What are the opening hours?

Monday 09:00 - 17:00 Tuesday 09:00 - 20:00 Wednesday 09:00 - 20:00 Thursday 09:00 - 20:00 Friday 09:00 - 20:00

Igor Palić, psiholog, Novi Sad (2025)

20/08/2025

Projekcija – kada svoja osećanja pripišemo drugima

Projekcija je način na koji naš um pokušava da se zaštiti od neprijatnih osećanja. Kada nam je teško da priznamo sebi da u nama postoje određene želje, misli ili impulsi, mi ih često „prebacimo“ na drugu osobu. Tako, na primer, neko ko se u dubini sebe bori sa iskušenjem da prevari partnera, može postati veoma sumnjičav i optuživati partnera za neveru. Ili, kada osećamo bes, možemo ga lakše prepoznati u drugima nego u sebi.

Na ovaj način, projekcija nam pomaže da deo unutrašnje napetosti izađe na videlo, ali ujedno nas udaljava od sopstvenih pravih osećanja. U blažim oblicima ona nam pruža olakšanje, ali kada je vrlo jaka – kao kod paranoje – svet može početi da izgleda kao neprijateljsko mesto puno opasnih namera.

U psihoterapiji, naročito u relacionom pristupu, projekcija se razume kao nešto što se događa u odnosu između ljudi. Drugim rečima, ona nije samo „unutrašnja stvar“, već uvek oblikuje način na koji vidimo i doživljavamo druge. Tako, ono što projektujemo na terapeuta ili na bliske osobe često govori više o nama samima nego o njima.

U sigurnom prostoru terapije moguće je polako prepoznati: „Ovo što vidim u drugome zapravo je i deo mene.“ Kada to postane jasnije, osoba može da se poveže sa sopstvenim osećanjima bez potrebe da ih stavlja na nekoga drugog. Time se odnosi postepeno oslobađaju od nesporazuma i postaju topliji, iskreniji i realniji.

Projekcija nas uči da ono što nas najviše plaši u drugima često ima svoje korene u nama. Kada to otkrijemo, otvara se prostor za dublje razumevanje sebe – i za zdravije i bliže odnose sa ljudima oko nas.

18/08/2025

Identifikacija sa agresorom – kada preživljavanje postaje obrazac odnosa

Ponekad u životu, naročito u detinjstvu, nađemo se u situaciji da nas neko povredi, uplaši ili nadvlada. To može biti roditelj, učitelj, vršnjak ili neka druga važna figura. Kada se osećamo nemoćno, naš psihološki sistem traži način da preživi i održi osećaj kontrole.

Jedan od tih načina naziva se identifikacija sa agresorom. To znači da, nesvesno, počinjemo da usvajamo osobine ili ponašanja onoga ko nas je povredio. Umesto da ostanemo samo u ulozi žrtve, pokušavamo da se poistovetimo sa „moćnim“. Na taj način smanjujemo strah i stičemo iluziju sigurnosti – kao da govorimo sebi: „Ako sam sličan njemu, možda me više neće povrediti.“

Iz psihoterapijske perspektive, ovo se vidi kao odbrambeni mehanizam – način na koji naš unutrašnji svet pokušava da zaštiti naš osećaj sebe i da umanji bol.

Identifikacija sa agresorom nije samo zaštita od bola, već i pokušaj da se održi odnos sa važnom osobom, čak i ako je taj odnos bio traumatičan. Čak i kroz bolno poistovećivanje, psiha bira povezanost umesto potpunog prekida – jer za dete, a često i za odraslog, veza znači preživljavanje.

U odraslom životu ovo se može pojavljivati na razne načine: možda primetimo da ponekad postupamo prema drugima onako kako je neko nekada postupao prema nama, ili da nesvesno biramo odnose u kojima se osećamo poniženo ili kontrolisano. To nije znak slabosti – to je trag nekadašnje borbe za opstanak.

