What are the opening hours?

Monday 09:00 - 17:00 Tuesday 09:00 - 17:00 Wednesday 09:00 - 17:00 Thursday 09:00 - 17:00 Friday 09:00 - 17:00 Saturday 09:00 - 17:00

Psihološko savetovalište Psihum, Milovana Glišića 42, Kragujevac (2025)

18/10/2025

Još kao deca, pišemo svoju verziju priče o tome ko smo mi, kakvi su to drugi i kakav je svet oko nas. Nakon što tu priču napišemo, ona postaje okvir kroz koji gledamo na svet!
Tu priču zovemo još i životni skript, nesvesni životni plan koji nas je nekada štitio, a danas nas često nesvesno vodi kroz iste obrasce i odluke.

Na ovom interaktivnom predavanju otkrićemo kako nastaje naš skript, zašto ga ponavljamo i kako možemo da napišemo nova poglavlja.
Kroz kratke teorijske uvide i praktične vežbe, učesnici će imati priliku da prepoznaju delove svoje životne priče i zapitaju se: Da li ja pišem ovu priču ili je neko drugi napisao umesto mene?
Vidimo se!

16/10/2025

Znaš onaj osećaj kada se ramena zategnu, vilica stegne, a misli zgužvaju u čvor. Disanje postaje kratko, kao da se telo samo bori da preživi. To je stres.�Ali stres ne živi spolja u rokovima, mejlovima i ljudima koji nas nerviraju. On nije životinja koja nas napadne i obuzme. On se pojavljuje unutra, u onom prostoru između onoga što mislimo da život traži od nas i onoga što verujemo da možemo da iznesemo. Što je taj razmak veći, to je stres jači.
Često mislimo da bismo bili srećniji bez stresa. Da bi idealan život bio onaj miran, tih, bez tenzije i pritiska. Ali život bez stresa nije miran, nego prazan. Kada nema stresa, nema ni razvoja. Stres je taj koji pokrene bebu da nauči da hoda jer je u stresu od nemogućnosti da dohvati ono što želi. Stres je taj koji nas pokreće i razvija. On je znak da nam je stalo, da nešto u nama još uvek želi da raste, da pronađe način.
Zdrava količina stresa je kao vatra. Dovoljno blizu da nas greje, ali ne toliko da nas opeče. Kada je ta vatra mala, uljuljkujemo se i stagniramo. Kada je prevelika, sagorevamo. Prava mera stresa nas pokreće, budi fokus i daje energiju da završimo ono što smo započeli.
Cilj nije da stres nestane. Cilj je da naučimo da ga razumemo. Da ga prepoznamo kada se pojavi, da ga ne gasimo, nego da čujemo šta nam poručuje. Ponekad stres kaže: „Uspori.“ Ponekad: „Pripremi se.“ A ponekad samo šapne: „Ovo ti je važno.“
Kada se nađemo pod stresom, naš organizam pokreće tri stare komande koje su nekada značile opstanak: bori se, beži i zamrzni se.�To su mehanizmi koji su čuvali naše pretke. Borili su se protiv drugih plemena, bežali od predatora ili se pravili mrtvi da bi preživeli. Zahvaljujući njima, došli smo dovde.
Ali danas se ne pravimo mrtvi pred medvedom u sred šume, danas srećemo menadžera na hodniku. Ne borimo se za hranu, već za rezultate, priznanje i status. Ne bežimo od vukova, već od neprijatnih razgovora i konflikata. Ipak, telo ne zna razliku. Ono reaguje kao da je život u pitanju. Adrenalin, ubrzan puls, zategnuti mišići, sve isto, samo što sada nema te životne opasnosti. I tu dolazimo do problema, ono što je nekada značilo opstanak, danas nas koči i sp**ava.
Zato je važno da naučimo da prepoznamo kada telo krene po starom obrascu. Da zastanemo, udahnemo i pitamo se: „Da li mi ovaj odgovor sada koristi?“ i “Da li postoji neki četvrti odgovor?”�U tom trenutku se rađa autonomija.�To je onaj prostor između situacije i reakcije, prostor u kome možemo da izaberemo drugačiji odgovor.
Stres nas ne uništava. On nas podseća da živimo, da se razvijamo, da nam je stalo. On nije neprijatelj, već signal.�Kada naučimo da ga slušamo, a ne da od njega bežimo ili da mu robujemo, stres postaje saveznik koji nas vraća u kontakt i sa svetom i sa sobom.�Ne zato što nestaje, već zato što nas uči da živimo sa njim, svesno, prisutno i celovito.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

