Psihološko savetovalište Psihum

24/12/2025

Negde oko pete reprize istog ili gotovo istog božićnog filma, kultura nam pošalje jasnu i poprilično napornu poruku: ako si za praznike sam, ako nisi zaljubljen, uparen i zagrljen, nešto nije u redu. Ako nema tople čokolade, kamina, poljupca u ponoć i osobe s kojom se „sve konačno posložilo“, kao da si promašio sezonu.

Hollywood tu nema dilemu. Ona se vraća u rodni grad. On vodi malu knjižaru, pekaru ili neku simpatičnu radnju koja jedva opstaje. Postoji mali nesporazum, kratka svađa, poneka suza i onda sneg. Uvek sneg. Poljubac. Kraj. Ljubav cveta tačno na Badnje veče, uz savršeno osvetljenje i muziku koja zna šta treba da osećamo.

U realnosti, ljudi žive drugačije.

Ljudi su za praznike i sami. I umorni. I emotivno zasićeni. Ljudi su u vezama koje ne liče na film, nego na proces. Odnosi tada ne postaju automatski bolji. Naprotiv, praznici često samo pojačaju ono što već postoji. Ako je bliskost tu lepo je. Ako nije, još se jasnije vidi.

Tokom praznika se ljudi i svađaju. I ćute. I mire. I shvataju da nešto više ne funkcioniše. Neki raskidaju baš tada. Neki ostaju jer još nisu spremni da odu. Neki su u odnosima koji traju, ali trenutno ne greju. I sve je to normalno, iako se retko uklapa u praznični narativ.

Partnerski odnosi prolaze kroz faze. Postoje periodi topline i zaljubljenosti, ali i periodi distance, konflikta, preispitivanja. Praznici nemaju magičnu moć da to poprave. Oni nisu test ljubavi, niti dokaz njene vrednosti.

Problem nije u idealu. Ideal može da inspiriše. Lepo je poželeti odnos sa više nežnosti, mira i prisnosti. Problem nastaje kada ideal postane norma, a realnost lični neuspeh. Kada ceo narativ oko vas šalje poruku: sada MORATE biti srećni i zaljubljeni a vi prosto niste.

Ako si za praznike bez partnera- nisi zakasnio.
Ako si u vezi koja trenutno ne cveta- nisi pogrešio.
Ako ti se više pije kafa u tišini nego topla čokolada u dvoje- i to je u redu.

Praznici nisu obaveza da budemo srećni, zaljubljeni i „na svom mestu“. Oni su samo period u godini u kome život ide dalje sa svim svojim nesavršenostima.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

