne. Toliko toga da je ozbiljno zaklanjalo pogled kroz šoferšajbnu. U jednom trenutku sam ga pitao zašto to ima. Odgovor je bio kratak i samouveren: „Za sreću.“
I to mi je ostalo da zvoni u glavi.
Jer ono što je on pokušavao da postigne nije bila sreća u nekom romantičnom smislu, već smanjenje verovatnoće da mu se desi nešto loše. Mali privatni ritual protiv neizvesnosti. Način da se lakše podnese činjenica da na putu nema potpune kontrole.
Paradoks je bio u svemu ostalom. Vozio je daleko preko ograničenja. Nije bio vezan, imao je onu dodatnu šnalu koja „prevari“ senzor, da pravi pojas ne mora da koristi. Amajlija je visila, ali elementarne mere bezbednosti nisu postojale.
I tu sam prepoznao nešto vrlo poznato.
Anksioznost često funkcioniše potpuno isto. Nosimo je kao amajliju. Verujemo da ima neku čudnu, gotovo magijsku moć da utiče na ishod sistemom: “ako se dovoljno brinem, neće se desiti”. ili “ako u glavi unapred prođem sve katastrofe, nijedna me neće iznenaditi”.
Anksioznost tada postaje unutrašnji busen na retrovizoru. Ne služi da bolje vidimo put, već da se osećamo kao da smo nešto uradili. Kao da smo „pokrili“ rizik.
A zapravo… zaklanja pogled.
Jer dok se bavimo brigom, često zapostavljamo ono što zaista smanjuje rizik: jasne odluke, postavljanje granica, učenje veština, konkretne korake, razgovore koje odlažemo, promene koje znamo da su potrebne. Baš kao što amajlija ne sprečava sudar dok voziš nepažljivo, tako ni anksioznost ne štiti od života koji se živi bez korekcije ponašanja.
Ona daje iluziju kontrole, ali uzima kapacitet za delovanje.
Problem nije u tome što se brinemo već kada briga postane zamena za odgovornost, a napetost zamena za akciju.
Anksioznost tada više ne signalizira da nešto treba menjati i postaje ritual ili amajlija koju ne skidamo, čak i kada nam ozbiljno smeta da vidimo kuda idemo.
A život, nažalost, ne nagrađuje amajlije. Nagrađuje prisutnost, učenje i spremnost da se pogleda put bez zaklanjanja pogleda sopstvenim strahom.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

25/01/2026

Toksična muškost je vrlo nezgodan termin.
Prvo zato što često pogrešno adresira problem, a drugo zato što iza njega stoje dupli standardi.

Objasniću:

Kada žena veruje da mora biti tiha, prijatna, lepa, nenametljiva i „manje“, mi to nazivamo internalizovanom mizoginijom. I s pravom. Prefiks internalizovana jasno kaže: ovo nije nešto što je iz nje poteklo. Ovo je spoljašnji stav koji je usvojen. Sistem koji je progutan.

Ali kada muškarac veruje da mora biti jak, hladan, dominantan, uspešniji, pametniji i emocionalno nepropustan, tada u javnom diskursu retko govorimo o internalizovanoj hegemonijskoj muškosti kao nezdravom standardu, već o „toksičnoj muškosti“. Ne o internalizaciji. Ne o sistemu. Već o njemu kao nosiocu problema.

I tu počinje problem.

Jer psihološki gledano, mehanizam je isti. U oba slučaja govorimo o rigidnim rodnim normama koje se uče rano, društveno se nagrađuju i održavaju kroz kažnjavanje odstupanja. Razlika je samo u jeziku koji koristimo.

Kod žena jasno vidimo proces: neko ili nešto je ugradio određeni obrazac u njih. Kod muškaraca, taj proces nestaje iz rečenice. Ostaje etiketa.

Tako žene često ostaju pozicionirane isključivo kao žrtve internalizovane mizoginije, dok se „toksična muškost“ ponovo locira u muškarcu kao izvoru, a ne kao proizvodu. Sistem ostaje po strani neimenovan i čist.