12/10/2025

U našem jeziku inat je teška reč. Zvuči kao prkos, kao tvrdoglavost, kao nešto što treba suzbiti. Često ga povezujemo sa sabotažom, sa onim detinjastim „neću, baš zato“. I da, postoji takav inat: destruktivan, okrenut protiv odnosa, protiv sebe, protiv saradnje. Ali postoji i onaj drugi, manje prepoznat, a često spasonosan. Zdravi inat. Onaj koji nastaje kad se u nama pokrene želja da dokažemo da možemo, čak i kad drugi sumnjaju. To nije tvrdoglavost, to je unutrašnji impuls da sačuvamo dostojanstvo i autonomiju. Da ostanemo svoji.

Zdravi inat nije protivnik razuma. Naprotiv, on je često njegovo gorivo. Pokreće nas kad snage opadnu, kad posustanemo pod težinom tuđih očekivanja, kad nepravda pritisne, a nemoć zapreti da nas uguši. Inat tada postaje čin kreativnosti. On nas tera da tražimo načine. Da pronađemo rupu u sistemu, da osmislimo novi put, da se snađemo.
U tom smislu, inat je deo našeg kolektivnog psihičkog aparata. Deo našeg kulturnog identiteta. Od detinjstva slušamo priče o tome kako mali prkosi velikom, kako slabiji ne odustaje, kako se dostojanstvo brani tvrdoglavošću. Taj narativ je utemeljen u našem iskustvu od Marka Kraljevića do Novaka Đokovića, od guslara do startap preduzetnika.
To nije samo priča o pobedi. To je priča o unutrašnjem otporu bespomoćnosti. Zato nam tako prija kada David pobedi Golijata. Zato volimo kada je uspeh u nemogućim uslovima poruka da postojimo.

Inat nam je pomogao da preživimo istoriju. Devedesete, sankcije, nepravde, razočaranja. I dok je spolja izgledalo kao tvrdoglavost, iznutra je to bio način da se sačuva osećaj lične moći, da se preživi osećaj poniženja. Kad se nema kontrola nad spoljnim okolnostima, čovek bira da makar u sebi kaže „ne“. To „ne“ zna da bude zdravo.
Zdravi inat ume da mobiliše sve naše snage. Kad neko kaže „nećeš moći“, a ti u sebi osetiš miran osmeh i kažeš „videćemo“. To je trenutak kada se inat pretvara u kreativnost. Kada prestaje da bude reakcija i postaje stvaranje.

Zato mu vredi zahvaliti. Inat je često bio naš najdublji izraz samopoštovanja. Način da kažemo: „Nećete mi uzeti veru u sebe.“ On nas uči da se ne pomirimo prerano, da tražimo rešenja kad ih nema, da mislimo drugačije.
Naš zadatak danas možda nije da ga se odreknemo, već da ga kultivišemo. Da ga pretvorimo iz borbe u stvaranje. Jer tamo gde se inat i razum sretnu, nastaje asertivna autonomija .
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

10/10/2025

Ljudi često misle da je hrabrost biti jak, ne zaplakati, izdržati sve bez podrške. Ali prava hrabrost nije u tome da ćutiš kad te boli. Hrabrost je pogledati unutra.

Psihoterapija nije za one koji traže brze odgovore, lake savete i površne razgovore, već za one koji su spremni da postavljaju sebi teška pitanja. To nije prostor gde ideš da “popraviš sebe”, već mesto gde učiš da razumeš. Kako si postao to što jesi. Zašto reaguješ tako kako reaguješ. Koji deo tebe još čeka da bude viđen, priznat i prihvaćen.

Briga o mentalnom zdravlju nije luksuz. To je osnovna briga o sebi. Kao što pereš zube, hraniš telo i odmaraš se, tako i psihoterapija neguje tvoj unutrašnji svet. To nije samo razgovor, već susret sa sobom. Učenje da čuješ ono što si prećutao, da razumeš ono što si godinama izbegavao da osetiš.

