01/08/2025
Sećam se maminog epi napada koji mi je posebno teško pao. Bilo je nešto posle 5h ujutru, pratila sam je od toaleta do kreveta. Kako je legla okrenuta ka zidu, tako me je pogledala i znala sam da je osetila da sledi. Kao da svakog časa neće nastupiti oluja u njenom mozgu, mirno sam rekla: "Samo se okreni ka meni." Okrenula se i, simptom po simptom došlo je do kočenja vilice, dramatične borbe za dah i kolutanja očima. Dok sam je nežno držala za ruku, govorila sam joj da ne brine jer može da diše i uskoro će proći. Obavezno bih rekla i "prošlo je" kada prođe. Sestra je bila u drugoj sobi, htela sam da se toga dana ona naspava, ali me je čula kada sam uzimala aparat za merenje pritiska pa smo se onda obe sjatile oko mame.
Tog jutra je ona, iscrpljena posle napada, rekla da voli kako smo obe staložene u kriznim situacijama i odlično se nosimo sa svim u vezi s njenom bolešću. Znamo da bi joj bilo mnogo teže, možda i nepodnošljivo da nije imala nas dve, ovakve. S nama uz sebe, ničega se više plašila nije. Svest o tome mi olakšava i umiruje me.
Svaki napad je bio, mogu reći, smrt u malom. Vodile smo računa da je u odgovarajućem položaju i neće se povrediti. Umirivale smo je i licem uvek bile okrenute ka njoj. Motrile smo i na vreme kako bismo znale treba li da zovemo hitnu pomoć. Sve u prostoru podređivale smo njenom opuštanju i oporavku. Naučila sam je u tom periodu i nošenju maske za oči, za spavanje – koju do tada nije mogla da trpi i podnese. Kako se navikla na nju, tako je zaspivala i kada je imala utisak da mora da ustane i obuče se.
Setila sam se – videćete kako ova digresija ima smisla – situacije u kojoj smo mama i ja, dok je ona još bila zdrava, jednom prilikom u redu za bankomat bile iza jedne mlađe žene, Romkinje. Ta žena je novčanik s podignutim novcem držala tako da je neko lako mogao da joj ga uzme iz ruke, na šta ju je mama upozorila. Na to je ona njoj odgovorila: "Ne brinite ništa, prebijem ja njega ko konja." Sve tri smo se nasmejale, a meni je mama rekla posle: "Ova je kao ti", pa smo se onda nas dve smejale tome.
Istina je. Izgledam krhko i, možda, osetljivo ali sam Roki samo takav. I sestra i ja smo. Životno žilave i mentalno izuzetno snažne a, opet, osećajne i sposobne za (veliku) ljubav. U vezi s poslednjim, recimo, mnogo mi nedostaje što, otkako mame nema, nemam kome "zbebljeno" da govorim i tepam. Obe smo to mogle samo s njom i s njenim starenjem samo više i dodatno.
Život odraslih je baš zahtevan i težak sa svim što jeste i znači. U svemu tome, jaaako je važno misliti na sebe i brinuti i o sebi. Posebno ako se starate o nekome i imate mnogo obaveza i preuzetih odgovornosti. Drugačije ne može i neće moći. OK, za sve ste sposobni i jaki ste, ali... morate i da odmorite i redovno uzimate vreme samo za sebe. (Naravno, što govorim vama kažem i sebi. Da je drugačije nemojte misliti.)
