Psihoterapijski savetnik

08/05/2026

Kada je o ulascima u emotivne veze reč, imate dve mogućnosti. Kratko i najjednostavnije moguće rečeno, možete biti s muškarcima koji žele da budu s vama ili (uzaludno) trošiti vreme, energiju i život pokušavajući da budete s onima koji ne žele da budu s vama. Mnoge će žene sada pomisliti ili reći: "Šta ako mi se ne dopadaju oni kojima se dopadam ja?" Tim ženama bih kratko i jasno poručila – ništa i predložila da sebi postave sledeća pitanja: "Kako to da mi se (po pravilu) dopadaju oni kojima se ja ne dopadam?" i "Šta mi se to kod njih dopada (s obzirom na to da im se ne dopadam ja)?"

Mnoge će žene sada pomisliti ili reći i da je bolje da biraju umesto da budu birane i složiću se s njima, ali...

Naslovna Ljubav&Seks Ljubavni odnosi Šta ako on nije zainteresovan?!Duh&ZdravljeLjubav&SeksLjubavni odnosiLjubavni terapeutMuško-ženski odnosiPsihaŠta ako on nije zainteresovan?!Čekaj, kako to mislite nije zainteresovan?! ShareFacebook Twitter Pinterest WhatsApp Linkedin Email Viber Kratko i na...

07/05/2026

🛋️ 🪞 🧩

"Godinama unazad pratila sam Marinin rad i čitala tekstove koje je postavljala i još tada sam osećala da kada odlučim da krenem na terapiju, to će definitivno biti kod nje. Upravo zbog toga sam već pri prvom susretu osetila ogromno poverenje i sigurnost da počnem da delim delove svog života o kojima mi je bilo teško i da razmišljam, a naročito da pričam. Moj osnovni problem je odnos sa članovima matične porodice, koji je na različite načine uticao i na druge sfere mog života.

Došla sam sa uverenjem da će ova saradnja biti jedan dug i mukotrpan proces, na koji sam se kanila godinama, međutim, iznenadila sam samu sebe. Mislim da je tu najveću ulogu odigralo upravo ogromno poverenje koje sam osećala od prve seanse, kao i moja želja i rešenost da što pre sve izbacim iz sebe i nađem način da živim u miru sa tim.

Početak je bio frustrirajući, iščekivala sam svaku seansu sa ispisanim stranicama razbacanih misli, koje su mi nadolazile i pozvane i nepozvane, jer jednom kada se podigne tepih... teško je zaustaviti tu lavinu. Marinina veština da taj haos u mojoj glavi, gomilu razbacanih misli, na kraju svake seanse sumira u jednoj ili nekoliko rečenica me je iz nedelje u nedelju sve više oduševljavala. Nešto što mi izgleda kao neshvatljivo i nedokučivo, jednom rečenicom se toliko uprosti i pomogne mi da posložim taj haos u glavi, povežem stvari između kojih ranije nisam uviđala vezu i učini da mnogo lakše prihvatim stvari takvima kakve jesu, kao i da mnogo lakše odlučim šta dalje želim sa njima. Već posle nekoliko nedelja sam imala prvo "otkrovenje" i to mi je pomoglo da smirim frustracije i uvidim da sve to stvarno vodi mom boljitku.

Na svakoj seansi sam osećala da mogu da budem maksimalno otvorena i iskrena, koliko god to značilo predstavljanje mene ili ljudi iz mog života u negativnom svetlu i nikada nisam osetila osudu sa Marinine strane. Baš naprotiv, pomogla mi je da shvatim zašto se pojedini ljudi ponašaju tako kako se ponašaju, pa na kraju i ja sama. Samim tim, postalo mi je mnogo lakše da odlučim šta dalje sa pojedinim ljudima. Postoje oni koji više nisu deo mog života i, iako možda nisam bila svesna toga, nisam bila sasvim načisto sa tim. Marina mi je pomogla da shvatim i prihvatim zašto su se ti odnosi raspali, kao i to da zapravo nisu bili onakvi kakvima sam ih ja smatrala. Shvatila sam da je bilo neminovno da se završe i u redu sam sa tom spoznajom.