Terapija nije magično rešenje. Ona je proces. Put koji ne ide uvek ravno, ali vodi dublje. U njoj se ne traže brzi odgovori, već razumevanje. A razumevanje je ono što donosi promenu. Ponekad boli. Ali upravo u tom susretu sa sobom baš tamo gde boli, rađa se nešto novo, snaga za nove odluke.

U svetu koji nagrađuje površnost i osmeh, odlazak na terapiju postaje čin autentične hrabrosti. To je trenutak kada prestaješ da guraš pod tepih sve ono što ti ne da da dišeš. Kada prestaneš da preživljavaš i počneš da živiš.

Psihoterapija ne menja prošlost, ali menja način na koji je nosiš. Menja tvoj odnos prema sebi. Pomaže ti da vidiš kako tvoje misli i osećanja nisu neprijatelji, već pokazatelji p**a. Uči te da razumeš umesto da osuđuješ, da prepoznaš šta te pokreće, a šta te zarobljava.

Jer istina je da psihoterapija nije za slabe. Ona je za hrabre. Za one koji imaju dovoljno snage da se suoče sa sobom. Da prestanu da žive po starom skriptu. Da prestanu da se kriju iza rečenice “dobro sam”.

Imaš li hrabrosti za psihoterapiju?

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

10/10/2025

Često verujemo da nas prošlost određuje. Da smo upravo ono što nam se dogodilo, da nas greške, traume ili propuštene prilike definišu. Kao da prošlost apsolutno i nepovratno određuje budućnost. Ali prošlost nije arhitekta naše sudbine, već rezervoar iskustava. Ona ne stoji ispred nas, već iza, i ne upravlja našim koracima osim ako joj mi to ne dopustimo.

Prošlost je zbir naših interpretacija. To nije samo ono što se dogodilo, već način na koji smo to protumačili. U njoj se nalaze naše stare odluke, obrasci reagovanja i slike o sebi koje smo nekada pažljivo konstruisali da bismo preživeli, pripadali, dobili ljubav. Sve to čuvamo kao priče o tome ko smo, iako mnoge od tih priča odavno više nisu istinite.

Sadašnjost je mesto u kojem te priče možemo prepisati. To je trenutak u kojem možemo zastati i reći: „Da, to mi se dogodilo, ali ja biram da reagujem drugačije.“ Svaki put kada odlučimo da ne ponovimo staru reakciju, mi menjamo budućnost. Ne zato što brišemo prošlost, već zato što menjamo njen smisao.

U transakcionoj analizi, promena ne dolazi iz analize onoga što je bilo, već iz svesne odluke u ovde i sada. Budućnost nije linearni nastavak onoga što je bilo. Ona je prostor u koji ulazimo sa izborima koje donosimo danas. Svaka reč koju izgovorimo, svaka odluka da ostanemo prisutni, svaka granica koju postavimo ili toplina koju pružimo, menja pravac.

Zato promena ne počinje kada razumemo prošlost, već kada prestanemo da živimo u njenom narativu. Prošlost može da bude učitelj, ali ne i zatvor. Sadašnjost je mesto u kojem preuzimamo autorska prava nad sopstvenom pričom.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