19/12/2025

Jedna od najčešćih i najintenzivnijih dinamika u partnerskim odnosima jeste susret anksioznog i izbegavajućeg obrasca afektivne vezanosti. Na površini, oni deluju kao polariteti: jedan želi bliskost češće, jače, dublje; drugi je doživljava kao previše, prebrzu, preintenzivnu. Ipak, upravo ta razlika često postaje mesto snažne privlačnosti.
Anksiozni partner je u ranom iskustvu naučio da ljubav nije stabilna niti zagarantovana. Naučio je da se ljubav zaslužuje, dokazuje, proverava i testira, jer nikada nije bilo jasno kada može nestati. Zato njegov nervni sistem ostaje u pripravnosti. U odnosu to često izgleda kao „lepljivost“, pojačana potreba za kontaktom, kontrola, ljubomora, stalno preispitivanje odnosa, prekomerno investiranje. Ne zato što želi da guši, već zato što pokušava da se zaštiti od gubitka koji deluje neizbežno. Iza pitanja „gde si?“ često stoji dublje: da li si još tu za mene?
Izbegavajući partner je, s druge strane, naučio drugačiju lekciju. Za njega je bliskost bila retka, zahtevna i skupa. Naučio je da emocije traže previše, da zavisnost boli i da je sigurnije osloniti se na sebe. Zato bira distancu kao oblik samoregulacije. U odnosu to izgleda kao hladnoća, rezervisanost, povlačenje, emocionalna isključenost. Ne zato što ne ume da voli, već zato što bliskost u njegovom telu pali alarm: ako se previše približim, izgubiću sebe.
U početku se ove razlike međusobno hrane. Anksiozni vidi stabilnost, samodovoljnost, nekoga ko „ne traži previše“. Izbegavajući vidi toplinu, angažovanost, interesovanje koje podiže osećaj lične vrednosti. Oboje nesvesno traže ono što im je u razvoju nedostajalo.
A onda počinje dobro poznati “idi-dođi” ples.
Jednom treba vreme za nas, drugom vreme za sebe. Jedno se plaši ostavljanja, drugo stapanja. Jedno traži jasnoću, definicije i reči; drugo se jasnoće plaši jer u njoj vidi obavezu i gubitak slobode. Jednom je previše ćutanja o emocijama, drugom je previše pričanja o njima. Što anksiozni jače ide napred, izbegavajući se više povlači. Što se izbegavajući više povlači, anksiozni pojačava potragu. I niko ne dobija ono što mu je zaista potrebno.
Važno je reći da ovo nije susret „teških ljudi“, niti dokaz da je odnos pogrešan. Ovo je sudar dva nervna sistema sa potpuno različitim strategijama preživljavanja u bliskosti. Partneri ne biraju jedno drugo zato što sa njima nešto „ne valja“, već zato što prepoznaju poznatu mapu regulacije emocija iz detinjstva.
Takođe, ovo nije sudbina uklesana u kamenu. Ove razlike nisu sigurni znaci disfunkcionalnosti. One su prepreka na putu ka zrelijoj bliskosti. Bliskosti koja ne ugrožava individualnost. I individualnosti koja ne ugrožava bliskost.
Zdravlje odnosa ne leži u tome da postanemo isti, već da naučimo da se sretnemo u balansu. A balans je upravo tamo gde prestaje borba između „više bliskosti“ i „više distance“, i počinje kapacitet da ostanemo i svoji i povezani.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

18/12/2025

Kada kažemo da “nas privlače pogrešni ljudi”, često mislimo da je problem u lošoj sreći, karmi ili sudbini. U stvarnosti, problem je mnogo stariji. I mnogo dublji.
Razum u izboru partnera retko vodi glavnu reč. On se često pojavi kasnije, da opravda ono što je već izabrano.

Partnera ne biramo samo emocijom i razumom. Često ga biramo iz skripta.

Skriptni izbor znači da u odraslom odnosu nesvesno ponavljamo ranu emocionalnu arhitekturu koju smo izgradili sa roditeljima ili starateljima. Ne zato što je bila dobra. Nego zato što je bila poznata. Psiha ne traži nužno zdravlje. Traži kontinuitet.

Kada odrastemo i krenemo da gradimo partnerstvo, pored slobodnog izbora često se aktivira i onaj drugi već postavljeni, sigurni, skriptni. Kada tim putem krenemo, obično se krećemo u jednom od dva pravca.

Prva varijanta skriptne ljubavi je kretanje ka modelu.
Biramo partnera koji emocionalno, relacijski ili ponašajno liči na roditeljsku figuru. U takvom odnosu često nesvesno zauzimamo mesto onog drugog roditelja i pokušavamo da porodičnu dinamiku konačno zatvorimo. Ako je roditelj bio hladan, biramo hladnoću. Ako je bio nepredvidiv, biramo intenzitet. Ako je ljubav bila uslovljena, biramo da je stalno zaslužujemo.

Sa takvim partnerom ne gradimo samo odnos. Gradimo popravni ispit detinjstva. Pokušavamo da završimo staru priču, da nas ovaj put vide, da nas ovaj put ne napuste, da se konačno desi ono što tada nije moglo. I tako živimo skript, nadajući se drugačijem ishodu sa istim pravilima igre.

Druga varijanta je kretanje od modela.
Biramo partnera dijametralno suprotnog roditelju. Ako je roditelj bio autoritaran, biramo “slobodnog duha”. Ako je bio pasivan, biramo snažnog i odlučnog. Ako je bio haotičan, biramo racionalnog i kontrolisanog. Na prvi pogled, deluje kao slobodan i zreo izbor.

U stvarnosti, roditeljski model je i dalje osovina odnosa, samo kao tačka od koje bežimo. I dalje se definišemo u odnosu na njega. I dalje skript piše smer, samo sa znakom minus ispred. Suprotan izbor često ne donosi slobodu, već drugačiji oblik iste rigidnosti.