Osećala sam da imam podršku pri svakoj svojoj odluci, kao i pravo da se predomislim u bilo kom momentu, što mi je pomoglo da se oslobodim pritiska koji sam osećala. Večito stavljajući druge i nihove potrebe na prvo mesto, obavljajući "dužnosti" koje su mi nametnute ili sam ja sebi nametnula, gubila sam sebe. Terapija me je dosta osnažila, oslobodila sam se nepotrebnog tereta, naučila da je u redu da posložim stvari u svom životu po prioritetima koji su po mojoj meri i da se osećam odlično povodom svojih izbora.

Oslobađanje tereta kao da je razbistrilo moj pogled na svet i život, lepe stvari su počele mnogo više da dolaze do izražaja i da imaju sve veću važnost. Pri jednoj jednostavnoj vežbi koju smo pred kraj radile, gde je moj zadatak bio da na papiru predstavim svoj život ključnim tačkama u datom momentu, shvatila sam da sam u stvari na mestu u životu na kojem baš želim da budem i da mi se sviđa kuda sve to vodi. A taj osećaj je fenomenalan. Bilo je samo potrebno predstaviti i osvestiti stvari na odgovarajući način, one su već bile tu. Sigurna sam da ću tu vežbu ponavljati u budućnosti.

I za kraj, ovim radom sam prvi put u životu shvatila da u stvari imam ogromno poverenje u samu sebe, svoje odluke, pa i sposobnosti. Nisam bila svesna toga ranije, a to je velika snaga i odličan je osećaj kada se osvesti.

Čak i dok pišem ovaj tekst i prolazim u glavi kroz naše razgovore, dolazim do novih spoznaja i iznova shvatam koliko mi je ovaj proces pomogao. Nastavljam samostalno da radim na sebi, što smatram da je jako važno, ali sada osećam da imam jake temelje, na kojima je mnogo lakše graditi."

Maja (31)

06/05/2026

Menjanje uz pomoć psihoterapijskog savetovanja/psihoterapije: ide li ili (još uvek) ne ide?
Jeste li svesni da ne može(te) brže nego što može(te)?

05/05/2026

Među mojim klijentima nema i nikada nije bilo vernika – i u tome ništa nije neobično. Život je sav od kategorija, podela i fioka kojih jednostavno mora biti, iako ljudi koji vole da govore ono što ne misle neretko kažu da "ne treba da se delimo" (pa ljude podele na oženjene/udate i one koji nisu u braku; majke i nemajke, te devojke i "ženice" među ženama; heteroseksualce i "nastrane", vernike i ateiste itd.) i nema razloga da neke stvari isključuju neke druge (kao da sve uvek može i u životu zajedno ide). Dok oni tako pričaju (prazne) priče, svet i iskustvo odraslih ih demantuje jer su nepisana pravila na sve strane, a i predrasude su najčešće samo nepopularne istine.

U potrebi za pomoći i podrškom, ljudi krenu jednom od triju staza pa posegnu za medikamentnom terapijom (jer ne žele da "čačkaju" i stvari isteruju na čistac, već im je "najzgodnije" da se anesteziraju dok ništa ne menjaju), savetovanjem/psihoterapijom (kada žele da spoznaju uzroke, povežu stvari i stvarno ih shvate, preuzmu odgovornost za svoj život i sebe i promene ono što mogu i do njih je) ili verom u Boga i crkvom (kada hoće da pričaju sami sa sobom i tako se rasterećuju, izbegavajući suočavanje sa svim što je neprijatno – a što se u kvalitetnom i trajnijem psihoterapijskom procesu ne može izbeći).

Vernika u psihoterapiji nema jer preferiraju da veruju u sudbinu (umesto u zauzimanje za sebe, odlučivanje i iskoračivanje iz zone neudobne udobnosti) i življenje po tome "kako Bog zapoveda". S obzirom da sebe posmatraju kao "sluge" kroz koje "Bog sprovodi volju svoju", drže da su povodom mnogo čega nemoćni (iako odrasli!) i "biće šta i kako bude". Redovno do njih stižu poruke koje (posredno) poručuju da vera u Boga nije dovoljna, ali – ne daju se oni i ne može ih se ni "puškom" naterati na dijalog u otvorenosti i stvarnoj razmeni u psihoterapiji.

