Mirela Pavlović - psihološko savetovanje

27/09/2025

Iako ni struju ne vidimo i ne možemo opipati, baš kao ni bol, ipak se vrlo čuvamo da ne dođemo u direktan kontakt sa mogućim izvorima električne energije, priznajući na taj način njenu snagu i svoj strah, dok je bol druga priča.

Zapravo, nemamo ni približnu predstavu o tome, koliko psihička bol može da bude porobljavajuća, i samim tim opasna; čak toliko, da čitav naš životni vek nemilosrdno odredi i veže uz sebe, ne dozvoljavajući nam da ikada udahnemo stvarnu slobodu i sve boje postojanja.

Nije li onda neobično da emotivnu bol nipodaštavamo. Ne priznajemo. Potcenjujemo. Iako ima iste razarajueće efekte, po naš život.

Istina, prva u bukvalnom, dok druga u simboličkom smislu.

Jer od jedne umiremo fizički, a od druge psihički...

🎬 Kako to praktično izgleda, možete doživeti u sjajnoj ruskoj seriji "Okidač/Trigger" (2020 - ...). Priča prati psihoterapeuta, koji praktikuje potpuno neobičan (realno postojeći) psihoterapijski pravac, tzv. provokativnu psihoterapiju, čija je suština - provokacija. Uzbudljiva, izazivajuća, često ironično duhovita, svakako paradoksalna, empatična intervencija... koja, preko katarze, vodi do oslobođenja!

11/09/2025

08/09/2025

RIZICI

Smejati se znači - rizikovati da ispadnete budala.
Plakati znači - rizikovati da ispadnete sentimentalni.
Približiti se nekome znači - rizikovati bliskost.
Razotkriti svoja osećanja znači - rizikovati razotkrivanje svog istinskog ja.
Izložoti svoje ideje i snove pred gomilom znači - rizikovati njihov gubitak.
Voleti znači - rizikovati da va ljubav ne bude uzvraćena.
Živeti znači - rizikovati smrt.
Nadati se znači - rizikovati beznađe.
Pokušati znači - rizikovati neuspeh.

Ipak, rizikovati se mora, jer najveći rizik u životu je ne rizikovati ništa. Osoba koja ne rizikuje ništa, nema ništa i nije ništa. Možda će izbeći bil i tugu, ali ona jednostavno ne može da uči, da oseća, da raste, da voli - da živi. Zarobljena u svojoj izvesnosti, ona je rob, nema slobode. Samo onaj ko rizikuje je slobodan.

- nepoznat autor -

31/08/2025

Radeći sa ljudima, ali i koračajući sopstvenim životom, svedočila sam i doznavala za zbilja neverovatne stvari koje su meni, drugima, na razne načine menjale život na bolje. Takođe i za naizgled neobjašnjive životne seče koje su na strašan način obeležavale ljudske duše... Sve navedeno čini da ne mogu, a da se skoro svakodnevno ne podsećam - koliko sam mala i nebitna, i koliko velika i jedinstvena... u isto vreme. Rezultat svega je nemogućnost da zaboravim sve ono što je bolelo, ali i što je uticalo da postanem bolja i mudrija osoba, kao ni sve ono što je učinilo da praktično u neverici uskačem u voz koji nailazi, te na taj način i u nov život, sopstveni nov život - koji od tog trenutka više nikada neće biti isti.

Hodala sam tamnim vilajetima, ali i šetala blistavim vrhovima. Bivala nesastavivo kidana na deliće, i ponovo neočekivano podizana u obilje. Jako mi je sporo išlo pronalaženje mudrosti, u kojoj sada sa zahvalnošću uživam.

Sve dok dišeš, sve je moguće. Budi spremna za najlepše, ali i najružnije od života - u svakom trenutku. Radost prizivaj, radi vredno na njoj... ružno pusti da samo dođe, ako baš mora, ne moraš ga još i brigom požurivati, i tako bivati čak dva p**a nesrećan, zbog iste stvari.

