06/08/2025
Paralelni život i somatizacija nevernog partnera: Priča o Marku
Marko ima 40 godina. Porodičan čovek, troje dece, stabilan brak, uspešan posao. I već dve godine – devojku sa strane.
Nije to planirao. Počelo je iz muške zabave, iz onog „ajde da se igramo malo“. Ali nije ostalo na igri. Ušao je dublje nego što je očekivao. Na početku je sve bilo uzbudljivo – dopisivanja, tajni sastanci, seks pun strasti. Ali kad je ona počela da se distancira, nije znao šta ga je snašlo.
Počeo je da krizira. Nije mogao da funkcioniše kad mu ne odgovara na poruke. Kad ode u grad s drugaricama, on se iskrada iz kuće i zove je preko videa – samo da vidi gde je, s kim je. U glavi se roje misli: da li me laže, da li je s nekim drugim? U jednoj sekundi je obožava, u sledećoj je „kurva“ koja ga provocira. U toj zbrci emocija, ljubavi, straha i kontrole – zavisnost je već stvorena.
Iako je više p**a pomišljao da prekine, nikada nije mogao. Već je bio uvučen. Kao da ih je nešto neshvatljivo vezalo – iluzija da su srodne duše, da jedno bez drugog ne mogu.
Ali Marko nikad nije imao stvarnu nameru da ostavi ženu. Njegova žena je dobra, stabilna, majka njegove dece. Ne izlazi, ne provocira, ne „zavodi“. Ona je sigurna luka. Ali – tu je i problem.
Na dubljem nivou, Marko sa ženom više nije mogao da ima pravu bliskost. Ne zato što je ona loša, već zato što mu se u glavi formirao onaj nesvesni obrazac: žena = majka = neko koga ne možeš da poželiš. I zato mu je trebala „druga“, ona koju može da poželi bez osećaja krivice.
Tu počinju i problemi sa telom – nesanica, napetost, glavobolje, nemir. Telo reaguje kada psiha ne može da podnese unutrašnji konflikt. Nije više ni seks zabava, ni bežanje od problema – to postaje robija, opsesija.
I Marko nije usamljen u ovom. Ovo se dešava mnogim muškarcima. Živimo u vremenu paralelnih odnosa, lažnih brakova, emocionalne podeljenosti. Ljudi ostaju u vezama koje ih guše, ali beže u odnose koji ih pale – misleći da je to rešenje, dok zapravo gube deo po deo sebe.
Zato je važno stati. I pogledati unutra. Ne zbog moralnih pravila. Nego da bi čovek shvatio šta ga zaista vozi, šta ga pokreće, a šta mu zapravo šteti. Da bi prestao da povređuje i sebe i druge.
Psihoterapija nije „za slabe“. Psihoterapija je za one koji su dovoljno jaki da ne beže više. Da razumeju. I da konačno prestanu da se lome između dve krajnosti.
Ako ti je Marko poznat – jer jesi on, ili si bila ona s kojom je varao – možda je vreme da postaviš sebi pitanje: „Šta ja ovde stvarno tražim?“ I da potražiš podršku. Pre nego što život odluči da ti odgovori na teži način.
