27/06/2023
“Želim da vam ispričam priču o tome kako me je mama naučila da uvek imam pravo da se sklonim iz situacije koja mi ne prija.
Imala sam možda sedam godina, mislim da je to bio prvi put da sam išla da prespavam kod drugarice. Ne sećam se ni kako se zvala. Ali pre nego što smo krenuli kod nje, mama mi je rekla da ako se budem osetila loše, neprijatno, u bilo kom trenutku, iz bilo kog razloga, čak i u pola noći, da mogu da je pozovem.
Bila je potpuno jasna. Rekla je da, čak i ako su roditelji moje drugarice legli, da odem da pokucam na njihova vrata i zatražim telefon. Nije važno što je kasno. A ako njeni roditelji ne odgovore na moje kucanje, da odem i sama pronađem telefon i pozovem je da dođe.
Mislim da me je neka od drugarica (bilo nas je više) zadirkivala. Definitivno nije bila stvar u tome da nisam mogla da zaspim, da sam se nečeg plašila, nešto drugo se dešavalo, nešto između nas. I poslušala sam mamu.
Drugaricina mama probala je da me obeshrabri. Rekla je da je kasno, ja sam rekla da mojoj mami to ne smeta. Rekla je da mogu da spavam na kauču ako želim, rekla sam da želim kući. Rekla je da je njena ćerka sad zbog mene uznemirena, rekla sam da je ona mene povredila.
Sećam se da sam pozvala mamu i ona se odmah javila. Rekla sam “Mama…”, odmah je pitala: “Želiš da dođem?”. Rekla sam “da, molim te…”, odgovorila je da kažem drugaricinoj mami da mi pomogne da se spakujem i spremim i da će ona odmah doći.
I došla je. U pidžami i jakni. Mama moje drugarice neprestano se izvinjavala što sam pozvala, a moja mama je samo podigla ruku i rekla “Nemojte se izvinjavati zbog mog deteta. Samo želim da zna da ima pravo i sme da ode uvek kad joj nije prijatno, a da ću ja biti tu za nju.”
Sećam se grupice devojčica u pidžamama na vratima od sobe gde je trebalo i ja da prespavam, gledale su sve što se dešava u čudu. I sećam se te drugaricine mame koja se i dalje izvinjavala. Delovalo je da ne zna šta da kaže kad joj je moja mama objasnila zašto ne treba da se izvinjava.
Ovakvih situacija je bilo još dok sam odrastala. Mama me je uvek učila da postavim granice. Sećam se da me je odvela niz ulicu kod drugarice iz komšiluka da ispred njenih roditelja zatražim izvinjenje za nešto što mi je uradila.
Sećam se da me je učila i kako da se sklonim iz radnog okruženja u kojem se osećam loše.
Ne mogu baš da kažem da sam uvek pratila svoj osećaj i poštovala te svoje granice. Ne mogu da kažem da nikad nisam progutala knedlu kako se neko drugi ne bi osetio neprijatno. Ali mogu da kažem da je to čemu me je naučila bilo važno. Bilo je i jeste radikalno drugačije od onoga čemu se deca uče.
Radikalno je imati granice. I raditi na njima. U tome što je uradila, mislim da su bile važne tri stvari: Uvek je bila decidna i jasna da mogu da napustim situaciju u kojoj se osećam loše; nikad nije pitala zašto i da možda ne preterujem; uvek bi se pojavila kad mi je bila potrebna.
Ali razmišljala sam mnogo o drugaricinoj mami koja se izvinjavala zbog mene i tome kako je to ono što se smatra ispravnim i normalnim. Ono čemu je mene mama učila bilo je drugačije i radikalno, a ono čemu je njena mama sve nas učila smatralo se normalnim: “Jednostavno se suoči s tim što su loši prema tebi, ne maltretiraj nikog, idi na spavanje, sve će se brzo završiti, ne diži frku svima.”
Sad kad sam odrasla vidim koliko je važno sve čemu me je naučila. Za neke ljude, za neke situacije, nema izlaza. Ali vrlo često iz nekih situacija ne odlazimo jer mislimo da to nije dozvoljeno.
Zato, za slučaj da vam nikad niko nije rekao – SMETE DA ODETE.
Smete da odete sa sastanka sa dečkom, sa žurke, sa posla. Smete. Ako se brinete što će neko misliti da niste dosledni, setite se da su i vaše granice i vaš integritet nešto čemu treba da budete dosledni.
Ovu priču sam želela da ispričam jer je poruka koju svakog dana šaljemo deci, to da moraju da izdrže nešto da ne bi uznemirili nekog drugog, suviše snažna.
Zato, ako ste osoba kao ja, koja je naučena da čuva svoje granice, obratite pažnju na one koji nisu. Verovatno im treba podsetnik – treba im da čuju da je u redu otići.”