S jedne strane, među onima koji žive tradiciju i (radikalnu) religioznost, ima jako mnogo onih koji ćute, trpe, nikome se "ne zameraju" i "nisu konfliktni", te su poznati po udovoljavanju drugima i "visokoj toleranciji". S druge strane, kada na društvenim mrežama pogledam u one koji ostavljaju agresivne i najgore moguće komentare, vidim samo "porodične" ljude sa "sitnom decom", brojanicama na rukama i ikonama za leđima. Tu pojavu već dugo promišljam i želim dublje da analiziram. Za sada sam prilično sigurna da se radi o onima koji "obavljaju život" radeći šta "treba" i biraju "normalni" ljudi, pa nesvesni mere sopstvenog nezadovoljstva i frustrirani neživljenjem suštine, sikću na svakoga i sve. Vidim da te ljude posebno trigeruju žene koje su srećne – a nisu majke i one koje se ne udaju – a menjaju partnere, starije žene koje aktivno i sadržajno žive, kao i pripadnici LGBT populacije. Dakle, oni koji su "kontra regule".

Religija, psihologija i psihoterapija polaze od mnogih međusobno suprotstavljenih postavki. Prosečnom verniku je vrlo teško ili i nemoguće da sebe postavi na prvo mesto i sebi dâ određene dozvole. Prosečan vernik samopouzdanje neretko izjednačava s "uzdizanjem" i "sebično" mu je da mu bitne budu sopstvene potrebe. Prosečan vernik neretko oseća da određene stvari ni za sebe ne sme da pomisli i vrlo brzo, a osnovano, zaključi da izvesne svoje pozicije u psihoterapiji neće moći da zadrži – pa se za nju i ne opredeli.

Svako je najduže s izborima koje (jedino) može da napravi i za koje oseća da su pravi. U odnosima, situacijama i s opcijama za koje nemate kapacitet i ne treba da budete – dok (eventualno) ne bude drugačije.

04/05/2026

U klijentkinja se završavanje s psihoterapijskim procesom izuzetno često "poklopi" sa stabilizacijom ostvarenog partnerskog odnosa – iako one po pravilu kažu da se za pomoć nisu obratile jer ne ostvaruju vezu i da proces ne napuštaju jer su je u međuvremenu ostvarile, već... eto, uvek se neki drugi razlog nađe i navede.

Mnogim ženama kao da je "ponižavajuće" da priznaju da im je najvažnije da imaju partnera i ništa drugo ne može da ih raduje koliko "uživanje u ljubavi" može. Interesantno je da te žene ne zastanu da promisle i eventualno preispitaju te svoje potrebe i doživljaje, već s njima samo nastavljaju da žive i idu dalje.

Da im ni najmanje nije problem da budu same – najviše govore žene koje su stalno i uvek zauzete. Međutim, kako biraju da žive jedno a (sebe i druge) ubeđuju u suprotno – biće da su ipak svesne da s obrascem po kojem funkcionišu nešto nije dovoljno dobro i u redu.

Dok žene masovno govore kako im je za stabilnost, mir i osećaj ispunjenosti potrebno da budu u braku ili vezi – stabilne, zadovoljne i žene u miru sa sobom po pravilu srećem među onima koje su slobodne, jer su te žene sebi rekle da u vezi/braku neće biti ako ne pronađu odgovarajuće partnere, dok su prve (mahom) požurile da se "obezbede" i u tome su se životno i na dugi rok ooozbiljno zeznule. Ništa vas u životu ne košta kao konstantno trpljenje.