08/10/2025

Lekar, profesor, general, psihoterapeut, primarius, direktor…�Titula je važna. Ona govori o trudu, o godinama učenja, o disciplini i odricanju. Ali kada postane glavna osovina identiteta, kada zaboraviš gde prestaje zvanje, a počinješ ti, nastaje tanka ali opasna pukotina između autentičnosti i slike o sebi.
Jer ako si samo titula, ko si kada ona za dati kontekst nije bitna? Kada ne potpisuješ mejlove sa „mr“, „dr“, „spec.“? Kada odeš sa posla, ugasiš kompjuter, skineš karticu sa vrata i ostaneš sam sa sobom?
Neki ljudi žive u oklopu svoje titule. Ona im daje osećaj sigurnosti, kredibiliteta, zaštitu od pitanja „da li sam dovoljno dobar“. Brane je, štite, ističu. Ali unutra, često stoji neko ko se plaši da bez nje neće vredeti dovoljno.
Kada se identitet u potpunosti osloni na profesionalnu ulogu, on postaje krut, gotovo kao karikatura, predimenzioniran spolja, a iznutra plitak i umarajući. Da bi identitet opstao, mora da isključi sve ono što se u taj okvir ne uklapa: ranjivost, sumnju, igru, nežnost, spontanost. Ti delovi bivaju pažljivo potisnuti da ne bi narušili ozbiljnost slike. Tako nastaje identitet koji izgleda impresivno, ali se iznutra urušava pod sopstvenom težinom.
Takvi ljudi deluju smireno, kompetentno, nepogrešivo. A zapravo se boje trenutka u kom bi neko mogao da vidi čoveka iza uloge, onog koji ponekad ne zna, greši, preispituje se, kome je potrebna ljubav, a ne samo poštovanje.�I tu počinje zamka: što više energije troše na održavanje maske, to manje prostora ostaje da budu živi. Na kraju, oni ne nose titulu, titula nosi njih.
Autentičnost ne znači odbaciti znanje, trud ili profesiju. Ona znači dozvoliti sebi da postojiš i mimo njih. Da budeš neko ko ima pravo da ne zna, da bude ranjiv, da se raduje nevažnim stvarima, da voli i da se plaši.
Jer ti nisi tvoj LinkedIn profil. Nisi zbir diploma i uverenja.�Ti si zbir svojih priča, odnosa, pogleda, tišina. I tek kada to osetiš, titula zauzima mesto koje joj pripada, postaje dodatak, a ne zamena za identitet.
Vrednost čoveka ne meri se titulom, već sposobnošću da ostane čovek i kada se sve titule skinu.�A to je, zanimljivo, baš upravo ono što ga čini istinski kredibilnim.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

30/09/2025

Ima neka (relativno) tajna veza između čoveka i njegovog automobila. Za mnoge muškarce automobil nikada nije bio samo prevozno sredstvo. On postaje simbol. Simbol moći, uspeha, muškosti, potentnosti… Postaje produžetak sopstva, čelična maska iza koje se skriva i istovremeno otkriva unutrašnji svet. Kao da čovek, sedeći za volanom, dobija priliku da svoje „ja“ prebaci u veliku metalnu kutiju, da mu udahne glomazniji oblik i veću brzinu, da ga pusti da se meri sa drugima na asfaltu i parkiralištima.

Naravno, automobil nije jedini produžetak ega. I žene i muškarci nalaze načine da sopstvo prošire izvan tela. Nekome je to umetnost, nekome deca, nekome nekretnine, statusni simboli ili izgled. Psihološki gledano, automobil je posebno pogodan jer nudi jednostavan način za poređenje. Dok je teško odmeriti duhovitost, inteligenciju ili unutrašnji mir, lako je izbrojati konjske snage, pogledati godinu proizvodnje, sjaj karoserije i cenu. Auto postaje arena u kojoj se ego premerava na jasan, mjerljiv i društveno prihvatljiv način. Uvek mogu da istaknem da moj ide brže, da je noviji ili da je skuplji. U tom trenutku, čelični avatar vozi umesto mene, a ja iz kabine osećam olakšanje što sam bar u jednom segmentu pobedio.

Ta potreba da pobedimo nije slučajna. Ona često dolazi iz dubokih, ranih poruka koje nosimo u sebi. Mnogi muškarci su odrasli uz tihe, ali snažne skriptne poruke: „Budi najbolji da bi bio voljen“, „Vredan si samo ako pobediš“. Tada automobil postaje scena na kojoj se ponavlja dečji scenario, takmičenje za pažnju, dokazivanje, borba za status među vršnjacima. Kada se u odraslom životu sedne za volan, motor bruji umesto unutrašnjeg glasa koji šapuće: „Još nisi dovoljno dobar“.

Zato u toj ljubavi između čoveka i automobila ne gledamo samo odnos čovek–mašina, već i priču o ljudskoj potrebi da sopstvo proširimo i potvrdimo. Nekome to uspe kroz umetnost, nekome kroz porodicu, nekome kroz karijeru, a nekome kroz automobil. Auto zavodi jer pravila igre izgledaju jasna. Na putu nema dilema: ili si brži, ili nisi. Ili si bolji, ili nisi. To je igra u kojoj ego makar na kratko može da se oseti superiorno pa makar dok motor bruji.