Dobra vest je da se u terapiji ovaj obrazac može postepeno prepoznati i transformisati. Kroz siguran odnos sa terapeutom otvara se mogućnost da istražimo te unutrašnje dinamike, da osvestimo kako smo nekada morali da preživimo i da pronađemo nove načine da budemo u odnosima – bez potrebe da budemo ni žrtva ni agresor.

Terapija nam nudi priliku da povratimo slobodu izbora, da izgradimo odnose zasnovane na poštovanju i toplini, i da svoju snagu ne gradimo kroz strah, već kroz autentičnu povezanost.

12/08/2025

Intelektualizacija – kada misli preglase osećanja

Ponekad, kada nam se dogodi nešto teško, instinktivno posežemo za onim što nam se čini sigurnijim – našim umom. Počnemo da analiziramo, tražimo uzroke, objašnjavamo događaje i njihove posledice. U tom procesu, prava osećanja ostaju negde po strani. Ovaj način suočavanja zove se intelektualizacija.

Intelektualizacija je psihološki mehanizam odbrane. To znači da naš um, nesvesno, koristi misaone procese kako bi nas zaštitio od emocionalnog bola ili nelagodnosti. Umesto da osetimo tugu, ljutnju ili strah, mi o njima “pričamo” ili ih objašnjavamo – kao da govorimo o nečemu što se dogodilo nekome drugom.

U glavi je često sigurnije nego u srcu. Posebno ako smo odrastali u okruženju gde nije bilo prihvatljivo ili sigurno pokazivati emocije, intelektualizacija može postati naš glavni način nošenja sa životom.

Kako prepoznati intelektualizaciju u svakodnevnom životu?

• O teškim temama pričamo mirno, logično i “činjenično”, bez izražavanja emocija.
• Kada nas nešto povredi, odmah prelazimo na analizu situacije: “Zašto se to desilo?”, “Ko je šta rekao?”, “Šta to znači?”.
• Retko koristimo rečenice poput “Boli me”, “Tužan sam” ili “Osećam strah” – radije objašnjavamo nego što izražavamo.

Ovaj mehanizam odbrane ima svoju svrhu. On može biti vrlo koristan kada se nađemo u kriznim situacijama koje zahtevaju brzu procenu i pribranost. Problem nastaje kada ga koristimo stalno – tada gubimo kontakt sa sopstvenim osećanjima i smanjujemo kapacitet da se povežemo sa drugima na dubljem nivou.

U psihoterapiji, posebno iz relacionog ugla, intelektualizacija se često javlja kao način da se očuva osećaj sigurnosti u odnosu. Ako je osoba nekada bila kritikovana, odbacivana ili ignorisana kada bi pokazala osećanja, naučila je da ih “prevede” u racionalne rečenice.

Terapijski proces ne ide putem naglog “ukidanja” ove odbrane. Umesto toga, terapeut gradi siguran prostor u kojem klijent polako može da istražuje i ono što oseća, pored onoga što misli. Cilj nije da se misli potisnu, već da se integrišu sa osećanjima – kako bi unutrašnje iskustvo postalo potpunije.

10/08/2025

Kreativni sanjar u terapiji – toplina susreta sa sobom

Osobe sa adaptacijom kreativnog sanjara često dolaze u terapiju tiho, nenametljivo, sa bogatim unutrašnjim svetom koji retko izlazi na površinu. Njihova povučenost nije praznina – to je prostor u kome su osećanja i potrebe naučili da kriju kako bi opstali. Poruka koju su nekada davno primili bila je jasna: da bi bio voljen, moraš da se odrekneš sebe.

Iz psihoterapijske perspektive, ovaj obrazac je odbrana – način da sačuvaju integritet u svetu koji nije imao mesta za njihovu autentičnost. Relacioni pristup u terapiji prepoznaje važnost odnosa u isceljenju. Terapeut postaje figura koja ne zahteva, već prihvata. Koja ne popunjava tišinu, već u njoj ostaje – sa poštovanjem i strpljenjem.