A istina je neugodnija: većina muškaraca ne živi hegemonijsku muškost zato što im je prijatna, već zato što je alternativa često kažnjena. Podsmehom. Isključenjem. Gubitkom pripadanja.

To ne abolira odgovornost. Ali postoji jasna razlika između razumevanja i demonizacije.

Ako želimo stvarnu promenu, moramo prestati da se ponašamo kao da jedni internalizuju, a drugi proizvode. I jedni i drugi uče. I jedni i drugi plaćaju cenu.
Šta onda održava ove obrasce? Sistem. Grupni imago odnosno nepisani skup uverenja, pravila i očekivanja koji se prenosi i održava unutar grupe, često bez svesnog preispitivanja.

Toksična muškost nije osobina muškaraca. Ona je loše ime za internalizovani model koji niko nije birao, ali koji mnogi (i muškarci i žene) održavaju jer drugačije još ne znaju. Promena ne dolazi iz demonizacije ili etiketiranja. Ako već tražimo adresu za promenu, hajde da za početak imenujemo sistem.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

25/01/2026

Lomove, šta god da ih je spolja izazvalo, prati osećaj da rečenice kojima smo se objašnjavali sebi odjednom ne rade. Da se život nastavlja, ali kao da su delovi izgubili vezu jedni s drugima….

Ljudi tada govore:
„Raspadam se.“
„Ne znam šta mi je.“
„Ništa se posebno nije desilo, ali ja više nisam dobro.“

I tu često naprave grešku.
Lom se brzo proglasi problemom koji treba sanirati. Simptomom koji treba smiriti. Nečim što treba što pre dovesti u red kao da je cilj povratak na staro, na poznatu stabilnost.

A ponekad se ne raspada osoba. Ponekad se raspada stara, ograničavajuća priča.

Priča o sebi koja je do tada imala smisla. Ko sam, šta mogu, gde pripadam, kako funkcionišem u svetu. Ta unutrašnja logika koja je povezivala iskustva i davala im red. Dok jednog dana više ne može.

Lom nastaje kada novo iskustvo ne može da se uklopi u staru sliku o sebi. Kada se dogodi nešto što je preveliko, previše stvarno ili previše drugačije da bi se objasnilo starim rečima. Tada ne puca čovek, već osećaj da sve u nama još uvek ima smisla i red..

A to boli.
Jer kontinuitet daje osećaj sigurnosti i identiteta. Kada se ta nit prekine, javljaju se anksioznost, konfuzija, često i sram:
„Kako sam dozvolio/la da se ovako raspadnem?“

Ali važnije pitanje nije zašto se raspadamo, već šta više ne može da se održi.

Lom je često znak da je dosadašnja priča postala tesna. Da više ne može da primi zahteve života, odnosa, promena. I zato puca. Da bi napravila prostor za nešto novo, realnije, prilagođenije onome što jesmo danas.

Problem nastaje kada lom doživimo kao neprijatelja. Kada pokušamo da ga zakrpimo pre nego što razumemo šta se zapravo raspalo. Kada terapija, ili razgovor sa sobom, postane pokušaj brzog vraćanja smisla, umesto prostora u kojem je dozvoljeno da neko vreme ne znamo ko smo.

Jer nova priča ne može da se gradi dok se stara drži na silu.

Za to je potreban prostor.
Ne savet. Ne brzo rešenje. Ne objašnjenje koje odmah smiruje.
Prostor u kojem je dozvoljeno da se ne povezujemo odmah.

Ako lom izdržimo dovoljno dugo, on počinje da govori. Pojavljuju se delovi koji ranije nisu imali mesto. Osećanja koja su bila potiskivana. Potrebe koje nisu imale dozvolu. I polako, iz tog privremenog nereda, počinje da se formira nova priča sada šira, manje idealna, ali istinitija.

Zato lomovi nisu suprotnost zdravlju. Često su njegov uslov.

Zdravlje nije u tome da se nikada ne raspadnemo. Zdravlje je u tome da možemo da se raspadnemo a da ne nestanemo.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)