24/04/2026
“Kao što Joel Bakan ubedljivo sugeriše, psihološko i ekonomsko, političko i lično, u stvarnosti stalno međusobno deluju i prepliću se: psihologija zaista može „pružiti bolje objašnjenje dvostrukih moralnih života poslovnih rukovodilaca nego pravo ili ekonomija“. On analizira suštinski eksploatativnu i invazivnu prirodu korporacije u svom izuzetnom psihološkom profilu dominantne ekonomske institucije sveta:
Uvod
„Tokom poslednjih 150 godina korporacija je od relativne nepoznatosti porasla i postala dominantna ekonomska institucija sveta. Danas korporacije upravljaju našim životima. One određuju šta jedemo, šta gledamo, šta nosimo, gde radimo i šta radimo. Neizbežno smo okruženi njihovom kulturom, ikonografijom i ideologijom. I, poput Crkve i monarhije u drugim vremenima, predstavljaju se kao nepogrešive i svemoćne, veličajući sebe u impozantnim zgradama i raskošnim prikazima. Sve više, korporacije diktiraju odluke svojih navodnih nadzornika u vladi i kontrolišu oblasti društva koje su nekada bile čvrsto ukorenjene u javnoj sferi.
Zakonski definisan mandat korporacije jeste da neumoljivo i bez izuzetka sledi sopstveni interes, bez obzira na često štetne posledice koje može izazvati drugima. Kao rezultat toga, tvrdim, korporacija je patološka institucija, opasan posednik velike moći koju ima nad ljudima i društvima.
To otvara niz pitanja: Kako je korporacija postala ono što je danas? Kakva je priroda, i kakve su implikacije, njenog patološkog karaktera i njene moći nad društvom? I šta treba i može da se učini kako bi se ublažio njen potencijal da nanese štetu? Otkrivajući institucionalne imperative zajedničke svim korporacijama i njihove implikacije za društvo, nadam se da ću pružiti ključnu i nedostajuću kariku u pokušajima ljudi da razumeju i učine nešto povodom nekih od najurgentnijih pitanja našeg vremena.
Identiteti brendova: razvoj korporativne ličnosti
Danas korporacije koriste „brendiranje“ da bi za sebe stvorile jedinstvene i privlačne ličnosti. Brendiranje prevazilazi strategije osmišljene samo da povežu korporacije sa stvarnim ljudskim bićima — kao što je rana kampanja kompanije AT&T koja je prikazivala radnike i akcionare ili novija upotreba poznatih ličnosti (kao što su reklame kompanije Nike sa Michael Jordan), i korporativnih maskota (kao što su Ronald McDonald, Tony the Tiger, Michelin Man i Mickey Mouse).
Identiteti brendova korporacija su „personifikacije“ „onoga što jesu i odakle dolaze“, rekao je Clay Timon, predsednik kompanije Landor Associates, najveće i najstarije firme za brendiranje na svetu, u jednom intervjuu. „Porodična magija“ za Disney, „inovacija“ za Hewlett-Packard, „sunčana hrana“ za Dole su neki od primera onoga što Timon naziva „pokretačima brenda“. „Korporacije, kao brendovi… imaju… dušu“, kaže Timon, što im omogućava da stvaraju „intelektualne i emocionalne veze“ sa grupama od kojih zavise, kao što su potrošači, zaposleni, akcionari i regulatori.
Korporativni psihopati
Poslovni lideri danas tvrde da njihove kompanije brinu o više od profita i gubitka, da osećaju odgovornost prema svojim akcionarima. Društvena odgovornost korporacija je njihovo novo načelo, svesni korektiv ranijih vizija korporacije inspirisanih pohlepom. Uprkos ovom pomaku, sama korporacija se nije promenila. Ona ostaje, kao što je bila u vreme svog nastanka kao moderna poslovna institucija sredinom devetnaestog veka, zakonski određena „ličnost“ osmišljena da veliča sopstveni interes i poništava moralnu brigu. Većina ljudi bi smatrala njenu „ličnost“ odbojnom, čak psihopatskom, kod ljudskog bića, a ipak je začudo prihvatamo u najmoćnijoj instituciji društva.