Možda je upravo zato automobil toliko voljen. On postaje ogledalo ega, mesto gde čovek može da vidi svoj odraz onako kako bi voleo da izgleda, snažan, brz, nepobediv. Čelični avatar koji se takmiči i pobeđuje. Ali, šta se događa kada shvatimo da nema dovoljno pobeda da bi glad ega zaista bila utažena? Šta ako takmičenje prevaziđe kilometre po satu i proširi se na sve druge segmente života? Šta ako uopšte ne moramo da se takmičimo? Možda je pravo oslobođenje u tome da vredimo i kada ne učestvujemo u takmičenju za muškarca godine.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

29/09/2025

Potraga za srećom postala je neka vrsta društvene obaveze, kao da je smisao života da se budimo uvek vedri i da legnemo sa osmehom na licu. Međutim, upravo ta opsesija srećom često proizvodi suprotan efekat: osećaj da nešto stalno propuštamo, da nismo dovoljno dobri i da nam život klizi kroz ruke.
Naše emocije nisu programirane da budu trajno usmerene na radost. Mozak je stvoren da se prilagođava i da nas vraća na neku sredinu. To se zove hedonistička adaptacija: svaki put kada doživimo nešto lepo, ubrzo se naviknemo i osećaj bledi. Kupimo novi telefon, dobijemo unapređenje, uđemo u vezu koja nas na početku obara s nogu. Posle nekog vremena sve to postaje uobičajeno, a u nama se ponovo javlja glad za novom dozom sreće.
Evolucija nas nije oblikovala da budemo stalno srećni nego da preživimo. Anksioznost nas je čuvala od opasnosti, tuga nam je pomagala da obradimo gubitke, bes nas je pokretao da branimo svoje granice. Neprijatne emocije nisu kvar sistema, one su deo njegove funkcionalnosti. Kada pokušavamo da ih izbrišemo ili sakrijemo, odbacujemo polovinu sopstvenog iskustva. A tek tada nastaje unutrašnji haos, jer sve što potisnemo nađe način da se vrati, često kroz telo ili kroz odnose.
Zato je pogrešno postaviti sreću kao krajnji cilj života. Kada od nje napravimo metu, stalno je promašujemo. Kao kad pokušavamo da zaspimo tako što sebi ponavljamo da moramo spavati. Što se više trudimo, san nam sve više izmiče. Tako i sreća, kada je lovimo direktno, postaje sve dalja. Ono što nam zapravo daje osećaj ispunjenja često nije stalna radost, nego iskustvo smisla, autentičnosti i bliskosti. U tome ima mesta i za bol i za tugu, jer i oni pripadaju životu koji je celovit.
Osećaj smisla je dublji od osećaja sreće. Viktor Frankl je u logoru pisao da onaj ko zna zašto živi može podneti gotovo svako kako. Čoveku je važnije da veruje da ono što radi ima smisla nego da stalno oseća ushićenje.
Ljudi dolaze na psihoterapiju pitajući zašto nisu srećni, kao da postoji prekidač koji to rešava. Ispod tog pitanja krije se potreba da život bude podnošljiv, da ima ritam, toplinu, priznanje i smisao. Kada prestanemo da sreću tražimo kao obavezu i počnemo da gradimo odnose, da negujemo radoznalost i da prihvatamo i bol i radost, tada se u život uvlači dublji mir. To nije vatromet euforije, već osećaj da stojimo čvrsto i da ono što živimo ima težinu.
Sreća kao cilj lako nas zavede i uvede u krug nezadovoljstva. Umesto toga, korisnije je da naučimo da živimo sa punim spektrom osećanja. Tek tada možemo osetiti slobodu da život primimo onakav kakav jeste i da u njegovoj celovitosti pronađemo mir koji ne zavisi od trenutnog osmeha.
Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

05/09/2025

U transakcionoj analizi govorimo o životnim pozicijama kao o osnovnim uverenjima koja oblikuju način na koji vidimo sebe i druge. Postoje četiri pozicije, a one nastaju kao kombinacija dva stava o tome da li ja vredim i o tome da li drugi vrede. Na toj unutrašnjoj mapi sveta zasniva se način na koji ulazimo u odnose, gradimo poverenje i tražimo svoje mesto među ljudima.