U oba slučaja, roditelji ostaju matrica.
I u “ka” i u “od” izboru, odnos koji smo gledali u porodici ostaje centralna osa oko koje se okreće ljubavni život. Razlika je samo u pravcu kretanja, ne u stepenu slobode.

Skript prestaje da upravlja tek kada postane svestan.
Kada prestanemo da istu predstavu igramo sa novim glumcima. Kada prestanemo da tražimo roditelja u partneru i da preko odnosa popravljamo stare porodične rasporede. I tek kada odnos prestane da bude nastavak detinjstva, može da postane susret dve odrasle osobe, prvi koji ZAISTA biramo.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

17/12/2025

Nije slaba tačka nego neobrađena tema
Ne postoje teme koje su same po sebi „trigeri“.�Postoje iskustva koja su bila previše bolna, previše intenzivna ili jednostavno došla u trenutku kada nismo imali kapacitet da ih svarimo. I onda nisu prošla. Nisu se završila. Samo su spakovana.
Psiha u tome ne radi ništa dramatično niti „patološko“. Radi isto ono što radi i telo.�Ako se u organizmu pojavi sadržaj koji ne može da se obradi, telo oko njega pravi opnu ili membranu. Ograniči ga, izoluje, zatvori. Ne zato što je telo slabo, nego zato što pokušava da preživi.
Isto radimo i psihički.�Sadržaj koji je prejak, previše bolan ili previše opasan po našu sliku o sebi, odnosima ili svetu, omeđimo. Gurnemo u nesvesno. Ogradimo ga. I dok je tamo, imamo privid mira.
Ali taj sadržaj ne nestaje.�On ne miruje. On čeka.
I onda se pojavi neko pitanje. Komentar. Rečenica. Ton glasa. Situacija.�Neko „bocne“ baš u TU temu.
Šta tada radimo?�Mi se branimo.
Postajemo ljuti, nervozni, povređeni. Napadamo, povlačimo se, objašnjavamo se previše ili se zatvaramo. Sve sa jednim jedinim ciljem: da opna ostane cela. Jer dok je opna tu, osećamo se bezbedno.
Problem je što ovakav mehanizam funkcioniše kao tempirana bomba.�Što je sadržaj dublje zakopan, to je eksplozija jača.�I što se više branimo od „trigera“, to više dokazujemo da se ne branimo od teme, već od neobrađenog iskustva koje ona dodiruje.
Zato pitanje nije:�„Zašto me ovo trigeruje?“
Pravo pitanje je:�„Šta ovde još nisam obradio/la?“�„Koji deo mog iskustva i dalje čeka da bude viđen, imenovan i integrisan?“
Jer kada se tema obradi, ona prestaje da bude opasna.�Može biti neprijatna. Može boleti.�Ali više nema moć nad nama.
Nije slaba tačka.�To je samo mesto gde je nekada bilo previše, a mi smo tada uradili najbolje što smo znali.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