Što je tvoje - a sve je tvoje, ako do njega zrelošću i odgovornošću dorasteš - doći će. Život je velik. Pruži mu šansu. Ali je i surov. Zato u sebi zidaj smirenost, veru i zahvalnost. Čak i za nemilosrdne završetke, od kojih svi nekako, u nekom skrivenom kutku srca strepimo. Jer čovek sve može sa dostojanstvom izneti, ako tako odluči.

Takođe, nije nam data prilika da sagledamo širu sliku događaja. Zato je sve što nam preostaje Vera. U sebe, u Tvorca, u Život.

A kad se omudrimo - i u retke Druge.

27/08/2025

🫆 Najbolje je kada odmah znate sa kim imate posla. I kada drugi znaju to isto. U vezi vas. Pametni ljudi to tako. Ne kriju se. Reaguju. Ispoljavaju se. Bez značajnih cenzura. To ne znači biti bezobrazan i ne mariti za tuđa osećanja. Ne. To samo znači da ako vam nešto ne prija, to lepo kažete. Ili ako nešto radije ne biste. Ili biste. Ili vam iznenada zatreba još jedna ruka. Još jedna glava. Tražite. Pitate. Ljudi se jako brzo zatrče ka izlazu, kada se uplaše da će nešto energije morati da potroše na vas. Ne sviđa im se to. Nisu tako planirali. Samoživci, naravno. Sa ugađačima redom, suprotno je sasvim. Oni bi i zvezde, bez potrebe, sa neba vam skidali. A da ih pitate zašto? Pa zato što vole. Kao dobri su ljudi. Što ne znači da oni takođe nemaju računicu. Imaju. Možda simboličku, ali imaju. Svi imamo rečunicu. I to je ok. Nije ok kada se računica prodaje za velikodušnost, ili kada se negira, iako je tu, lako vidljiva. Skoro opipljiva.
Zato je biti ono što jesi, najveća sloboda i poštovanje koje sebi možemo dati. Slatka nagrada sledi u vidu svih onih koji vas u svojoj blizini žele baš takve kakvi jeste. Zbog vas, tako običnih, nesavršenih, grešnih, a ipak [eto, nekome] poželjnih. Nema manipulisanja vajkanjima kako ste teški, nemogući, i kako vas se plaše. Samo op op, ka off, off, pa još malo dalje, na margine vašeg života. Svaka ptica ka svome jatu. A da kako drugačije.
#4/23

25/08/2025

🫆 Nekada je bioskopsko platno bilo sve što vam treba u kišnom danu. Nekada bih, kada je bivalo jasno da, osim weltschmerza, dan neće ponuditi ništa drugo... posle prve jutarnje kafe, u džep stavljala ono najvrednije - milošću bogova stečenu propusnicu za beogradske bioskope, i kretala put dobro znanih bioskopskih utroba, kao Ifigenija u susret svojoj sudbini. Jadran, zatim Kozara, možda Balkan, ili čak 20. oktobar, ponekad Odeon... uvek sedmi red, mesto u sredini, naravno. Jedan za drugim, dok se na zemlju ne spusti noć. Kroz mene bi strujali i smenjivali se svetovi, koji bi sa duše spirali sve moje [i svestske] tuge, tako da je već sledećeg jutra duga mogla iznova zasvetlucati i sobom doneti snagu novog početka... A onda su [pravi] bioskopi nestali. Kao dinosaurusi. I neke druge utrobe su počele da gutaju naše tuge. Možda. A možda su samo tuge, neprimetno, progutale nas.

