https://www.facebook.com/107547561761366/

Psihoterapija i psihološko savetovanje - Nevena Simić, Smederevska Palanka (2025)

22/10/2025

Dosada ~ tišina koju niko ne ume da sluša

Ljudi se danas plaše dosade kao praznine koja će ih progutati.

Ne znaju da je ta praznina ~ ogledalo.

Kad nestanu stimulansi, ekran, buka, tuđi životi ~ ostaneš sam sa sobom.
I tu počinje nemir.

Ne zato što je život prazan, već zato što nemaš izgrađenog onog sa kim ostaješ.

Zato mnogi beže ~ u mreže, obaveze, u beskrajnu potragu za „novim“.

A dosada nije neprijatelj, nego poziv.
Poziv da vidiš ko si kad prestaneš da budeš zabavljen.

Jer možda ti nije dosadno od onoga što se dešava oko tebe ~ možda ti je dosadno u sopstvenoj površnosti.

Istinski mir nije u beskrajnoj aktivnosti, već u sposobnosti da sediš u tišini i ne moraš da pobegneš.

Tek kad možeš da izdržiš sebe ~ počinješ da ličiš na nekog stvarnog.

21/10/2025

Nekada davno, hodali su među nama džentlmeni.
Otvarali su vrata, skidali šešir, plaćali piće ~
ne da bi se dokazali,
već zato što su znali da se poštovanje
pokazuje gestom, ne pričom.

Danas, ako vam neko pridržava vrata,
verovatno je kurir. 😅

Izumrli su negde između poslednjeg rukom pisanog pisma
i prvog „seen“ u porukama.

U vremenu brzih dopisivanja i sporih emocija,
džentlmen je postao mit ~
a zapravo je samo redak oblik emocionalne inteligencije.

Da, plaća piće na svakom dejtu.
Ne zato što žene ne mogu same,
već zato što taj mali gest ima smisla:
pokazuje pažnju, stabilnost i kulturu odnosa.
Nije o novcu, nego o energiji i poštovanju.

Džentlmen danas ne mora da ljubi ruku,
ali mora da zna granice.
Ne mora da zna francuski,
ali mora da zna slušati.

I da, ima ih još.
Samo ih ne prepoznajemo dok ne otvore vrata...
ili ne pokažu gest koji govori više od reči.

✨
Pa recite ~
džentlmenstvo:
zastareo pojam ili najseksepilnija osobina?

Za one koji i dalje veruju da pažnja nikad ne izlazi iz mode. 🤍

17/10/2025

Svi smo ih sreli. Možda su to naši prijatelji, članovi porodice, možda kolege s posla. Ljudi koji uvek „zaborave“ da plate kafu, koji prevrću svaku novčanicu kao da u njoj traže smisao života. Ljudi koji imaju novac, ali ga čuvaju kao da će sutra svet nestati, a jedino što će preživeti biti njihovi računi.

U narodu ih zovemo stipse, tvrdice, škrtice.
Ali iza toga ne stoji samo navika – stoji strah.
Strah od gubitka, praznine, od toga da nikad neće biti dovoljno.

Takvi ljudi rano nauče da sigurnost mora da se drži čvrsto – kao pesnica koja nikad ne popušta.
Ali kad jednom stegneš pesnicu, u nju više ništa ne može da stane. Ni novac, ni emocija, ni toplina.

Ko je škrt na parama, škrt je i na emocijama.
To nije slučajnost, to je isti obrazac – kontrola, zadrška, stezanje. Ako ne puštaju novac, teško puštaju i ljude.

Posebno oni koji imaju, a ipak škrtare. Mogu da daju mnogo, ali ne umeju da daju ništa.Jer svako davanje za njih znači gubitak kontrole. A kontrola im je sve.

Iza škrtosti se često krije osećaj nesigurnosti.
Možda su odrasli u oskudici, možda su naučili da „nikad nije sigurno“. Zato vole s računicom, njihova pažnja se dozira u kapima.

Škrtost je, na kraju, iluzija moći. Jer sve što čuvaš, možeš izgubiti u sekundi. A ono što daš – to ostaje zauvek.

Zato kad sretneš stipu, ne pokušavaj da ga menjaš.

Samo ga pusti da broji, dok ti brojiš trenutke.

On će možda skupiti više para, ali ti ćeš skupiti više života. 💫

10/10/2025

Danas, na dan mentalnog zdravlja, biram mir.

Ne savršen, već stvaran — onaj koji diše sa mnom.

Biram da stanem, da osetim, da budem tu.

Španski duh me podseća da je sreća u jednostavnosti — u moru, u koraku bez žurbe, u osmehu koji deliš sa onima koji ti znače sve.