U tom prostoru klijent polako uči da sme da postoji sa svim svojim osećanjima. Da nije „previše“ kada traži, niti „slab“ kada se otvori. Kako terapijski odnos jača, misli i unutrašnji doživljaji dobijaju izraze u ponašanju. Klijent počinje da zauzima prostor – prvo u sobi, a zatim i u životu.

Promena se ne dešava kroz pritisak, već kroz povezivanje. Kada sanjar oseti da može biti autentičan i prihvaćen, javlja se nova energija – živost, snaga, jasnoća. Tada osoba više ne stoji po strani, već korača napred, ne odričući se svog unutrašnjeg bogatstva.

Terapija im pomaže da veruju da je u redu imati osećanja i potrebe, i da imaju pravo da budu uzeti u obzir – baš takvi kakvi jesu.

07/08/2025

Savršenstvo nije uslov za ljubav – pogled na opsesivno-kompulzivnu adaptaciju

Zamislite osobu koja uvek ispunjava obećanja, brine da sve funkcioniše kako treba i retko kada pravi greške. Pouzdana je, odgovorna – oslonac drugima. Ipak, iza te spoljašnje stabilnosti često se krije osoba koja ne zna kako da se opusti, da se igra ili uživa u postignutom. Umesto da jednostavno „bude“, ona neprestano „radi“. Ovo je srž opsesivno-kompulzivne adaptacije.

Savršenstvo kao uslov ljubavi

U detinjstvu, ove osobe su često dobijale poruku da vrede samo ako su savršene – poslušne, tačne, odgovorne. Iz psihoterapijske perspektive, razvija se unutrašnji kritičar koji ne dozvoljava greške. Tako osoba uči da mora da zadrži kontrolu i da se dokazuje kroz postignuća, jer se boji da bez toga neće biti voljena.

Bliskost sa drugima često je ograničena – ne zato što im ne treba, već zato što intimnost nosi rizik da se otkrije nesavršenost. Zato biraju manja društva, ili kontakte jedan-na-jedan, gde se osećaju sigurnije.

Terapija kao prostor za bivanje

U terapiji, klijent sa ovim obrascem često pokušava da „radi terapiju kako treba“. Važno je da terapeut ponudi prostor u kojem je dozvoljeno biti nesiguran, ranjiv – i ipak prihvaćen.

Ključna promena nastaje kada osoba integriše svoja osećanja sa mišljenjem, kada shvati da ne mora da bude savršena da bi vredela. Tada počinje da pronalazi ravnotežu između odgovornosti i uživanja, između rada i bivanja.

Opsesivno-kompulzivne osobe su stubovi društva, ali zaslužuju više od beskrajnog rada. Potrebno im je novo iskustvo – da su „dovoljno dobri“ baš takvi kakvi jesu.

U tom prihvatanju počinje sloboda. Sloboda da se opuste, da postoje, da se raduju – i da budu voljeni, bez savršenstva.

04/08/2025

Histrionična adaptacija – Emocionalna ekspresivnost kao sredstvo povezivanja

Osobe sa histrioničnim crtama često privlače pažnju gde god da se pojave. Društveni su, puni energije, duhoviti, šarmantni i uvek spremni da zabave i usreće druge. Njihova sposobnost da se povežu sa ljudima i stvore prijatnu atmosferu često ih čini omiljenima. Međutim, ispod te spoljašnje vedrine i potrebe za povezanošću često se krije dublja emocionalna ranjivost.

Mnogi su još u detinjstvu naučili da vrede samo ako ugađaju drugima – ako su dobri, nasmejani, prilagodljivi. Ljubav su često dobijali pod uslovom da ispune tuđa očekivanja. Tako su razvili potrebu da stalno izazivaju pozitivne reakcije – da bi osećali da su prihvaćeni i voljeni. Vremenom su naučili da poistovećuju pažnju sa ljubavlju, i da se osećaju nevidljivo ili bezvredno kad pažnja izostane.