#3/21

25/08/2025

🫆 Volim ono svašta nešto između. Hotelske sobe sa škripavim plahtama. Šap**avi kikot usputnih sobarica. Bezlična lica prevoznih sredstava. Ni tamo, ni ovde. Ništa moje, ništa obećano. Slučajna lica, slučajne osmehe. Ukus zabranjene hrane, slatkih pića, zalutale cigarete, slatkiša, čipsa, mogu ovde, mogu tamo, radosti koje mame iza svakog ugla. Nevezanosti. Nesp**anosti. Nepripadanja. Neograničenosti. Slučajne susrete, spontana spajanja. Mogu sve, mogu ništa. Volim da, prosto bivanjem, ostavljam trag u dalekim kutcima planete. Volim da verujem da je deo mene ostao posejan kud god sam kročila. Da sam rasejala deliće sebe gde god da sam bila. Jer svuda sam ja, i svuda je moj dom, ali nigde kao tamo gde me više nikada neće biti. Volim da verujem da je ovo poslednja prilika da obiđem planetu, pre nego što zatvorim sve svoje karmičke krugove. Volim prostor između sad i zauvek, jer ga deli samo jedno la[h]ko [pre]puštanje strujama putovanja. Takve odmore volim. Šteta što život sam ne može biti jedan takav veliki odmor. Ili to može biti? Ipak.

#3/23

24/08/2025

- Pričaj mi o isprepletanosti. O Ajnštajnovom sablasnom dejstvu na daljinu. Ima li to veze sa kvantnom teorijom?
- Ne. To nije teorija, dokazano je.
- Kako beše ide?
- Kad razdvojiš isprepletenu česticu i udaljiš delove jedan od drugog, čak iako su na suprotnim krajevima svemira, ako izmeniš jednu od njih, druga će biti izmenjena na potpuno isti način... Sablasno.
- Čak i ako su na suprotnim krajevima svemira?
- Da.
🎬 Džim Džarmuš: Only Lovers Left Alive (2013)

🫆 Dugo sam verovala da je srodna duša ona koju prepoznaš po hemiji koja se kao oganj iznenada razbukti u tvom biću, zbog čega imaš istovremeno doživljaj bezvremenosti i večnog stapanja sa davno izgubljenom obalom.
Sada pre verujem da je to možda karmički susret.
Srodna duša je nešto drugo.
To je ljubavnik koji zna da je pronašao svoj mir. Neko ko bez mnogo reči saoseća, prepoznaje, sa tobom putuje kroz sve tvoje mene, bez želje za promenom tvog bića. Možete deliti prostor, može to i ne biti tako, ali to ništa ne menja na stvari - da ste se pronašli. Svako je svoj, i oboje iznova pripadate. Bez želje za pokoravanjem, bez straha ili kontrole. Samo tiha, radosna igra srca.
⭐️ Jedino zrelost je put do srodne duše.
2/23

23/08/2025

🎬 "Ovaj svet je sačinjen od mnogo različitih svetova. Neki su povezani, a neki nisu. Moj svet, i svet tvoje mame - mnogo se razlikuju. A šta je sa mojim svetom? U kom sam ja svetu?" - Vim Venders: Perfect Days (2023)

🫆 Ima nečeg umirujućeg u strukturi. Nečeg sigurnog i toplog u ponavljajućem ritmu rutine, dok nas nosi dan svakodnevice.
I nečeg toliko oslobađajućeg u nepredvidivosti. Neplaniranom. Neočekivanom.
Rutina nudi odmor. Iskakanje iz rutine uzbuđenje.
Kada smo poljuljani, struktura je spas.
Kada smo uspavani, iskorak iz ritmičkog ponavljanja donosi buđenje nade. I čula.
Vreme ekspanzije.
I vreme snevanja.
Vreme sabiranja.
I vreme rasipanja.
Vreme melanholije i sećanja.
I vreme stvaranja.
⭐️ Osećate li ritmove svog života?

#1/23

09/01/2025

Uvek i svuda - cvetajte sopstvenim bojama.
I tako i volite.
Sve drugo je besmisleno traćenje dara života.
♡

24/08/2024

Neispričane priče...
O nastajanju transgeneracijske traume...
O potresnom ženskom iskustvu...
O tome zašto smo takvi kakvi jesmo...
I zašto osmi mart... zašto feminizam.
O tome zašto je važno da se ne zaboravi...
Kakva je vaša priča? Ili vaših majki, baka...?
Da li se istorija ponavlja?
🩶

Preuzeto sa Instagram profila Kritički