PsihoPraksis

27/04/2022

O ljudima koji nisu hteli da vas povrede...a jesu. Tada se nameće više pitanja... neka od njih su...ko vam je i kada prijatelj, a kada neprijatelj? Da li ste sa sobom na ti ili na Vi?

Istina je subjektivna stvar. Ne postoji apsolutna, svakome je svoja. Činjenica je i da najviše povreda nam nenamerno i namerno nanesu (drugi) ljudi. Kada kažem drugi - s obzirom da smo kontaktna bića, ovo kreće od roditelja, vršnjaka, autoriteta, prijatelja (pisala sam u prethodnim postovima) i na kraju, kao rezultat svih ovih odnosa, drugi znako biti i sami sebi.

Često ne uviđamo kada i kako sami sebi nanosimo povrede. Kada probijamo sopstvene granice, uz osećaj ili uverenje "mogu ja to", "moram ja to"?
"Moram ja to" se gradi, zrno po zrno, stavljanjem tuđih potreba ispred sopstvenih, jer su takva bila očekivanja okruženja, i jer smo iz onih malopre pobrojanih relacija izvukli pouku da moramo jače, više, bolje i da nikada ni jedan trud nije dovoljan.
"Mogu ja i to" je još jedan naš lični neprijatelj, kreće iznutra. Ne da nam mira i goni nas da prelazimo granicu mogućeg. Što opet znači da nije uvek ni loš. Širi kontekst je uvek važniji. I to je ono po čemu se svi razlikujemo jedni od drugih.

Šta je rešenje? Pa zastanite! Odredite prioritete. Ponegujte sebe. Napravite ček listu.

Ovo je mali podsetnik za prelazak sopstvenih granica. Ako mi sami ne ponegujemo i obuhvatimo sebe, ko će to uraditi za Vas/sve nas?

27/04/2022

Osoba nikada nije nezavisna ili izolovana (iako subjektivno može da doživljava da je upravo takva situacija), već je uvek u kontaktu i povezana sa svim drugima u veoma stvarnom smislu, iako tu povezanost boji veoma ličnim bojama i nijansama... A drugi su nam za život neophodni! Smisao može biti i u drugima, i u sebi, i u jednom i drugom, i postignućima...

Iskustvo govori da svi osećamo sve! Ljutnju, anksioznost, bes, ogorcenost, tugu, sreću... Ali sreću, nekako najmanje sebi dopuštamo da osećamo... zakočimo se u strepnji za budućnost, zbog prošlih događaja....

Iako nismo odgovorni za sve što nam se dešava, jesmo odgovorni za to kako se osećamo u vezi toga.
I ako smo, a većina jeste, imali različite vrste razvojnih ličnih trauma, u različitim životnim trenucima, često se dešava nepovezanost kognitivne sa unutrašnjom zonom telesno-afektivnih senzacija... izostaje pravo viđenje tih događaja, i procene koliko smo i kako mi učestvovali u tome... ko smo bez iskustva? Da li bismo bili to što jesmo?

Istina, sve ovo iskustvo, potrebno je posložiti, sistematizovati, obuhvatiti i prihvatiti... taj proces nije ni lak, ni jednostavan, ali rezultat može biti sjajan 💫

15/01/2022

Ko vas zaista i zapravo sluša? Ko vas razume i ko vam se obraća tako da znate da vas je razumeo? Ko shvata ozbiljno vaše misli, osećanja i potrebe bez da se nadovezuje sopstvenim slicnim iskustvima?
Kada ovo imate, imate zapravo jaku i isceljujucu silu... Ovo se može opisati kao 'biti potpuno primljen' od strane drugog ljudskog bića.

Neka srećna deca ovo dožive sa svojim majkama, očevima i značajnim drugim osobama, poput staratelja. Drugi iskuse ovako nešto sa svojim dedama i babama ili rođacima koji im pružaju ljubav.

Mnogi razvojni teoretičati vide ovu vrstu odnosa/iskustva kao najvažniji temelj sigurnog i rezilijentnog osećaja sebe. Ovde nije reč o savršenom roditelju koji beskrajno voli i odobrava sve što njegovo dete radi, već govorimo o osećaju da smo bezuslovno prihvaćeni i da bez obzira koliko se loše ponašali ili bili problematični, i dalje ćemo biti voljeni i vredni...

Ovo se često moze desiti sa ljudima koji su i do tada postojali u našem životu, ali prvi put uz ovakav kvalitet. Ponekad, kao da postoji trka kome je teže, ko je umorniji, ko se vise napatio (skoro bilo, vec krajem prošle godine).

