22/02/2022
Deo drugi:..
Nuklearna porodica (mama, tata, deca) čiji je idejni i idealni cilj bio da nas oslobodi zajednice koja guši se pokazala kao loša na razne načine:
✓Ogroman pritisak je svaljen na roditelje da nadoknade ono što su zajednice pružale. Po jednom istraživanju da bi se izgradila psihološka otpornost kod deteta, neophodno je da ono redovno bude u kontaktu sa bar 12 odraslih osoba (ovo će mu omogućiti da usvoji različite modele reagovanja u različitim stresnim situacijama). U našim zajednicama kakve su danas, ovo je teško izvodljivo.
✓Prioriteti su nam ‘izmešani i izmešteni’ jer pokušavamo da odgovorimo na previše potreba istovremeno. Izgubili smo iz vida šta je ‘normalno’ i zato nam deluje da hronično ne radimo i ne ostvarujemo dovoljno. Nedostatak ‘sela’ iskrivljuje sliku koju Majke imaju o sebi, pa se često osećamo kao da je to što nam je teško u našoj ulozi majke, posledica nekakvog našeg nedostatka i da treba da se još više napregnemo da ga otklonimo.
✓Kao roditelji se osećamo nesigurno i uznemireno jer nam nedostaju granice koje obezbeđuje dobro poznata zajednica u kojoj rastemo i živimo. Zbog ove nesigurnosti i anksioznosti često se prečvrsto držimo svojih roditeljskih ideala i uzora, po cenu da nam to narušava kvalitet odnosa i života. A sve da bi se zaštitili od prevelikog broja ‘ispravnih’ opcija i načina da se bude ‘dobar roditelj’ koji prete da nas preplave.
✓Prirodni način odrastanja je onemogućen najvećem broju naše dece. Sve ređe možete da sretnete čopore dece različitih uzrasta koja lutaju i istražuju zajedno, čopore koji sami sebi organizuju vreme i aktivnosti… Neke od meni najdražih uspomena iz detinjstva su vezane za takav jedan čopor iz I Bloka u kome nas je bilo od 6 do 18 godina. Nismo naravno delili sve aktivnosti, ali smo delili prostor i priče. Učili smo kako se igra basket i koja je dobra muzika, kako se poštuju pravila, kako da paziš da te ne udari klis, a ni lopta. Roditelji male dece su mogli bezbrižno da puste svoju decu van svog nadzora, jer su veliki obraćali pažnju i štitili ako je bilo potrebno. Niko to od velikih nije tražio, prirodno je da obratiš pažnju na sitne članove svog čopora.
✓Osećamo se nemoćni pred svim obavezama i pritiscima. Trčimo naokolo ‘kao blesavi’ pokušavajući da deci i sebi nadoknadimo interakcije, stimulaciju, prilike za učenje koje su nekad bile lako dostupne, a sada zahtevaju značajno vreme i logistiku. Radost, lakoća i zabava koju ovim želimo da postignemo nam najčešće izmaknu.
✓Partnerstva su nam opterećena potrebama za koje smo se ranije oslanjali na zajednicu, pa imamo nerealistična očekivanja od partnerstva i partnera. Često postoji ideja da moramo biti nezavisni, kao individua ili porodica, i stidimo se svoje potrebe za drugima, za podrškom i negom ‘sa strane’, koja ne samo da je prirodna i normalna, već je neophodna jer – mi smo projektovani da živimo u zajednicama.
✓Osećamo krivicu zbog, manje više, svega: nemamo vremena da se igramo sa svojom decom, prestrogi smo, previše dopuštamo, ne mazimo dovoljno, mazimo previše, ne radimo dovoljno, radimo previše, dozvoljavamo previše vremena pred ekranom, previše slatkiša, ne forsiramo dovoljno brokoli i artičoke…
✓Na kraju, oslanjamo se na društvene mreže za povezivanje sa drugima, ali se ne retko zbog njih osećamo gore, jer se i dalje osećamo usamljeno, kao da nas ne vide zaista, a često je tu i doživljaj da nas ne razumeju ili čak osuđuju.
I kuda ćemo sa ovog mesta?
Kako bi bilo da probamo da mislimo drugačije…
..
Ima još 🌳