Najveće žrtve pozicije „ja sam OK, ti nisi OK“ nisu oni koji stoje preko p**a, već sama osoba koja iz nje živi. Na površini može delovati snažno, sigurno i nepokolebljivo. Kao da stoji na brdu iznad drugih i odatle procenjuje njihove greške i slabosti. Međutim, iza te slike moći često se krije praznina. To je prostor u kojem nema istinskog susreta, jer je drugi unapred obezvređen. A kada drugog proglasimo nedovoljnim ili lošim, ne gubimo samo njega, već i priliku da i sami budemo viđeni u sopstvenoj punoći.

Iz takvog stava niču ponašanja koja povređuju. Nekada su to reči koje seku dublje nego što izgledaju, nekada pogledi puni nipodaštavanja, a nekada i direktno odbacivanje. Iza svega često stoji nesvesna potreba da se životna pozicija potvrdi kao jedina moguća. Da se kroz dominaciju i moć stvori privid sigurnosti. Ali ta sigurnost traje samo dok postoje oni koji je hrane. Kada se ljudi povuku, a povlače se jer niko ne želi da bude stalno ranjavan, ostaje tišina. I u toj tišini osoba najjasnije oseti cenu sopstvenog stava: usamljenost koja izjeda.

U transakcionoj analizi ovu dinamiku prepoznajemo kao deo skriptnog obrasca. Kao deca donosimo zaključke o svetu na osnovu poruka koje smo primali. Ako smo naučili da drugima ne treba verovati ili da su ljudi slabiji i manje vredni, moguće je da ćemo u skript ugraditi odluku da opstanak znači biti iznad. Takva odluka u detinjstvu deluje kao zaštita, ali u zrelom životu postaje zatvor. Jer kako graditi poverenje i bliskost ako su drugi uvek nedovoljni?

Najveća težina ove pozicije leži u tome što ljudi koji je nose često i ne znaju šta rade. Njihovo ponašanje postaje navika, uloga koja se odigrava gotovo automatski. Ne primećuju da povređuju, jer njihova unutrašnja mapa sveta već podrazumeva da drugi nisu dovoljno dobri. Tako se nesvesno održava „toksičan stav“ i tako raste cena: sve veća udaljenost od onoga što je čoveku zaista potrebno, autentičnog kontakta, priznanja i pripadanja.

Promena počinje onog trenutka kada osoba shvati da stav koji je nekada bio zaštita danas postaje prepreka. Kada prepozna da ljudi nisu odlazili zato što su slabi, već zato što nisu želeli da budu povređeni. Tek tada se otvara mogućnost da se iz odbranbene pozicije „ja sam u redu, ti nisi u redu“ zakorači u zdravu životnu poziciju: „ja sam u redu, ti si u redu“. To je prostor u kojem prestaje igra moći, a počinje prostor autentičnih susreta, zdravih granica i bliskih kontakata.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

04/09/2025

Šta za vas komunicira poverenje? Šta god odgovorili, siguran sam da nije apsolutna kontrola nad svakim postupkom.
Lokacija deteta vidljiva u svakom trenutku, notifikacije o ocenama i izostancima iz škole stižu istog momenta, uvid u sve poruke i prepiske… sve to služi da se umiri anksioznost roditelja, ne i da se sačuva dete. Zašto? Zato što ovi mehanizmi vrište: ne verujem ti dovoljno da bih ti dao prostor. Šta ćete ako dete poveruje da mu ne treba verovati?

Tinejdžerski period je razvojna pozornica na kojoj mladi ljudi uče da budu svoji, da se odvoje, da osete sopstvenu moć i granice. Kada im poručujemo da svaki njihov korak mora biti praćen, mi im šaljemo poruku da njihova sposobnost rasuđivanja nije dovoljno dobra i da svet nije mesto u kojem oni mogu da se snađu bez stalnog nadzora.

Težnja ka apsolutnoj kontroli i potpunom uvidu u sve segmente detetovog života postaje izraz roditeljske nesigurnosti više nego dečije nezrelosti. Ona hrani iluziju da ako znamo gde su i šta rade, onda smo sigurni. Ali sigurnost nikada ne dolazi iz apsolutnog odsustva privatnosti. Sigurnost je osećaj da postoji veza, da dete ima kome da se obrati ako pogreši, da može da dođe kući i sa lošom ocenom i sa greškom.