16/12/2025

Radoholik nije samo osoba koja voli da radi. On je najčešće zarobljenik unutrašnjeg i spoljašnjeg sistema.�Unutra, njegov psihološki aparat često je izgrađen tako da zabranjuje odmor, uživanje, pauzu i granice, a dozvoljava samo jedno: biti vredan, koristan, pouzdan i gotovo savršen. U toj unutrašnjoj arhitekturi stoji tiha, ali moćna poruka: “Moram da doprinosim da bih bio voljen, prihvaćen, bezbedan.”
Spolja, sistem to vrlo brzo prepozna i, naravno, od toga ima korist. Dobija kompetentnog, odgovornog i posvećenog čoveka na kog može da se osloni. I tada sistem preuzima aktivnu ulogu u održavanju ovog obrasca. Performans se prepoznaje kao vrednost, a radoholičar taj performans internalizuje kao identitet i meru sopstvene vrednosti.
Tako nastaje tihi savez: organizacija dobija rezultate, radoholičar dobija osećaj sigurnosti i potvrdu da vredi. Problem je u tome što ono što je ovaj savez osuđen na propast. Sistem će očekivati sve više i više a radoholik će biti sve umorniji I umorniji od ispunajvanja podignutih očekivanja.
U praksi, sistemi često imaju razrađene mehanizme za one koji „zaostaju“: feedback, mentorstva, planove poboljšanja, treninge, razgovore. Za visoko performativne radoholičare, gotovo ništa. Pretpostavka je da su „u redu“. Oni dobijaju nova očekivanja, ali ne i prostor za refleksiju, emocionalnu podršku, razvoj ili granice.
U pokušaju da sebi dokaže da vredi, radoholičar dugo održava motivaciju „na mišiće“. Što je umorniji, više se trudi. Što se više trudi, sistem više očekuje. Što sistem više očekuje, radolik je umorniji… I eto nas u onom beskonačnom Knezovom krugu dal si ikada mene volela kao tebe ja dal si ikada…
Važno je reći da ovde nema negativca. Prirodno je da sistem radoholičare vidi kao sposobne da ponesu najveći teret. Prirodno je i da se radoholičar jednog jutra probudi osećajući se kao zaprežno magare. Prirodno je da sistem rad vidi kao alat, a radoholičar kao put ka sopstvenoj vrednosti. Problem nastaje u tome što te dve realnosti nikada ne uđu u autentičan dijalog.
Zato je ključno baviti se motivacijom pre nego što zaškripi. Kada zaškripi, radoholičar je već sagoreo, već se oseća iskorišćeno i prazno. Tada slobodan dan, tim bilding ili sto za stoni fudbal više ne pomažu. To su intervencije koje dolaze prekasno.
Radoholičar postaje nevidljiva žrtva sistema ne zato što ga sistem svesno eksploatiše, već zato što sistem prepoznaje performans kao put ka finansijskoj vrednosti, dok radoholičar kroz performans traži ličnu vrednost. To su paralelne linije koje se ne seku. A patnja se uvek rađa upravo u tom raskoraku.
Uroš Mitić: psiholog I sertifikovani psihoterapeut (NSP)

16/12/2025

14/12/2025

Jeste li čuli za eksperiment sa Dartmuta iz 70ih?

Ukratko: Učesnicima su našminkali realističan ožiljak na licu. Pokazali im ga u ogledalu, dali im ulogu intervjuera i pustili ih da veruju da će ljudi u narednom intervjuu reagovati drugačije na njih jer „vidljiva mana“ menja socijalne odnose. Neposredno pre intervjua, istraživači su, navodno popravljajući šminku, potpuno uklonili ožiljak. Učesnici to nisu znali. Ušli su u razgovor uvereni da im ožiljak i dalje stoji na licu. Posle intervjua, gotovo svi su izvestili isto: sagovornici su bili hladni, neljubazni, rezervisani. Osećali su se gledano, procenjivano, odbijeno zbog ožiljka. Problem je bio u tome što ožiljak više nije postojao.
Ljudi nisu reagovali na ožiljak. Reagovali su na ponašanje osobe koja veruje da ima ožiljak.
Volim ovaj eksperiment, govori o samopercepciji, ali još više o priči koju nosimo u sebi o sebi. O tome kako unutrašnji doživljaj postaje filter kroz koji tumačimo svet. Kada verujemo da sa nama „nešto nije u redu“, počinjemo da čitamo realnost selektivno. Neutralan pogled postaje osuda. Tišina postaje odbacivanje. Nečija zauzetost postaje dokaz da nismo važni. I što je najnezgodnije, mi se tada i ponašamo drugačije. Povlačimo se, postajemo oprezni, ukočeni, defanzivni. Manje prisutni. Manje spontani. A ljudi oko nas reaguju upravo na to. Ne na ožiljak, nego na našu napetost.

I tu se zatvara krug. Povlačim se jer me ljudi ne prihvataju- ljudi vide povlačenje i ne pokušavaju da mi se približe- vidim da ne pokušavaju pa se još više povlačim…
životni skript u najčistijem obliku.

Većina „ožiljaka“ koje nosimo nisu na licu kao u eksperimentu. Oni su u narativima u koje verujemo o sebi: nisam dovoljno dobar, previše sam, sa mnom je teško, ljudi će me odbaciti kad me stvarno upoznaju... I onda izlazimo u svet ponašajući se kao da svi to vide.