Činjenica je da je svakome svoja perspektiva primarna, ali kada odbacimo pretpostavke, i vratimo se samo osnovnim čulima, onome šta vidimo, čujemo i u neposrednom iskustvu osećamo, izvanredan kvalitet ćemo uneti u svoj život.

23/10/2021

Samoprihvatanje i samopodrška su dug put... A cilj posezanja za njima je oslobadjanje i prihvatanje sebe, i to baš onakvim kakvi jesmo! 🤍

Neke od koraka pročitajte... Ako se mogu "koracima" nazvati...
Razmislite, i vidite sta za vas "radi"!

09/09/2021

Lepa podrška za odabir podrške. 🙂

Kako odabrati terapeuta na prvom mestu, kako odabrati dobro, i znati uopšte gde da se uputimo? Sva ta pitanja su i više nego normalna i treba krenuti od početka.

22/08/2021

Emocionalni/verbalni maltretman i nasilje ne ostavljaju modrice i vidljive tragove, ali su itekako stvarni. Oni poprimaju mnoge oblike, pa i oblike odbacivanja i nevalidiranja naših osećanja i iskustava od strane nama bitnih osoba.

Kada se osećamo iznutra loše, a spolja dobijamo poruku da je "sve u redu", da preterujemo, da nije bilo tako, ili da ne treba tako da se osećamo, ili kada se naši doživljaji relativizuju, minimiziraju, devaluiraju ili potpuno odbacuju - od strane porodice, prijatelja, terapeuta itd., - to može dodatno povrediti i retraumatizovati osobu koja već pati. Ovaj vid traume naziva se i sekundarna traumatizacija - traumatizovana osoba se dodano povređuje neempatičnim, nesmotrenim ili malicioznim tretmanom.

Ukoliko duži vremenski period osoba nema ni jednu drugu osobu u svom okruženju koja bi joj potvrdila, validirala iskustvo ili emociju, to može vremenom postati vrlo destabilizujuće, uvlačeći crv sumnje u čoveka - Da li zaista mogu da verujem svom emocionalnom iskustvu? Šta se zaista desilo, a šta ne? Šta ako su u pravu? Osećam li se "ispravno"? Imam li prava na ova osećanja? Možda nešto sa mnom zaista nije u redu? Na svu patnju, osoba dobija u "paketu" još i osećaj krivice i srama što se oseća tako kako se oseća, postaje sve konfuznija, emocionalno pa i fizički slabija, uz opasnost da tone sve dublje u anksiozna, depresivna, nekad i psihotična stanja. U psihologiji se ovakva vrsta emocionalne manipulacije i nasilja naziva sluđivanje (eng. Gaslighting), po istoimenom filmu iz 1944. godine, u kojem čovek sluđuje svoju suprugu menjajući intenzitet svetla kućnih fenjera, pritom negirajući da je došlo do bilo kakvih promena.

Ljudi nas sluđuju, neki svesno neki nesvesno, iz različitih razloga - kao deo svesne manipulacije kojom žele da nas oslabe, nama upravljaju, kontrolišu, a iz nesvesnih najčešće jer imaju strah od suočavanja sa neprijatnim sadržajima u sebi pa i drugima. Neki nas sluđuju i iz najbolje namere - "ma u redu je, sve je u redu, idemo dalje!".

Ali postoji jedna psihološka istina koju ti dobronamerni možda ne znaju - emocionalne rane počinju da se zaceljuju, da svoju skramicu stvaraju, tek u onom momentu kada naiđu na uho empatičnog svedoka. Na nekoga ko će reći - "Verujem ti. Verujem da ti je teško". "Možda te ne razumem skroz, ali tu sam. Slušam. Pričaj mi". "To je stvarno grozno. Agresivno. Zbunjujuće. Zastrašujuće. Razumem zašto te je potreslo". "Vidim da ti je teško. Izbaci to iz sebe. Slobodno".

Samo to. "Vidim da ti je teško". Samo jedna osoba koja će "podići ogledalo", koja će izogledati našu patnju u tom zrcalu, bez potrebe da je anulira, ćušne, pređe, pretrči preko nje. Koja će biti dovoljno stabilna, jaka, spremna da podnese trenutak neprijatnosti u kojem se dve osobe, u empatiji, razumevanju i podršci, sudaraju sa datostima života koje niko od nas neće izbeći - sa bolom, patnjom, gubitkom, strahom.