U vezama najviše pate one koje pokušavaju da promene izabrane partnere i nešto im stalno "crtaju", "stavljaju na papir", objašnjavaju i nabijaju im osećaj krivice. Žene kojima partneri moraju i da kažu ono što se očigledno i jasno vidi: da ih ne slušaju, ne trude se da ih razumeju, ne interesuje ih da s njima provode vreme i razgovaraju, nije im bitno kako se osećaju, ne pitaju se mogu li same i je li u nečemu potrebno da im pomognu, ne vole ih i ne poštuju.

Nema pomoći ženama koje misle da su mudre jer u odnosu s partnerom idu na manipulaciju i taktiziraju dok ono što su zacrtale ne dobiju. Ženama koje ne znaju za NE i kojima ništa nije (dovoljno) dobar razlog za prekid odnosa ili raskid veze. Ženama koje su apsolutno preko svega naučile da prelaze i veruju da je bolje imati muškarca nego principe. Te žene misle da su glupe one koje govore šta misle i neće da "skrate svoje jezike".

U braku su i imaju decu mnoge žene koje su rodile i udale su se jer su potpale pod pritiske – iz okruženja i(li) unutar sebe. Tužno je ne samo to čime su se u tom smislu rukovodile, već je takva i činjenica da nezadovoljavajućim ostaju zarobljene i ništa ne biraju da promene – kao da su bespomoćne.

Možete vi sebi da prodajete priču koju god hoćete, ali – istina je da u životu bez slobode, usuđivanja i hrabrosti nema ničega vrednog priče, a radosti ponajmanje.

30/04/2026

Ipak nema smisla...
(nastavite rečenicu)

29/04/2026

U posebno sam kvalitetnim procesima s ljudima koji su, pre rada sa mnom, čitali moje objave na društvenim mrežama. Već je za prve seanse s mnogim od tih klijenata karakteristična određena spontanost i sloboda s njihove, pa i moje strane. Stekne se utisak da razgovaramo ko zna koji po redu put, iako smo u datom trenutku na samom početku. Vidi se i oseti da ti ljudi doživljavaju da "znaju kod koga su došli", jer su se upoznali s mojim mišljenjima i stavovima, poznato im je šta zagovaram i promovišem i, s druge strane, protiv čega sam. Zahvaljujući tome im je od samog starta jasno kako kroz susrete sa mnom mogu da se kreću i koliko su u određene teme i sadržaje, što se mene tiče, slobodni široko i duboko da idu.

Znam da neki od klijenata, koji su sa mnom radili po dobijenoj preporuci, nikada ništa moje nisu pročitali. Znala sam da nisu znali da sam aktivna na društvenim mrežama, kao što sam mogla da primetim i da ih moje sadržaje ne interesuje da otkriju. Osim što je u tim procesima bilo jasno da klijenti "ne znaju kod koga su došli" i neretko se ispostavljalo da nismo dobar spoj, pa smo s radom na moju inicijativu prestajali – moglo se primetiti i da ti ljudi, u suštini, ne misle da iko ima išta pametno i korisno da im kaže, ili nešto što "već nisu čuli" i "ne znaju i sami". Uglavnom su to bili klijenti koji su, plaćajući za seanse, "prali svoju savest" i pojavljivali se kako bi mogli da kažu da "rade na sebi". Više su očekivali od vremena koje prolazi nego od sebe i cenili su da bi najbolje bilo kada bi neko "čudo (jednostavno) moglo da se desi".

Da me ne shvatite pogrešno, preporuke su OK i (nekada zlata) vrede, ali je dobro da vidite od koga ih dobijate i vođen čime taj neko nekoga preporučuje. Ako se već preporukom rukovodite, korisno je da vam neko ko je sa zadovoljstvom bio nečiji klijent kaže šta mu se u radu s tim nekim dopalo i bilo mu je od pomoći. Da vidite kako taj neko vidi, doživljava i razume način rada izabranog stručnjaka i šta uviđa da je zahvaljujući radu s njim uspeo da ostvari i(li) promeni. Kao što je potrebno i da ne izgubite iz vida da je i najpozitivnije moguće ocenjivanje nekoga neophodno da provučete kroz sopstveni "filter za (pr)ocenu", jer nije opcija da nekim budete zadovoljni samo zato što je istom osobom zadovoljan bio neko pre vas i drugi.