U terapiji, ove osobe često dolaze do pitanja: Da li sam i dalje vredan ako neko ne reaguje na mene? Mogu li biti voljen i kada nisam zanimljiv? Kroz odnos sa terapeutom počinju da dobijaju novo iskustvo – da ne moraju da se trude da bi bili prihvaćeni. Da je moguće ostati u kontaktu i kada nisu u centru pažnje. Taj osećaj sigurnosti i prihvatanja polako menja njihovu sliku o sebi.

Važan deo procesa jeste i učenje da osećanja nisu uvek pouzdan vodič za realnost. Histrionične osobe često snažno reaguju, verujući da ono što osećaju – mora biti istina. Ako se, na primer, osete odbačeno, mogu zaključiti da ih druga osoba zaista ne voli. U terapiji uče da zastanu, preispitaju, i da emocije ne tretiraju kao činjenice, već kao poruke koje treba razumeti.

Cilj terapije nije da ove osobe postanu manje žive, ni manje emotivne – naprotiv. Njihova sposobnost da unesu život u odnose je dragocena. Ali kada više ne koriste šarm i emocije kao jedino sredstvo da dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, tada se otvara prostor za dublju i iskreniju povezanost – sa sobom i sa drugima.

Biti dovoljno dobar – čak i kada nismo savršeni, zabavni ili nasmejani – postaje novo unutrašnje iskustvo. I tada ne moraju da se trude da budu voljeni. Mogu samo da budu.

03/08/2025

Kada sumnja postane način da se osećamo bezbedno

Ljudi koji imaju takozvanu paranoidnu adaptaciju često izgledaju kao da su na distanci. Vole da budu sami ili sa jednom, eventualno dve bliske osobe. Njihov unutrašnji svet je bogat i prepun razmišljanja – u tome su zaista briljantni. U poslu i svakodnevnom životu oni su pažljivi, precizni i odlični organizatori. Retko im nešto promakne, a osećaj kontrole im daje sigurnost.

Ipak, upravo ta kontrola ume da bude i teret. Kada se nešto desi što ne mogu odmah da objasne, često im misli krenu putem pretpostavki – i ponekad te pretpostavke nisu tačne. Pošto se na njih oslone kao na istinite, mogu da deluju rezervisano ili sumnjičavo.

Odakle sve to dolazi?

Ako pogledamo dublje, iza ovakvog ponašanja često stoji rana poruka iz detinjstva: „Moraš biti jak i savršen da bi bio u redu.“
Da bi opstali u svetu koji im je tada delovao nesigurno, naučili su da se oslanjaju na sopstveni um i sposobnost da sve drže pod kontrolom. Na taj način razvili su veliku snagu i preciznost – ali i stalnu napetost i teško poverenje u druge.

Kako terapija može da pomogne

Psihoterapija nudi sigurno mesto gde prvi put mogu da iskuse da nisu sami u svemu. Kroz odnos sa terapeutom uče da nije opasno podeliti deo tereta i da se može disati i kada nisu sve stvari pod njihovom kontrolom.

Korak po korak, uče da proveravaju svoja opažanja – da pitaju i razgovaraju, umesto da odmah veruju sopstvenim pretpostavkama. I još važnije, počinju da povezuju svoja osećanja sa svojim mislima.

Kada se to dogodi, stvari se menjaju: manje je sumnjičavosti, više poverenja i više prostora za mirnije, opuštenije odnose sa ljudima.

Snaga koja se pretvara u toplinu

Cilj terapije nije da se njihova preciznost i analitičnost izgube. Naprotiv – ideja je da se ta snaga obogati i nežnošću i poverenjem.

Kada prestanu da moraju biti savršeni i stalno na oprezu, mogu da otkriju koliko je lepo i oslobađajuće pustiti da ponekad neko drugi napravi prvi korak i da život ne mora uvek da bude pod lupom.

31/07/2025

Racionalizacija anksioznosti: Kada briga preuzme kontrolu

Da li ste nekada primetili kako ponekad pokušavamo da objasnimo svoje strahove tako da zvuče potpuno razumno?
„Nisam ja u panici, samo sam realno zabrinuta.“
Ovo je veoma ljudski način da se nosimo sa onim što osećamo – želimo da se osećamo smireno i da imamo kontrolu.