Odmor nije bekstvo, već povratak sebi —
trenutak kada u nama oživi sve što jeste,
živo, nežno i slobodno.

Danas ne tražim odgovore.
Samo dišem.

Zahvalna sam što moj mir ima lice onih koje volim. 🌊🤍

30/09/2025

Svi smo sreli osobe koje u običnom razgovoru, kroz šalu ili neutralnu rečenicu, odjednom stanu i reaguju uvređeno. To se često dešava baš u svakodnevnim situacijama – na poslu, među kolegama, u razgovorima gde uopšte nismo imali nameru da povredimo.

Zašto se to dešava?

Ti ljudi najčešće ne reaguju na ono što ste rekli, već na ono što u sebi već nose. Njihova osetljivost potiče iz starih iskustava – iz vremena kada su možda bili kritikovani, omalovažavani ili nisu imali dovoljno sigurnosti da budu prihvaćeni takvi kakvi jesu. Zato danas u svakoj rečenici traže skriveni napad. Njihova uvredljivost je zapravo pokušaj da se zaštite od ponovne povrede.

Kako ostati slobodan pored njih?

Prirodno je da osećamo nelagodu – kao da moramo da pazimo na svaku reč. Ali to nas lako umori i otuđi. Zato je važno da nađemo ravnotežu:
• Govorimo jasno, bez skrivenih poruka.
• U tonu i pogledu pokažemo da nemamo lošu nameru.
• Ako se neko ipak uvredi, smireno kažemo: „Žao mi je ako si to tako doživeo, nije mi bila namera.“ Time skidamo teret sa sebe i vraćamo odgovornost na drugu osobu.

Možemo biti obazrivi, ali ne i robovi tuđe osetljivosti. Sloboda u komunikaciji dolazi onda kada prestanemo da pokušavamo da kontrolišemo kako će neko doživeti naše reči. Na nama je da govorimo s poštovanjem i iskreno – a na drugome je da nauči da svoje rane ne stavlja u svaku rečenicu.

Ljudi koji se lako uvrede nose u sebi glas starog bola. A naš zadatak nije da taj glas utišamo umesto njih, već da ostanemo pažljivi i slobodni u isto vreme. Tek tada razgovor postaje prostor susreta, a ne bojno polje.

25/09/2025

U odnosima se često krije pitanje koje ne izgovaramo naglas: da li volim ovu osobu zato što mi je potrebna ili zato što je svesno biram?

Kada volimo iz potrebe, osećamo da bez partnera ne možemo. To može zvučati romantično, ali iza toga se često skriva strah – strah od samoće, od napuštanja, od toga da nećemo biti primećeni i voljeni.

Zamisli ženu koja kaže: „Ne volim da budem sama.“ Njena ljubav je tada vezana za osećaj sigurnosti koji dobija od partnera. Ako on ode, ona ne gubi samo njega – već i deo svog oslonca. Ljubav tada više liči na potrebu za zaštitom nego na slobodan odnos dvoje ljudi.

Kada volimo iz izbora, priča je drugačija. Tada partnera ne doživljavamo kao štit, već kao saputnika. To je trenutak kada muškarac može da kaže: „Mogu i sam, ali želim baš tebe.“ Tu nema zavisnosti, već odluke. Ljubav nije vezana za strah, već za svesno biranje iste osobe svakog dana.

U stvarnom životu, većina odnosa sadrži i jedno i drugo. Nekad se oslanjamo na partnera jer nam treba oslonac, toplina ili sigurnost. Nekad jednostavno biramo da ostanemo uz njega zato što želimo baš njega. To je prirodno. Ali ono što pravi razliku jeste koliko smo spremni da sami nosimo sopstvene strahove i praznine.

Ako partnera volimo samo iz potrebe, odnos se lako pretvara u zavisnost koja guši. Zato je važno da radimo na sebi – da naučimo da pružimo sebi ono što očekujemo od drugog: utehu, sigurnost, pažnju. Kada to uspemo, partnera ne doživljavamo kao nekoga bez koga ne možemo, već kao osobu koju slobodno biramo.

Prava bliskost nastaje kada možemo iskreno da priznamo oba:
„Da, trebaš mi. Ali još važnije – ja te biram.“

Jer ljubav nije ili–ili. U ljubavi biramo oba – i potrebu i izbor. A tek kada preuzmemo odgovornost za svoje strahove i rane, odnos postaje prostor slobode, nežnosti i sigurnosti u isto vreme.