28/04/2026

Neki se ljudi uporno žale na neke druge ljude, situacije ili (ne)prilike. Žale se i - ništa se ne dešava. Drugi svoje problematično ne menjaju, ne odustaju i ne posustaju. Situacije ili (ne)prilike ostaju kakve jesu, ali i onaj koji se žali ostaje gde je i bio - u datom odnosu, situaciji ili (ne)prilikama. Onda, u trenucima iskrenog suočavanja sa sobom, shvati da bi, ako ode - ostao bez nečega bez čega ne želi da ostane. Shvati da bi odlaskom platio cenu (mnogo) veću od one koju plaća ostajanjem.

Nema neobjašnjivog ni izbora koji je "van svake pameti". Sve što (ne) činimo - biramo i odlučujemo da (ne) činimo. Dobijamo i kada mislimo da gubimo. U onome što je po nas samo i isključivo loše - ne ostajemo (pre)dugo. Druga je stvar to što vam može biti teško da prihvatite da je neprihvatljivo - za vas prihvatljivo.

Budite pošteni prema sebi, što više i češće možete. I ako ne birate da (se) menjate - nemojte se ni žaliti. Počnite da se opredeljujete za ono što je od koristi i pomoći.

27/04/2026

Vodič za strejt žene koje u ljubavi žele da budu zadovoljne

Izaberite muškarca širokog obrazovanja, muškarca koji čita knjige koje obogaćuju rečnik i šire vidike.

Izaberite muškarca koji ima običaj da razmišlja, muškarca savremenih i širokih shvatanja.

Izaberite profeministički orijentisanog muškarca, onog koji priznaje rodnu neravnopravnost i zna da postoji diskriminacija žena.

Izaberite muškarca koji radi na svojoj ličnosti i pod zdravljem podrazumeva i mentalni njegov deo.

Izaberite muškarca koji iz ljubavi prema sebi brine i za svoje fizičko zdravlje i telo i neguje se spolja, koliko i iznutra.

Izaberite muškarca koji želi da vas razume i nastoji da vas shvati. Muškarca koji vas ne uzima zdravo za gotovo i koji se oko vas trudi.

Izaberite muškarca koji odbija da pripada grupi "klasičnih", "pravih", "mačo" ili "prosečnih" balkanskih muškaraca.

Izaberite muškarca koji želi i ume da razgovara, muškarca koji u razgovoru vidi rešenje problema.

Izaberite muškarca koji obraća pažnju na svoja i vaša osećanja, muškarca koji zna šta znači "nežna strana".

Izaberite muškarca koji ima svoja interesovanja i s krugom sebi bliskih ljudi ne raskida kako bi mogao da se posveti samo vama.

Izaberite muškarca koji priznaje greške, preuzima odgovornost i izvinjava se, kada treba.

Izaberite muškarca koji psihološki nije u braku s majkom, dok je u vezi ili braku s vama.

Izaberite muškarca kojeg entuzijastično i na radost možete jedino da izaberete.

24/04/2026

Klijenti kod mene, između ostalog, po pravilu dolaze s problemima u oblasti komunikacije. Kažu da željeno ne znaju kako da kažu, nisu komforni s tim da potrebno traže, neprijatno im je da nešto odbiju i postave granice, osećaju neveštost u komuniciranju osećanja, čini im se da slabo stoje s upućivanjem kritika, izbegavaju konflikte i neprijatne razgovore, "ne vole da se svađaju" itd. Kako su sva ova zapažanja vrlo česta, poželela sam da sačinim "spisak" preporuka, smernica i normalizacija za oblast komuniciranja.

Najpre, komunikacija nekada može da bude samo primećivanje i konstatacija. Kažete šta vidite da se u odnosu s drugim (ne) dešava. Verbalizujete da ste zbunjeni, ako jeste, ili da vam treba vremena (da razmislite ili odlučite). Ono što u datom trenutku pomislite za sebe, "samo" i naglas izgovorite – jer nemate ništa "konkretnije" ili ne možete "bolje", pa izaberete da vidite kako će komunikacija nakon tog deljenja da se razvije. Tu ste vi, a tu je i taj drugi. Dakle, zajedno ste u tome.