Važno je razumeti i da je deo odrastanja potreba da se nešto sakrije. Tinejdžerima je potrebno da prećute neki detalj, da zadrže deo svog unutrašnjeg sveta samo za sebe. To je znak da razvija privatno ja, prostor u kojem eksperimentiše sa sobom, svojim mislima i osećanjima. Posao roditelja je da osposobi dete da donosi zdrave odluke i onda kada zna da neće biti uhvaćeno ili kažnjeno.

Poverenje se ne gradi klikom na aplikaciju nego razgovorom koji ponekad ume da bude težak i dosadan. Ono se rađa u situacijama kada pustimo dete da se samo izbori, da donese odluku, da preuzme odgovornost za posledicu. Kada roditelj preuzme svu kontrolu, dete nema gde da vežba sopstvenu. Kako će razvini unutrašnji moralni kompas, etiku i osećaj odgovornosti ako ne dobije priliku za to?

Tinejdžer koji odrasta u prostoru gde se svaki njegov korak proverava uči da ljubav znači stalnu kontrolu i prisustvo, umesto da nauči da je ljubav podrška i sloboda. Takva poruka de kasnije može pretočiti i u partnerske odnose u kojima nadzor postaje znak privrženosti.

Ako pogledamo dublje, vidimo da roditelji ovim digitalnim alatima često pokušavaju da obuzdaju sopstveni strah. Strah od sveta koji deluje opasno, od greške koju dete može napraviti, od trenutka kada će izgubiti kontrolu, od sopstvenog života iz kojeg je ova kontrolišuća uloga izuzeta .

Kontrola može dati privid mira, ali samo poverenje daje stvarni odnos.

Tinejdžeri ne traže svet bez granica, oni traže svet u kojem granice znače sigurnost a ne okove. Ako roditelj može da poveruje da njegovo dete ima kapacitet da uči iz iskustva, onda dete počinje da veruje da i ono samo može da nosi svoj život. A to poverenje je najveći poklon koji roditelj može da da.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

03/09/2025

Flaster veze se pojavljuju u trenutku kada bol raskida još nije ni počeo da zaceljuje. One deluju kao zavoj stavljen na otvorenu ranu, kao brz način da se utiša praznina i povrati osećaj da nismo sami. U svojoj suštini, one crpe snagu iz dva procesa: iz straha od samoće i iz potrebe da pobegnemo od neprijatnih emocija. Kada se jedna veza završi, u nama se stvara prostor u kojem odzvanjaju pitanja: gde sam pogrešio, zašto se završilo, ko sam sada bez tog odnosa. Taj prostor ume da bude toliko bolan da, umesto da ga pogledamo i obradimo, požurimo da ga zatrpamo nečim novim. Tako nastaje flaster veza.

U takvim odnosima novi partner prestaje da bude osoba i postaje uloga. On služi kao zamena, kao tampon zona, kao par ruku u kojima je lakše zaspati nego u praznom krevetu. Ponekad nesvesno dobija i funkciju „oružja“: dokazujemo sebi i bivšem partneru da nismo sami, da smo poželjni i da život ide dalje. Međutim, flaster veza zapravo ne može da spreči osećaj samoće, već ga često još pojačava. Sa novom osobom nema zdravog i autentičnog kontakta, pa praznina postaje još vidljivija, samo privremeno prekrivena iluzijom bliskosti.
One nas štite, ali nas istovremeno i zarobljavaju. Čuvaju nas od samoće, a sprečavaju da se suočimo sa sobom.

Suočavanje boli, ali upravo u tom bolu leži mogućnost rasta. Kada ostanemo sami, imamo priliku da vidimo gde smo ćutali kada je trebalo da govorimo, gde smo donosili odluke iz straha, gde smo ignorisali ono što nas boli. Ako taj trenutak preskočimo i odmah potrčimo u novu priču, rizikujemo da isti obrasci postanu scenario i sledeće veze. Kao da prepisujemo isti tekst, a menjamo samo imena likova.

Flaster se skida onog trenutka kada skupimo hrabrost da priznamo sebi da rana ne može biti zalepljena. Ona mora da zaraste. A rane zarastaju kroz vreme, introspekciju i iskrenost. Nije prijatno, ali nas uči da sledeća veza ne bude nastavak stare priče u novom poglavlju, već prilika da napišemo sasvim novu knjigu.