19/09/2025

Ljudi često veruju da će problemi nestati ako ih dovoljno dugo ignorišu. Kao da će ćutanjem i poricanjem bol ispariti. Ali ono što ne želimo da pogledamo u oči – ne nestaje. Ono se povlači u senku našeg nesvesnog i tamo raste.

Svaka potisnuta emocija, svaka misao od koje bežimo, svaki bol koji guramo u stranu – pravi svoj dom u nama. I onda se vraća na druge načine: kroz nemir, nesanicu, napetost u telu, iznenadne izlive besa ili tuge. Kao da nam psiha šapuće: „Ako nećeš da me saslušaš u tišini, nateraću te da me čuješ kroz bol.“

Poenta nije da odmah rešimo sve što boli. Nekad je dovoljno stati i priznati sebi: „Da, ovo postoji. Da, ovo me tišti.“ Već taj čin priznanja počinje da menja stvari. Kada pogledamo u ono od čega bežimo, ono gubi moć da upravlja nama iz senke.

Duša ne traži savršenstvo – ona traži da bude viđena i saslušana. Ono što izbegavamo ima moć da nas proguta. Ono što pogledamo u lice – počinje da zaceljuje.

18/09/2025

Najveći paradoks ljudskih nesporazuma jeste to što se najčešće sukobljavamo upravo onda kada želimo isto. Ljudi se upliću u rasprave, boreći se da dokažu da su „u pravu“, dok nesvesno gaze preko onih s kojima dele isti cilj.

Ego u tim trenucima postaje nevidljivi režiser. On šapuće: „Ako popustiš, bićeš slab. Ako priznaš grešku, izgubićeš vrednost. Ako ćutiš, nestaćeš.“

I zato podižemo glas, tražimo opravdanja, dokazujemo da je naša reakcija ispravna, dok tuđa nije. I što više pokušavamo da obranimo sebe, to više ranjavamo druge – ne videći da branimo zapravo unutrašnje dete koje se plaši da bude odbačeno, nevoljeno, neviđeno.

Problem nije u razlikama, već u stidu koji se krije ispod ega. Kada osetimo da nas neko osporava, taj stid oživi – i mi reagujemo napadom, kao da se branimo od uništenja. A u stvarnosti, niko nas ne napada. Samo druga osoba pokušava da bude potvrđena isto kao i mi.

U tom sudaru ega zaboravljamo da smo već na istoj strani. Ljudi u grupama, porodicama, zajednicama, u vezi – svi žele isto: sigurnost, priznanje, ljubav, osećaj da imaju mesto. Ali način na koji tražimo to mesto često postaje oružje koje povređuje.

Istina je da u nesporazumu niko ne pobeđuje. Kada ego slavi pobedu, odnos gubi. Kada prestanemo da slušamo druge, gubimo sposobnost da čujemo i sebe. I tek kad utišamo unutrašnju potrebu da budemo „u pravu“, otvaramo prostor za ono što je važnije – razumevanje.

Možda je vreme da ego spustimo sa trona, makar na trenutak, da bismo videli istinu: nismo neprijatelji, samo deca koja su se izgubila u dokazivanju — u tihom vapaju, tata, mama, pogledajte me… vredim.

11/09/2025

Mane koje vidiš u sebi – telo koje ti deluje „pogrešno“, ožiljak koji kriješ, trenutak kada se pogledaš u ogledalo i poželiš da si neko drugi – nisu prepreke tvojoj vrednosti. To su delovi tvoje priče. Oni svedoče o tome da si živeo, da si se borio, da si preživeo.

Često ono što nazivamo manom zapravo je mesto gde najviše patimo jer sebe posmatramo očima stida. A istina je da vrednost čoveka ne nestaje sa kilogramima, ožiljcima ili nesigurnostima.

Ljubav ne pripada onima koji su „ispravni“ po merilima sveta, već onima koji imaju hrabrosti da budu istiniti.

Tvoje telo, tvoje rane, tvoje nesavršenosti – sve je to deo bića koje zaslužuje nežnost.

Ljubav se ne daje u zamenu za savršenstvo, ona dolazi kao priznanje da je tvoje postojanje već dovoljno.

Kad prestaneš da bežiš od onog što ti se čini „manom“, počinješ da vidiš sebe celim. A tek tada možeš da osetiš ono najdublje: da si vredan ljubavi upravo takav kakav jesi.

10/09/2025

Deca ne uče iz naših reči, već iz onoga kako živimo.

Ako roditelj ume da nosi svoja osećanja, dete već uči da nosi svoja.

Roditelj koji voli sebe zna da emocije nisu pretnja, već putokaz.

On prepoznaje sopstvenu tugu i bes, ali ume da ih zadrži dovoljno da ne povrede druge.