Pitanje je nekada izraz iskrene zainteresovanosti za drugog, a nekada je napad na ono o čemu drugi ne želi da govori. Dobro je da znate koja pitanja bliskim drugima (u određenom periodu njihovog života) nije dobro da postavljate, kao što vam valja znati o čemu drugi želi i s njim je bezbedno da razgovarate. Pitanja u vezi s onim što je samoinicijativno podeljeno su OK i dobrodošla – osim ako drugi ne stavi do znanja da ne želi da ide dalje od inicijalnog poveravanja vama.

Osećanja je uvek pametno iskomunicirati. U tome nikada i nikako nema napadanja drugog. Samo govorite kako se povodom određene situacije, iskustva, nekog gesta, tuđeg ponašanja ili njegovih reči osećate. Pritom, ne morate dâti sadržaj umeti da stavite u jednu reč koja najbolje opisuje konkretno osećanje. Možete ići u širinu, primere i ilustracije, ako želite i tako vam je lakše.

Nemojte razgovarati kada osećate da niste u stanju da razgovarate. U redu je da ne možete istovremeno da budete preplavljeni i razložno mislite. Normalno je da niste natčovek, ni super-biće. Sve što nije hitno može da se ostavi za kasnije i svaki započet razgovor, nekom drugom prilikom, može da se nastavi, ako je tako najbolje. Ništa u komunikaciji ne zastareva, niti se ne računa ako dolazi nakon pauze u razmeni ili "predaha" od razgovaranja.

Kritiku uvek, ali uvek ograničite na ono što vam smeta i konkretno ponašanje druge osobe. Recite jer vam se ne dopada i drugog pozivate na promenu, ali nakon što vas drugi čuje i nastavi po starom – nemojte postati "pokvarena ploča" i jedno isto "ponavljati po sto p**a".

Izgovorite ono što vam je neprijatno ili se bojite da kažete, ali imate potrebu i osećate da želite da iskomunicirate. Iako ne znate kako ćete se snaći. Iako reakciju drugog na dati sadržaj ne možete predvideti. Iako mislite da se nakon datog vašeg otvaranja odnos možda može prekinuti. Budite hrabri, recite uprkos strahu i – primetite kako se strah s izlaganjem njegovom okidaču smanjuje i nakon progovaranja vam je (uz sve moguće rizike) ipak lakše.

Koristite (i stvarajte!) prilike da vežbate svoja NE. Krenite od relativno lakog i jednostavnijeg za odbijanje, pa postepeno usložnjavajte izlaganje tome i podižite kriterijume. Vidite šta se s vama dešava pre nalaženja u takvoj konkretnoj situaciji, tokom njenog trajanja i posle nje. Vidite i kako vaše NE drugog (ne)prijatno iznenađuje i kako s tim nekim nadalje komunicirate. Zapamtite da granice isključivo unapređuju odnose koji vrede.

Ne ulazite u razgovore mimo kojih vam se ostaje. Kažite kada niste otvoreni za određene priče. Recite o čemu, kako i koliko u datom trenutku možete ili hoćete da razgovarate.

Ne javljajte se na telefon samo zato što zvoni. Ne odgovarajte na poruku "kada je već stigla", a "telefon vam je u ruci". Ne bojte se propuštanja notifikacija. Ne zovite nikoga jer se to od vas očekuje i radi reda. Ne ćaskajte ako samo za duboke razgovore znate. Ne postavljajte pitanja na koja vas odgovore ne interesuje da čujete.

I za kraj: ne očekujte savršenstvo i ne mislite da postoji. Kako ga nigde nema, nije ni u komunikaciji običnih ljudi od krvi i mesa. Izlažite se, pokušavajte, vežbajte, dozvolite sebi greške i pojavite se pred drugim i nakon što "zabrljate" i – ako odnos stvarno nešto predstavlja i smislen je, biće bolje a onda i dobro. Pre ili kasnije.