Tek kada u tuđim očima, pogledu, stavu, reči, samom prisustvu, osetimo da je u redu da se osećamo onako kako se osećamo, kada nas niko ne tera da se osećamo drugačije, da o tome ne pričamo, da zaboravimo, da potisnemo, da ćušnemo, da ga se oslobodimo, u džak vežemo i u reku bacimo - tek tada počinje proces oporavka. Tek nakon "dozvole" da tugujemo, žalujemo, da iz sebe sve izbacimo.

Patnja je visoko subjektivna kategorija. Neću zaboraviti dragu profesorku dr Savetu Draganić Gajić koja nam je često ponavljala - nema mesta procenjivanju nečije patnje. Upoređivanju nečije patnje sa tuđom, našom. Ako je čovek u depresiji npr. jer mu je uginuo ljubimac, to je njegovo iskustvo, i ono je validno i stvarno - nema mesta ismevanju, minimiziranju, preispitivanju, ono je za njega istinito. Možda se ispostavi da je ljubimac bilo jedino biće koje je imao u životu. Možda je ostao bez dragih osoba. Možda. A možda i nije. I da nije, njegovo iskustvo je stvarno. Patnja je visoko subjektivna kategorija, i uvek je validna i stvarna.

Verujmo osobi koja pati - da zaista pati.
Dajmo joj prostora da, bez naših upadica, osuđivanja, insistiranja, poklapanja, ova iskustva sa nama podeli.

Istolerišimo neprijatnost nabujalih neprijatnih osećanja, njenih, svojih - podsetimo se da smo "svi u ovome zajedno". Ništa se strašno neće desiti ako malo pažnje posvetimo neprijatnostima života.

Desiće se samo to da se svi osetimo mnogo manje usamljeno u iskustvima koje nam život svima priređuje.

A u takvoj atmosferi - trauma ne opstaje. ✊

~ Jelena Veljković, psiholog & psihoterapeut u superviziji, Beleške sa psihoterapije

beleskesapsihoterapije@gmail.com

20/07/2021

Život je zaista dragocen da bismo ga trošili na tudje (i svoje) emocionalne fiksacije (nevažne ljude i nevažne teme koje se najčešće naporno vode i nesretno završavaju).
Da bismo došli do mesta gde nas ove stvari ne dotiču potrebno je da otkrijemo svoje šeme i okidače. I onda, kada shvatimo da imamo izbor u reagovanju i svest o sopstvenoj reakciji na drugu osobu, na svoju temu i njenu temu koja pokreće našu temu( bila nam ta osoba znacajna ili ne) širimo sebe...

Ne mozemo da menjamo druge ljude. Ne mozemo da uticemo na tudje mišljenje, ukoliko taj neko nije spreman da sasluša (kakav god argument imali u rukavu, znanje o temi ili oblasti imali...).
Neko jednostavno ojačava zid koji ga štiti od terena na kom je nesiguran tvrdoglavošću, svojeglavošću i jogunjenjem. I budite sigurni da taj zid ne možete preskočiti, niti osobu uveriti da zid ima sve dok sama ne postane svesna da ga ima.

Sa zidovima nije lako, što bi onda bilo sa ljudima?! Nekada je potrebno samo pustiti i nastaviti dalje.

Bogatstvo je znati svoje šeme, iako često stičemo svest da smo je opet odigrali tek nakon što se stvar završi.. ali svest i o tome, sprečava igru, ili je bar umanjuje neki naredni put. 💃

Ni ne pomišljajte da menjate druge, menjajte sebe. ❤️🍀

12/07/2021

Oduvek, iz nekog razloga, nije mi se dopadalo kada za osobu koja je neku odluku sprovela u delo (poput ostavljanja cigareta ili uspešnog nošenja sa nekim bolom ili gubitkom) ili osobu koja ne pokazuje emocije kažu, onako značajno, "on/a ima karakrer", pa bih se možda, nekad, upustala u polemike da to nije karakter, već snaga volje, neki mehanizam odbrane, samokontrola, itd... da ne idem u drugu temu... Jer, po ovoj logici karakteran čovek ne podleže „slabostima“, pa su onda i saosećajnost, toplina, snaga, razumnost, veselost, tuga, milost, nemogući za osobu od karaktera...

Ne mogu opisati kakvo olakšanje i oduševljenje sam osetila kada sam u literaturi pronašla da je imanje karaktera zapravo fiksiran odgovor (na postavljene drustvene norme).... I da, zapravo, "zdrava" osoba ima malo karaktera...