I ne, ovo nije priča o tome da je „sve u našoj glavi“. Niti da treba da se pravimo da nemamo rane. Naprotiv. Ovo je poziv da preispitamo koliko često reagujemo na realnost, a koliko na sopstvenu projekciju iste. Koliko p**a živimo kao da je ožiljak tu, iako je odavno skinut.

Često, najveća prepreka između nas i drugih nije ono što jesmo, već ono što verujemo da drugi vide kada nas pogledaju.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

11/12/2025

Da dobijam dinar svaki put kada u korporacijama čujem stav da „plata nije motivator“, vrlo verovatno ne bih morao da pišem ove tekstove do kraja života jeeeeer ne bih bio motivisan za rad zahvaljujući pasivnom izvoru prihoda.
Zašto? Her je ideja da plata ne utiče na motivaciju grubo i tendenciozno izvučena je iz konteksta.

Herbergova teorija motivacije jasno razlikuje motivacione faktore od higijenika. Da, plata nije motivator ali jeste higijenik, znači da sama po sebi ne povećava zadovoljstvo, ne stvara entuzijazam, ne pali onu unutrašnju iskru. Ali je i neophodan preduslov, „nulta tačka“, osnovna konstrukcija bez koje nema ni govora o motivaciji.
Drugim rečima: plata možda ne diže krila, ali bez nje krila uopšte ni ne postoje.

Tačno je i da beskrajno povećavanje plate ne donosi održivo zadovoljstvo. To zaista liči na dolivanje vode u čašu koja je bušna. Ali sve i da je najcelija čaša na svetu ako u njoj nema vode, ljudi odlaze.
Odlaze jer osećaju nepravdu. Odlaze jer ne osećaju vrednovanje. Odlaze jer je fundamentalna potreba, fer kompenzacija, nezadovoljena.

Adekvatna finansijska nadoknada (dakle za zaposlenog adekvatna, ne „objektivno“ već subjektivno, doživljajno), uz jasan i pošten sistem povišica, transparentnu politiku bonusa, mogućnost napredovanja, dobar feedback i lidera koji ume da napravi fer, zrelu timsku dinamiku zajedno čine onaj magični spoj cele čaše pune vode. Tek tada motivatori počinju da rade svoj posao. Tek tada pričamo o autonomiji, svrsi, kreativnosti, razvoju, pripadanju.

Bez tog temelja?
Trošimo energiju, nudimo „meke“ motivatore ljudima koji su gladni onog osnovnog, i onda se čudimo što ne funkcioniše.
Motivacija ne može da se razvije na frustraciji, niti na osećaju da se početni nivo poštovanja nikada ne doseže.

Plata nije motivator.
Ali je uslov da motivacija uopšte postane moguća.
I to je gorka pilula za progutati, posebno za lidere koji vole da veruju da se motivacija može izgraditi isključivo kroz lepu reč, kulturu i viziju.

Ne može. I ne samo da ne može nego jedini efekat koji pravite je da nervirate ljude.

Uroš Mitić: psiholog I sertifikovani psihoterapeut (NSP)

10/12/2025

Odrastamo uz superheroje, idole, mentore, uzore. Nekada su to stvarni ljudi iz života, nekada fiktivni likovi, ali u oba slučaja zapravo bivamo izloženi predstavi, slici, isečku, pažljivo odabranom parčetu života koje je spremno za javnost. Vidimo hrabrost, moć, odlučnost, jasne poteze, čiste narative. Zapravo, vidimo dvodimenzionalnu, ukrašenu i upeglanu sliku. Nikako i život. Ipak, vrlo lako poverujemo da tako izgleda „pravo“ življenje života. Pa iz toga i da bi i naš život trebalo da bude jednako savršen.
Tada, tu sliku uzmemo kao zlatni standard u odnosu na koju pokušamo da se uklopimo. Sve što štrči odbacujemo, sve što se uklapa veličamo… sve u pokušaju da celog trodimenzionalnog sebe naguramo u dvodimenzionalni kalup. I kada realni život počne da curi van ovog okvira (kada pogrešimo, uplašimo se, umorimo…) nastane problem. Tada, umesto da preispitamo standard, preispitujemo sebe. Samokritikujemo se, osuđujemo, kažnjavamo… sve sa ciljem da se ipak naguramo nazad u 2d sliku 3d života. Važno je setiti se: ne porediš svoj život sa njihovim životom, porediš ga sa njihovim kadrom, scenom, marketingom identiteta. Porediš svoju punu, šarenu, ponekad rasutu unutrašnjost sa njihovom spoljašnjom fasadom. I naravno da gubiš, jer je to borba protiv nečega što nikada nije ni postojalo.
�Otelotvorivanje tuđe slike često znači odbacivanje sopstvenog identiteta. Ne uklapa mi se ranjivost pa je potisnem. Ne uklapa mi se nežnost pa je smanjim. Ne uklapa mi se strah pa ga sakrijem. Nesavršenost? Ne nikako! Povećam ono što mislim da „treba“, umanjim ono što „ne treba“, i malo po malo sve više ličim na lik, a sve manje na sebe.
Superheroj je super samo u stripu.�U stvarnom životu, “super” je onaj ko ume da bude čovek. Onaj ko ume da pogreši, stane, razmisli, zatraži pomoć, promeni smer, prizna sebi da mu je teško. Onaj ko ume da bude živ, a ne savršen.
�Verujem da su nam idoli u životu potrebni I važni, ipak, verujem da je važnije od toga da imamo dozvolu da budemo stvarni.
Uroš Mitić: psiholog I sertifikovani psihoterapeut (NSP)