Disocijacija, kompartmentalizacija i korporacija
Dobronamerna retorika i dela društveno odgovornih korporacija stvaraju privlačne korporativne slike i verovatno donose nešto dobra u svetu. Međutim, oni ne menjaju osnovnu institucionalnu prirodu korporacije: njenu nepokolebljivu posvećenost sopstvenom interesu. Anita Roddick, osnivačica i bivša direktorka kompanije The Body Shop, krivi „religiju maksimizacije profita“ za amoralnost biznisa, za primoravanje inače pristojnih ljudi da čine nepristojne stvari: „Zato što mora da maksimizira profit… sve je legitimno u potrazi za tim ciljem, sve… Tako je korišćenje dečjeg rada ili rada u znojnicama ili uništavanje životne sredine… legitimno u maksimizaciji profita. Legitimno je otpustiti petnaest hiljada ljudi da bi se maksimizirao profit, držati zajednice u takvoj patnji.“
Menadžeri koji rade ove stvari nisu čudovišta, kaže Roddick. Oni mogu biti ljubazni i brižni ljudi, puni ljubavi prema porodici i prijateljima. Ipak, kako je primetio filozof Alasdair MacIntyre, oni kompartmentalizuju svoje živote. Dopušteno im je, često su i primorani, kulturom korporacije da se disociraju od sopstvenih vrednosti — korporacija, prema Roddick, „sprečava ljude da imaju osećaj empatije prema ljudskom stanju“; ona nas „odvaja od onoga što jesmo…“ „Jezik biznisa nije jezik duše niti jezik humanosti“, kaže ona. „To je jezik ravnodušnosti; jezik razdvajanja, tajnosti, hijerarhije.“ On „stvara šizofreniju u mnogima od nas.“
Psihologija, kao što Roddickina poslednja primedba sugeriše, može pružiti bolje objašnjenje dvostrukih moralnih života poslovnih rukovodilaca nego pravo ili ekonomija. Zato smo zamolili dr Robert Hare za njegovo mišljenje o ovoj temi. On nam je rekao da se mnogi stavovi koje ljudi usvajaju i postupci koje izvršavaju kada deluju kao operativci korporacije mogu okarakterisati kao psihopatski. Pokušavate „da uništite svoje konkurente ili želite da ih pobedite na ovaj ili onaj način“, rekao je Hare, ponavljajući Roddick, „i niste naročito zabrinuti za ono što se dešava opštoj javnosti sve dok kupuju vaš proizvod.“
Ipak, uprkos činjenici da rukovodioci često moraju da manipulišu i nanose štetu drugima u potrazi za ciljevima svoje korporacije, Hare insistira da oni nisu psihopate. To je zato što mogu normalno da funkcionišu izvan korporacije — „Oni idu kući, imaju tople i pune ljubavi odnose sa svojim porodicama, vole svoju decu, vole svoju suprugu, i zapravo su njihovi prijatelji prijatelji, a ne stvari koje se koriste.“
Poslovni ljudi stoga treba da pronađu izvesnu utehu u svojoj sposobnosti da kompartmentalizuju protivrečne moralne zahteve svojih korporativnih i ne-korporativnih života, jer je upravo ta „šizofrenija“, kako je Roddick naziva, ono što ih spašava da ne postanu psihopate.
Korporacija kao psihopata
Sama korporacija, međutim, ne može tako lako izbeći dijagnozu psihopatije. Za razliku od ljudskih bića koja je čine, korporacija je isključivo usmerena na sopstveni interes i nesposobna da oseti istinsku brigu za druge u bilo kom kontekstu. Nije iznenađujuće, stoga, kada smo zamolili dr Harea da primeni svoju listu dijagnostičkih kriterijuma psihopatskih osobina (kurzivom navedene dole) na institucionalni karakter korporacije, ustanovio je da postoji veliko poklapanje. Korporacija je neodgovorna, rekao je Hare, jer „u pokušaju da zadovolji korporativni cilj, svi drugi bivaju dovedeni u rizik.“ Korporacije pokušavaju „da manipulišu svime, uključujući javno mnjenje“, i grandiozne su, stalno insistirajući da „smo broj jedan, mi smo najbolji.“
Nedostatak empatije i asocijalne tendencije su takođe ključne karakteristike korporacije, kaže Hare — „Njihovo ponašanje pokazuje da se zapravo ne brinu za svoje žrtve“; a korporacije često odbijaju da preuzmu odgovornost za sopstvene postupke i nisu sposobne da osećaju kajanje: „Ako [korporacije] budu uhvaćene [u kršenju zakona], plaćaju velike kazne i… nastavljaju da rade ono što su radile i ranije. I zapravo, u mnogim slučajevima kazne koje organizacija plaća su zanemarljive u poređenju sa profitom koji ostvaruju.“
Na kraju, prema dr Hareu, korporacije se prema drugima odnose površno — „Njihov čitav cilj je da se predstave javnosti na način koji je privlačan javnosti [ali] u stvari možda ne predstavlja ono kakva ta organizacija zaista jeste.“ Ljudski psihopati su poznati po svojoj sposobnosti da koriste šarm kao masku da sakriju svoje opasno egocentrične ličnosti. Za korporacije, društvena odgovornost može imati istu ulogu. Kroz nju mogu da se predstave kao saosećajne i brižne, iako u stvarnosti nemaju sposobnost da brinu ni o kome i ni o čemu osim o sebi.
Zaključak
Kao psihopatsko biće, korporacija ne može ni da prepozna ni da deluje na osnovu moralnih razloga da se uzdrži od nanošenja štete drugima. Ništa u njenom pravnom ustrojstvu ne ograničava ono što može da učini drugima u potrazi za svojim sebičnim ciljevima, i ona je primorana da nanese štetu kada koristi od toga nadmašuju troškove. Samo pragmatična briga za sopstvene interese i zakoni države ograničavaju predatorske instinkte korporacije, a često ni to nije dovoljno da je spreči da uništava živote, razara zajednice i ugrožava planetu u celini. Kolaps kompanije Enron i korporativni skandali koji su usledili bili su, ironično, kršenja sopstvenog interesa korporacija, jer su akcionari — upravo oni koje su korporacije zakonski obavezne da služe — bili među glavnim žrtvama.
Mnogo manje izuzetni u svetu korporacija su rutinski i redovni oblici štete naneti drugima — radnicima, potrošačima, zajednicama, životnoj sredini — usled psihopatskih tendencija korporacija. Korporacija, poput psihopatske ličnosti na koju liči, programirana je da eksploatiše druge radi profita”.
Izvor: Fb stranica “The Political Self”