Ono što jeste istina.... u teškim vremenima potrebna nam je velika snaga, volja, energija, da bismo prevazišli aktuelni problem... Tada mobilišemo sve svoje snage za adekvatan odgovor na teškoću, a korištenjem tog jednog istog načina iznova i iznova, u svim situacijama, čak i svakodnevno (kada nam više nije potrebno, a ni korisno) jeste stvaranje oklopa,odnosno rigidnog odgovora zvanog - karakter.

Ukupan zbir naših repetitivnih i vidljivih ponašanja, koja često ispoljavamo, čak i onda kada su neprimerena, i koja su se za nas pokazala efikasnim u odbrani od straha i uzbuđenja je ugrubo ono što se naziva karakterni oklop.
I da, ta ponašanja su nam nekada koristila da preživimo i prilagodimo se stresnim okolnostima, ali sada, kada su situacije drugacije, a u regovanju koristimo iste strategije, one postaju ometajuće za naše funkcionsanje. Zato,potrebne su nove, kretavne i adaptibilne!

Zato, možda zvuči paradoksalno, ali, budite bezkarakterni!😊 Ali u tome budite kretivni, autentični i svoji!

22/06/2021

Ne postoji osoba koja u životu nije imala frustracija... Život jeste borba. Da nismo bili frustrirani problemima, ne bismo se u emocionalnom i psihološkom kontekstu razvijali i rasli. Frustracije služe da bi nas pripremile za naredne frustracije i da bismo se lakše prilagodili, adaptirali i prevazišli prepreku... I ovo je igranka koju igramo od rodjenja do kraja svojih života... A šta kada na frustraciju reagujemo agresijom, besom, jer nismo razvili strategije za adekvatno suočavanje sa izazovima?

Problem nastaje ako pokušavajući da svima damo najbolju verziju sebe, sp**amo svoju energiju i držeći je pod kontrolom, ona pod pritiskom eksplodira i nagrne, a nemajuci vestine u pokazivanju, otvara mesto za konflikt, slabost, samokritiku...

Šta radite kada ugledate ovaj ovakav aspekt sebe? Prihvatate li da ste to vi?
Sledi li kajanje?
Tražite li dežurnog krivca? Ili se zapitate, šta se ovde dešava i kako ovo da rešim?

05/06/2021

♥️

A mi smo svi jedinstveni i autentični 💙

Hvala vam svima koji ste uz Šoljicu, gde rastemo i učimo zajedno, na ukazanom poverenju. 🙏

Vaša Izabela 🌷

04/06/2021

Zdravo svima, dragi ljudi! Hvala vam što ste tu!

Nekako, vreme je da se predstavim, planirala sam i pre, ali sticajem okolnosti.... Ja sam Milanka Radenković, MA Psihologije.
Završila sam studije psihologije na i to je bilo jedno jako lepo iskustvo koje mi je donelo mnogo toga. Odluka da se bavim psihologijom pala je negde, kada sam imala 13 godina, i kada sam prvi put gledala fim „Boja noći“, jer... Brus Vilis...😊! Za vreme studija, volontirala sam duži niz godina u Psihološko savetovalište za studente i tu stekla značajna iskustva koja su me i uvela u svet čari psihoterapije. Nakon završetka studija radila sam u Centru za socijalni rad, zatim sam se bavila marketingom i advertajzingom, a sada radim u osnovnoj školi, gde stičem značajna iskustva u radu sa decom. Na kraju, ostvarila sam i svoju veliku i dugogodišnju želju da upišem psihoterapiju, i eto to se dogodilo, baš onda kada treba, ni pre, ni posle. Edukant sam na Geštalt psihoterapiji, koja je baš ono što godi mom senzibilitetu...

Ono što samatram da je važno da naglasim, a što sam par p**a i pomenula u dugim postovima, jeste da se bavim psihološkim savetovanjem, a ovu stranicu sam pokrenula sa ciljem da delim korisne stvari koji se tiču ličnog razvoja, razvoja ličnosti, strahova, anksioznosti, tugovanja, depresije, nesigurnosti i dr., u kojima će se neko pronaći, a neko i ne, ali i da promovišem svoje aktivnosti.

Verujem u to što radim i znam koliko je značajno imati podršku u kriznim trenutcima i koliko ljudi misle da su usamljeni u svojim strahovima, problemima i nesigurnostima, zato se trudim da pokrijem širok dijapazon tema, ne bi li shvatili, kako je pomoć i podrška dostupna.

I poslednje, ali najbitnije, mama sam Iskre i Relje, Oliverova supruga, i oni su moja apsolutna motivacija i podrska za sve ambicije i poduhvate.

P.S. Trudiću se da budem tu za sva vaša pitanja!