07/12/2025

Rasizam, antisemitizam, ksenofobija… kako samo krupne reči. Naravno da nismo mi sve to. Ipak, nekako često razgovor na ovu temu na prosečnoj slavi dobije dodatak koji ide nakon “ali”. I baš to „ali” otvori vrata svim skrivenim strahovima, predrasudama i neizgovorenoj nelagodi pred onim što je drugačije.

Živimo u zemlji gde je većinsko stanovništvo belo i hrišćanske veroispovesti i to je činjenica, nikako nije problem. Problem nastaje kada zaboravimo da ta većina nije apsolutna. I da kolika god bila, ništa joj ne daje za pravo da se izjašnjava kao jedina prihvatljiva opcija. Ne postoji prihvatljiva i neprihvatljiva boja kože, veroispovest, nacionalna pripadnost, jezik, kultura… postoji samo isto ili slično (meni) i drugačije (od mene).

Jedan od najpoznatijih alata za razumevanje odnosa prema različitostima je Bogardusova skala socijalne distance, jednostavna i brutalno iskrena. Ona postavlja pitanja: Da li mi je u redu da migrant živi u istoj državi? U istom gradu? U istoj ulici? Kao komšija? Kao prijatelj? Kao član porodice?
Gde povlačimo granicu prihvatanja različitosti? Koliko blizu je preblizu? Rezultati pokazuju očekivani ali tužan trend: što su „bliže”, to je nelagodnije. Kao da nam je razlika podnošljiva tek kada ostane dovoljno daleko. A kada ovu granicu neko probije često vidimo ljutnju, sumnju, strah, paniku, agresiju…. Niz reakcija koje ima za cilj da zaštiti „nas“ od „njih“.

Često pratim reakcije ljudi kada na ulici sretnu migranta, stranog studenta, sportistu koji je došao da igra za naš klub, i vidim baš ono što Bogardusova skala opisuje kao „preblizu“, ne vidim reakcije na osobu, već na simbol. Neko i nešto što ne pripada našoj mentalnoj slici „kako treba”. Štrči, razlikuje se i bode oči. U tim trenucima proradi zaboravljeni instinkt plemena. Zaštiti naše (homogeno) pleme od drugih, od nas različitih, plemena. Iako smo odavno izgradili države, zakone, univerzitete i gradove, nekako vidim kolektivni trend koji je dosta bliži plemenu.

Ali društvo se ne gradi na homogenosti, već na kapacitetu da prihvati razlike.
Otvoren stav prema različitostima je ono što nas pretvara u zajednicu. U prostor gde mogu da žive i oni koji se ne uklapaju u našu sliku većine. Gde je normalno da različite kulture podele isti grad, ista igrališta, iste autobuse, iste fakultete. Gde prisustvo jedne ne znači pretnju drugoj zajednici. Važno je da naučimo da naše kulturološke, verske i nacionalne razlike nisu rizici već slojevi koji obogaćuju i društvo i pojedince.