22/04/2026

Danas je tačno godinu dana od smrti Majine i moje mame. Bolovala je i lečila se od metastatskog invazivnog lobularnog karcinoma obe dojke. Preminula je u 71. godini. Do danas sam ostala s utiskom da će poživeti barem 80 godina. Znam za mnoge ljude koji i od tih godina imaju mnogo više, ali znam i da se njihovi životi – u detinjstvu, ali i odraslosti – ne mogu uporediti s maminim iskustvom i životom. Pošteđeni u životu, pošteđeni su i od bolesti...

Rekla bih da sam tugujući sve radila kako treba i preporučila bih drugima da rade: govorila sam o svemu u vezi s tim, sa sestrom sam delila svesno prisustvo i punu podršku, plakala sam, prisećala se – lepog, ali i onoga što nimalo nije bilo takvo, išla sam i idem na groblje, obraćala sam pažnju na svoje snove, onome što čini svakodnevni život vraćala sam se tempom kojim sam mogla da se vratim... Bila sam svesna trenutka od kojeg sam bila OK s ponovnim uključivanjem televizora, puštanjem muzike, viđanjem s određenim ljudima, odlaženjem u bioskop ili pozorište... Ništa nisam radila na "autopilotu", baš ništa. Opet, teško je i kada sve uradite kako treba i "knjige kažu", ali tako mora da bude i jednostavno ne može drugačije. I prihvatam i to.

Mnogo mi nedostaje, ali stravično mnogo. U Maji i mami imala sam potpuno i bezrezervno, a konstantno i ničim, nikada i nimalo ugroženo ono što mi je u životu potrebno i jako važno. S maminim penzionisanjem, došlo je i to da je na raspolaganju za viđenje, razgovor, šetnju, šopu, kafić ili restoran kada god poželim i hoću. Uživala je u istim stvarima i ostala mlada – duhom, ali i telom – pa je sve i uvek htela i bilo joj je očas posla.

U neko poslednje vreme sam, kada se smejemo, uključivala snimanje na telefonu, da ona ne zna. Pa bih joj onda rekla i smejale bismo se, dok ne zaboli stomak, snimcima tih smejanja. Čuvam te snimke i pustim ih i danas kada poželim da je čujem razdraganu i veselu. Kada ne želim da se zadovoljim prizivanjem sećanja na boju i lepotu njenog glasa.

I Maja i ja imamo beskrajno mnogo uspomena i predivnih, sadržajnih trenutaka podeljenih s mamom. Toliko ih je da mi se nekada učini da je živela mnogo duže nego što jeste. Kada mi je posebno teško, to uspe da me uteši, umiri i olakša mi.

Gledala sam nešto svoje poslovne evidencije i utvrdila da sam tokom 2024. godine započela rad s devet novih klijenata, među kojima je klijentkinja koju sam u proces primila tokom mamine hospitalizacije i čekanja na dobijanje dijagnoze. S nekima od svih tih ljudi rad se završio iste godine, dok sam s nekim drugima nastavila da razgovaram i nakon mamine smrti... Znam koliko mi je bilo i ostalo važno da se to moje teško iskustvo nimalo ne odrazi na rad s ljudima, koji mi ukazuju poverenje. Uspela sam u tome, na čemu posebno zahvaljujem.

Sećam se da me je u jednom trenutku mama pitala: "Šta ćemo ako je otišlo na mozak?" Odgovorila sam joj: "Ništa, preduzimamo sve što treba, kao i do sada što smo preduzimale. Sve tri." Vratim se tome kada se setim koliko je mami bilo važno da vidi, oseti i zna da smo Maja i ja životno sposobne i u svemu ćemo se snaći – a sabrane i stabilno koračajući. Pustila sam je i sa svešću da, kada smo Maja i ja u pitanju, ni najmanje nema razloga za brigu. Tamo negde, kao što ni ovde nije imala.

Volimo te, mama, bubice naša slatka. Do sunca, meseca, zvezda i nepregleda svih paralelnih svetova. ❤