To je samoregulacija — sposobnost da osećaš snažno, a da ostaneš prisutan i brižan.

Detetu ne treba roditelj koji nikada ne izgubi strpljenje.

Treba mu roditelj koji, i kada pogreši, ume da se vrati, da se izvini i pokaže da su emocije deo života, a ne nešto čega se treba stideti.

Roditelj koji ume da voli sebe već uči dete kako da voli.

Roditelj koji zna da se odmori i postavi granice već uči dete da i ono ima pravo da čuva sebe.

Roditelj koji prihvata sopstvena osećanja uči dete da emocije nisu opasne, već prostor za rast.

Najveći poklon detetu je roditelj koji gradi unutrašnju stabilnost — jer dok gradi sebe, on već gradi detetu sposobnost da voli, da radi i veruje u sebe.

08/09/2025

Marija je odrasla u porodici u kojoj se o bolnim stvarima ćutalo. Tišina je bila način da se sačuva privid mira. Kada je, kao mlada žena, otkrila da njen otac godinama vara majku, u njoj je nastao lom. Ali o tome nikada nije progovorila. Tajna je postala njen teret, a zajedno s njom i osećaj srama, besa i nemoći.

Godine su prolazile, a neizgovorena bol tražila je svoj put. Vraćala se kroz telo – kroz ubrzano lupanje srca, stezanje u grudima, nemir koji nije prestajao. Nije je plašila spoljašnja opasnost, već unutrašnja oluja koja je pretila da je savlada.

U tišini je čuvala lojalnost roditeljima. Ako bi govorila, činilo joj se da će izdati jednog od njih. Tako je u ćutanju čuvala njihovu sliku, ali je gubila sebe. Njena osećanja nisu imala glas, pa su progovarala kroz simptome.

Tek kada je prvi put izrekla ono što je nosila u sebi, shvatila je da je tišina oblikovala njen život. Rečima je otvorila prostor za osećanja koja su godinama bila potisnuta.

Bol koja se ne izgovori ne nestaje. Ona raste u tišini, sve dok ne pronađe način da postane glas.

07/09/2025

Roditeljstvo je jedan od najodgovornijih i najlepših zadataka, ali i proces u kome se roditelj uči i oblikuje zajedno sa detetom.

Kada se u taj proces umešaju bake, deke ili drugi članovi porodice, često sa najboljom namerom, roditelj može doživeti da mu se autoritet potkopava, naročito kada se kritike izgovaraju pred detetom. Dovoljno je da dete zaplače, povisi ton ili upadne u histeriju, pa da ukućani stanu u njegovu odbranu rečima: „Ti ne znaš kako se vaspitava dete.“ U tom trenutku, roditelj biva okarakterisan kao slab ili nekompetentan, a dete uči da može da zaobiđe pravila i da reč mame ili tate nije konačna.

Dete koje odrasta u takvoj atmosferi dobija podeljene poruke – s jedne strane čuje zahteve roditelja, a s druge strane podršku za svoje buntovno ponašanje. To može dovesti do nesigurnosti i zbunjenosti, ali i do sve češćih ispada jer dete shvata da burnim reakcijama može postići cilj. Roditeljske odluke tada gube težinu, a dete umesto stabilnih granica dobija prostor za manipulaciju i sukobe.

Važno je znati da dečija vriska i ljutnja nisu znak lošeg vaspitanja, već deo procesa emocionalnog razvoja. Dete još uvek ne ume da obuzda osećanja, pa ih ispoljava burno. Njegova reakcija može trajati, ali ključna stvar je da roditelj ne uzvrati istom merom. Ako roditelj ostane miran, dete dobija model da se emocije mogu izraziti i smiriti bez dodatne galame.

Ukoliko ukućanima smeta dečije dranje, potrebno je da i oni razumeju da je roditelj taj koji vodi proces vaspitanja i da je podrška, a ne kritika, najbolji način da dete raste u stabilno i sigurno biće.

Najveći dar detetu nije popustljivost, niti stalno zauzimanje njegove strane, već jasna i dosledna poruka: „Tvoje emocije su važne, ali pravila ostaju.“ Kada roditelj zadrži autoritet i smirenost, čak i pred pritiscima šire porodice, on gradi ne samo odnos poverenja sa detetom, već i čvrst temelj za njegov emocionalni razvoj i osećaj sigurnosti.

Psihoterapija i psihološko savetovanje - Nevena Simić

22/10/2025

21/10/2025

17/10/2025

10/10/2025

30/09/2025

25/09/2025

19/09/2025

18/09/2025

11/09/2025

10/09/2025

08/09/2025

07/09/2025

Address

Telephone

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category