Da li „pleme“ treba štititi? Svakako da! Od loših ljudi, loših postupaka, neetičnosti, bezakonja… Ipak, rekao bih da ove osobine nisu ograničene državnim granicama ili religijskim opredeljenjima. Ima ih u baš svakoj zajednici. Znam, bilo bi dosta lakše i nekako predvidivije pa i praktičnije da su geografski skupljene na jedno mesto. Međutim, to što bi bilo lakše nam ne daje za pravo da se ponašamo kao da je zapravo tako.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

06/12/2025

Devedesete godine su bile tektonski potres za sve koji su ih preživeli u Srbiji. Nakon decenija koliko-toliko mirnog života, zemlja je preko noći skliznula u eru potpune nestabilnosti. Hiperinflacija koja je gutala plate brže nego što su štampane, embargo koji je presekao dotok osnovnih dobara, prazni rafovi koji su izgledali kao napuštene kulise nekog filma o kraju sveta… Bio je to period u kojem fokus više nije bio na životu, već na golom opstanku. I kao svako iskustvo koje preti opštoj egzistenciji, ostavio je trag. Dubok, slojevit, i mnogo veći nego što bismo voleli da priznamo.
Kada traumu doživi pojedinac, postoji šansa da je nekad, nekako sažvaće: da prođe kroz tugu, bes, bespomoćnost; da oprosti sebi sve što je tada morao; da napravi odluke i krene dalje, sa iskustvom koje, koliko god teško, ipak može biti svareno. Ali kada traumu doživi čitavo društvo, stvari postaju mnogo komplikovanije. Psihologija mase ne ostavlja dovoljno mesta za individualnu obradu, grupa bira zajednički mehanizam odbrane. A naš je bio humor.
Pravili smo viceve, skečeve, “embargo kolače”, pravili smo od katastrofe skoro pa komediju. I nije to bilo bez razloga, humor nas je spasio. Naravno, sivilo je bilo jasno ali nekako je provejavao i duhoviti prkos. Ali kao i svaki mehanizam odbrane, štitio je sadašnjost, dok je budućnosti pravio dug: sve što smo tada preskočili da osetimo, sve čega nismo smeli da se dotaknemo, sve što smo potisnuli, ostalo je neobrađeno. Nismo odtugovali. Nismo obradili. Nismo se suočili.
Prošle su godine, granice su se otvorile, život se nekako nastavio. A iskustvo devedesetih mnogima je ostalo je zatrpano ispod slojeva i slojeva nerazmišljanja, nesećanja, šale i nostalgije. Trauma, međutim, ne pristaje da bude zaboravljena. Ona se vraća u alternativnim oblicima: kroz iracionalni inat prema svetu, kroz talase nacionalizma, kroz panično pravljenje zaliha tokom kriza, kroz fobiju praznog frižidera, kroz impulsivne “megalomanske” kupovine koje smiruju unutrašnji nemir bar na pet minuta. I, naravno, kroz sećanja.
Ali često ne stvarna sećanja. Već selektivna, pažljivo filtrirana kroz ružičaste naočare nostalgije. Kolektivni imago je očigledno procenio da je opasno vratiti se na pravu sliku, pa je odabrao verziju koja ne boli. Tako su devedesete za mnoge postale “doba dens muzike”, zajedničkih druženja, topline oko sveće. Kao da je romantičniji filter jedini način da se približimo tom iskustvu, a da nas ne slomi.
I da je sve ostalo na nostalgiji, možda bi bilo podnošljivo. Ali skript ima potrebu da se ponavlja. Na sitno, to vidimo već godinama. Ponovna oživljavanja pevača, muzike, estetike, filmova, likova, mitova. Kao da pričamo istu priču iznova u nadi da ćemo je jednom završiti a nekako ipak ostanemo u istom krugu.
Na žalost, sve smo bliži proigravanju skripta i to “na krupno”. Kako je ideja o sankcijama nekog tamo strašnog, zlog i nefer zapada ka nama mailima ali žilavima ponovo deo našeg dnevnog diskursa, stičem utisak da smo na pragu nove skriptne scene.
Kao da je istorija već pripremila scenu, a mi, ako se ne trgnemo, samo treba da se pojavimo i odigramo reprizu.
A reprize trauma nikada ne donose katarzu.
Zato je možda konačno vreme da prestanemo da romantizujemo devedesete. Da prestanemo da od njih pravimo pesmu, „meme“, estetiku. Vreme je da ih prežalimo. Da priznamo koliko su bolele. Da kažemo istinu koju nismo smeli da kažemo tada: bilo je strašno. I bilo je previše.
Tek kada odtugujemo ono što smo preživeli, društvo može da prestane da igra po skriptu i da odabere sasvim novu priču.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