Međutim, iza ovakvih objašnjenja često se krije nešto dublje. U psihologiji se to zove racionalizacija – trenutak kada našu unutrašnju anksioznost obučemo u „logične“ razloge, kako bismo lakše podneli osećaj nelagode.

Zamislite jednu majku koja neprestano brine za svoje dete. Njena briga je iskrena i ogromna, ali kada sve svoje reakcije objašnjava spoljnim opasnostima, ona nesvesno beži od susreta sa sopstvenim osećanjima – sa strahom, nemoći i nesigurnošću koje su možda mnogo starije od trenutne situacije.

Možete joj bezbroj p**a reći: „Znam da brineš, ali ovo što osećaš nije samo realan strah, već i anksioznost.“ Ipak, ona će braniti svoj stav, jer joj briga daje nešto dragoceno: osećaj da ipak može nešto da uradi, da je snažna i da ima kontrolu.

Ovo je prirodna ljudska strategija – bolje je osećati da nešto preduzimamo nego priznati sebi da smo ranjivi. Ali, cena ovakve zaštite je visoka. Brige nikada ne prestaju, jer ono unutrašnje zbog čega su nastale nikada nije dobilo prostor da bude viđeno i osvešćeno.

U psihoterapiji ne pokušavamo da osudimo brigu niti da je jednostavno „ugasimo“. Naprotiv – kroz odnos koji je siguran i podržavajući, zajedno istražujemo šta se krije iza tih stalnih strahova. Polako postaje moguće da razlikujemo realnu brigu od nesvesne anksioznosti i da otkrijemo dublji smisao tih osećanja.

Na tom putu briga prestaje da bude neprijatelj – postaje poziv da se bolje upoznamo sa sobom. I tek tada se javlja osećaj da možemo da dišemo slobodnije, bez konstantne napetosti.

24/07/2025

Narkotizacija anksioznosti: Uvidi u skriveni mehanizam bekstva

Anksioznost, kao univerzalno ljudsko iskustvo, nije samo simptom ili dijagnoza — ona je poruka. Ona signalizira unutrašnji konflikt, egzistencijalni jaz, često između autentične potrebe i straha koji nas sp**ava da je priznamo i izrazimo. No, umesto da tu poruku čujemo i dekodiramo, savremeni čovek sve češće pribegava onome što bismo mogli nazvati narkotizacijom anksioznosti — nečim što ne mora uvek imati oblik supstance, ali svakako ima funkciju potiskivanja.

U psihodinamskom smislu, narkotizacija predstavlja oblik nesvesne odbrane od unutrašnjeg konflikta. Kada je anksioznost preintenzivna, kada preti da poremeti naš unutrašnji “red”, tada nesvesno biramo strategije koje služe da je ublaže — makar i po cenu dugoročne štete ili gubitka kontakta sa sobom.

Alkohol, supstance i telesno samoponištavanje

Jedan od najdirektnijih oblika narkotizacije jeste uzimanje psihoaktivnih supstanci — alkohola, droga, pa i lekova bez stvarne medicinske indikacije. Ove strategije imaju jasnu simboliku: ako ne mogu da kontrolišem unutrašnji haos, bar mogu da ga prigušim. Ovaj oblik narkotizacije često je povezan sa ranom emocionalnom deprivacijom, gde osoba nije imala priliku da razvije unutrašnje resurse za regulaciju afekta. Umesto samoregulacije, razvija se zavisnost od spoljašnjih sredstava smirenja.

Narkotizacija kroz odnose: Biti među ljudima, da se ne bude sa sobom

S druge strane, narkotizacija ne mora imati supstancijalni oblik. Utapanje u društvene aktivnosti, često pod parolom “ekstrovertnosti” ili “angažovanosti”, može biti refleks straha od samoće. Ali ne samoće kao fizičke izolacije — već samoće u smislu suočavanja sa sobom, sa svojim potrebama, tugama, gubicima, sa sopstvenim “unutrašnjim detetom”. U relacionoj perspektivi, ovde govorimo o osobi koja nema kapacitet da bude u kontaktnom odnosu sa sobom, pa zato neprestano traži odnos sa drugima, čak i kad ti odnosi ne hrane već iscrpljuju.

