24/06/2025
Neki ljudi više nikuda ne idu. Zato mi dolazimo njima.
Fizio Vitalis – Pančevo
Radimo tiho, daleko od reflektora, često iza vrata staračkih domova, u dnevnim sobama, pored bolničkih kreveta.
Naša terapija ne počinje u sali sa spravama – ona počinje tamo gde neko već dugo leži, gde govor slabi, gde pokret postaje borba, a nada retka.
U Pančevu i okolnim mestima, svakodnevno radimo sa pacijentima koji se suočavaju sa dijagnozama kao što su ALS, multipla skleroza, postmoždani udari, parkinsonizam... sve više i više upravo sa ALS-om.
Tu ne pričamo o izlečenju. Tu pričamo o kvalitetu života, o dostojanstvu, o svakom malom pomaku.
Mi ulazimo u njihove kuće i živote u trenucima kada su najranjiviji. Pomažemo im da lakše dišu, sednu, zadrže glavu uspravno. Da zadrže makar deo kontrole. I da ne zaborave da još uvek vrede – čak i kad telo više ne odgovara.
Nekad nas dočekaju rečenicom: „Ne očekujte puno.“
A mi im kažemo: Ne očekujemo čudo. Očekujemo da pokušamo. Zajedno.
Ovaj posao te natera da postaneš bolji čovek. Jer vidiš kako se ljudi bore za svaki pokret. Vidiš kako porodice čuvaju ono što je ostalo.
Vidiš koliko znači kad ih neko ne pita „zašto ne možeš više“, nego kaže: „Evo, idemo zajedno, koliko god možemo.“
I možda ne možemo da promenimo tok bolesti.
Ali možemo da usporimo njene posledice, da olakšamo svakodnevicu, da damo strukturu u haosu i prisutnost kad sve drugo izostane.
U tom svetu – dodir, pogled, vežba, reč – postaju terapija. I to je ono što nas u Fizio Vitalis-u svakog dana podseća zašto radimo ovo što radimo.
