29/04/2026
Juče sam bila u Beogradu i dok vozim sveme gledam hoće li neko voziti u mojoj straci suprotnim smerom. Poslednjih dana to se desilo više p**a - uz fatalne posledice.
Danas je u Šapcu dan žalosti jer su poginuli Šapca- iz srednje škole u koju sam i ja išla. Sve mladi ljudi na pragu života.
Potežem pitanje - zašto neko vozi pogrešnim smerom na autoputu.
Mi ne znamo šta se dešavalo u glavi tog čoveka u trenutku kada je ušao u kontrasmer. Jer iza ovakve tragedije može stajati više različitih psiholoških realnosti — i svaka od njih je alarm.
Možda je bila suicidalna ideacija. Tiha, nevidljiva, nikad izgovorena naglas. Koliko ljudi oko nas nosi teret koji mi ne vidimo? Koliko ih vozi svaki dan?
Možda je bila tvrdoglavost, nemogućnost da prizna grešku. Zvuči trivijalno, ali nije. Postoji splet psiholoških mehanizama zaštite- mozak ponekad bira rizik bilo koji rizik pre nego rizik od socijalne sramote.
Možda je bila bahatost i osećaj svemoći. "Ja mogu. Biću brz. Neće se desiti meni." To nije hrabrost — to je disocijacija od realnosti. To je mozak koji je naučio da pravila važe za druge.
Možda je bila panika i kognitivni kolaps. U trenutku kada shvatiš da si napravio grešku, adrenalin preuzima kontrolu. Racionalno mišljenje nestaje. Umesto da staneš, nastaviš — jer zaustavljanje znači suočavanje, a suočavanje u panici izgleda gore od bekstva.
A možda je kombinacija svega ovoga — i tu dolazimo do nečeg što kao društvo moramo da čujemo.
Živimo u kulturi u kojoj je snalaženje vrlina, a priznanje greške slabost. O mentalnom zdravlju se priča tek kada neko nastrada. U kojoj vozač koji uđe u kontrasmer i stane i pozove pomoć postoji samo u teoriji.
Nedužni mladi ljudi su izgubili živote. Ne zato što je put bio loš. Ne samo zato što je signalizacija mogla biti bolja. Već zato što niko od nas — ni taj vozač, ni mi — nismo naučeni da živimo sa greškom. Da je imenujemo. Da stanemo. Da tražimo pomoć.
Pitanje koje postavljam tebi koji ovo čitaš nije "kako je on mogao to da uradi?"
Pitanje je: kada si poslednji put stao — bukvalno ili metaforično — i rekao "pogrešio sam, treba mi pomoć"?
Jer to je jedina vožnja koja nas sve može vratiti kući.