Rad kao kompulzija: Kada posao postaje bekstvo

Poseban oblik narkotizacije javlja se kroz kompulzivni rad — konstantna zauzetost, nemogućnost da se stane, praznine vikendom i praznicima, kao da se tišina svakodnevice ne može podneti. U psihodinamskom smislu, ovo ukazuje na duboki konflikt između vrednovanja sebe kroz produktivnost i osećanja bezvrednosti koja isplivavaju čim prestane aktivnost. U osnovi se nalazi pitanje: Ko sam ja kada ne radim? Kada ne doprinosim?

San kao beg, ne kao odmor

Prekomerno spavanje takođe može biti oblik narkotizacije — biološki proces koji dobija psihološku funkciju: ako sam budan, osećam; ako spavam, postojim manje. Ovaj obrazac se često sreće kod depresivnih struktura ličnosti, gde osoba koristi spavanje kao način da se isključi iz afektivne stvarnosti koju doživljava kao preteću, nepodnošljivu.

Seksualnost kao strategija regulacije unutrašnjeg nemira

Uloga seksualnosti u oslobađanju anksioznosti je složena. Seks može biti autentični izraz bliskosti, ali i nesvesna strategija regulacije unutrašnjeg nemira. Kada seksualni odnosi služe više regulaciji nego povezivanju, seksualnost postaje slavina — trenutni ventil koji omogućava da se unutrašnji pritisak ispusti, ali ne i razume.

Vratiti se sebi — kroz kontakt, ne kroz bekstvo

U srži svakog oblika narkotizacije nalazi se gubitak odnosa sa sobom. Psihoterapija ne nudi instant oslobađanje, već poziva na postepeno vraćanje unutrašnjem dijalogu. Ona pomaže osobi da u sigurnom odnosu prepozna koje potrebe su ostale nezadovoljene, koje rane nerešene, koje emocije nepriznate. U tom procesu, anksioznost prestaje da bude neprijatelj — ona postaje vodič ka autentičnijem životu.

Jer, istinska sloboda nije u tome da ne osećamo anksioznost, već da ne moramo da od nje bežimo.

22/07/2025

Kada je “previše” zapravo potreba: Zašto neki ljudi deluju zahtevno?

Možda ste se nekada našli u odnosu s osobom koja deluje previše zahtevno. Ima visoka očekivanja, često se oseća nezadovoljno, lako se uvredi ili vam deluje kao da stalno morate da joj udovoljavate kako bi sve bilo “u redu”. A možda ste to — u nekim odnosima — i vi sami.

U psihoterapiji ovakvo ponašanje ne posmatramo kao problem ličnosti, već kao signal nečega dubljeg — nečega što traži razumevanje, a ne osudu.

Iza zahtevnosti često stoji osećaj da nismo dovoljno dobijali

Ljudi koji se ponašaju zahtevno često nesvesno veruju: „Ne dobijam dovoljno.“ To nije svesna misao, već osećaj koji nosimo duboko u sebi — osećaj da smo nekad bili zanemareni, da su naše potrebe bile ignorisane ili umanjene.

Kao deca, kada ne dobijemo doslednu pažnju, razumevanje ili sigurnost, razvijamo strategije koje nam pomažu da preživimo emotivno. Jedna od tih strategija može biti: da budemo glasniji u traženju. Da zahtevamo, da insistiramo, da stalno proveravamo da li nas drugi vide i čuju.

Zašto onda delujemo arogantno ili “teško”?

Kada se godinama osećamo uskraćeno, možemo razviti ponašanje koje drugima deluje kao arogancija ili preterano traženje pažnje. Možda imamo utisak da moramo stalno biti na oprezu, da ne smemo da dozvolimo da nas neko “zanemari”.