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

02/09/2025

Odrastanje nas često zatekne nespremne. Kao deca zamišljamo slobodu odraslih kao beskraj mogućnosti. Maštamo o tome kako ćemo raditi šta želimo, kako niko neće određivati pravila, kako ćemo biti samostalni. A onda nas život u jednom trenutku postavi pred činjenicu da odraslost, pored slobode, donosi i teret odgovornosti. Odjednom shvatamo da sloboda nije samo prazna poljana bez granica već i prostor u koji treba uneti nameštaj i hranu i za koji svakodnevno treba plaćati račune.

Stajanje pred sudoperom punom sudova, gomilom neplaćenih računa i obavezama koje ne prestaju osvešćuje težinu vlastitih uloga. Tada se kod nekih ljudi probudi deo psihe koji nije spreman da sve to nosi. Zbog toga ponekad možemo videti beg u regresiju, u staru i poznatu sigurnost detinjstva. Kao da nesvesno pozivaju unutrašnje dete da preuzme kormilo, jer ono zna kako je to kada neko drugi brine. Tada krenu da se ponašaju i reaguju kao deca u nadi da će se ponovo pojaviti roditelj koji će skinuti teret odgovornosti.

Ovaj proces lepljenja za roditeljske figure zovemo begom u simbiozu. Tada tu roditeljsku ulogu preuzima partner, roditelj ili prijatelj, a druga strana ulazi u ulogu onog kome je lakše da bude mali nego da nosi težinu velikih odluka. Na prvi pogled simbioza može izgledati praktično. Međutim, ona brzo postaje toksična jer niko u njoj ne raste. Na onog koji preuzima roditeljsku poziciju projektuje se očekivanje da bude savršeni roditelj, a takvo očekivanje vodi u začarani krug nezadovoljstva. Nijedna osoba ne može ispuniti sve nesvesne potrebe drugog, pa frustracija postaje sve dublja. Istovremeno, i onaj koji preuzima ulogu roditelja lako klizi ka sagorevanju i povlačenju u radikalnu samozaštitu.

U simbiozi je često tesno. Dok jedan deo nas želi da ostane u infantilnoj bezbrižnosti i da mu neko drugi obezbedi sigurnost, drugi deo istovremeno žudi za autonomijom i osećajem da upravlja sopstvenim životom. U toj igri osećamo i previše i premalo kontrole. Previše, jer onaj drugi postaje figura koja odlučuje, zna bolje i određuje pravac. Premalo, jer osećaj zaštite i bezbrižnosti nikada nije potpun. Tako se u istoj dinamici prepliću olakšanje i frustracija, sigurnost i nezadovoljstvo.

Simbioza je, dakle, dvosekli mač. Donosi privremenu utehu, ali i stvara napetost između onoga što želimo da predamo i onoga što želimo da povratimo. Ako u njoj ostanemo predugo, rizikujemo da izgubimo osećaj sopstvene moći. Ako je prepoznamo i iskoristimo samo kao predah, ona može biti trenutak u kojem skupljamo snagu da se vratimo odraslom mestu sa većim osećajem samopouzdanja.

Važno je setiti se da ovi procesi nisu znak slabosti. Oni su prirodni mehanizmi koje psiha pokreće da bi nas zaštitila. Problem nastaje tek kada beg postane stalno utočište umesto kratkotrajnog olakšanja. Kada ponovo i ponovo biramo povlačenje umesto povratka u odraslost, gubimo osećaj da upravljamo sopstvenim životom.

Odgovornost nije kazna već potvrda da smo dovoljno sposobni da živimo svoj život. Sloboda nije odsustvo obaveza već sposobnost da ih nosimo i da ih povremeno podelimo sa drugima, bez bekstva u infantilne obrasce. Odrastanje nije završena priča. To je proces u kome svakog dana učimo da dišemo u sopstvenoj slobodi.

Ilustracija inspirisana crtežom Liane Finck

Uroš Mitić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

Psihološko savetovalište Psihum

18/10/2025

16/10/2025

12/10/2025

10/10/2025

10/10/2025

08/10/2025

30/09/2025

29/09/2025

05/09/2025

04/09/2025

03/09/2025

02/09/2025

Address

Opening Hours

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category

Monday	09:00 - 17:00
Tuesday	09:00 - 17:00
Wednesday	09:00 - 17:00
Thursday	09:00 - 17:00
Friday	09:00 - 17:00
Saturday	09:00 - 17:00