20/07/2022
POSREDOVANJE IZMEĐU RADNIKA I POSLODAVCA
86.400 sati. (Kada se prosečno 30 godina rada pomnoži sa 12 meseci u godini, 30 dana u mesecu i 8 sati dnevno, dobija se cifra od 86.400.) Toliko vremena u proseku provedemo u jednom radnom veku, na našem radnom mestu.
Ulazak u svet rada, našeg posla, našeg radnog mesta postaje ključni deo našeg dana. Na poslu imamo potrebu da budemo vredni, zaradimo, pokažemo da možemo bolje, da smo uspešni.
Ali šta ako počnemo da osećamo nezadovoljstvo, da su nam prava ugrožena, da nas neko maltretira ili vrši mobing? Šta ako radimo, a ne budemo plaćeni? Ili čak dobijemo otkaz, a možda ni ne razumemo zašto?
Bez obzira na profesije i radna mesta, ovi i drugi problemi se javljaju svakodnevno. Ponekad radnici trpe i ništa ne rade iz sopstvenog straha, neki se razbole i odu na dugotrajno bolovanje, a nekada su odnosi u radnoj sredini toliko narušeni da završe tužbama na sudu.
Ono što je mnogo veći problem od broja predmeta jeste dužina sudskih postupaka. Iz godine u godinu sudovi su zakrčeni prilivom velikog broja predmeta, što rezultira dugotrajnim i skupim postupcima koji su na kraju pogubni za egzistenciju radnika, ali i egzistenciju njegove porodice, s obzirom da stvaraju veliku nesigurnost, neizvesnost i visoke troškove.
Međutim, čak i kada radnik uspe u sporu sa poslodavcem – od njih dvojice, biće samo jedan pobednik, a taj isti pobednik će se često vraćati u svoje radno okruženje, koje će sada više ličiti na „ratnu zonu” nego na udobno radno mesto.
U našem zakonodavstvu je, na primer, regulisano da će u slučaju da sud utvrdi da je otkaz poslodavca zaposlenom bio nedozvoljen i da radni odnos nije prestao – naloži vraćanje zaposlenog na posao.
Iako u tome naravno ima uspeha, činjenica je – taj se radnik vraća u sredinu u koju ga je odbila. Jer realnost je da ga taj poslodavac iz nekog razloga više ne želi. Problem je što se ovim i sličnim pitanjima ne bavimo u sudskim postupcima. U zakonu se kaže da to nisu pravno relevantne činjenice.
Danas psihologija polako prestaje da bude grana za sebe i sve više postaje interdisciplinarna oblast. Ona je svoj put našla kroz medijaciju, tj. mirenje, kao poseban vanparnični postupak.
Mirenje je regulisano Zakonom o mirenju i predstavlja postupak u kome strane pokušavaju da sporazumno reše spor, odnosno postignu obostrano prihvatljiv sporazum koji je u skladu sa njihovim potrebama i interesima, uz pomoć nepristrasnog trećeg lica - miritelja. , tj. medijatora.
Bez obzira na naziv „mirenje“, cilj ovog postupka nije nužno da se stranke „pomire“, već da se direktno uključe u svoj problem, da direktno kontrolišu rad svojih zastupnika u ovim sporovima, da preuzmu odgovornost za svoje život i njihov spor i ne dozvoliti da neko drugi umesto njih rešava njihov spor.
Medijacija može postići cilj na najbrži i najjeftiniji način i uz što manje narušavanja međusobnih odnosa.