U toj borbi, često dajemo manje nego što tražimo — ali ne zato što ne želimo da damo, već zato što se duboko u nama nalazi strah da će, ako ne tražimo dovoljno glasno, naše potrebe opet biti ignorisane.

Kako to izgleda u odnosima?

Možda osećate da:
• često preispitujete tuđe ponašanje (da li vas ignorišu, da li vas poštuju),
• imate utisak da stalno “vi vučete” u vezi,
• lako se uvredite kada se neko ne ponaša onako kako očekujete,
• osećate kao da stalno morate da se borite za mesto u tuđem životu.

S druge strane, ako ste vi s druge strane tog odnosa, možda osećate da morate da se trudite da ne naljutite drugu osobu, da ne “uzdrmate” njen mir, da je stalno umirujete. Takva dinamika može biti iscrpljujuća za obe strane.

Kako psihoterapija može da pomogne?

U relacionoj psihoterapiji verujemo da se svi naši obrasci ponašanja — čak i oni koji izgledaju “teški” — formiraju u odnosima, i da se samo kroz odnos mogu i isceliti.

Zahtevnost nije mana, već odbrambeni mehanizam. To je način da pokušamo da budemo viđeni, da zaštitimo svoju ranjivost. U terapijskom prostoru, klijent prvi put može da doživi odnos u kojem ne mora da se bori da bi bio prihvaćen. Kroz postepen i autentičan kontakt s terapeutom, moguće je naučiti da izražavanje potreba ne mora da bude borba — već prirodan deo bliskosti.

Za kraj

Ako ste prepoznali sebe u ovom opisu — bilo kao osobu koja se često oseća uskraćeno, ili kao nekoga ko je iscrpljen u odnosima s takvim osobama — znajte da niste sami, i da za ovo postoji put razumevanja i promene.

Zahtevnost nije “greška” u vama. To je pokušaj da budete viđeni. A psihoterapija je mesto gde to zaista može da se dogodi.

17/07/2025

Relaciona psihoterapija polazi od ideje da je čovek suštinski biće odnosa – da se naše Ja formira, razvija i transformiše kroz odnose sa drugima. U tom svetlu, priča o „kasno je“ gubi na snazi. Jer iz relacione perspektive, nikada nije kasno da se odnosimo drugačije – prema sebi, prema drugima, prema životu.

Društvo često nameće rigidne skripte: kada treba voleti, raditi, rađati, umiriti se, prestati sanjati. A kad zakasnimo? Tada nas obuzima osećanje srama, neuspeha, propuštene šanse. Međutim, relaciona psihoterapija nas uči da je svaka sadašnja veza – bilo sa terapeutom, partnerom, prijateljem ili sopstvenim unutrašnjim detetom – prilika za isceljenje. Novi odnos može promeniti značenje starih rana. Novi izbor može pokrenuti lanac promene koji se širi unazad i unapred.

Godine tada prestaju da budu prepreka. Umesto toga, postaju slojevi iskustva iz kojih gradimo dublje veze. U šezdesetim godinama, osoba može prvi put u životu da kaže „ne“ tamo gde je godinama ćutala, ili da dozvoli sebi radost koju je ranije potiskivala zbog tuđih očekivanja. Može da otkrije svoju autentičnost ne kao nešto izgubljeno, već kao nešto što tek dolazi.

U relacionoj terapiji verujemo da je promena moguća sve dok postoji odnos. A odnos – sa sobom i s drugima – nikada nije van domašaja, sve dok smo živi i spremni da budemo viđeni. Zato, rezerviši kartu, nosi jarke boje, nauči jezik. Ne zato što moraš, već zato što možeš. I jer to možeš – nisi zakasnio.

Igor Palić, psiholog

20/08/2025

18/08/2025

12/08/2025

10/08/2025

07/08/2025

04/08/2025

03/08/2025

31/07/2025

24/07/2025

22/07/2025

17/07/2025

Address

Opening Hours

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category

Monday	09:00 - 17:00
Tuesday	09:00 - 20:00
Wednesday	09:00 - 20:00
Thursday	09:00 - 20:00
Friday	09:00 - 20:00