05/12/2025

Konvencionalni patrijarhat ne povređuje samo žene, on duboko povređuje i muškarce. Polako, klizav je teren ali ostanite uz tekst. Dajte priliku za osvešćivanje ovoga, važno je. Naravno, ne povređuje kroz istu dinamiku, ne kroz iste rane, ali kroz jednako snažan pritisak da budeš nešto što niko od nas u realnosti ne može biti. U društvu koje i dalje diktira različita, čak dijametralno suprotna očekivanja za muškarce i žene, muškarci nauče da njihova vrednost dolazi iz toga koliko uspešno igraju unapred zadatu ulogu. I baš tu počinje lom.

Od muškarca se očekuje da bude stena. Da nema pukotine. Da ne oseća strah, tugu, zbunjenost, nežnost, želju za bliskošću. Da ne oseti sumnju u sebe. Da nikada ne prizna da mu je potrebna podrška, savet, odmor, pauza. Poruka je jednostavna i brutalno precizna: nema prostora za greške, slabosti ili emocije. “Ne plači.” “Stegni se.” “Budi muškarac.” Ovo je poruka koja ne poziva na snagu, nego na amp**aciju svega što nas čini živim bićima.

Uz to, muškarci dobijaju još jednu komandu: postoje prihvatljiva i neprihvatljiva interesovanja. Prihvatljiva su “muška”… sve ostalo je podsmeh, sramota, gubitak statusa. Patrijarhat uči muškarce da se identitet ne gradi iznutra, već da se poput prestižne titule dobija spolja. I onda kreće jedno ozbiljno unutrašnje nasilje: sve što štrči iz te slike biva zakopano, potisnuto, sakriveno. Sve što se uklapa, agresivno se pojačava. Do te mere da čovek postaje karikatura, a ne osoba.

Važno je i ovo: patrijarhat ženama šalje poruku da manje vrede, ali muškarcima šalje poruku da više nemaju pravo da budu ljudi. Žene su povređene jer im se oduzima važnost. Muškarci su povređeni jer im se oduzima pun spektar ljudskosti.

Zbog toga muškarci postaju emocionalno nedostupni partneri, a često i odsutni očevi. Ne zato što ne žele da vole, nego zato što nisu naučili kako izgleda emocija koja može da se izrazi a da ne ugrozi muškost. Emocije, kada nemaju dozvolu da idu napolje zdravo i jasno, pronalaze druga vrata: agresiju, povlačenje, impulsivnost, ismevanje, radnu zavisnost. A mentalno zdravlje postaje tabu, “udar na muškost”, dokaz slabosti, dokaz da nisi dovoljno izdržao.

I tako nastaje sistem bodovanja. Neformalni, neizgovoreni, ali vrlo stvarni. Ako pratiš pravila patrijarhata, dobijaš poene “muškarčine”. Ako ne pratiš, oduzimaju ti se i postaješ “manje muško”. A u pokušaju da ostane u igri, čovek se udaljava od sebe, svojih potreba, svog emocionalnog kompasa.

I nijedan muškarac nije rođen tako. Ovo je naučeno. Ovo je konstrukcija. I zato može da se promeni. I ne mislim da bi matrijarhat bilo šta promenio. Da, rotirao bi uloge u patnji ali bi patnja oba pola ostala ista.
Muškarcima nije potrebna jača koža, potrebna im je dozvola da osete. Potrebna im je kultura u kojoj ranjivost nije greška, u kojoj bliskost nije ugrožavanje identiteta, u kojoj emocionalna pismenost nije luksuz nego normalan deo života. Potrebna im je slika muškosti koja ne traži da budu neuništivi, nego prisutni. Ne savršeni, nego stvarni.

Ovakav patrijarhat traži od muškaraca da budu manje ljudi. A zdravije društvo traži da budemo više ljudi. Baš svi, bez izuzetka.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)